Пјер Анђели, великa љубав Џејмса Дина: Шта бива кад мама каже „не“? štampaj

Мајка јој је рекла: „Не можеш с њим, није он за тебе.“

И онда се даљина спустила међу њих двоје.

Кад се венчавала, он није могао да верује, па се мотором довезао до цркве и својим очима видео младенце.

Недуго затим је отишао. Великом брзином у провалију. Ни четврт века се није наживео. А и она је имала само 39 година кад је пронађена мртва у својој кући на Беверли Хилсу. Кобна доза барбитурата.

Удавала се и разводила двапут. Оба брака крунисала је по једним дететом. Последње године живота провела је сама, несрећна, у тихом нервном растројству и тешкој финансијској ситуацији.

Тада су и забележене ове њене речи: „У животу сам волела само једног човека, и био је то Џејмс Дин. Били смо као Ромео и Јулија, нераздвојни. Много смо времена проводили на плажи. Седели смо тако, забављали се, као клинци. Разговарали смо о себи, о нама, о проблемима које имамо, о филмовима и глуми, о животу, о животу после смрти. Понекад бисмо пожелели да се ухватимо за руке и уђемо у океан, знајући да ћемо тако заувек остати заједно.“

Киркова драгана

Пјер Анђели рођена је 19. јуна 1932. године у Каљарију, на Сардинији. Имала је свега деветнаест лета кад је дебитовала не већ само као италијанска, већ као америчка и светска глумица: за главну улогу у филму Тереза (1951) редитеља Фреда Зинемана добила је престижну награду Златни глобус, коју Холивудско удружење страних новинара додељује најбољим филмовима и телевизијским програмима.

У истом остварењу Холивуд је филмофилној планети представио још два млада драмска уметника чије време тек долази: Рода Штајгера и Џона Ериксона. Сценарио за Терезу написао је, иначе, Стјуарт Стерн, који ће доцније у истом својству потписати и мегахит Бунтовник без разлога редитеља Николаса Реја, са Џејмсом Дином и Натали Вуд у главним улогама.

До Метро Голдвин Мајера, макар и преко баре, Ана Марија Пјеранђело није дошла и преко ноћи: године 1950. заблистала је у домовини играјући уз Виторија де Сику у филму Сутра је прекасно редитеља Леонида Могија. Овај украјинско-француско-италијански синеаста слови за „човека који је пронашао Пјер Анђели“.

Пошто су пропали планови да с Марлоном Брандом заигра у новој верзији Ромеа и Јулије, Пјер је кренула у нове подухвате. На снимању филма Прича о три љубави (1953) Винсента Минелија и Готфрида Рајнхарда, делила је суперстаровски 'лебац с Кирком Дагласом, с којим се упустила и у везу. Даглас је доцније о њој, штавише, говорио као о својој вереници.

Убрзо је Пјер добила и улогу у филму Сомбреро, по систему „док Ави Гарднер не смркне, ником не сване“. Под редитељским вођством Нормана Фостера, у главним мушким улогама појавили су се Рикардо Монталбан и Виторио Гасман, а уместо велике Аве заблистала је ништа мање блистава Пјер.

„Она није била бујна као Софија Лорен, ни живахна као Ђина Лолобриђида, па ни жестока као Ана Мањани. Али је била једнако талентована као оне. Оно по чему се разликовала од тих жена биле су особине 'обичне девојке‘, благост у изражавању, изразито фине црте лица, као и способност да, дочаравајући ликове, гледаоцима слама срца“, пише Паоло Фаилаче у омажу објављеном на сајту који носи име Ана Марије Пјеранђели.

Ватикан и брза вожња

Стекавши драгоцена искуства у сарадњи са Џином Келијем (The Devil Makes Three), Пјер је релативно лако пребродила незгодан професионални обрт: откривши Лесли Керон, нову звезду европског, за Холивуд егзотичног сјаја, МГМ је госпођицу Анђели уступио Ворнер брадерсу, за који ће млада Италијанка убрзо снимити филм Сребрни путир (1954), у којем је дебитовао Пол Њумен.

У то време упознаје се са Џејмсом Дином; док Пјер снима Путир, Дин у комшилуку ради на Источно од раја.

„Једнога дана, после снимања, наочит млад глумац који је радио на оближњем сету наишао је да се поздрави с Њуменом и још једним пријатељем. Они су га упознали с Анђели. Тај сусрет обома ће променити живот. Анђели и Дин су се одмах загледали једно у друго. Могуће је да су се допуњавали, јер док је он био онако разуздан и бунтован, она је била мирољубиво једно биће и конформиста. Она је њему пружала стабилност коју није имао, а заузврат је Дин унео забаву и узбуђење у њен живот. Почели су да се виђају и убрзо су постали нераздвојни“, пише Фаилаче, додајући да је Дин „мало-помало, почео да се профињује, да постаје приступачнији“.

