Пре и после година самоће: Ко је био Габријел Гарсија Маркес и шта о њему причају štampaj

Има дана кад ми се учини да би у случају да је за будућност могуће сачувати опус само једног писца двадесетог века тај писац требао бити Габријел Гарсија Маркес. Има такође дана кад, наравно, помислим да би то требао бити Хорхе Луис Борхес. То првенствено зависи од осећања шта књижевност уопште треба да буде. Ако треба да буде памћење света, кошчица диносауруса из које је могуће извући ДНК, па уз помоћ ДНК евентуално реконструисати генотип светске књижевности, треба нам Борхес. Ако пак књижевност треба да буде пунокрвна прича, јединствена и оригинална, различита од сваке друге, колико год им у неким аспектима била слична, ако другим речима тражимо један величанствен фенотип светске књижевности, онда нам треба Маркес.

Вредело би написати опширнију студију о рецепцији Маркеса у Србији и Југославији. Има ту много анегдота, као и много врло конкретних података, али не знам да су сакупљени на једном месту. Оно што је сигурно већ на импресионистичком нивоу јесте да Маркес код нас има много читалаца. Преведене су и објављене, и то углавном у већем броју издања, практично све његове књиге, и важне и мање важне, а постоје и преводи различитих дела о Маркесу.

На ту полицу однедавно је стигла и књига „Самоћа и друштво“ са дугачким и необичним поднасловом „Истинита прича о животу Габријела Гарсије Маркеса испричана уз помоћ његових пријатеља, чланова породице, обожавалаца, саговорника, колега шаљивџија, пијанаца и неколико угледних људи“, коју потписује Силвана Патерностро. Књигу је са енглеског превео Владимир Д. Николић, а објављена је код Вулкан издаваштва. Оригинално издање („Solitude & Company“) је седам година старо; објављено је, дакле, 2014, у години Маркесове смрти (Маркес је рођен 6. марта 1927, а умро је 17. априла 2014).

Ауторка је колумбијског порекла, али живи у Њујорку где ради као новинарка и уредница те пише (углавном) на енглеском језику.  У том смислу је њена позиција захвална и скоро јединствена: има ту завичајну сентименталност и скоро понос великим земљаком, а има и перспективу погледа са стране и упућености на културу и тржиште преко кога је Маркес, након што му је величина у хиспаноамеричком свету неупитно призната, проширио подручје борбе на цео свет. Такође, давни ембрион ове књиге је један стари новински текст, што се опет, имајући у виду Маркесову доживотну новинарску страст, чини сасвим одговарајућим.

Множина перспектива

Биографске књиге су у ангосаксонском свету изузетно популарне већ деценијама, а та мода као да се, макар и доста споро, почела указивати и на нашим странама. У том смислу, у мору биографија, почела је бивати важна и формална оригиналност. До ње је на један начин ишао, рецимо, Марк Томпсон, биограф Данила Киша, а на други Силвана Патерностро, ауторка ове Маркесове биографије. Томпсон ће као основу своје књиге један узети врло кратак и неконвенционалан Кишов биографски текст, а Патернострова ће од исказа разних људи који су боље или лошије познавали Маркеса у разним периодима његовог живота склопити фасцинантну и сугестивну рашомонијаду.

Неки биографи циљају на дубину, док Силвана Патерностро игра на множину перспектива. У предговору за своју књигу, она стога пише: „Да би уживао у овој књизи, читалац мора да остави по страни идеју да све у животу има само једну једину истину. Усмена историја једне особе уме да буде у супротности са свим и свачим. Али то је део њеног шарма.“

Књига је формално подељена на два дела: пре и после „Сто година самоће“. У првом делу, Маркес је маргиналац и парија, у другом селебрити и светска звезда. А све време то је исти човек.

Пре и после самоће

Књига почиње исцртавањем Маркесовог породичног контекста. Навођење наслова првог поглавља је увек индикативно: „Одгојили су га баба и деда“. Ту сазнајемо да је Гарсија Маркес до своје осме године живео у Аракатаки. Следе занимљиве анегдоте о његовој породици и са очеве и са мајчине стране. Добрим познаваоцима његовог опуса биће посебно занимљиво препознавати колике је документарне детаље уз пословични додатак маште овај писац посејао по практично свим својим књигама, чак и оним које делују посве фантастично.

Иако прича у теорији тече хронолошки, у сваком поглављу, малтене скоро у сваком пасусу, говорници скачу из једног времена у друго, скоро као у илустрацији оних гласовитих Елиотових стихова из „Четири квартета“. Осим детаља из живота чувеног књижевника, овдашњи читалац ће открити и како су извесне легенде о тобоже јединственом менталитету неоптерећености светском славом у најмању руку пренадуване.

