"Породица": Последњи чин Слободана Милошевића štampaj

Серија о хапшењу Слободана Милошевића могла је почети сценом у којој он, на врхунцу моћи, у зениту Година расплета, дискутује о увођењу једног новог члана у Устав Србије којим ова република има самосталност у односу на Федерацију у случају да јој нека њена одлука не одговара. Овај пропис који ће касније заживети у форми Члана 135. био је знак да Милошевић припрема Србију за живот без Југославије и своју неограничену власт.

О тој одлуци историчар Коста Николић пише у књизи Југославија, последњи дани (1989-1992): "Иако је српско руководство на речима чврсто инсистирало на очувању југословенске државе, Србија је новим уставом, слично као и Словенија уставним амандманима из претходне године, преузела део федералног суверенитета. У члану 235. (став 2) наведено је да када се "актима органа федерације или актима органа друге републике, противно правима и дужностима које она има по Уставу СФРЈ, нарушава равноправност Републике Србије или се на други начин угрожавају њени интереси, а при томе није обезбеђена компензација, републички органи доносе акте ради заштите интереса Републике Србије."

Године заплета

Када је пре четрдесет година, Телевизија Београд снимила мини-серију Последњи чин о хапшењу Драже Михаиловића, сценариста Синиша Павић располагао је са неколико контрадикторних историјских сведочења на којима се базирала прича о лову на команданта Југословенске војске у отаџбини. Нека од њих су као и многи материјали који су се тицали деловања служби безбедности били и произведени у њима и само пласирани кроз тадашње медије. Непосредно пре изласка серије појавило се неколико контрадикторних фељтона и књига о овој теми, па је заживело и неколико верзија тих догађаја.

Неки су сматрали да је Калабић у овој серији приказан у складу са потребом народа да у свакој бици буде неки издајник, други су веровали да је баш тако било и да је он изневерио Чичу. Редакцију која је произвела серију после премијере походили су учесници хапшења жалећи се на приказ догађаја, а данас се говори и о готовинским исплатама којима је купљено ћутање неких од њих.

Последњи чин је међутим имао моћан утицај на публику. Глумац Зоран Ранкић стекао је култни статус играјући Калабића и многи фанови су га годинама тако ословљавали кад год би га срели.

Дража Михајловић у овој серији има неколико луцидних монолога, рецимо онај о томе како овај рат није био онај рат у ком се решава српско национално питање већ да ће то бити онај следећи рат, што је наравно било пророчки. Има ту и сјајних сцена црног хумора који проистиче из животне ситуације јунака, рецимо када Калабић постројава пред Дражом ознаше прерушене у четнике, Чича их гледа онако ухрањене и одморније од његових чувара па пита где их је скупио - а геометар из Ваљева му каже да је таквих пуна Србија, и да само на њега чекају.

Синиша Павић се у овом сценарију ослонио на одређене историјске изворе, али је због њихове контрадикторности, али и због потреба драмских конвенција, на крају испричао причу на свој начин. Она, кад је реч о фактима, сасвим сигурно није тачна, али је публици и тада и сада деловала прилично веродостојно.

Михаиловићеви дијалози представљају комбинацију неких сведочења о мислима које је делио са својим саборцима у та времена, али су кључне и најзанимљивије мисли ипак плод сценаристичке надоградње. Чича те ствари вероватно није рекао, али када гледамо ову серију, као да јесте. Уосталом, понекад факти не чине истину.

Штавише, хапшење Драже Михајловића је у мини-серији Последњи чин било замишљено као обрачун са аветима квислиншке прошлости, међутим, временом се та перцепција преокренула, па се данас сматра да је овде пружена прилика публици да изнова види четнике, и да је нарочито харизма Ранкићеве улоге успела чак да пробуди и извесне симпатије према Равногорцима.

Медији

Упркос томе што је суђење Дражи Михаиловићу преношено на радију и преко звучника постављених на београдским улицама, догађаји који се тичу овог случаја и даље су под велом мистерије, и свакако се не могу поредити са медијским праћењем пада Слободана Милошевића.

Медији су били толико значајни у данима и ноћи хапшења Слободана Милошевића да је сасвим логично што се једна линија приче у мини-серији Породица тиче баш новинара. Нажалост, већ у тој линији приче имамо новинаре који су постављени више типски него конкретно, а телевизија која извештава се зове СРТ уместо онако како би требало да се зове.

