Југословенски аспекти љубавне биографије Филипа Рота: Секс је њему био светиња štampaj

Десет је година прошло откад је Филип Рот (1933-2018) добио велику шпанску књижевну награду „Принц од Астурије". Писао сам тада о једном од мени најдражих писаца, у то доба још увек живом класику који је своју прву књигу објавио још 1959. године. Написао сам да макар у његовом опусу има и апартних књига, бизарних чак и за његове стандарде, класични ротовски (умало рекох: рото) роман увек је лако препознатљив.

Има Рот више алтереговских фигура, Натана Цукермана, Дејвида Кепеша, па чак и Филипа Рота, али и те фигуре генерално имају најмањи заједнички садржалац. Ту је јеврејство, наравно, али оно је мање битно. Оно на шта мислим згодно је збијено у једној фрази из књиге Професор жудње (превод Светозара М. Игњачевића објављен почетком осамдесетих у Комненићевој едицији „Еротикон"): „П'јан од пичке и штампарске боје".

Опсесија пичком и штампарском бојом, женама и књижевношћу - ту је кључ и срж Ротове прозе. „Боље бити пијан него стар", рекло би се, а да то чак и не буде бесмислена асоцијација. Наратор Професора жудње на једном месту каже: „Видите, ја сам некад ишао кроз живот уображавајући да је секс светиња."

Голи оток и марке цигарета

Уосталом, тај „Професор жудње" је у много чему парадигматичан кад је реч о две Ротове опсесије. Кад Дејвид Кепеш, наратор Професора жудње, стигне у Праг, на неку врсту меденог месеца, он је ту, наравно, и због Кафке, али га његов интерес за Кафку води у посету старој курви код које је Кафка, наводно, долазио.

У овом су роману Ротове опсесије колико-толико уједначене. Сабатовo позориште, међутим, из 1995. године у том смислу је битно друкчије. Књига о мушкарцу који је дошао у доба „кад се простата повећава, а хормонална активност смањује" римује се на неки начин са четврт века старијом Портнојевом бољком која је Роту, после једанаест година озбиљног писања, први пут донела озбиљну, широку, масмедијску славу.

Еротоманија Портнојеве бољке била је понешто скандалозна. Две и по деценије касније, скандал се склања пред уметничким дојмом. Роман о фасцинацији чврсто грађеном женом „на провокативној граници претилости", женом хрватског порекла по имену Дренка Балић, женом која се удала за конобара „кога је срела на одмору у одмаралишту синдиката железничара, на острву Брачу, недалеко од Сплита", по скоро општем мишљењу је један од два-три Ротова најбоља романа.

Дренка свом љубавнику прича да су јој обоје родитеља били „уверени комунисти и волели су друга Тита, који се смешкао својим смешком као неко насмешено чудовиште", али и како су они који су били непријатељи режима били слани у „тај страшни затвор":

„То је било најстрашније време, кад су их као стоку бацали у бродове. Бродовима су их одвозили с копна на острво. Па ко преживи преживи, а ко не - не. То је било место где је камен био једини елемент. Све што су тамо могли радити је обрађивати тај камен, ломити га, без разлога. Многе су породице имале неког ко је отишао на тај Голи оток, што значи Naked Island, острво без ичега на себи."

Индикативна у роману је такође и својеврсна „дуванска дигресија", кад наратор каже: „Цигарете нису биле скупе. (...) Имале су имена река, те југословенске цигарете. Дрина, Морава, Ибар".

Подмукло деловање биографије

Писао сам, кажем, пре десет година, док је Рот још увек био жив (умро је 22. маја 2018.), о његовим романима с писцима као протагонистима као очигледно аутобиографским, а одвајајући од њих у том смислу Сабатово позориште. После читања књиге Филип Рот: Биографија Блејка Бејлија, видим да сам погрешио, односно да ме завело, да парафразирам Данила Киша, подмукло дејство непознавања биографије.

Сабатово позориште није мање аутобиографски роман од Ротових књига с писцима као протагонистима, у многим стварима је заправо и ближи Ротовој биографији, као да му је то што је од писца направио луткара дало слободу у важнијим стварима. Но пре него се вратим томе, ваља рећи нешто у злосретној судбини ове књиге.