До дана данашњег се, истини за вољу уз различите интерпретације, препричава како су после Нобелове награде сарајевски мангупи на улици поздрављали Иву Андрића речима: „Писац, напише ли се шта?“ За неке је то доказ шармантне небриге за ауторитете, а за друге варварско понижавање културних вредности. Шта год да је, очито није јединствено; стари пријатељ Гарсије Маркеса, Ектор Рохаз Ераза, наводи како су људи у Баранкиљи реаговали након што је њихов суграђанин добио Нобелову награду – поздрављали су га, наиме, реченицом „Хеј, господине Наградо“.

Два Маркеса

И већина саговорника из књиге бежи од митологизације писца. Памте да је као младић „био лоше одевен и пушио цигару за цигаром“. Како то обично бива, највише му се диве они који га посматрају понешто из даљине, попут великог писца Вилијама Стајрона.

У средишту књиге је настанак ремек-дела „Сто година самоће“. Све око те књиге је од почетка мирисало на легенду, од фаме која је нарастала још у току писања до првих реакција. Неколико саговорника из књиге памте детаље о томе кад су купили свој примерак као што се памте историјски догађаји. Сантијаго Мутис за „Сто година самоће“ каже: „То је Библија. Препричава живот од почетка до краја. Верзија људских бића испричана истином људи који су веома колумбијски, што је оно што се живи овде...“

Од једног из палете латиноамеричких писаца, Габо (пишчев надимак) постаје „придев, именица, глагол“. Емануел Карбаљо вели: „Постоје двојица Гарсије Маркеса: онај пре 'Сто година самоће' је био обична нормална особа, онај после 'Сто година самоће' постао је нека друга особа...“

Хроника најављене славе

Можда је његов живот заиста постао различит након великог успеха, али је ова књига за читаоца подједнако занимљива о било ком периоду пишчевог живота да говори. Љубитељима „селебрити културе“ ће се други део вероватно и више допасти, пошто се доста бави Габовим односима са политичарима: од Фидела Кастра до Била Клинтона. Чини се да је Клинтон постао слаб према овом писцу зато што су се његова дела нарочито допала његовој ћерки.

У овом делу књиге је и поглавље „Не желим да у Стокхолму будем сам“ које се бави самом церемонијом доделе Нобелове награде. Те године се о томе нашироко писало по целом свету. Није случајно Гиљермо Ангуло, велики Маркесов пријатељ, фотограф, писац и узгајивач орхидеја, приметио да никада у светској историји није постојао Колумбијац славан као Гарсија Маркес додавши: „У Кини вероватно никад нису чули за Боливара, али јесу за Габа.“

Готово успут се коментарише и мајсторство у давању наслова, пошто готово да нема писца чији су наслови постали практично опште добро, не само „Сто година самоће“, него и „Јесен патријарха“ те „Хроника најављене смрти“; како рече Маркесов преводилац Грегори Рабаса: „Сад све живо називају хроником најављеног тога и тога“.

Заслужен простор у књизи добила је можда и најтрачерскија епизода из биографије Гарсије Маркеса: буран прекид пријатељства са Мариом Варгасом Љосом. Поглавље се, пригодно, зове „Нокаут“. Напослетку, у последња два поглавља се говори „детаљима генијалности“ те о смрти Габријела Гарсије Маркеса.

Живео Габо!

Људи који су га познавали још из детињства корен његове креативности проналазе у чудесном памћењу, а по једној америчкој књижевници, тајна његовог стила је у том што пише прозу – новинарски: „Због начина на који пише, све изгледа као вест из новина, чак и кад се људи вазнесу на небо.“ Стога има смисла и да сами крај књиге буде вишегласан, а да сви ти гласови, говорећи о Маркесовој смрти, кличу: „Живео Габо!“

Треба додати да се у додатку на крају налазе и врло кратке биографије свих саговорника са назначеном релацијом према Габријелу Гарсији Маркесу као и да је књига опремљена са двадесетак занимљивих и ефектних фотографија.

Говорећи о другима, човек увек говори и о себи. Та ствар се, дакако, може и обрнути. На том трагу је Борислав Михајловић Михиз својој чувеној књизи дао још чувенији наслов: „Аутобиографија о другима“. Силвана Патерностро као да је за инспирацију имала наличје тог наслова. Овдје други, разни други, многи други говоре о – аутору.

Маркес је написао аутобиографију „Живети да би се приповедало“. Џералд Мартин је провео седамнаест година пишући „класичну“ Маркесову биографију. „Самоћа и друштво“, уз свест о постојању обе ове књиге, Маркесовом животу приступа – маркесовски, правећи од њега, напослетку, књижевни лик. Сасвим је, дакле, природно да прича о животу писца који је написао да књижевности недостаје нова књижевна врста која би се звала фикција фикције, писца који је причу уздизао на пиједестал, буде исписана у жанру полифоније.