Добрица Ћосић, малосрпски националиста: Како су Аћим, Вукашин и Иван Катић залепили пршљене историје моравског народа štampaj

По обиму Ћосићева сага о породици Катић стоји одмах уз Златно руно Борислава Пекића. Ћосићево дело је једна велика „поетска историја српског народа" (Милан Радуловић). Ми смо пре Добрице Ћосића имали два велика поетска тумачења наше историје. Једно су епске народне песме. Друго је Горски вијенац. О Косовском боју мислимо кроз епске песме. Већина наших сународника своју слику Првог светског рата заснива на Времену смрти, како тврди Коста Николић.

Последњих година Ћосићев утицај је обновљен телевизијским серијама Корени и Време зла. Ишчекује се Време смрти. По свој прилици Добрица Ћосић ће и даље имати огроман утицај на обликовање слике о нашој новијој прошлости. Јунаци његовог дивовског епа, Катићи из три генерације, спојили су различите епохе наше историје, од стварања модерне српске државе, до стварања, пропадања и обнове Југославије

Милан Радуловић, можда и најпажљивији аналитичар Ћосићевог дела, Катиће назива „српском аристократијом". Какви Енглези, таква и аристократија.

Очеви и синови

Као и већина моравских Срба, Катићи су дошли однекуд да остану и опстану на обалама три Мораве. Аћимов отац, Лука Дошљак, нађен је на обали реке, као Мојсије. Оставили су га родитељи који су бежали од Турака. Постао је слуга и воденичар, коме је четрдесет и први дан по смрти мужа удовица Ката наредила да обуче чисте гаће и уђе у њену постељу.

Аћим жели да остави траг, да остави потомство, које би се презивало Аћимовић, да од помена његовог имена дрхте и Пашић и краљ.... Да му син миљеник буде настављач и узор Србије. Његови потомци ће по женином имену понети презиме Катићи.

Радуловић примећује како је однос очева и синова једна од окосница читаве саге о Катићима. Међутим, њихова породична прича много је сложенија од у књижевности и животу честе повести о сукобу очева и синова. Тај сукоб је највидљивији у првом нараштају. Он је много више и од породичне драме. Аћим и Вукашин се сукобљавају око визије Србије, њене политике и друштва.

Аћим шаље Вукашина на школовање у Париз одевеног у народну ношњу. Наређује му да гуњ и опанке не скида. Вукашин одбацује ношњу и шаље своју слику у реденготу. Престаје да га зове „бабо". То је тек први корак у ритуалном оцеубиству.

Вукашин се гнуша Аћимове „политичке хајдучије". У ноћи растанка, баш на Бадње вече, одбацује све за шта се стари народни трибун залагао:

„Хајдучко позориште... Рат с Турцима пренет у рат за власт, у политику... Народ, слобода, устав, све су то само изговори да се дође на власт. Зар је мало у Србији оних који су свршили неке школе, па су пропали у нашој, вашој политичкој хајдучији?... Овде су попови једини успешни, а можда и корисни идеолози. Овде је слобода право да хајдукујеш, да хараш, да заузимаш општинске утрине, а демократија и самоуправа да не плаћаш порез... Сит сам ја свега тога! Србији су потребни памет и знање, а не странке! Србији треба да гледа Европу, а не турски тур! - Вукашин се загрцну и умуче: А добар говорник, пас. Какав би он сила био у Скупштини. Моја је то крв... Европа ми упропасти дете.... Несрећник. Аћим засузи."

После овог разлаза са сином и сељачке буне коју је повео, Аћим полако излази из средишта радње. На почетку Времена смрти машта о својој сахрани, „када ће се цела Србија уверити са ком је и за кога је моравски народ. Када друкчије није могло, нека свећама, воштаницама гласа народ за Аћима Катића. А ти гласови неће моћи да се купе чокањима ракије и опанком. Те изборне спискове што ће се отегнути за његовим ковчегом неће моћи да скроји Пашић са својим среским писарима. Кад друкчије није могло, својом крстачом клепиће Пашића по глави. На преровском гробљу оро ће да се вије и пева сељачка песма из тимочке и преровске буне."

Аћим Катић, антисистемски политичар и бунџија против државе, гине бранећи воз са државном имовином од народа који га прегази у пљачкашком јуришу:

„Шта то радите разбојници?! Вепар вам матер лоповску! Па то је државно!... То је држава српска, то је за војску спремљено!"

Нема издаје код Катића. Сви они живе и страдају за своју земљу. Само је другачије замишљају.

Антизападњак, комуниста, великосрбин

То долазимо на Вукашина. Већ је опште место да је Вукашин Катић лик који изговара најдубље ставове и мисли самог Добрице Ћосића. Као што то бива у нашој јавности, књиге се читају површно. Тако на пример, замршене текстове Радомира Константиновића углавном нису пажљиво читали ни поштоватељи ни противници. Међутим, та површност је још жалоснија када је у питању Ћосићево дело, које је лакше и забавније читати. Три главне оптужбе на рачун Добрице Ћосића су да је антизападњачки традиционалиста, догматски комуниста, и најчешће: да је великосрпски националиста.

