Неопростиво: Најгори филм Клинта Иствуда štampaj

Док толики подсећају на тридесету облетницу Иствудовог филма Неопростиво (Unforgiven), мени се чини да је много важније сетити се, бар 46 пута, да је исто толико, 46 дакле, година прошло од како је снимљен Одметник Џози Велс (The Outlaw Josey Wales). Овај филм за разлику од Unforgiven није добио Оскара, између осталог и зато што му није био потребан да буде један од најбољих вестерна икада, и да у заоставштини Клинта Иствуда, сваком правом љубитељу стоји испред свих других његових филмова, од којих је, опет, већина испред Unforgiven.

Најпре, да Клинт Иствуд у 46 години живота није снимио Џозија Велса, не би ни 14 године касније снимио ни Оскаром награђену причу о пропалом револверашу.

Вилијем Мани, из Неопростиво, није ништа друго него остарели, пропијени, ојађени и сумњом изједени Џози Велс, антихерој створен за награду тамо где је, у оно време, деконструкција херојства почела да бива омиљена забава, најављујући тако доба сулуде политичке коректности.

Приказати посртање не самог револвераша, него читавог Мита о револверашу, убити тај мит, био је задатак који је испунио човек - вероватно највећи филмски револвераш свих времена - без којег тај мит не би ни постојао, што јесте својеврсна иронија, али када је иронија стварно ублажавала бол?

Не дешава се то ни када на крају Unforgiven Вилијем Мани бар покушава да поново буде Џози Велс, убијајући све које треба убити, али за то мора прво да попије, умири дрхтаве руке и, да све буде још горе, исту такву, дрхтаву савест.

И ту, код приче о савести, и почиње доказивање тезе о томе да је Одметник Џози Велс бољи, значајнији филм од Неопростиво, иако је баш овај други снимљен да би се, кобојаги, савест умирила.

Дрхтаве руке, дрхтава савест

Иствуд је заборавио, или је због Оскара морао да заборави, оно основно када је реч о савести. Она се ствара, генерацијама, и то баш кроз митове.

И управо због те наше савести, како појединачне тако и колективне, главни јунак сваког мита, друг Херој, нема права на сумњу. Херој се не преиспитује. Хероју није потребно оправдање.

Њега јесте створила машта, али истовремено и потреба, иста она која нам је дала и религију, Бога, тог невидљивог управљача моралног света.

Херој је најближе што се том идеалу можемо приближити. Он поставља узусе, стандарде понашања, показује нам разлику између добра и зла, и неопходан нам је као role model, узор и путоказ.

Људи су кроз своју несавршеност, кроз страхове и сумње у сопствене изборе и вредности, успели, бар у машти, да створе идеал, нешто савршено. Хероја.

И свако играње са тим, ломљење мита, не деконструише само Хероја, него и читав систем вредности који он поставља, а који, опет због нас, мора да буде довољно прост да би био прихватљив.

Зато у митовима Херој никада не сумња, и никада се не преиспитује.

И када то кажем, имам у глави једно слатко поређење. Неопростивo почиње тиме што један каубој, фрустриран неуспехом који је доживела његова мала пиша, и бесан због смеха који је то изазвало, избоде, убије проститутку која је имала несрећу да покаже шта мисли о њему и његовим способностима.

Све касније у филму се дешава због тога. Друге проститутке, незадовољне изостанком правде, ангажују плаћенике (Вилијам Мани је један од њих), у све се умеша зли шериф (Џин Хекман), један од Манијевих другара (Морган Фримен) бива убијен, и све полако иде ка финалу у којем ће Вилијем Мани поделити правду онако како се она у револверашком миту и дели - метком, што би било савршено да није оне несрећне епизоде са преиспитивањем, пропадањем, алкохолом као горивом, и оправдањем. 

Онај из Лавиринта

У једном од најчувенијих грчких митова, оном о Тезеју и Mинотауру, догађаји, по свему судећи, такође почињу због мале пише.

Доста скаредна прича (већина из грчке митологије, али и из других, има такве заплете) иде овако:

Пасифаја, жена краља Миноса, заљубила се у светог белог бика (зашто, поред живог мужа, осим ако није била задовољна његовом опремом и способностима), те је одлучила да се ода содомији (!?), у чему јој је помогао Дедал, тако што је направио дрвену краву у коју се Пасифаја сакрила. Бику се та вештачка направа свидела (настраност није само наша особина), наскочио је, и резултат је био - монструм.

Створ који је био пола човек, пола бик, толико страшан да га је Минос затворио у Лавиринт (још једно Дедалово дело), да тамо вечно лута и прождире младиће и девојке из Атине који су, као данак, стизали на Крит.

Прича се, наравно, завршава појавом Хероја. На Крит стиже Тезеј, и уз Аријаднину помоћ убија Минотаура.

Тачка, крај. Минотаур је зло, и треба да умре. Без сумње и без преиспитивања.

Херој није психолог са Алиекспреса. Зато Тезеј није носио са собом папир и оловку и канабе на који би сместио несрећно чудовиште, настало због изопачености његове мајке. И није имао намеру да слуша о монструмовом сасвим сигурно тешком детињству, одбачености, подсмеху због изгледа, или о затвору у који је смештено.

