Bibliotheca mortalis Југослава Влаховића: Листање камених књига у шетњи српским и европским гробљима štampaj

BIBLIOTHECA MORTALIS je колекција фотографија са мотивима књиге које сам снимио у периоду од осам година (2013-2021) на гробљима Србије и Европе.

У близини наше породичне гробнице на београдском Новом гробљу пролазио сам више пута поред гроба са великом отвореном књигом. Када ју је у зиму покрио снег била ми је интересантна да је и снимим, а кад сам на сахрани мог брата од тетке на Новом бежанијском гробљу, на гробу до његовог,  уочио црну књигу, родила се идеја о „библиотеци".

Већ наредни обилазак Новог гробља у потрази за књигама резултирао је великим бројем занимљивих примера, разноврсних по приступу, материјалима и техници израде а и текстова на њима.

Наредне године путовао сам у Француску ради изложбе и скупа карикатуриста и обишао чувено париско Пер Лашез, такoђе и Централно гробље у Бечу. Тако се BIBLIOTHECA MORTALIS спонтано увећавала.

У остала места нисам путовао из разлога фотографисања књига на гробљима већ би их обишао ако би било времена или се налазила у близини. Мапа посећених углавном се поклапа са мојим активностима као уметника.

На путовањима волим да имам план града а на њима није тешко уочити где се налазе гробља, понекад означена крстићима или зеленом бојом попут паркова. Између блокова зграда и она су постала (ретке) зелене површине чистијег ваздуха погодне за мирну шетњу. На бечком гробљу су установљене и стазе за трчање.

Приликом мог обиласка, у јеврејском делу између дрвећа и споменика обраслих маховином, протрчала је срна, зауставила се, а када сам подигао камеру хитро је нестала у шуми где живе и лисице, зечеви, сове. У Мајнцу, у Немачкој и Виборгу, у Данској, гробље је уређено као парк, без ограде.

На хиљадама снимака прикупио сам разноврстан материјал за градњу ове изложбе, како у културно-историјском тако и визуелно-извођачком смислу.

Географија на делу: свуда доминира мермер, камен у Шпанији и Португалу, порцулански украси у Француској, метал у Немачкој, чак и дрво, у Баји у Мађарској. Постављање провидних стаклених књига са пластичним цвећем које сам снимио у Подгорици, СПЦ не подржава.

Разлог да све то представим нашао сам и у чињеници да сам професор (у пензији) на предмету Графика књиге на Факултету примењених уметности у Београду и импулсу да претражим једну сличну али истовремено и сасвим другачију област. Поготову када сам установио да о томе нема никакве доступне литературе.

Недавно, у Португалији на Централном гробљу у Лисабону, наишао сам на тек отворену изложбу праћену и књигом Flowers of stone (Камено цвеће) са мотивима цвећа на гробљима. Код нас, београдско Ново гробље издало је 2011. своју луксузну монографију, као и Земунско гробље 2016.

За књигу се каже да је једина штампана ствар направљена да траје. Све остало углавном се баца, једино се књиге чувају у личним или јавним библиотекама. За надгробне књиге треба додати и да трају вечно. Понекад није тако, на споменику чувеног предратног глумца Чича Илије Станојевића на Новом гробљу, оригинална предратна стара књига замењена је новим издањем.

Надгробне споменичке књиге задржале су скоро све елементе штампане, што се тиче корица, у типографском и илустративном делу. Наслов је име покојника или натпис (епитаф) а илустрација портрет или неки украсни симболички елемент религиозних или декоративних мотива, најчешће цвећа, професије или особине умрлог. Читамо дирљиве, емотивне поруке, мудрости или наиву, читаве песме уклесане у камену.

Некада је књига приказивана дводимензионално као силуета, касније у барељефу, да би дошла до тродимензионалне. Не могу се прелиставати али могу на други начин доживети. Увек је имала дубоку симболику и у свакодневној комуникацији, па постоји много фраза и изрека као: „читам те као отворену књигу", „не суди о књизи по корицама", или за ову прилику најпригоднија „склопио је последње поглавље своје књиге".

