Ковид-драма с Бошњаком и Србином по Максиму Горком у бечком Бургтеатру: Ко су саучесници вируса?

Кад ова епидемија једном прође, ко ће бити корисници њоме изазваних друштвених промена? Које категорије и карактерни типови, који слојеви, нације, или чак расе? Које религије ће се боље снаћи у хаосу рађања новог? Тема је глобална. Овде је међутим од интереса само њена европска димензија, где државе управо откривају потенцијал малецког вируса да произведе опасне друштвене аномије. Представа „Саучесници" (Komplizen) у бечком Бургтеатру, по текстовима Максима Горког, у режији Сајмона Стоуна, поставља то питање шокантно директно: ко су саучесници вируса?     

Низ историјских извора из којих се храни и асоцијација које са своје стране изазива Бургова последња премијера је богат и дуг, али прегледан.

Скандал није у радњи комада, јер је она на моменте развучена као поподневна телевизијска сапуница. Али у комбинацији с насловом, ситуација се драматично мења, па „Саучесници" добијају све димензије етичког преступа, тиме што се први пут као савезници за рушење старог поретка појављују вируси и људи у улози биолошки комбинованог револуционарног субјекта: вирус короне као хемијски реагенс, човек као хумани, али не и хуманистички агенс промена.

Уз помоћ Максима Горког и уз цитате из актуелних медијских извештаја о последицама епидемије по друштво, Стоун пуна четири сата кружи око етичког скандала биолошки мешовитог „саучесништва". Филмска индустрија нам је одавно испоручила сијасет бића на прагу између живе и неживе материје, претеће или пријатељске киборге, андроиде и Боргове; људе с уграђеним самомислећим протезама и протезе с уграђеним хуманим мозговима.

Упркос таквом обиљу science fiction бића, која већ и мимо платна поседују различите степене реалности, позориште је успело да изненади. На сцени је показано нешто ново, унија вируса и људи. И то, да се одмах каже, у једној луксузно произведеној, сјајно одиграној, али у резулталту  осредњој представи.

Али то је позоришна уметност у свом сјају - револуционарна у поруци и кад подбаци у реализацији.

Историјски извори „Саучесника"

Историјски извор и инспирација Бургове представе су две драме Максима Горког, „Деца сунца" из 1905. и „Непријатељи" написани годину дана касније.

„Децу сунца" је Горки писао у затвору у Санкт Петерсбургу. Тамо је доспео као учесник Петерсбуршке крваве недеље, којом је у јануару 1905. почела Руска револуција, прва и неуспела проба за каснију Октобарску 1917. године.

Горки је у тексту повезао стварне уличне протесте који су потресали Немачку и Русију 1892, у оба случаја због истог узрока - епидемије колере. Осам пута је колера у XIX веку испузала из прљавих вода и побила на десетине хиљада у немачким и руским земљама. Задњи пут, те 1892, бес народа на „власт које крију истину" - „лажу да је епидемија" - помешао се са антипросветитељским расположењем према науци. За главног народног непријатеља проглашени су доктори, који из лабораторија пуштају болести у свет, док истовремено тврде да траже лекове.

Главни ликови у „Деци сунца" су хемичар Павел Протасов и његова сестра Лиза. Он је нешто као нови Пастер, док је Лиза „јуродива", ментално нестабилна, мучена визијама велике револуције која ће као у пожару прогутати Русију.    

Протасови изнајмљују стан код предузетника Назара Авдејевича. По природи непрактичан, Протасов убрзо нагомила дуг код станодавца. Назар му нуди нагодбу да у његовој фабрици надгледа производњу јефтиних и лукративних хемијских производа, али сањар Протасов на то не пристаје. За јефтино и ниско он нема времена, јер управо ради на проналаску текстила из коре храста и брезе.         