Кроз серију ће нас пратити овакво сасвим непотребно устезање од именовања људи које се налази у директном дисбалансу са спремношћу да се приказују сцене са историјским личностима о којима нема никаквих записника.

Просто је невероватно да се према извештавању медија које се у данашње време може реконстуисати до у фрејм и до сваке изговорене речи, у овој серији прави неки чудни амалгам измишљене телевизије која не само да подсећа на РТС већ се и налази у таквим просторијама. Слично изгледају и доста извештачене сцене комуникације у редакцији које не делују нарочито уверљиво, и свакако обесхрабрују гледаоца у погледу кредибилитета онога што је "конструкција" у главном телу приче.

Године расплета

У самој завршници оног следећег рата  који је Дража најавио у монологу из серије Последњи чин, Милошевићу је стигао цех из Хашког трибунала по чијој је оптужници он био умешан у сваки трагичан догађај који се збио на простору СФРЈ од 1991. до 1999.

Крајем марта и почетком априла 2001. године, тачно две године од када су бомбе НАТО пакта падале по Београду, па између осталог и са намером да убију Милошевића у његовој кући, његов дом је изнова био под опсадом, овог пута српских власти које су пола године раније доведене уз подршку истих сила које су напале 1999.

Отуд је веома занимљиво да ове године, у распону од само недељу дана, РТС комеморира три дијаметрално супротна догађаја - 24. марта почетак агресије на СРЈ 1999. године током које је између осталог покушано убиство Милошевића тиме што му је бомбардована кућа, затим 27. марта пуч и народни бунт против регента Павла који је потписао Пакт са Силама осовине, бунт са жељом да Југославија стане на страну историјских савезника Британаца и Француза, и коначно 29. марта опсаду Милошевићеве куће којом приликом је испуњена жеља оних који су напали 1999.

О сва три догађаја приказани су и пригодни програми - поводом 24. марта документарни филм о Бици на Кошарама, поводом 27. марта документарни филм о организатору протеста 1941, и поводом хапшења Милошевића мини-серија Породица. Овај галиматијас телевизијских садржаја и емоција које производе показује у како сложеном тренутку аутори драмских садржаја на историјске теме данас раде у нашим условима.

Исто тако, можемо да кажемо да је пре две године, 2019, када је РТС заиста свакодневно комеморирао двадесетогодишњицу бомбардовања и када је Филмски центар Србије подржао настанак филма о Кошарама, а који је убрзо прерастао и у Телекомову серију, као кључна комеморација на неки начин превладало обележавање 24. марта.

У томе можемо препознати и одређену грижу савести која се јавила после разочарања у пост-петооктобарске власти, али и веома занимљиво оживљавање догађаја који су годинама били ако не директно скривани а оно барем веома маргинализовани - као што је на пример баш Битка на Кошарама. Она је рецимо брзо успела да од релативно слабо познатог дела наше војне историје постане значајан национални догађај према ком јавност показује велику радозналост.

У тим околностима, серија Породица се појавила на двадесету годишњицу хапшења Милошевића, али са очекивањима публике која су веома специфична. Висока гледаност прве епизоде, која је мало премашила чак и Радио Милеву као најгледанији драмски садржај у РТС-овом прајм-тајму показује изузетно високо интересовање гледалаца за оно што ће видети у овој серији и, што је још важније, капацитет ове серије да привуче и гледаоце који не прате драмски програм Јавног сервиса.

Страни фактор

Као и изручење Милошевића Хагу, тако и серија о њему долази у једном специфичном тренутку, како политичком тако и естетском. У турској продукцији пре неколико година изашла је хагиографска серија о Алији Изетбеговићу која је захтевала гледаоце са челичним живцима. Хрвати су убрзо затим пустили филм и телевизијску серију о свом хашком хероју Анту Готовини под насловом Генерал, и у режији Антуна Врдољака који је у своје време јако добро знао да направи нијансиран проблемски филм, а сада је снимио наиван, такође хагиографски, рад у ком Готовина воли, пуца и ствара државу.

