Писац који је измислио Рашку и пописао епску Србију: Скица за портрет Милисава Савића štampaj

Описменио се пре седамдесет година.

Прва књига коју је прочитао? Вукова песмарица.

У детињству је имао пса који се звао Лисо. Јурио је за лоптом и за псом, у Власову крај Рашке, али је стигао да прочита скоро све књиге из рашчанске библиотеке.

У Новом Пазару, као средњошколац, почео је да пише поезију, углавном љубавну, и то под утицајем Слободана Ракитића који је у то доба био склон Миљковићу.

Млад писац, даровит, препознат на приредбама и у школским клупама, а добар фудбалер. Покојни приповедач Ново Шћекић памтио је гол кроз ноге примљен.

У Новом Пазару је срео Мадлену, љубав Бранка Миљковића која је након самоубиства песниковог овде дошла у добровољно изгнанство. На примеру њене лепоте, наш писац је као млад остао опчињен том моћи коју носи поезија. Увек је то сазнање било иза његовог чела: Песник је имао лепотицу.

Прве стихове објавиће у загребачком „Полету", одмах затим у београдском „Студенту".

Друштво у Новом Пазару дало му је пежоративан надимак: Песник.

Иако добар ђак, он ће, због некаквих љубавних јада, напустити Нови Пазар и отићи у Краљево, али тамо му лоше крене. Добија кечеве и, разочаран, носи нож за појасом. Брзо се врати у Нови Пазар, али неће више да седи у првој клупи него у последњој, са понављачима и мангупима. Учи да игра таблић. Данас каже да је он најбољи играч таблића међу писцима.

Желео је да студира спорт. У Ибру је већ пливао краул, узводно - спремао се за пријемни.

У Београду, код хотела Балкан, сретне Слободана Ракитића који га лако одвоји од спорта. Поведе га на Студентски трг и Филолошки факултет постане пишчев живот.

Сол Белоу на свадби у Рашки 

Први студентски дани... у Студентском граду седморо у соби. Спратовима се мувају шверцери и даме сумњивог морала. На факултету нови појмови, сув и немиран књишки свет. Он чита. Упознаје младе писце Видосава Стевановића и Милутина Петровића. Седе у „Прешерновој клети" и у „Грмечу". Млад писац већ има писаћу машину и удара јако, као боксер. Стварни ударци стварносних прича!

Сарађује са „Студентом" и осећа све тадашње друштвене немире. Постаје покретач „Књижевне речи". Касније ће зажалити што је много своје крви дао туђим текстовима. Уреднички посао, тада бар, није био нимало лак, а нечије очи увек су чешљале текстове и тражиле нешто непријатељско.

Одлази у Лондон, али као лектор има малу плату, и живи теже него студент у Београду. Уређивао је „Књижевне новине", а касније добија уредничко место у „Просвети".

Када добије лекторски посао у Америци, јавно ће признати да су уредничке године изгубљене. 

У Америци: Сол Белоу. Срели су се и причали.

„Одакле сте?", питао је Белоу.

„Југославија. Србија. Рашка."

Сол Белоу гледа у нотес и каже да је био у Југославији, посетио манастир Милешеву, враћао се према Београду кроз Нови Пазар и у месту Рашка чекали су сат времена да свадбари одиграју коло.

Наш писац пита за датум. Сол Белоу прочита датум у нотесу.

„У том колу играо сам и ја. И то као младожења", каже наш писац.  

Писац који је измислио Рашку

Множе се тиражи његових књига. Књиге „Бугарска барака", „Младићи из Рашке", „Расковник", „Ујак наше вароши"... Ту је и хумористични роман „Љубави Андрије Курандића." Остају многе приче за незаборав: „Златни Митар", „Пас", „Петао", „Мечка", „Такав је био Мацко", и прича „Дрво које не листа" - чини ми се омаж Акутагави.

Рашка, обележена његовим књигама, као што је и он обележен њеним водама и стенама.

Половином деведесетих са другом сам боравио у Рашки, гледали смо неку утакмицу и узели полицајаца као стопера, да га пребацимо у Нови Пазар. Ја сам питао ко је био неки мангуп Мацко.