У „Непријатељима" Горки описује синдикалне нереде у једној текстилној фабрици. Власник Саша Бардин и директор постројења Михаљ Скроботов имају различите представе о радничким правима. Бардин их гледа с висине као сељаке који никад нису схватили да живе у доба индустријализације, али је спреман да им ту и тамо попусти јер су нишчи духом, вечита деца. Скроботов је агресивни nouveau riche без икаквих скрупула, баракуда која не попушта пред радничким револтом ни милиметра и краде од просјака. Кад у фабрици почне побуна, радници убију Скроботова.

У обе драме Горки се обрушава на руску интелигенцију, на њену ћутњу и игнорисање мизерних социјалних услова у којима живи већина становништва. Они не виде тугу и беду око себе, не схватају да ће нестати у револуцији која је неминовна. „Сви ви сити и добро обучени, мржња народа ће вас стићи", прети Лиза у трансу.        

Актуелне политичке референце „Саучесника"

Улични нереди који чине оквир Бургових „Саучесника" исти су они о којима се последњих месеци извештава у медијима. Довољно је отворити било које новине. Модел је исти у читавом свету, од Аустралије преко Европе до обе Америке.

Свугде постоји бројчано релевантан део становништва који сматра:

1. Да вирус короне уопште не постоји, да је измишљен, те се јавља као продукт масовне хистерије или тако нешто. 

2. Да вакцина против короне није могла бити пронађена тако брзо; а ако и јесте, да доноси више штете него користи. Или тако нешто.

3. Да су све владе света активни део глобалне неолибералне завере против себе самих, тиме што становништву бесплатно нуде штетне вакцине против болести која не постоји. И то све на логистички беспрекоран начин. Владе су, као што свако разуман зна, хронично неспособне. Од кад су то неспособни постали способни?    

4. Да све владе света користе услуге корумпиране науке не би ли кроз исфабриковану епидемију подрезали индивидуалне и друштвене слободе, те завели диктатуре либералног типа. Или либерализам диктаторског типа. Или тако нешто. У сваком случају, грађански отпор је неопходан, племенит и моралан чин.    

Од конкретних примера: У Аустралији, Немачкој, Француској... не јењавају сукоби противника вакцинације, ковида и науке са полицијским снагама.

Или нешто драстично. У немачком Идар-Оберштајну (код границе са Луксембургом и Француском) један студент привремено запослен на бензинској пумпи, упозорио је купца да стави маску. Купац, до тада миран четрдесетдеветогодишњак запослен у софтвер-фирми, сео је у ауто, одвезао се кући, тамо извукао нерегистровани револвер, вратио се на пумпу, пуцао студенту у главу и убио га на месту. На првом саслушању је изјавио да је бранио слободу и уставна права.

Неки отпори вакцинацији и епидемиолошким мерама показују паралеле са првим тајним хришћанским групама, или састанцима илегалних комунистичких ћелија. На пример, више од 6 хиљада деце је ове јесени исписано из школа широм Аустрије. Иза такве родитељске акције стоји протест због стриктних епидемиолошких мера у регуларним школама, као и због вакциниције која ће у перспективи обухватити и децу из нижих школских установа. Родитељски „покрет отпора" већ оснива илегалне школе. У Филаху, у аустријској Корушкој, прошлог понедељка је затворена једна таква установа. Кад их се забрани, организатори изроне на другој локацији.

Али нису сви отпори насилни и илегални. Неки су већ научили да користе систем. Прошлог викенда је на регионалним изборима у Горњој Аустрији у скупштину право ниоткуда са 6,2 одсто гласова и три посланика ушла партија МФГ или „Људи, слобода, темељна права" (Menschen, Freiheit, Grundrechte). Странка је основана ове године, њен једини програм за сада се састоји у супротстављању епидемиолошким мерама савезних и свих других власти.

На федералном нивоу, парламентарна Слободарска партија Херберта Кикла руши све владине мере и представља се као резонантна кутија јавног отпора без обзира на страначку припадност.    

Радња „Саучесника"

Сајмон Стоун је за Бургову адаптацију добро измешао коцкице. Максим Горки се свеједно препознаје, као атмосфера касног XIX века, као мирис револуције у ваздуху, пропаст, постојање класа, декадентност елита, њихово слепило за олују, њихова издаја и наивно пактирање са непријатељем.

