Човек је направљен да осећа срећу само у тренутку, за дуга стања уживања му недостају антрополошки предуслови, писао је Фројд 1930. у свом класику Нелагодност у култури. Тамо где је психоанализа строга према људској врсти, философија је спремна на уступке. У својој најновијој књизи есеја Свака радост хоће вечност. Поноћна искушења (Alle Lust will Ewigkeit. Mitternächtliche Versuchungen) познати аустријски философ Конрад Паул Лисман (р. 1953) поставља културне теорије легитимног ескапизма.

Лисманов наслов „Свака радост хоће вечност" је директан Ничеов цитат. Појављује се пред крај Заратустре, у „Пијаној песми", где Ниче каже: „Шта говори ноћ дубока... дубље је уживање од патње, где нестаје бол а свака радост хоће у вечности да траје".   

Читаоцима РТС-а нудимо мали избор из Лисманове књиге, која тек излази из штампе за десетак дана у издању бечке куће „Чолнај" (Zsolnay Verlag). Реч је о есеју „Не будите нас", објављеном у културном додатку аустријског дневног листа Ди Пресе.  

Као и наслов читаве књиге, тако је и невелики текст „Не будите нас" полигон философских и религиозних цитата. Кант, Хусерл, Хајдегер, Свети Аугустин, сви се они шетају кроз компактну културнофилософску теорију спавања, некад под властитим именом, некад као духови који провоцирају читаоца да их препозна и смести у историјски универзум људског разума.    

Али лов на цитате интегрисане у есеј „Не будите нас" је само један од изазова. Готово подједнаки је и пребацивање из једног језика у други. Философски преводи су тешки, пуни лингвистичких издаја с обе стране, склони изведеницама, новим речима које још не постоје,  или старим које се више не употребљавају.

Сваки језик је јединица активног отпора. Сваки превод је у ствари извештај о конфликту, решеном само захваљујући сретној околности да су језици интелигентни системи који воле изазове.

У преводу Лисмановог есеја на српски језик проблеми су се појавили већ на нивоу творбе речи. „Не будите нас" је текст о спавању, не о сну. О сновима је писао Фројд; Лисман пише о спавању. Да ли човек који спава истовремено и сања, то философију не занима. Она се бави другим питањем - да ли је човек који спава још увек етичко биће?

Немачки језик има посебне речи за спавање (schlaf) и сан (traum). У енглеском је то разлика између „sleep" i „dream". Српски језик међутим избегава да повуче јасну границу између та два појма.

„Спавање" је глаголска именица, а као што се зна, сваки професор српског ће ученицима саветовати да код писања кад год могу користе чисте неизведене именице као „сан", „повратак", „порођај", а избегавају глаголске као „сањање", „враћање", „радјање" и остало „њањање".

Разлог? Тако се формирала представа доброг стила у српском језику.

Српски језик нема неизведену именицу за спавање. Имао је некад, „спавеж", онако као што се та творба појављује у речи „дремеж", али да би се данас рекло „спавеж" био би неопходан период навикавања. Сањање - „сан" је језички могуће, али спавање - „спавеж" захтева добру вољу корисника језика.

Разлика није небитна. Спавање је именица за процес, али чиста именичка форма тог развученог догађаја не постоји. Заспалост? Успаваност? „Уснуо је", „пао је у сан" рећи ће српски језик, а при томе ће мислити да је неко заспао, а да у ствари нико појма нема, нити их је брига, да ли та особа сања!

„Тонути у сан", непрецизно каже српски идиом, иако мисли на „тонути у спавање", дакле у „спавеж". Формулација „она тоне у спавање" је немогућа у српском језику. „Заспала је" могућа, али то се опет односи на тренутак, а не на процес који траје.  

Сва је сила српских идиома где се „сан" користи кад се у ствари мисли на спавање. „Чувати нечији сан", значи „чувати нечији спавеж". „Полусан" у ствари значи „полузаспалост"; дремеж. „Умрети у сну" је недопустива произвољност, јер како било ко зна да ли је сањао неко ко је умро док је спавао? „Тргнути се из сна" значи пробудити се, и често нема никакве везе са сном у ужем смислу.

Укратко, српски језик контекстуално прави разлику између спавања и сна, али идиоматски не. У томе је хировит. У преводу Шекспировог Хамлета српски језик врло елегантно ставља до знања да му је разлика јасна кад каже „спавати, можда сањати" (to sleep, perchance to dream), али да му је свеједно драже да остане неодређен.   

И други су разбијали главу над недостатком елегантније речи за „спавање". На пример Вито Марковић, кад је преводио Ничеову „Пијану песму" из које је Лисман сад узео стих за наслов своје књиге. Тамо где код Ничеа на немачком стоји „спавао сам, спавао сам" (ich schlief, ich schlief) Вито је превео „Снова мојих ишчезе крет".