Јок. Ништа од тога се није десило. Понео је мач и убио га. И није морао да попије коју пре тога.

Баш као што Белерефонт није себе оптерећивао размишљањем о томе да ли Химера има мале химериће, десетак комада, који ће, када јој сипа врело олово у грло, остати без мајке.

И као што Персеј није уопште мислио на то да је несрећна Медуза најпре била силована, а онда још и кажњена за то што је силована (!?), претварањем у чудовиште. Госпођи је требало одсећи главу и то је и учињено.

Оно пре и оно после

Хоћу да кажем, оно пре, као ни оно после, код Хероја не постоји. Важан је само тај тренутак, онај у којем се дешава херојски чин, онај којим се спасава читаво човечанство.

И бар у машти, људи који исто то човечанство уништавају, показали су да желе некога ко би га спасао, пошто они за то нису способни.

И у томе је сва разлика између Џозиja Велса и Вилијама Манија. Први нам је потребан, без другог би слободно могли.

Први је Тезеј, други је Тезејева пародија. И ОК је и то, није лоше насмејати се јуначким причама, али за то постоје посебни жанрови, не ставља се Црни Гуја у Ричијев филм о краљу Артуру.

Уз овај, Иствуд је прављењем политички коректног наставка Џозиja Велса, наставка у којем се Џози Велс и све што он представља преиспитује, починио још један ужасни грех.

Херојској причи је дао епилог, четрнаест година касније. Заборавио је да Џози Велс мора да остане у оном времену у којем је делио правду тако што би сваком, његовим пиштољем нетом убијеном зликовцу, мирно пљуцнуо жвакани дуван на чело.

Тај чин не може да има наставак, баш као што ни Херој не може да има наставак, осим оног у којем се бави новим херојским делом, а који је, такав наставак, опет безвремен. Сваки други наставак руши мит, меша време у нешто што је ван сваког времена, приземљује читаву причу и враћа је у ово наше блато.

Неопростиво, баш као што би било неопростиво направити филм о остарелом Валтеру, који, после свега, пије и жали што је уопште био Валтер, без обзира на то што би он лично, да је доживео деведесете, сасвим сигурно имао веома добар разлог за то.

Деконструкција једва конструисаног

Ауторитет људи нису измислили тек тако. Он је одговор на страхове, објашњава необјашњиво, и, што је још важније, регулише оно што сами нисмо у стању. Поставља моралну вертикалу, дели добро од зла.

И свака деконструкција тог ауторитета, а Херој је свакако то, за собом повлачи читав низ последица, којих често постанемо свесни тек када нам се увелико догоде.

Није Мит о америчком Дивљем западу настао тек тако, као ни Мит о гангстерима током тридесетих.

Правећи хероје од људи који свакако то нису били, Американци су сопствену историју издигли изнад приземности, дали јој сврху и смисао, пронашли јој вредност, и захваљујући свему томе и постали Американци.

То је замало успело и нама, јер су митови попут оног о Валтеру и читава та митолошка партизанска поп кулутра стигли врло близу циља - стварања Југословена као нације издигнуте изнад приземности.

И ако обратите пажњу, у тој врсти митова и код нас и код Американаца нема ничег вулгарног (није то чак ни Џози Велс који те ем убије, ем ти пљуцне на чело), нема псовки, нема оног простог народњаштва са пуцањем, певањем и опијањем, нема лагања; све је, од изгледа до дијалога, део једне готово узвишене естетике.

Притом је постављено врло просто: Херој, проблем који се има решити, и решење. Бони и Клајд гину зато што је то потребно, али гину у једној, по естетици, најлепших икада снимљених сцена. Спектакуларан крај приче и мита, баш као и она сцена када двојица немачких официра, делујући готово као позитивци, гледају Сарајево и изговарају: Das ist Walter.

Мит од стварности прави оно што бисмо желели да стварност буде.

И свака његова деконструкција, враћа стварност у локалну приземност. У Сарајево деведесетих.

Рушење споменика

Зато је, такође, Unforgiven погрешан. Он је почетак рушења једног великог мита, у њему је прво семе политичке коректности, зачетак онога што данас гледамо посматрајући разне сумануте покрете који своје постојање оправдавају обарањем споменика.

Џози Велс је први споменик који је срушен. И срушио га је сам аутор, подсећајући на полуделог Ботичелија који, у Саванаролиним ломачама таштине, спаљује своје слике. С њим је срушио и Серђа Леонеа, инспектора Калахана и све оне јунаке (Злато за одважне, Две мазге за сестру Сару), које је сам тако суверено играо, без трунке сумње у разлог њиховог постојања.

А у Unforgiven, после свега, не може на коња да се попне, и свако убиство подвргава сумњи - он, који је тако елегантно пљуцкао на чело зликовцима, што би и сами тако често радили, или бар маштали да радимо, суочени с разним зликовцима на овом свету. Огољена казна у истом таквом, огољеном и сасвим коцкастом моралном коду, један је од недосањаних а жељених идеала сваког малог човека. Оног који је и измислио хероје. Да раде све оно што он не може.