Радња се збива данас и овде, у постмодерној вили у Гринзингу (сценографија Јулиje Росенбергер), елитној бечкој четврти отмених кућа окружених шумом  и виноградима. У низу стаклених кубуса, изложен погледима као у акваријуму, живи хемичар Паул Просич (код Горког Павел Протасов) са породицом.

Ту је и сестра Лиза, истог имена и карактеристика као кад Горког, ментално нестабилна, на граници самоубиства, такође мучена визијама будућности. Лиза из оригиналног текста није излазила на крај а бедом широких слојева руског народа; Лиза Сајмона Стоуна посвећује све своје време избеглицама и азилантима.   

Матијас, код Горког би то био Саша Бардин, је Паулов ујак. Он је капиталиста старог кова, власник фабрике из које потиче све благостање Просичевих. Матијас (игра га Петер Симонишек) има јаку свест више класе, разумљиво му је да постоје они који су горе, и они који су доле, и да „свако за себе мора да одлучи где припада".

Брзо се показује да је благостање Просичевих само параван. Генијални хемичар Паул (игра га Михаел Мартенс) само због властите лењости није постао Нобеловац. Закаснио је на авион кад је требало да путује на симпозијум у Америку и представи револуционарну формулу за имунизацију, па су ускочили конкуренти. Како живи у модернистичкој стакленој екстраваганцији, Паул није ликвидан, па узима приватни кредит од свог суседа, новог богаташа, Бошњака Рашида Смајловића (игра га Бардо Бохлефелд).

Рашид носи карактеристике две изворне личности, он је истовремено Назар из „Деце сунца" и Скроботов из „Непријатеља". За Паула је сусед и кредитор, за Матијаса директор његове фабрике „Конзерве Просич".        

За све то време, док Просичеви разговарају о уметности, досади и љубави, улицама се ваљају антиваксерски протести. Врије и у самој фабрици, где се радници буне због маски, због плате, због ковид-ограничења и провера, траже већа права, бољи третман и слично. Али Паул и Матијас су тога несвесни. Они су видљиви, али сами не виде, управо онако како Лиза Максима Горког описује своју класу.

Не људи, већ знаци

Ликови у Стоуновој драми нису индивидуе, већ знаци. У семиотичком систему Чарлса Пирса били би класификовани као иконе/icons, то јест знаци који показују сличност са неким, у овом случају  реалним објектима - класом, слојем, групом. Они су name-tags за своје друштвене групе.

На пример: Паул означава декадентне културне елите које презиру новац, али подразумевају да га имају довољно. Лиза (игра је Мави Хорбигер) стоји за леву европску интелигенцију која мрзи властиту класу, луксуз и вилу, али нема проблема да живи у њој.

Рашид Смајловић је иконица за бескрупулозног неолиберала. Црнопута Клео, Рашидова жена (игра је Стејсијан Џексон) је иконица за афроевропљане који чекају освету над наивним белим аутохтоним слојевима. Једног тренутка Клео нуди Паулу да отворе фабрику јефтиних ПЦР тестова за ковид, чиме би отплатио дуг, али он одбија „јер управо истражује деловање плесни на дрвене рамове ренесансних слика".  

А онда, ту је Горан, Матијасов фабрички радник, којег игра Далибор Николић, студент на семинару Макса Рајнхарта. Горан је иконица несхваћеног заштитника Европе, бечки Србин, одрастао на улицама Отакринга, диваљ, али племенит. Кад Лиза једне ноћи чека воз после дана у ком је кувала супу у избегличком центру, нападну је двојица, из контекста би се рекло, миграната. Витез Горан, који се ту затекао кад се враћао у своју вукојебину, своје приградско насеље, без размишљања прискаче непознатој девојци у помоћ, премлати насилнике и, како Лиза сад више нема превоз, одведе је у свој стан. Тамо јој препусти кревет, он сам спава негде на поду, и ујутру је допрати кући, тек тада схватајући ко је она.

