Београдски љубавни случај америчког нобеловца: Сол Белоу и Јара Рибникар štampaj

Наша је култура пречесто усмена, трачерска, кафанска. У њој добро успевају мистификације где се, пословично речено, од мува прави медведи. Постоји мали милион примера, а међу најчувеније спадају, рецимо, „патке" о Винстону Черчилу и Војину Танкосићу, односно Шарлу де Голу и Дражи Михаиловићу.

Буде, међутим, макар и ретко, понешто супротних прича. Деси се понекад да се важна рола неког нашег у некој великој светској причи тривијализује и ниподаштава. Добар пример је релација између Јаре Рибникар и Сола Белоуа.

Свако ко је више од два пута прошао поред Клуба књижевника начуо је неку ласцивну причицу како се, ето, Белоу у некој прилици затекао у Југославији па је имао нешто плотско са Јаром Рибникар. Трач као трач ту завршава. Нема поуздане датације, нема никаквих културно релевантних чињеница. Све се своди на воајерску легенду.

Међу лако доступним писаним изворима, најелегантније ту легенду препричава Момо Капор. Ево цитата из једног његовог интервјуа:

„Новинарска амбиција ме је довела у прилику да упознам славног америчког писца, нобеловца Сола Белоуа. Истрајно и успешно је избегавао разговоре за медије све док ми једна дама, која га је познавала, није заказала састанак с њим у холу једног њујоршког хотела на Петој авенији у Њујорку. Када смо се упознали одмах ми је рекао да он нема времена за разговор са мном у Њујорку јер мора хитно да лети за Чикаго. 'Ако сте спремни да овог тренутка кренете са мном у Чикаго, даћу вам интервју тамо', уз осмех је процедио. Хитро сам из задњег џепа панталона извадио четкицу за зубе и договор је постигнут. Хол хотела у Чикагу врвео је од разноразног света и нико није препознао нобеловца. Два сата смо разговарали и на крају је пристао да га фотографишем, ако однесем те слике Јари Рибникар у Београд. 'Волео бих да Јара види шта је остало од мене', било је последње што ми је Сол Белоу рекао. Схватио сам да су њих двоје имали љубавну везу када је он 1955. и 1956. године био у Београду. Јара Рибникар је због те романсе касније превела све његове књиге. Касније сам Јари у Клубу књижевника у Београду рекао: 'Овај поклон ти је послао Сол Белоу.' Видела је фотографију и кратко уздахнула 'Ах, Сол', што је доказ да љубави нису вечне. Мој интервју са америчким нобеловцем пренеле су многе светске агенције, али и 'Њујорк тајмс'."

Постоје и присјећања Милисава Савића на време које је Белоу провео са Јаром Рибникар, присећања усмена и писмена, само што он целу ствар датира чак дванаест-тринаест година касније, повезујући све с неким детаљима из властите биографије. На новосадској промоцији једног његовог романа у августу 2015. препричана је та анегдота, а овако ју је извештају са промоције сумирао један новинар:

„Давне 1968. Милисав Савић се женио. Свадба у родној му Рашкој. Позамашан број званица и расположење на висини. Разиграни гости са све боцама у рукама изађоше и на главну раскрсницу и распалише колце. Иако то беше време кад саобраћај није био густ, случај је хтео да наиђе аутомобил у ком је био нобеловац Сол Белоу, његов водич у тој прилици Јара Рибникар и Миодраг Перишић. Враћали се после обиласка Сопоћана, а журили за Београд. Међутим, сватови играју ли играју, не маре што су закрчили пут. Кола стоје. Изађе Перишић да види може ли се шта учинити, изненади се кад схвати да је Милисав Савић младожења, а још више кад је увидео да је готово немогуће сватове склонити с пута. Нобеловцу Белоу није преостало ништа друго до да се послужи ракијом и причека, а од тада препричава да је после рекао: 'Како су писци код вас моћни, могу и саобраћај да зауставе'."

Пробни камен чињеница

Хајде да суочимо цитиране фрагменте с „пробним каменом чињеница".

Сол Белоу је по општем мишљењу један од два-три најважнија америчка писца у двадесетом веку, а нису ретки зналци који га сматрају најбољим америчким писцем свих времена. Живео је у двадесетом и двадесет првом веку, од 1915. до 2005. те је његов живот у детаље познат и истражен.

Пет година уочи његове смрти, Џејмс Атлас је написао његову биографију на непуних осам стотина страница. Осамнаест година касније, међутим, тринаест година после пишчеве смрти, Зекери Лидер пише биографију Сола Белоуа у два тома, на укупно 1600 страница. Такође, 2010. године је објављен избор из његове преписке на преко 600 страница.

Ако консултујемо те биографске књиге, као и преписку, јасно долазимо да увида да Белоу у Југославији није био ни средином педесетих (како наводи Капор) ни крајем шездесетих година двадесетог века (како наводи Савић), него таман негде између тога, односно у првој половини 1960. године.