Породица је међутим дело Бојана Вулетића, редитеља филма Реквијем за Госпођу Ј, једног од наших понајбољих и фестивалски најуспешнијих филмова у протеклих пет година. Отуд, можда серија о Алији и мултимедијски драмски садржај о Готовини јесу наша регионална реалност, али Вулетићеве утицаје сасвим логично можемо тражити у светским токовима.

И збиља, у Породици најпре можемо препознати утицај Паола Сорентина и његових филмова Il Divo о Ђулију Андреотију и Loro о Силвију Берлусконију. Ту су негде и Дабја (W.) Оливера Стоуна о Џорџу Бушу Млађем односно Човек из сенке (Vice) Адама Мекеја о Дику Чејнију. Из ових филмова препознајемо утицај једне специфичне мешавине суптилне карикатуре и историјске реконструкције у покушају да се кроз стас и глас публици омогући да осети историјске протагонисте али, што је још важније, и да осети став аутора према личности о којој говори.

Руку на срце, Вулетићев рукопис није толико гротескан као Сорентинов нити толико агресиван као Мекејов али свакако није блажи од филма Џеки (Jackie) Пабла Ларена, у ком је Натали Портман играла Кенедијеву удовицу. Ту је сличан фетишизам простора и тела, необично везивање за детаље и једноставан редитељски поступак са мањим бројем позиција камере. Овакве интервенције показују да је реч о пројекту са високим ауторским амбицијама, па се самим тим може очекивати да је и историја пропуштена кроз личну оптику аутора.

У том погледу, можда ће Милошевић на крају ове приче изаћи из ове серије као случајни херој попут Калабића ономад, али сасвим је сигурно да је разним ауторским одлукама ова серија ипак конципирана против њега.

Пре свега, Милошевић је једина историјска личност у овој серији која се, условно речено, деградира увођењем приватног живота у приказ догађаја који има политичку димензију. Потпуно је јасно да и други протагонисти ове приче, од Ђинђића па надаље такође имају веома значајне људе у свом приватном животу, па ипак само је Милошевићево окружење акцентовано, са разним видовима демистификације његовог ауторитета. Уосталом, други политичари су такође износили скоро па баналне детаље из породичног живота који се одвијао упоредо са историјом, рецимо била је изјава Зорана Ђинђића да је гледао филм Гладијатор са сином током Милошевићевог хапшења, али тога у серији нема.

Серија потхрањује слику о Милошевићима као дисфункционалној породици, потцртава патолошки однос између њега и супруге Мирјане Марковић, и по много чему подилази слици коју су о њему створили и противници али и симпатизери који по правилу за све грешке окривљују жену.

У сценама које нису покривене записницима постоји тенденција да се користе јавно изречене мисли личности као приватне опаске, па тако Ђинђић све време свима држи говор, и казује нешто што би ти људи требало већ да знају, а слично имамо и са Коштуницом. Код различитих ликова варира овај тип скрупулозности, али као и у Павићевом случају, најбоље су прошли они код којих се Вулетић највише опустио.

Индексово радио позориште

Утисак је да су захваљујући глумачким интерпретацијама најбоље прошли Чедомир Јовановић и Владимир Беба Поповић, најпре зато што се код њих глумачка игра није свела на имитацију већ је препозната суштина њиховог наступа. На потпуно супротном полу су Слободан Милошевић и Мирјана Марковић код којих се глумци уложили огроман труд да би их приказали. Свакако би било боље да се код ових ликова можда мање радило на реконструкцији стаса и гласа, а више на психолошком излагању.

Међутим, како не имитирати личности које је протеклих година свако од нас у некој прилици имитирао не би ли им се изругивао?

На све то треба додати још један веома значајан феномен присутан код нас, а то је традиција изузетно талентованих имитатора и политичких комичара окупљених око Индексовог радио позоришта.

Екипа Индексоваца је активна већ скоро четрдесет година. Иако никада нису имали амбиције као Бепе Грило, италијански политички комичар који је постао оличење техно-популистичког покрета Пет звездица, неки од аутора из ове групе (рецимо, Воја Жанетић) бавили су се и политичким консалтингом.