Матијас потпуно погрешно разуме Горанове намере као користољубље, изнуђивање награде, злоупотребу даминих ноћних навика, укратко као једног беспризорног типа, лажова и паразита, те га избаци из куће. Кад Горан изгуби живце, почне да псује на српском и касније с групом радника измлати Рашида, отпусте га и из фабрике.

У међувремену, Бечом и Гринзингом протутње рушилачки антиковид и антиваксерски нереди. После њих је после револуције.

Паул је у заостатку са отплатом дуга, па Смајловићи преузимају његову вилу. Матијас је фабрику изнео на берзу, па су сад Смајловићи постали већински власници фирме. Паул и његова породица су постали пролетери без посла, професије и стана. Губитник је и Горан, чији заштитнички рефлекс над „европском продицом вредности" нико не препознаје.

Добитник је Фарида (Сафира Робенс), ћерка муслиманских миграната с Блиског истока, кућна помоћница код Просичевих, која на крају јавља да је положила пријемни на медицини. Успут, тај пријемни у стварности не прође 70 одсто аустријских и немачких гимназијалаца-одликаша; толика је навала на мало места.

Добитник је Бошњак Рашид. Добитник је Клео, по имену алегорија античке музе историје.

После ковида, историја се поново пише!

Унутар четири сата драма има логике. Препричана, поготово овако у њеним везама с литерарним предлошком и актуелним новинским извештајима, делује као луткарска представа.

Једини озбиљни приступ овој драми отвара се са теоретске стране. Представа је усидрена у политичкој парадигми књиге Велика замена становништва (Le Grand Remplacement) француског десничарског философа Реноа Камија, и као таква више је предавање него уметност.

Та десна парадигма аргументује да ће у Европи све бити исто, само ће људи бити неки други. Уместо белопутих хришћана, хришћанских агностика и атеиста, на континенту ће живети муслимани, Африканци, Азијати, Арапи и звати се Европљанима.

Неко ће рећи, па Рашид је босански муслиман, говори српски, свађа се са Гораном на српском, чак су се и ородили. Да, али! Пред крај драме се открива да је Рашид прва жртва своје жене, обична марионета у њеним рукама. Клео је та која вуче конце, сплеткари и води завере. Клео пише нову историју. Јадни Рашид, који је остао без свих алтернатива, само плива низ струју. Није добар, али ни способан да сам смисли акцију „преузимања Европе".

Том сценаристичком интервенцијом се „велика замена становништва" у Бечу и Гринцингу легитимише као акција ваневропских народа. Говорио је Србин Горан, упозоравао, али никог да га чује, па он тако постаје дупли губитник, пре и после короне.   

Намерним шематизмом Стоунова представа камуфлира скандалозну поруку. Не скандалозну за све. Сигурно не за популистичку десницу, или за конзервативне урбане и руралне политичке групе и гласаче. Скандалозну за „европску заједницу вредности", пре свега њену леву хуманистичку интелигенцију која живи у стакленим кулама, „видљива, а слепа", како узвикује Лиза Максима Горког.

Стоун је изврстан редитељ, а њима се ништа не догоди случајно. Он комбинује идеје историјског комунизма и модерне деснице. Његове позајмице из Камијеве парадигме су релативно озбиљне да задовоље десницу, али у форми пародије да задовоље хуманистичку левицу.

Сви срећни. Десница није сигурна у поруку, левица се смеје, а вирус напредује и маршира. Њему је у представи додељена улога реагенса који убрзава револуционарну ситуацију док се револуционарни субјект не осоколи. Који, остаје да се види.

„Ви сте нас потценили", довикује Рашид Просичима, развлашћеним капиталистима.

„Морамо наћи неки начин да вратимо наше", каже Паул, први пут заиста будан и трезан. „Све је готово. Сами смо криви", резигнирано му одговара Матијас.

Крај. Завеса. Пљесак.