Свестан своје важности за историју књижевности, Рот је властиту ауторизовану биографску књигу доживљавао скоро тестаментарно. У већ поодмаклој старости, 2004, као седамдесетједногодишњак, потписао је уговор са својим пријатељем Росом Милером да ће овај бити његов биограф. Осим што су се одлично познавали, Рос Милер је био и синовац чувеног драматичара Артура Милера, што Роту није било неважно.

Рот му је обећао пуну сарадњу, препоручио га је свим могућим саговорницима, али Милер је посао схватио доста неодговорно. После гомиле одлагања, уговор је раскинут и Рот је одлучио да и није нужно да његову биографију пише неко ко га одраније познаје, да је можда кључно да то буде неко ко се већ доказао у биографском жанру. Тако је избор пао на Блејка Бејлија, аутора хваљених биографија Џона Чивера и Ричарда Јејтса.

Њих двојица потписују уговор о ауторизованој биографији 2012, а уговором се Рот обавезује да ће Бејли бити једини биограф с правом да цитира Ротове књиге, односно са увидом у целокупну његову преписку и оставштину. Кад је недуго после Бејлија на својој биографији Филипа Рота почео да ради и Ајра Нејдел, ускраћено му је право да у биографској књизи о Роту уопште цитира Ротове књиге, што мора да је представљало посебан изазов.

Вреди барем куриозитета ради поменути да скоро истовремено са Бејлијевом биографијом Филипа Рота излази и биографија истог писца коју је написао Ајра Нејдел (Филип Рот: Контраживот), једва нешто мање обимна (око шест стотина страница), али у мањем тиражу и са много мање медијске помпе.

На Бејлијеву жалост, међутим, помпа око његове књиге није била искључиво позитивна. На #metoo трагу, Бејлија су неке његове бивше студенткиње и познанице оптужиле за више случајева сексуалног узнемиравања и насиља различитог нивоа. Мада ниједна од тих оптужби није доказана нити је уопште стигла до суда, издавач „Нортон" је одустао од књиге једва неколико недеља након што је објављена. И мада су реакције критике биле углавном јако похвалне, рецепција књиге је тиме трајно обележена.

Два брака

Тек из Ротове биографије, сазнајемо зашто му је ауторизована биографска књига о њему била важна. У мору прозивки и клевета с којом се током целог свог (јавног) живота суочавао, често је потенциран управо његов наводни „предаторски" однос према женама. Чињеница јесте да је његов љубавни живот био турбулентан, да су барем два пута жене с којима је био у озбиљним везама покушале самоубиство када би веза дошла у кризу, али он дефинитивно није био неко ко је у тим везама био једини и искључиви негативац.

Дала би се бранити теза да је читав његов однос према идеји љубавног партнерства, брака и породице неодвојив од преваре којом је „натеран" у свој први брак. Маргарет Мартинсон, звана Меги, четири године старија од њега, с пропалим браком иза себе и двоје деце из тог брака, у једном је тренутку, наиме, од неке трудне црнкиње, за два долара, купила флашицу њеног урина да би свог тадашњег „дечка" (тј. Рота) убедила како мора да је ожени. Рот је прогутао мамац, а Меги је недуго затим лажирала спонтани побачај.

Тада двадесетшестогодишњак, опште признат као најталентованији амерички писац, Рот није гајио претерано поштовање према идеји брачне верности па је однос с Меги био мање-више у перманентној кризи све док она после неколико година није признала превару којом га је уопште увукла у брак.

Рот је тада напушта, али она одбија да му да развод, у време кад је амерички закон о разводу био много рестриктивнији него данас. Такође, Рот је у то време, у својим раним и средњим тридесетим, већ прилично богат, па она прети да ће га евентуалним разводом тотално опељешити. У том смислу, њену смрт у саобраћајној несрећи 1968, њен (формално) удовац неће доживети јако трагично.