Каменоресци, клесари тих слова, углавном добро обављају свој посао. Ту је мало аматера али се са појавом дигиталног урезивања и ту виде промене. Раније су се слова и портрети покојника на мермеру гравирали руком искусних мајстора или уметника али их увелико замењују дигиталне машине или колор фотографије, неке и великих формата које понекад делују гротескно.

Све више је једнобразних униформних гробница, а на Алеји заслужних грађана, породице додају своје украсе и слике реметећи пројектовани ред.

Борхесово „књига je продужетак меморије и имагинације" и овде је потврђено. Гробља су „слике историје" и сведочанства прохујалих појединачних судбина кроз време. Камене успомене читавих народа које се понегде и вандалски руше.

Посетио сам Јерменско гробље у Истанбулу видевши на интернету занимљиви велики  надгробни споменик у облику књиге јерменског песника Јалтзејана. Није дозвољено фотографисање али сам ја то ипак кришом радио.

Обележавање гробних места у Европи некада је било привилегија аристократије и повлашћених слојева у црквама и маузолејима. Раја је могла имати само крстове.

Са индустријском револуцијом у 18. и 19. веку нова класа, а после и остали, добили су и та права. Установљена су градска гробља и развила споменичка архитектура у стилу неоантике, класицизма, еклектицизама. Гробови се украшавају бистама покојника, рељефима, плакетама, оградама од кованог гвожђа, такође и књигама.

Гробља су разнолика, од скромног камена на тлу са именом, без слике умрлог код протестаната и дела католика за разлику од православаца, до капела и већих гробница. Посетиоци на хришћанским гробљима приметиће и друге симболе попут обелиска присутног и у Србији а који води порекло из Египта. Популаризован је после Наполеонових освајања Египта у 18. веку.

Среће се и сломљени антички стуб који може значити да је неко умро млад или се лоза угасила и породица изгубила последњег мушког члана.

У Србији налазимо оригиналне надгробне споменике „крајпуташе" подигнуте преминулим ратницима. У Египту су и настале прве књиге, свитак папируса. Најпознатији је погребни текст „Књига мртвих" у коме је и необична илустрација, вага која мери тежину срца и пера за писање.

Уколико је у равнотежи, покојнику је могућ улаз у загробни живот. Перо је и данас чест симбол, подсећа на палмин лист, симбол бесмртности, који се такође проширио Европом.

У јудаизму, религиозни текст Тора (Закон) у форми свитка је чест мотив. У центру Јеврејског гробља у Београду је споменик старим светим књигама са уклесаним текстом који казује како се оне третирају и сахрањују као и људи. Јер Тора им је током историје била изузетно важна за опстанак.

Некада су се разликовале и надгробне плоче сефарда (постављане хоризонтално) и ашкеназа (вертикално).

Свитак се налази и на хришћанским гробљима, а и код других религија (Куран, Књига мормона), потврђује да је верник привржен светим списима. Симболизује живот сахрањене особе, на левом делу је земаљски, отвореном је садашњост са именом или поруком, док је замотани део на десној страни загробни живот који следи. Њиме се одаје почаст и трајније сећање на сахрањеног. Може бити и симбол Библије.

Књига има разнолика значења. Према Јовановом откровењу „Књига живота" је отворена као знак испуњеног живота. Тако су на књизи дубровачке гробнице породице Колендић само два слова грчког алфабета: алфа и омега, почетак и крај. Књига на гробу може значити да је сахрањено лице интелектуално снажно или на разне начине повезано са књигом: као научник, писац, професор, учитељ или библиотекар, али и као књиговезац или штампар.

Књига може говорити о особинама сахрањеног као племенитог и отвореног за спознаје и дела која је делио са другима. На њој је сам или са супружником. Породична повезаност свугде је посебно наглашена и кроз саму организацију и функцију гробља у целини. Може значити и да је човек исписао живот по својим замислима и уверењима али ако има пресавијен угао, тзв. „магареће уво", и да је можда умро млад пре остварења својих животних циљева.

Најзад, може се претпоставити и да су наследници само сматрали да је књига један леп декоративни елемент. Често су то мали бели анђели са књижицама у рукама који читају молитве за умрле а понекад и огромне књиге, задивљујуће великих димензија коју је покојник својим животом заслужио.