А шта је „крет" на српском, или шта је некад било, то је опет питање - окрет, покрет, преокрет; кревет, крмељ? Добро је да нисмо у пољском, тамо би то била „кртица": „Снова мојих ишчезе кртица".... 

Лисманов есеј је овде преведен из неколико разлога. Најпре, да би се уживало у Лисмановом току мисли, и да би се проверило има ли нечега у томе да човек који спава привремено није човек. Даље, да српски читаоци размисле јесу ли су спремни да помилују историјски напуштен „спавеж".

Дремеж, спавеж, лавеж; не буди лава док спава!

И треће, у нади да ће се наћи српски издавач да домаћим читаоцима понуди најновију књигу Конрада Паула Лисмана, аутора бројних дела која философски сондирају свакодневицу. Овде само мали избор: Тај нека баци први камен (2018; библијски: онај ко је без греха...); Ко ти рече да си го, Адаме? (2016, с Михаелом Келмајером, о митолошко-филозофским завођењима, српски превод објавила Лагуна 2018): Умирући живе дуже (2015, књига о Карлу Марксу); Философија модерне уметности (2013); Оптимистички поглед на песимизам (2013); Похвала граници (2012); Воља за привидом (2005); Философија забрањеног знања (2000, књига о Ничеу); Кич - зашто је лош укус у ствари добар укус (2002); Шпијуни у ничијој земљи (2004).      

Конрад Паул Лисман: Немојте нас будити!

Да ли је спавеж уопште философски проблем? Философија се у основи бави будном свести, не с њеним одсуством. У модерној антропологији феномен спавања игра споредну улогу, што је заправо зачуђујуће, с обзиром да у просеку проводимо једну трећину живота спавајући. Али философија интерпретира заспалост из стања будности, тако што поставља проблем да ли је човек који спава у потпуном смислу речи још уопште човек, будући да су у тим моментима одсутни главни маркери људске врсте, као свест, интелектуална рефлексивност, способност артикулације мишљења, а пре свега активност. Објекат посматрања је, писао је Гинтер Андерс, коме захваљујемо једну од ретких философско-антрополошких рефлексија о небудном стању „у суштини будан човек, који повремено спава, а не заспали, који се некад буди".

Ми преспавамо трећину живота. Тако се каже, преспавамо, а не одспавамо, са задовољством се опустимо, отклизамо негде другде, или слично. Нешто преспавати значи: човек је у ствари требало да суделује у нечему, да има неки уређени однос са светом; требало је да буде будан, али је ето преспавао, пропустио, упрскао, није био на положају кад се прозивало.

Што мањи број сати који су човеку потребни за спавање до данас се рачуна као посебан знак вредноће. Мени мало треба, кажу такви, а остали завидно климају главама и коментаришу: „Вредни!" Само своје помилује Бог док спавају, сви други морају бити будни, активни, барем спремни.(Лисман овде цитира из старозаветног Псалма 127: „Ако Господ неће градити дома, узалуд се муче који га граде, узалуд не спава стражар. Узалуд раните, доцкан лежете, једете хлеб уморни, миломе своме он даје сан." Грчки превод хебрејског оригинала употребљава реч „хипнос", латинска вулгата „somnum", модерни енглески „sleep", немачки „Schlaf"; све четири значе „спавање", не сан. Руски и српски употребљавају „сан" за оба појма, иако  контекстуално праве разлику. Прим. В.К.)  Супстанце и медикаменти који протерују умор и продужавају будно стање цењени су продукти у култури несмирене активности.

Поред философске антропологије, етички дискурс такође тематизује спавеж, али не као стање заспалости, већ више у последицама одсуства будности. Етика везује морално релевантни статус човека за његов разум; а индивидуалност и достојанство асоцира са способношћу свесне перцепције и артикулације интереса, тако да се с њене стране одмах поставља питање да ли је човек који спава још уопште човек? Спавање се у таквом контексту  разуме као позадина испред које се подиже и формира представа људскости, означена кроз самосвест, разум и будност.

Поентирано формулисано: етички се људска права за оне који спавају могу бранити само тако да их схватимо као још не будне. У томе има смисла, јер се заспалост без шансе буђења испоставља не као форма живота, већ као његова градуелна негација.

Кома се од неких етичара дефинише као стање које није људско, из чега се онда изводе препоруке да коматозне пацијенте не треба дуго одржавати на животу. Из такве перспективе се ноћно спавање појављује као сумњива етичка вредност, која опстаје само захваљујући добронамерној толеранцији над прекидом људскости. Каталог питања га у најбољем случају третира као гранични случај једног психолошког феномена, рецимо код полузаспалости, у будним сновима, утонулости, сомнабулним моментима, искуствима индукованог транса и слично. Увек негативно, као опомену пред формама замућене свести произишлих из стања сличних спавању.