Иако је себи обећао да се више неће женити, двадесетак година касније Рот ће прекршити то обећање. Године 1990. ступиће у брак са чувеном енглеском глумицом Клер Блум (и она је, поменимо и то, била старија од њега, макар и само две године), с којом је у том тренутку већ петнаест година у вези. Брак је заправо покушај да се веза спаси - јалов покушај, како ће се брзо видети, јер већ пет година касније долази до формалног развода.

Гомила жена

Годину дана након развода, и годину дана након што је Рот објавио Сабатово позориште, књигу која му је донела величанствен успех, Клер Блум је објавила мемоарску књигу Напуштајући луткину кућу у којој је Рот описан као лудак, насилник и манијак.

Као круна свега, у књизи је потенцирана његова ванбрачна веза са њиховом такође удатом комшиницом из Конектиката. У књизи Клер Блум, ова жена је описана као пореклом Пољакиња. У биографији коју исписује Бејли, за њу се каже да је пореклом Норвежанка, али у фусноти аутор наглашава да о овој жени пише под промењеним именом, јер се она није сагласила да јој се наведе право име, као и с неким промењеним документарним детаљима.

Нема, међутим, сумње да је управо ова жена била модел за лик Дренке Балић, Ротове, по његовом властитом признању, најперверзније и најнезаситије љубавнице.

У контексту ових података, делује реално да ова жена заиста није била Хрватица. Било је коментатора који су мислили да је „хрватски мотив" унесен у роман јер га је Рот писао у првој половини деведесетих кад је распад Југославије био велика масмедијска тема. С друге стране, није немогуће да се ради о жени која је пореклом припадница неког малог народа чија се национална држава граничи с Хрватском: Италијанка, Мађарица, Словенка или - зашто не? - Српкиња.

Међутим, ако и не знамо да ли је жена на којој је базиран лик јунакиње Сабатовог позоришта Српкиња, знамо да се Рот између два своја брака виђао с барем једном Југословенком.

Између два његова брака, стала је дуга и озбиљна веза са Ен Маџ, те барем неколико десетина веза и везица. Четрдесетак година касније, док се присећа тог времена у разговорима са својим биографом, Рот памти једва пет или шест од тих жена, а једна од њих је и „чулна југословенска Италијанка (која се у исто време виђала и са Марчелом Мастројанијем)". 

Час анатомије

И то је, мање-више, то. Мада је често путовао у Чехословачку, Рот, чини се, никада није био у Југославији. Ипак, захваљујући његовом интересу за Чехословачку и тадашњи источни блок, у његову фамозну едицију „Писци из Друге Европе" уврштен је и Данило Киш са својом Гробницом за Бориса Давидовича. Из Кишове биографије коју је написао Марк Томпсон Извод из књиге рођених знамо да су се Рот и Киш у Њујорку срели барем једанпут. Био је ту и Дејвид Риф, син Сузан Сонтаг, који је обојици био уредник.

Иако би по много чему могли „кликнути", чини се да између Рота и Киша није дошло до дубље повезаности. Можда је разлог језичка баријера. Рот није говорио ниједан страни језик, а Кишов енглески је, нарочито у време сусрета с Ротом, био далеко од сјајног.

Ипак, постоји још једна занимљива повезница. Рот је 1983. објавио роман Час анатомије. Кишова полемичка књига са истим насловом изишла је пет година раније. Она 1983. није била преведена на енглески, али је у Кишовим биографијама које је Рот уреднички читао, наслов постојао, па се не може искључити могућност утицаја. Такође, у индексу ове Кишове књиге постоји и Ротово име, пошто се у њој на једном месту потенцира „трагично-иронична еротска зебња а ла Филип Рот".

А кад смо код индекса, само је још једна особа из Југославије завредела место у огромном индексу Бејлијевог деветстостраничног животописа Филипа Рота. Доспела је ту због некакве свађе са поменутом Ротовом девојком Ен Маџ.

Ради се о госпођи својевремено удатој за бизнисмена Хауарда Оксенберга, мајци Катрине Оксенберг, Аманде из ТВ серије „Династија" - принцези Јелисавети Карађорђевић, „принцези од Југославије", како каже Бејли, јединој принцези која се помиње у биографији писца који је 2012. награђен „Принцом од Астурије".