Нико оштрије не напада српски традиционализам, нико се ватреније не залаже за Европу од Вукашина Катића у Коренима. Неке његове ставове смо већ горе изнели, али има их још. На пример:

„Све је бесмислено. И политика, и идеје, и принципи, и култура, и углед и каријера, и та, та велика животна срећа! Живот у Србији је старо гробље... Ништа велико не може у њему да израсте. Ко год од живота нешто више тражи - рубе му главу. А шта чека њега, који жели Европу у Србији?"

У роману Грешник Вукашин врло сумњичаво гледа на Русију:

„Из Русије нам могу доћи генијалне књиге, генијални писци и музичари, велике духовне вредности. То они имају, то руски народ рађа. А слободу и демократију нису имали никад, немају их ни после револуције. Можда им и не треба."

Што се догматског комунизма тиче, та оптужба је сасвим глупа, и најучесталије се чује у анонимним коментарима на мрежама, везаним за Ћосићево партизанство. Можда је сувишно подсећати да су и Време зла и Време власти вероватно најобимнија критика бољшевичког догматизма у нашој књижевности.

Позорница Ћосићевог напада на идеолошки фанатизам географски обухвата просторе од Москве, преко затвора у Сремској Митровици, до Београда и Ужичке републике. Хронолошки, фанатизација комуниста се посматра у размаку од тридесетак година. Сам Вукашин Катић, кад год говори о комунизму, говори забринуто и критички. 

Ево само једног суда: „Ако револуција не настаје из слободе, ни слобода не настаје из револуције."

Највише је оних који Добрицу Ћосића нападају за великосрпски национализам. Ако писац говори гласом Вукашина Катића, онда он никако није великосрпски, већ је пре малосрпски националиста.

Која би влада то смела да учини? 

Већ на почетку Времена смрти Вукашин Катић се у имагинарној расправи са Николом Пашићем залаже да се Бугарима учине уступци. Пашић изговара општепознате аргументе да се Бугарима не да оно што им је обећавано пре Првог балканског рата:

„Зар смо, Вукашине, могли Бугарима да дамо пола Македоније после онаквог њиховог забушавања у рату с Турцима? Па им још и Једрене ослободисмо... Која би влада, питам те, смела то да учини?"

Вукашин одговара:

„Она која би мислила на будућност."

А Пашић:

„Којој би било свеједно што је српски народ искрварио На Куманову, Битољу и Овчем пољу?"

На шта ће Вукашин:

„Али њу би историја оправдала само годину дана касније. Данас, господине Пашићу... рећи ћу вам само ово: ми смо још поразом на Марици протерани с југа Балкана. Душаново царство је Византијско царство. На тој историјској рушевини никакав национални циљ и државни програм не могу се данас градити. Не трујмо се више старим заблудама."

У доба пропасти државе 1941. године, Вукашин Катић, у разговору са Драгишом Васићем, још жешће критикује великодржавне идеје:

„Наше границе треба да буду само до мржње наших суседа. Наша будућа држава, ако она може поново да настане, треба да буде она територија коју нико сем Срба не може да сматра својом... Ја сам уверен да мали народ треба да живи на што мањој територији. Да буде што гушћи и да велики и јачи немају шта да му узму, а мањи од њега да му не завиде на томе што има. Само тада народ може имати спокојну будућност."

У самом делу, Вукашин Катић се више пута позива на Јована Скерлића, тако да је Скерлић један од идејних узора за овај лик.

Звери моја, веку мој лепи

Ако је Вукашин Катић пишчево друго ја у политичким и националним стварима, Иван Катић изговара Ћосићеве најдубље мисли о људској природи, о карактеру његовог века, о великим егзистенцијалним питањима.

Иван Катић је логорски човек, који је прошао све врсте затвора и логора у 20. веку - аустроугарски логор за српске заробљенике у Нађмеђеру, мучионицу Главњаче, краљевски затвор у Сремској Митровици, „робију на робији" злостављање другова-комуниста у истом том затвору, Маутхаузен и Голи оток.

Можда и нехотице, Иван Катић цео свој живот чита савремене европске и светске писце, прати уметност. Чита Фројда, Андреа Жида (због кога долази у сукоб са комунистима), Кјеркегора. Он више није ни преровски политичар Аћим ограничен трима Моравама, ни осујећени Европљанин Вукашин. Он нема потребе да гуњ и опанак баца у Сену. Иван Катић долази у Париз као одомаћени, равноправни учесник интелектуалног и културног живота. И у историјској стварности, његови вршњаци су били барабар са дадаистима и надреалистима.

Његов слом се разликује од сломова његовог деде и оца. Народњачког вођу Аћима су прегазили време и модерна бирократска држава. Вукашин је дочекао крај свог сна о демократској и просвећеној југословенској држави. Иван Катић је пак, жртва немерљивих сила светске историје. Уместо да предаје и пише, већи део живота проводи по мучилиштима стаљинизма, нацизма и две врсте југословенских диктатура. Он је заиста жртва тог 20. века. 

Осип Мандељштам се, у потресном преводу Бранка Миљковића, запитао:

Звери моја, веку мој лепи,
Ко ће ти погледати у очи
И својом крвљу ко ће моћи
Пршљене двају столећа да залепи?

Да ли су Катићи ти пршљени? Аћим, Вукашин и Иван? Гледали су том зверском веку у очи, лили су крв за своје идеале. Нико од њих тројице није типичан представник свог народа и времена. Они су предводници својих поколења, макар били поражени као Аћим, скрајнути као Вукашин, или тлачени као Иван.