Последњи дани Роџера Федерера, помпезност и мегаломанија: Како окачити копачке о клин

„Дође период у животу сваког човека - нарочито ако је успео да дође до становитог угледа - кад постаје есенцијално важно да је у њему остало барем мало оног погледа на свет какав је имао као четрнаестогодишњак," бележи Џеф Дајер на осамдесет и шестој страници своје књиге „Последњи дани Роџера Федерера и други крајеви" (The Last Days of Roger Federer and Other Endings), објављене ове године у Великој Британији и Америци.

Српској публици Џеф Дајер (рођен 1958.) није посве непознат. Издавачка кућа „Клио" објавила је још 2005. његову дело „But Beautiful: књига о џезу" у преводу Ђорђа Трајковића, док је дванаест година касније „Booka" објавила његов роман „Џеф у Венецији, смрт у Бенаресу" у преводу Александра Милајића. Такође, у мајско-јунском броју новосадских „Поља" из 2019. објављен је мали темат о Дајеру у којем је један нашем читаоцу нарочито занимљив текст: предговор новом издању гласовите књиге Ребеке Вест „Црно јагње и сиви соко".

Берџер и Мом

На први поглед, то не делује ни мало кад је реч о опусу једног савременог писца у својим раним шездесетим годинама. А опет, у односу на српско присуство неких других писаца те генерације, ово је скоро незнатно. Поставља се питање зашто је то тако. Могући одговор даје врло кратка биографска белешка на клапни овде потенциране најновије Дајерове књиге.

Ту на почетку дословно стоји: „Џеф Дајер је награђивани аутор једанаест нефикцијских књига и четири романа".  Биће да је то Дајеров „проблем" са овдашњим издавачима: фокус на романе и мањак интереса за међужанровске књиге које су његов трејдмарк и међу којима је ова најскорија у много чему парадигматична.  

Дајер је у књижевност ушао као двадесетосмогодишњак - на велика врата - књигом „Начини говорења" (Ways of Telling), која књижевно образованом говорнику енглеског језика одмах призива чувени наслов књиге Џона Бергера „Начини гледања" (Ways of Seeing). И заиста, Дајер је написао књигу о Берџеру, својеврсну лично-есејистичку анализу његовог дотадашњег опуса.

Иначе, Берџер (1926-2017) је био један од кључних и најосебујнијих писаца друге половине двадесетог века, нека врста англофоног Хандкеа, такође поетички везаног за југословенске просторе. Успркос томе, он је код нас, до пре коју годину, био врло оскудно превођен. То се ипак у међувремену донекле променило, највише захваљујући „Фабрици књига" и „Службеном гласнику". Тако да је сада лакше замислити контекст за „Начине говорења" на српском, након што од 2019. постоје „Начини гледања" (у преводу Славице Милетић).

Прва његова књига на српском - она о џезу - трећа је по реду у његовој библиографији; оригинално је објављена још 1991. Чекали смо је, дакле, четрнаест  година, мада је њена вредност инстантно препозната, пошто је награђена значајном наградом „Сомерсет Мом".

Лоренс и Тарковски

Као што се бавио Берџером, Дајер је целовите књиге посветио и другим уметницима којима се диви: од, примера ради, писца Д. Х. Лоренса до режисера Андреја Тарковског. Нису то, међутим, класичне биографије, што је жанр који има своја правила и своју поетику. Не, ово су надасве личне књиге посвећене ствараоцима који су Дајеру важни. Ако бисмо у новијој домаћој продукцији тражили нешто слично, евентуално бисмо се могли сетити књиге Владимира Пиштала „Сунце овог дана".

Писао је Дајер, рекосмо, и романе, па има књигу о комеморирању жртава Првог светског рата, па неколико збирки своје изабране публицистике, књигу о уметности фотографисања, и тако даље, и тако даље. Напослетку, ту је и ова најновија књига „Последњи дани Роџера Федерера и други крајеви", писана највећим делом у време пандемије, али књига којој је јуче, петнаестог септембра, изненада повећана актуелност.

Јуче је, наиме, Роџер Федерер објавио да завршава тениску каријеру. Своју књигу, у чијем наслову се помиње Федерер, Дајер је почео да пише, по властитом признању, у јануару 2019, у време док је трајао Australian Open. Други део наслова Дајер је имао мање-више од почетка; хтео је, наиме, да напише књигу о „крајевима", где би крајеви уметничких и спортских каријера представљали некакве „мале смрти", завршетке после којих нешто ипак остаје.

Надал и Ђоковић

Говорећи о Федереровом „повлачењу" у својој књизи, Дајер ефектно примећује да се о Федереровој пензији прича дуже него што је свеукупно трајала каријера Бјерна Борга. Откад је још 2013. у другом колу Вимблдона изгубио од украјинског играча Сергија Стаховског, који је у том тренутку био 116. на АТП листи, о Федереровом повлачењу се прича фреквентно и интензивно. Каријера му се, међутим, наставила, а наставак једва да је био инфериоран дотадашњем њеном делу.