За разлику од епитафа (натписа на гробу) постоји и кенотаф, натпис на гробу у коме нема тела. То је случај код најпосећенијег надгробног споменика Моцарту на Централном гробљу у Бечу, а тело на Ст. Марксу, као и Јохана Гутенберга, родоначелника штампане књиге и ере просветитељства, у Мајнцу, подигнутог у близини фрањевачке цркве изгореле до темеља заједно са његовим гробом.

На бечком централном гробљу сахрањени су, између осталих, славни композитори Јохан Штраус (отац и син), Брамс, Бетовен, Шуберт, џез пијаниста Џо Завинул, вајар Вотруба и др. Постоји и српска са пуно књига у низу са епитафима, неко је вероватно први започео а остали наставили.

Списак познатих још је бројнији на париском гробљу Пер Лашез, својеврсном некрополису. Гробове Лафонтена, Делакроа, Оскара Вајлда, Шопена, Марсела Пруста, Џима Морисона (такође најпосећенијег) и других обиђе преко три милиона људи годишње колико се сматра да има и сахрањених.

Изузетно интересантно, где воде госте и туристе, је и гробље у Лавову (Украјина) са раскошним, старим скулптуралним гробницама али тада још нисам имао ову идеју са књигама. За разлику од Мадрида чије Централно гробље броји скоро милион гробова, када ме је пандемија у томе спречила.

Ново доба и ту долази, у Бечу је на једном гробу инсталиран покретни епитаф на светлећој дигиталној траци који ради на соларну енергију са гаранцијом од 30 година. На Пер Лашезу сам још 2014. снимио живописни принт у боји преко целе гробне плоче, кажу да их сада има на десетине.

Београдско Ново гробље је импозантно културно-историјско добро од великог значаја. Однедавно је уведен и стручни обилазак знаменитих гробних места и споменика: Илије Гарашанина, Коларца, Ђуре Даничића, Анастаса Јовановића и других, а са књигама су Петар Кочић, сликарка Катарина Ивановић, проф. Рашко Димитријевић.

Радили су их познати уметници-вајари Петар Убавкић, Иван Мештровић, Ристо Стијовић, Тома Росандић, Петар Палавичини, италијан Ђовани Берота и други.

И на гробу легендарног карикатуристе Пјера Крижанића је QR код, ново читање књиге на смартфону. Пројектанти капела били су познате архитекте као Милан Антоновић, Александар Дероко, као и Григорије Самојлов, мој професор архитектуре.

Ново гробље основао је 1886. др Владан Ђорђевић а премештено је са Ташмајдана. Пре тога, од 1826. било је око Саборне цркве на Косанчићевом венцу, а измештено је због близине Турака. Дакле, на истом месту на коме су нацистички авиони 6. априла 1941. бомбама направили гробље књига од Народне библиотеке Србије са њеним највреднијим књигама и рукописима. Надајмо се да ће ту опет васкрснути.

BIBLIOTHECA MORTALIS скромни је допринос култури сећања и уз Гетеово да „човек има јак дух и слабо тело" приказује његов отпор пролазности. Само је један лични поглед на књигу као мотив на гробљима из угла уметника, без претензија на научни или сличан рад (мада би се, с обзиром на нову болоњску праксу, на овоме могло и докторирати).

Биране су по критеријуму превасходно естетског доживљаја у домену уметничке фотографије али сам укључио и неке документарног карактера које показују време и место њиховог настанка с обзиром на број од двадесетак посећених локација.

Многе књиге интересантне су саме по себи али ауторска интерпретација овде даје једну специфичну сублимацију уметничког и духовног доживљаја. Такође, намера ми је била и да иницирам трибину-расправу о карактеру и квалитету гробљанске архитектуре и праксе код нас с обзиром на ново доба и чињеницу да је скоро све препуштено каменоресцима и занатлијама, са ретким новим уметничким делима на њима.

Овај фото-албум је и пример да шетња гробљем не мора бити непријатна. Потребна је само концентрација да би се запазила права књига. Као на сајму књига (где сам више пута био члан жирија на најлепшу књигу). И гробља живе.