Драгољуб Мићко Љубичић, који је извео бројне антологијске имитације од којих је кључна она Слободана Милошевића, имао је веома значајан допринос уметничком филму када је са Жилником снимио Тито по други пут међу Србима. У том филму, који је ономад произвео Б92, Мићко је изашао на улицу обучен у Тита и сусретао се са грађанима који су препознали игру и одлучили да му се обрате као да је Маршал заиста пред њима.

Сусрет грађана са уверљиво изведеном имитацијом политичара као његовим оличењем, има изузетно моћно, чак и катарзично дејство, а Жилников филм сведочи о томе. Неки теоретичари, међутим, сматрају да је управо шаљив тон Индексоваца хуманизовао Милошевића и његове сараднике, да им је, упркос беспоштедној критици, надевајући им надимке и показујући њихове маниризме и слабости, дао људски лик који они нису успевали да изграде у својим државним медијима.

Ако имамо све ово у виду, пред глумачком екипом се нашао нимало лак задатак, нарочито у случају Бориса Исаковића и Мирјане Карановић који су свој хабитус знатно изменили и на тај начин гурнули своје роле у смеру имитације. Ипак, остаје отворено питање да ли су такви ликови, на чије смо бројне комичне интерпретације већ навикли, и чији су нам стас и глас кроз разне форме карикатура постали толико препознатљиви, сада заиста могли бити играни без извесне дозе имитације, и са искључивим фокусом на психологију лика?

Вероватно не.

Остаје нам да видимо какав ће ефекат имати сусрет савремених гледалаца с људима прерушеним у значајне историјске личности чији минули рад има извесне последице и на нашу садашњост и да ли ће доћи до катарзе или барем до свађања са екраном.

Брегзит

Можда је, када се саберу утисци, ипак било боље да се ишло британском линијом. Наиме, Питер Морган као сценариста и Мајкл Шин као глумац који се специјализовао за играње Тонија Блера, имали су неколико веома успешних телевизијских филмова о догађајима у Лабуристичкој партији и самој влади. Ти филмови су били ипак мање окренути имитацијама у глуми и протетичким интервенцијама на лицима, а више ослоњени на разрађен сценарио и историјску реконструкцију. Тим путем би се, за почетак, ишло у смеру којим се код нас није толико ишло.

Морганов приступ сада тријумфује у Нетфликсовој серији Круна, а Британци имају новог специјалисту за те форме, то је Џејмс Грејем са телевизијским филмовима Коалиција и Брегзит, у којима има благе карикатуралности личности које не симпатише, али углавном у оквирима повишеног реализма. Грејемов случај међутим показује да поступак који се у случају Породицу у одређеном смислу чини пристрасним, постоји чак и у кинематографијама које су усавршиле уздржаност и одмереност.

Но, када се узме у обзир осетљивост ове теме у нашим условима, можда је ипак било прерадикално извршити први прилазак овим догађајима на овакав начин, са оволико украса, и требало је окренути се више документованим стварима. Пример за то је начин на који је приказан Ратко Младић, такође у интерпретацији Бориса Исаковића у филму Јасмиле Жбанић Quo vadis, Aida, где практично нема сцена које нам нису познате са телевизијских снимака.

Овако смо добили једну доста аморфну целину у којој се смењују истина и ауторска слобода, карикатура и реконструкција, и ствари се некако не могу ухватити ни за главу ни за реп. Нажалост, како живимо у времену у ком је културни рат већ започет и води се високим интензитетом, сва је прилика да ће и ова серија постати предмет расправа и поларизације у мери у којој то ниједно драмско дело не заслужује.

Завршна сцена

Серија о изручењу Слободана Милошевића могла се завршити сценом у којој, после блокаде изручења у савезним органима, руководиоци долазе на идеју да се активира Члан 135. и да на основу њега Србија игнорише одлуке Федерације. О тој ситуацији је сведочио Чедомир Јовановић, протагониста серије и догађаја, препознајући иронију: "...И  договорили смо се да се позовемо на Члан 135. Устава Републике Србије који је Милошевић писао и Милошевић усвојио. Тај Члан 135. допушта органима Републике Србије да ставе ван снаге сваки акт савезне државе који угрожава интересе Републике Србије." Тада је поетски заокружена Милошевићева судбина: пропис који је био симбол његове моћи постао је извор права за његов завршни политички и људски пораз.