Свега тог има у етичким концептима - али спавање као спавеж ретко долази у фокус философског погледа.

Ниједан човек не може изговорити реченицу „Ја спавам". Ко говори, тај не спава, а ко спава, не говори. Речима које неко мрмља док спава, недостаје доказна снага изјаве „Ја спавам". Због тога је на питање „Да ли спаваш?" могућ само један једини одговор: Не. На то питање је немогуће одговорити потврдно. Ко спава, остаје дужан одговор, јер није чуо питање. Нашој властитој свести спавање остаје сакривено. Оно је друга страна нашег Ја, непрозирно иза завесе свести. Искуство спавања нам се отвара само ретроактивно, у будности: ми знамо, тачније, ми верујемо да знамо да смо спавали. Док спавамо не знамо да спавамо.

Ако смо лепо и пријатно спавали, и то сазнајемо само кроз негацију, тако што знамо кад смо спавали лоше, са прекидима, искидано и измрцварено. О дубоком, непрекинутом спавању без сна немамо повратних информација. Шта се тих сати са нама и око нас догађало, то не знамо. На трећину нашег живота гледамо као на слепу флеку, па пријањамо уз наду како се у том простору са нама није и неће догађати ништа изузетно.

Услов за спавање је нада да ћемо код буђења бити они исти који су отишли на спавање. То је парадокс, да спавање објективизујемо искључиво у прошлом времену, али га се свеједно не сећамо ни мрвицу. Супротно свим другим формама у којима прошлост походи наша сећања, онако као код Августина (по Августину „memoria" је простор где се свет, Бог и индивидуална самосвест смислено отварају човеку. Прим. В.К.), спавање означава прошлост без рекурса на сећање. На снове се ово не односи, сећање на њих искључујем, јер се овде ради само о спавању као спавању.

Парадокс спавања се показује у томе да оно саботира способност сећања. Зато после буђења захватамо ка екстерним помагалима, не бисмо ли нашу привремену одсутност поуздано сместили у ред ствари, рецимо кроз поглед на сат: „Шта, тако дуго сам спавао!". Или, у другим ситуацијама, обухватајући простор погледом: Како сам се овде у ствари нашао? Ко је та особа која спава поред мене?

Пре него све друго, спавање маркира празнину која вапи за интерпретацијом. Неспорно, сећамо се на Пре и без проблема констатујемо да смо у Сада, али наше спавање се отима чак и минималној рефлексији. Уз све напоре да процес постепеног искључивања самоконтроле доживимо свесно, спавање нам се изругује. Оно остаје потпуни губитак контроле, а не сећање на губитак контроле.  

Али шта је са спавањем ближњих? Да ли о тој неопходности сазнајемо више ако посматрамо неког ко спава, ако га чувамо у његовом одсуству из света будних? И није ли то посебна форма индискреције, неког ко спава држати на оку и тако га без одбране изручити туђем погледу? 

Ко у спавању, свеједно од кога, бива изненадно пробуђен, доживљава слом једне стварности која је требало да му остане непрозирна, барем још неко време. Ко то себи може да допусти, некад се само прави да спава - или да би се искључио из стварности, или да би о њој нешто сазнао. Поглед на особу која спава заводи будне ка неопрезностима сваке врсте.

Ништа издалека поуздано не постоји о спавању. Чак је и реченица „Тако сам чврсто спавао" само post festum претпоставка. Да је лоше спавао човек претпоставља само по томе што се нагло пробудио љут или унезверен, тако да више није заспао, у наставку само куњао, на пола немирно спавао. Та безевидентност чини спавање загонетним феноменом. Да смо спавали, сазнајемо у буђењу. Буђење је критеријум спавања. Да се не пробудимо, не бисмо знали да смо спавали, као што не знају они који су умрли док су спавали. 

Пре него што заспим, ја никад не знам да ли ћу се пробудити. Свако буђење је драматична потврда да сам још на овом и у овом свету. Иако знам да је између тренутака кад сам заспао и пробудио се прошло више сати, о том времену не могу да кажем ништа; добра порција властитог живота и део овог света ми остају ускраћени. Али кад се пробудим сам опет ту, присутан, не одсутан.

У последици, сваки пут испочетка морам да се сналазим у овом свету, а то понекад уопште није једноставно. Где сам? Шта је данас? Шта ме очекује? (Кантијанац Лисман овде скривено цитира Канта као свог великог узора:  Шта могу знати? Шта треба да радим? Чему смем да се надам? На немачком као песмица - Was kann ich wissen/ was soll ich tun/ was darf ich hoffen? Прим. В.К.). За човека који се буди стварност је шок.  