Ту на сцену ступа мајка, несуђена ташта, али не може се, наравно, сва кривица за љубавни суноврат двоје младих приписати ни тој строгој католикињи, којој никако није било по вољи што и Џејмс не гледа у Ватикан као у пупак света. Мамички се није свиђало ни како се Дин облачи, а ни његова љубав према опаким макинама и брзој вожњи никако јој није била по вољи.

Било како било, није сматрала да је тај момак подобан за зета, па је кћерки забранила да се забавља с њим. Чак је и студио звала, па молила тамо одговорне да некако заваде Џејмса и Пјер. Девојка се на то разбеснела, припретила да ће отићи од куће, те је госпођа Пјеранђели мало спустила лопту, но ту је до изражаја дошао и други моменат:

„Анђели је желела да се уда за Дина, али је он оклевао. Иако је и мислио и говорио да је Пјер 'девојка којом би се оженио‘, плашио се да ће тако себи ограничити слободу, али и да неће бити кадар и способан да о њој брине. Његова неодлучност и несигурност болеле су Анђели, која је сматрала да, ако Дина море такве сумње, то може значити једино да он њу, заправо, не воли. Сав тај притисак почео је лоше да се одражава на њихов однос“, наговештава Фаилаче.

Полако се удаљавају, хладноћа спушта шапу на њихову романсу. Све ређе се виђају, а онда то и сасвим утихне. Пјер почиње да излази с младим певачем кога је упознала три године раније, на снимању у Немачкој. Вик Дамоне је пореклом Италијан, из ваљане католичке породице, сталожен је тип, и мама сад нема разлога за незадовољство.

Гневна тишина

Није прошло неколико месеци, а Пјер је објавила да се верила с Дамонеом. До погибије, у септембру 1955, Дин је имао још неколико веза, али ниједна од тих девојака није се могла поредити с оном која је 24. новембра 1954. постала госпођа Дамоне. И која ће, узгред, исте године кад се Џејмс Дин пресели у другу димензију постојања, на овај свет донети своје прво чедо: сина Перија.

Пјер неуморно ради, снима с Полом Њуменом Неко ме тамо горе воли (1956). Њумен се у овом филму појавио, фактички, као замена за првобитно решење редитеља Роберта Вајза, који је рачунао на Џејмса Дина као носиоца главне роле.

Снимивши филм Мери Ендрју (1958), Пјер је морала да окрене нови лист у својој каријери, будући да јој је тада уговор с МГМ-ом истекао.

Та година била је особито тешка за младу глумицу: после разлаза са МГМ-ом, разишла се и с Виком. Први њен брачни бродолом.

Од више филмова које је у наредном периоду снимила, најзапаженији је свакако био Гневна тишина (1960) у режији Гаја Грина, где јој је партнер био Ричард Атенбороу. У Содоми и Гомори (1963) остварила је запажену ролу Лотове жене. Уметнички пут води је потом у Израел, где је била веома цењена.

Шездесетих и седамдесетих живела је и радила претежно у Европи, а тада се вратила и свом правом имену, најчешће се потписујући као Ана Марија Пјеранђели.

На љубавном плану, макар то – штоно би она сама рекла – више и нису биле праве љубави, није посустајала. Избор је пао на италијанског композитора и пијанисту Арманда Тровајолија, за кога се удала 1962. године. Осмог јануара 1963. родила је сина, Хауарда Ендрјуа Еугантина.

Наступа сив период који ће Ану Марију мрцварити и психички и физички. Много је радила, али, како биограф Фаилаче бележи, „махом у слабо гледаним европским филмовима“. Ни у браку јој (опет) нису цветале руже. Она и Тровајоли развели су се 1965.

Лагани емоционални и професионални суноврат тужну је круну добио у филму Octaman (1971) сценаристе и редитеља Харија Есекса, последњем који је снимила. Био је то дебакл.

Ана Марија Пјеранђели преминула је 10. септембра 1971. Није још била стигла да заокружи четврту деценију живота. Оставила је за собом два сина, шеснаестогодишњака из првог, и осмогодишњака из другог брака. Сахрањена је у Ријеј-Малмезону, на западном ободу Париза.

Њена сестра близнакиња, Мариса Паван (Марија Луиза Пјеранђело), такође глумица, још је овде, источно од оног раја у који је њена сестра пошла за бунтовником без разлога.