Писац тада има четрдесет и пет година. Иза њега је већ пет доста запажених романа: „Човек без ослонца" (1944), „Жртва" (1947), „Авантуре Огија Марча" (1953), „Не пропусти дан" (1956) те „Хендерсон краљ кише" (1959). Сви су били прилично запажени, нарочито „Авантуре Огија Марча" за које је добио Националну награду за књижевност.

У Америци је он, дакле, већ књижевна звезда, но у Југославији, примера ради, у којој је превођење књижевности са енглеског већ у великом успону, он још увек нема ни једну преведену књигу. (Занимљиво је да ће његов први превод у Југославији бити превод на словеначки 1961. године: „Dogodovščice Augiea Marcha" из пера Херберта Груна, а у издању мариборских „Обзорја".)

Кад је о приватном животу реч, непосредно пре 1960, распао се други по реду Белоуовљев брак, онај са Сондром Чакбасов, ћерком уметника руско-јеврејског порекла Нахума Чакбасова. Тај брак је трајао само три године, за разлику од првог пишчевог брака - оног са Анитом Гошкин - којом је био ожењен деветнаест година. Можда и понешто типично, прва његова жена била је сличне доби као и он - заправо шест месеци старија, док је друга била шеснаест година млађа.

Пут у Југославију

У време док Белоу пише „Хендерсона краља кише", његова млада супруга и мајка њиховог шестомесечног сина вара га са његовим најбољим пријатељем. Брак се завршава, а Белоу тражи начин да направи неки „рез".  Напустио је њихов дотадашњи заједнички дом и привремено живи у хотелској соби. У правом тренутку добива понуду Стејт Департмента да скупа са Мери Мекарти одржи серију предавања у Пољској и Југославији.

Предвиђено је да тура траје три месеца, а да почне првог јануара 1960. Крајем године најпре одлази у Лондон, а из Лондона у Краков где дочекује Нову (1960.) годину.

Свеже разведен понаша се, како се то каже, као пуштен с ланца. У Пољској се врло брзо упушта у везу са удатом вајарком по имену Алина Слезинска. Она не говори енглески, он не говори пољски, али то им не представља проблем. Кад из Пољске пређе у Југославију, поново брзо проналази љубавницу. Овај пут је комуникација лакша, пошто она говори енглески. Старија је од њега три године, зове се Јара Рибникар и председница је Удружења књижевника Југославије.

Доказ за ово нису трачеви, него преписка која је трајала скоро пуних десет година: од 1960 до 1969. године. Сва архива Сола Белоуа је у власништву библиотеке Универзитета у Чикагу. Ту је и његова обимна преписка са Јаром Рибникар.

Кад је Бенџамин Тејлор правио избор Белоуовљене преписке за објављивање, није у њу уврстио ниједно писмо које је упутио Јари Рибникар, као нити једно њено упућено њему, али то не значи да од ње нема помена у тој књизи (Saul Bellow: Letters, Viking, 2010), но о томе ће нешто више речи били мало касније. Пре тога вреди цитирати нека од писама које је Јара Рибникар послала Белоуу.

Једно, примера ради, почиње реченицом: „Љубим те у нос".

Друго је ласцивније: „Драги друже брате брате друже драги друже драги брате, немој да заборавиш мирис мог горког цвета. Краљу мој, не бори се са лавовима, молим те... Опрости ми моје глупости, молим те. Могу да будем разумна, сигурно, ако је баш нужно".

И да, није да је Јара Рибникар на српски превела све његове романе, али јесте два. Године 1962, београдска Минерва је објавила „Хендерсона, краља кише" у преводу Јаре Рибникар. Већ годину дана касније, сарајевска „Свјетлост" објављује „Не пропусти дан" из пера исте преводитељке.  

Пут до Нобелове награде

Како је познато, Белоу је 1976, као шездесетједногодишњак, добио Нобелову награду за књижевност ушавши тако међу „бесмртнике" и одвојивши се симболички од неколико сродних му писаца блиских генерација. И ту се враћамо на Јару Рибникар. Судећи према пишчевој архиви, њихова преписка се завршила 1969. Но то не значи да је Јара заборавила Сола. Пре пет-шест дана, први пут је у откривен један светској јавности досад потпуно непознат податак.

Кад прође педесет година од доделе Нобелове награде, комитет задужен за доделу отвара за јавност архив номинација и записник расправа. Године 1971. Нобела за књижевност је добио Пабло Неруда. Занимало ме како се развијала расправа и ко је био у ужем избору, па сам се већ петог јануара бацио у истраживање.

Конкуренција је била чудесна: уз Неруду, у посљедњем кругу, комитет је расправљао о В.Х. Одну, Андре Малроу, Еуђенију Монталеу те Патрику Вајту. Са овом памећу, сваки од њих је заслужио награду више од Неруде. А опет, Аљенде је 1970. освојио власт, а Нобел за књижевност је увек слао и политичке поруке.