Парадоксално, чак и онај ко заспи у друштву, у ствари се искључио из њега. Легитимност спавања захтева одвојен простор, собе или нише за спавање, које асоцијалном карактеру тог феномена одузимају оштрину. Ко се повуче на такво место, даје сигнал да се привремено опрашта од света људи. По правилу, ближњи то прихватају без протеста.

Али: онај ко спава није само искључен из сваког социјалног контекста, већ је и сам себи постао странац. Лице онога ко спава је гримаса човека који је испао из света. Сомнабули су препознатљиви топос у ликовној уметности, литератури и музици, где се обрађују као естетска форма тајанствене даљине. Кад се буди човек најпре опипава пут до самог себе, усмерава се изнова, тражи поузданост властитог постојања, пре него што се окрене свету. Све идентитетске конструкције по којима се људи оријентишу - пол, етнија, језик, религија - циљају на будног човека.

Спавање не познаје идентитет. Кад се пробуди, човек мора да се сети ко је, или шта мисли да јесте. Код спавања све одреднице које као тегови дају смер и материју животу губе смисао. Буђење је некад претећи и опасан моменат. Да потенцијални терористи, који годинама симулирају нормалан живот пре него што једног дана постану активни, носе назив „спавачи", није ни мало случајно. Код њих је спавање само варљиви привид  мира, који кроз буђење бива јадно и брутално ометен. Можда би ту испражњеност од „Ја" код спавајућих требало користити као шансу за отупљивање оштрице накалемљених идентификација?

Кад спава човек аутоматски пада у првобитно природно стање, постаје биће без историје, које тек у буђењу мобилизује фундус личне меморије. Има несрећа након којих се неко пробуди, а да нема појма ко је. То искуство мора да спада у најстрашније што човека може да задеси: амнезија, под којом властито Ја и навикнуто социјално окружење престају да постоје; катастрофа будног губитка света.

Извесну улогу игра и прогноза широке маргине. Пре него што заспимо, морамо да имамо поверења да ће након буђења наше Ја и наши ближњи поново бити на истом месту где смо их привремено одложили, да ћемо се реактивирати и бешавно убацити у навикнути поредак времена. Да ћемо бити у стању да се сетимо.  

Кроз феномен спавања човек прави искуство егзистенцијалног дисконтинуитета. Његов живот не личи на струју свесних искустава, већ показује преломе, празнине, одсуство битка - само кроз веру у буђење сваког јутра он поново постаје биће. (Лисман на овом месту цитира Хајдегерову онтолошку разлику између „бића" и „битка". Биће је увек појединачно и одређено; битак је неодређен и аморфан. Поетски преведено би се рекло: Човек/биће се боји мрака и смрти које га чекају у непрозирном битку/животу. Прим. В.К.)  

Свако ко се буди може да о протеклим сатима изјави само оно што нам је и из свакодневице познато као извињење за одређене форме одсуства: Нисам био ту!

Ко спава, тај не чује, а ко не чује, тај није послушан. Ко не чује, томе је узалуд наређивати. У спавању се крије снага побуне, склопљене очи су понекад субверзивна геста. Зато се учитељи и професори љуте над ученицима који спавају и студентима који куњају, јер онај ко спава психолошким средствима изриче критику, одбија и протестује. Доживљавамо као увреду кад неко заспи док се ми управо спремамо да кажемо нешто важно.

Ко спава, тај није ту; ко спава тај је негде другде, свуда, само не на овом свету. Спавати значи ускратити себе свету и његовим регулама. Због тога све амбициозне реформе нашег времена, сасвим независно од њиховог политичког усмерења, почињу са гласним позивом за буђење, са захтевом да се коначно пробудимо и препознамо претеће знаке времена: климатске промене, пузајућу радикализацију, угрожавање слободе, здравствено-политичке катастрофе.

Коме пође за руком да своју околину, свог политичког непријатеља, или чак и читаво друштво представи као „успавано", тај је као глас из пустиње већ победио. ( „Глас у пустињи" је библијска метафора на Јована Крститеља док у пустињској осами чује глас који му наређује да се „пробуди" и свету објави инкарнацију Бога. Јован Крститељ, пророк који као шарка на вратима спаја Стари и Нови завет, према томе би био први звиждач, „whistleblower" унутар симболизма хришћанских култура. Прим. В.К.)

У поређењу с таквима, Ничеов Заратустра је још био и племенит, он је своје глуве сапутнике оставио да спавају и отишао властитим путем. Од тога су данашњи гласови у пустињи и остале људске векерице сваке врсте нажалост врло удаљени.