„Никад није било таквог мангупа у Рашки", каже ми полицајац.

Рекох, читао сам у једној књизи, „Младићи из Рашке", а полицајац сигуран у себе, вели: „Нешто не знам да је Рашка имала такве мангупе да се о њима књиге пишу."

Дакле, Рашка у делима овог писца је измаштана, и баш зато никад није напустила белину његове хартије. Ту је као судбина, као опсесија, као проклетство младе жене која је на интимном месту тетовирала име младића кога је волела... А све љубави нису оствариве.

Растао је у очима других људи, али своју крв није заборавио. На питање шта је био његов отац, рећи ће: „Обичан сељак који је као хранитељ петоро деце успео да избегне и четничку и партизанску мобилизацију." Он је знао да се нико неће латити његове мотике и косе...

На питање ко га је преценио, рећи ће: „Мајка." Она је говорила: „Мој најбољи, најлепши, најпаметнији син."

Андрићу је тражио интервју за шездесетосмашки „Студент". Са Мешом је у Сарајеву наручио бегову чорбу. Није их питао оно што писце не треба питати: „Која је Ваша најбоља књига"? Мени се пак чини да наш писац својом најбољом књигом сматра „La sans pareille". У преводу: неупоредива.

Много је књига написао, али сам сигуран да се још увек нада како ће најбољу тек написати.

Епска Србија 

Био је дипломата и нешто од тих искустава може се наћи у „Римском дневнику". Увек беше очаран не само књигама него и спортом. Тако је пратио римско финале: Јелена Јанковић - Светлана Кузњецова. Од дипломатских разговора, није открио много, али оно што је открио сасвим је довољно да буде именовано као државна јавна тајна. У томе и јесте сласт - читати писца дипломату значи разумети моћ времена и немоћ појединца.

И није себе давао само себи. Желео је да нешто остави народу. Одатле књиге „Долина српских краљева" и „Епска Србија". Као да је желео да успе у сећање нешто опште у ово време кад само посебно навире у главе загледане у телефоне.

Такорећи ономад: година 2019. у Јошаничкој Бањи, подно Копаоника... Јесен, а наш писац плива краул и леђно, плива и  одмара на води. Неки претпостављени позове базенског вратара и пита: „Има ли још купача?" „Нема. Овде је само онај писац, Иво Андрић", одговара упитани на базену. Сам Андрић је говорио да су мале средине позорнице за велика чуда, па ето и за то да се један знаменит писац, као појам, постане слика свих писаца, па и оног јединог кога се неименовани базенџија сећа.

Иако троши пензионерске дане, повремено заплива у Новопазарској Бањи, скија низ падине Копаоника и ужива у електронским благодатима 21. века, писац није заборавио прохујале векове, грађевине и владаре. Препешачио је брда и планине, писао о тврђавама, црквама, о краљевима и кнежевима.

Док је „Долину српских краљева" писао, мапирајући прошлост за епохе будуће, писац је знао куда га ноге носе. Уочи одласка на Јелеч, на Рогозни, свратио је у новопазарску апотеку и купио противотров, ако га змија изненади - да изненади и он њу.

За ово што ћу рећи сведоци су Милојко Милићевић, уредник скоро све рашчанске културе, и Александар Б. Лаковић, писац, критичар и лекар. Седимо у кафани, а писац о којем говорим истресе све паре из новчаника и каже: „Келнерице, донесите нам да једемо за оволико пара. Ни више ни мање."

На питање игра ли још увек фудбал, каже: „Не, прешао сам на тенис. Што би рекли: постао сам спортски постмодениста."

Сигуран је да никада неће веровати политичарима. Завиди луталицама, а дуг осећа само према женама које је волео и које су га волеле.

Једанпут сам га упитао: „Да ли сте икада били срећни?" Рече: „Наравно. У детињству, пре свега."

Превођен на многе језике. Добио многе награде и одбио НИН-ову награду 1992. за роман „Хлеб и страх". Носи два надимка: Кум и Дурут. У браку са глумицом Александром Николић има сина Страхињу, а из претходног брака има кћерку Мирјану Савић Удовичић.

Као што рекох, описменио се пре седамдесет година. И још увек пише: Милисав Савић.