Иначе, сам Дајер је вредан и солидан тенисер-аматер, хобиста који не пропушта спортске сесије два пута недељно, па се може рећи да његово тениско знање није искључиво фотељашко. На једном месту у књизи каже да је играње тениса велик део његовог задовољства животом, односно да четири сата током којих у једној недељи игра тенис спадају међу најсрећније у 112 сати које недељно проведе у будном стању. (Имамо ли у виду да је покојни Дејвид Фостер Валас у млађим категоријама био одличан тенисер, а тенисом се после бавио и у својој есејистици, регистроваћемо овде занимљиву подударност.) 

Помиње Дајер у тексту вишекратно и Надала и Ђоковића, али Федереру се враћа скоро заљубљено. Индикативна је следећа реченица: „Један од разлога зашто волимо да гледамо Роџерову игру јесте и тај што он - слично Денису Беркампу - као да се креће неком другом, много комфорнијом временском димензијом".

Дајера код Федерера фасцинира да му је игра истовремено максимално елегантна и максимално ефикасна.  У једном интервјуу поводом књиге, Дајер самоуверено тврди како је сигуран да би Федерер и он могли постати велики пријатељи, само ако им се пружи прилика.

Морисон и Дилан

Наслов Дајерове књиге је, наравно, „кечи", али превариће се онај ко би књигу купио само због Федерера. Много већу „минутажу" у њој имају и Џим Морисон и Боб Дилан и Филип Ларкин и Луиз Глик и многи други.

Дајера наиме занима како се у животима уметника указује „почетак краја". У том смислу, зна да буде циничан према неким великим фигурама попут Чеслава Милоша или Албера Камија. На основу неких цитата и анегдота, Дајер износи тезу да су Милош и Ками били људи којима је слава из сећања избрисала то како су на свет гледали као четрнаестогодишњаци.

И кад се читалац не слаже са Дајером, као што се овај читалац на неким местима није слагао, мора му признати речитост и вештину аргументације. Дајера генерално занимају завршеци. Духовито примећује да чак и на најзабавнијим књижевним вечерима једва чекамо крај.

Ово је књига препуна памтљивих цитата и њихових оригиналних коментара, са врло поетичним и ироничним асоцијацимама, испуњена сугестивном интроспекцијом. Она није ни аутофикција, ни мемоарска проза, ни академски есеј, она је дајеровски монолог који подсећа на оне пријатне тренутке кад у кафани неко образован, а непретенциозан, како се то каже, „узме банку".

Као што Дајер осећа да би врло лако могао бити велики пријатељ са Федерером, тако ће велики број читалаца имати утисак да су пријатељи са самим Дајером. Њега као писца необично иритира било чија мегаломанија, па стога на једном месту каже како је чак боље бити и помпезан него мегаломан. Сличних афористичних реченица има у књизи свако мало.

Ниче и Џојс

Важно место у Дајеровом „унутрашњем монологу" имају и Фридрих Ниче те Џејмс Џојс. Код једног је самом крају претходило лудило, а код другог покушај да се удовољи савршеном читаоцу са савршеном несаницом. Дајер се њиховим биографијама и опусима бави на онај редак, а најтежи могући начин: да онима који су почетници и мало знају приступи педагошки, а да оне који знају више фасцинира неким мање познатим моментима и скоро тривијалним детаљима, као и оригиналним интерпретацијама.

Пред сами крај ове књиге, Дајер се присећа једног јавног разговора са „јунаком" његовог првенца: Џоном Берџером. Наиме, Дајер је једном приликом био модератор на Берџеровој књижевној вечери. Питао га је тада како успева бити толико плодан и продуктиван, односно како му је успело да напише толико велики број књига. Берџер је најпре ћутао толико дуго да се Дајер уплашио да уопште неће одговорити, да би напослетку рекао да је сваки пут мислио да му је књига коју је управо завршио - последња.

Овако се Федерер јуче обратио јавности, urbi et orbi, како се то каже: „Као што већина вас зна, суочио сам се са многим изазовима у протекле три године у смислу повреда и операција. Имам 41 годину, одиграо сам више од 1.500 мечева у периоду од 24 године. Тениски свет се према мени опходио срдачније него што сам икада могао да сањам, али је време да признам да је дошло време да завршим своју такмичарску каријеру. Лејвер куп следеће недеље биће мој последњи АТП догађај. Играћу више тениса у будућности, наравно, али не на гренд слемовима или турнејама".

Лејвер куп ће Федереру, дакле, бити последњи турнир, а вероватно му се у скорашњим годинама за разне могло учинити да ће му бити последњи. Дајер не крије сујеверје, односно сугерише да је и њему требало храбрости да напише ову књигу. У том смислу, а и имајући у виду његову досадашњу продуктивност, вероватно се релативно брзо може очекивати и нека нова његова књига. Дотад би било лепо кад би се и у преводу на српски појавили „Последњи дани Роџера Федерера и други крајеви". Ово је књига за уживање, као уосталом и већина Дајерових.

Као један од епиграфа у књизи аутор користи реченицу Луиз Глик: „Тако је тешко почети, покушајте замислити како ће тек бити тешко завршити".

Дајерове речи теку као река, а као да су и без ушћа и без извора.