Такође, половина „прегласаних" седамдесет и прве, ускоро ће свакако доћи на ред. Две године касније, Нобела добива Патрик Вајт, а још две касније Еуђенио Монтале. Одн је нажалост умро у септембру 1973. За коју годину, кад се отвори архива и за ту сезону, можда сазнамо да је награда већ била спремна за једног од максимално два-три највећа песника енглеског језика у двадесетом веку. Малро је умро 1976. те ни он није дочекао свој ред.

Списак свих номинација за ту годину прегледао сам овлашно, тражећи тек потврду да су по инерцији из Југославије опет номиновали Крлежу. Међутим, већ на првој страници абецедне листе, видим познато нашко име и презиме, али не међу номинованима, него међу онима који номинују.

Ту, наиме, стоји да Сола Белоуа кандидује Јара Рибникар, а у име српског ПЕН клуба односно државе Југославије. Да ли због тога или нечег другог, али после више од десет година, на списку номинованих нема Мирослава Крлеже.

Дактилографи Нобеловог комитета звездицом означавају имена писаца који су номиновани по први пут. Поред Белоуовог имена нема звездице. Крећем у потрагу за првом његовом номинацијом.

Испоставило се да је Белоу први пут номинован 1967, четири године раније, дакле, а да је номинацију потписао Долф Стернбергер у име немачког ПЕН центра. Сам Стернбергер није познат као писац, него као филозоф и политиколог. У историју је ушао као човек који је о тридесетој годишњици оснивања Савезне Републике Немачке смислио термин „уставни патриотизам" („Verfassungspatriotismus"), често помињан и у нашој јавности, али углавном приписаван Хабермасу.

Из Белоуових биографија не може се наслутити неки лични линк његов са Стернбергером. Можда је прецинично закључити да је за немачки ПЕН центар у другој половини шездесетих било више него политички коректно номиновати аутора јеврејског порекла који се у својој прози активно бави темом холокауста.

Ретко ко, ако ико, добије Нобела после прве номинације, а нису ретки писци номиновани десетак и више пута који су остали без награде. Белоу, рекосмо, четири године након прве номинације није добио другу, а онда је стигла она коју је потписала Јара Рибникар. Не знамо још је ли било номинација 1972, 1973, 1974. и 1975, те чије су биле. Знамо да је 1976. номинација постојала, пошто је Белоу награду добио. Још пет година нећемо знати да ли је можда и у години кад је постао лауреат његову кандидатуру послала Јара Рибникар или ипак (и) неко други.

Било како било, Јара Рибникар је она која је Белоуа скинула са огромног и предугог списка једнократних кандидата и пројектовала једносмерну улицу која га је водила до статуса нобеловца. 

Бакаруша у Америци

На крају, али не и најмање важно, релација Сола Белоуа и Јаре Рибникар, ни у интелектуалном и уметничком смислу није била једносмерна. Да, она је превела два његова романа, али и Белоу је играо улогу у изласку Јаре Рибникар на англоамеричку књижевну сцену.

Зналци Белоуовљеве биографије су свесни његове уредничке улоге у часопису „Noble Savage" и колико му је до ње било стало.

У трећем броју часописа, објављена је приповетка Јаре Рибникар „Copperskin", односно енглески превод њене „Бакаруше". Прву верзију превода направила је сама Јара Рибникар, а онда су енглески текст скупа редиговали Сол Белоу и Сјузан Гласман.

Тај исти број часописа улази директно у историју књижевности јер је у њему, уз причу Рибникарове, први пут објављена прича Томаса Пинчона „Under the Rose".

Како то живот зна удесити, осим што му је била љубавница, Јара Рибникар је, на неки начин, била и катализатор наредног - трећег по реду - Белоуовљевог брака. Наиме, трећа његова жена биће управо Сјузан Гласман, а један од првих трагова њеног присуства у његовом животу је њихово заједничко редиговање приче Јаре Рибникар.

Управо је прича и повод присуства Јаре Рибникар у објављеном избору из Белоуовљеве преписке који смо раније поменули, пошто у једном писму наводи да се намучио радећи на њеној причи, али да труд вреди сваке секунде.

У последњем свом браку, са Џенис Фридмен, Белоу је добио своје четврто дете и прву ћерку. Десило се то 2000. године, кад су га четири месеца делила од осамдесет и петог рођендана. Отад се Сол Белоу налази на свим могућим листима документованих примера најстаријих очева свих времена. Умро је, рекосмо, пет година касније.

Јара Рибникар је била три године старија, а надживела га је за две године. Физички нису провели превише времена заједно, али је њихов однос, како видимо, у историји дефинитивно оставио трага. Нису њих двоје били Исаија Берлин и Ана Ахматова, али нису, опет, били ни баш било ко.