Зато и јесте сумануто то што је цео Unforgiven прожет дилемом у оправданост убиства, пошто она свакако нису стварна и нису никаква апологија насиља, него, уз све остало већ речено, само део једне херојске естетике, оне која нужно мора да поједностави ствари и да добро и зло прикаже у њиховом основном колору. Једно је бело, друго црно, и бело мора да победи. Крв је ту реквизит, сценографија, суштински је нема, и нема ни разлога бавити се њоме на неком узвишеном метафизичком нивоу. 

И наравно да стварни живот није такав, у њему је крв грозна реалност, али зар посао уметности није да имитира живот, него да живот натера да имитира њу, када је добра.

Иствуд је све то одбацио и натерао Вилијама Манија да постане симулакрум Џозија Велса. Као да је, љут због нечега на њега и себе, наставио да га у својој глави снима и после оне завршне сцене, у којој Џози, рањен, али и спасен, управо победивши, и то коначно, зликовце, јаше ка излазећем сунцу.

У том неприказаном наставку, у тој Иствудовој унутрашњој пресуди читавом једном миту и својој улози у њему, Џози одлази на ранч, где га, можемо лепо да видимо сву ту редитељску злобу, под своје узима она слатка плавуша, и, трансформисана у чудовиште, склања му пиштоље и пушку, рађа му децу и, све звоцајући, прави од њега Вилијама Манија, алкохоличара, оног који се потом појављује у Unforgiven. 

Херој на каучу

Грозно, али, опет, Иствуд је нешто добио за тај осветнички чин, и то довољно велико и сјајно: да и сам заборави шта је урадио од сопственог Хероја, што опет јесте иронија, поново болна, али и још један неопростиви грех.

Из тог греха настао је читав један правац чије финале чини онај бесмислени квази психоаналитички филм о Џокеру (иначе сјајном негативцу, којег су тако добро играли Николсон и Леџер), којим је једном антихероју наметнут разлог постојања - наметнуто му је натегнуто објашњење, клишеизирано и приземно.

Тај урадак утицао је, затим, и на последњи филм о Бетмену, у којем се на исти начин, натегнуто и квазипсихолошки, уз фразе и клишее, главни јунак, Херој, много више бави преиспитивањем и сумњом, него убијањем зликоваца.

Наравно, све ово не значи да је сваки мит добар (ми смо се бар наслушали гомиле болесних), нити да је преиспитивање а приори лоша ствар.

Деконструкција је често и лековита, баш као што су лековити и порази, међутим то је сасвим друго, социолошко, филозофско и често и политичко питање. Па и културолошко, сасвим дозвољено, као што је било дозвољено да Мит о гангстеру, створен у Кополином Куму, филму без ружних речи, са углађеним гангстерима са манирима, Скорсезе делом деконструише филмом Goodfellas, у којем су криминалци приказани као просте и празне звери, а плус јадни и бедни цинкароши.

Оно што Скорсезе ипак није урадио, снимајући гадну периферију мафије (главни јунаци нису пуноправни чланови Породице), јесте то да тиме није убио сам мит, није убио Кума, и на тај начин није ни деградирао идеју о томе да ипак негде постоје они лоши, ако су лоши, али са кодом, чашћу и јасним, тврдим, принципима.

И то: принцип, код, част... јесте оно због чега су хероји и настали, као потреба за јасним, уоквиреним системом у којем ће добро и зло бити препознатљиви.

Пронађене илузије

Зато у старим митовима, а касније у стриповима и филмовима, зликовци и хероји обитавају баш да би нас научили да има ствари у које се не сме сумњати. Елементарне су те ствари, попут поштења, добра, милости, емпатије, морала...

И све то је такође лековито, ништа мање од деконструкције, знају то врло добро сви они који су толико пута били присиљени да изгубе наду.

Митови и хероји је враћају. Као у оној сцени у којој, са сунцем иза леђа, Џози Велс јаше сасвим сам ка групи команчероса који држе несрећне таоце, а један од њих, стари Индијанац, на питање „шта се дешава?", мирно одговара, уз осмех:

„То пакао долази на доручак".

У Unforgiven ништа слично није могло да се деси. Зато што хероји подразумевају спасавање невиних.

А у том филму их више нема. Сви су криви. И они добри, и они зли.

И то јесте најгора последица тог бесмисленог, Оскаром и личном фрустрацијом мотивисаног покушаја да херојима престанемо да праштамо.

Нема више невиних. Нигде на овом свету. Па ни на филму.

Зато је и филм у којем учествујемо тако лош. Нема никога ко има права да зликовцу каже, попут Прљавог Харија:

"You've got to ask yourself a question - 'do I feel lucky? Well, do you, punk?"

Бајден Путину? Можете ли да замислите?

Никако. Али зато можете нешто друго. Да погледате Одметника Џозија Велса. Бар 46 пута. И да заборавите Unforgiven.

Тако ћете бар себи да опростите, ако не можете Иствуду.