Томас Бернхард, велики учитељ: Неодољиви шарм аристократије štampaj

Пола Немац, а пола Аустријанац, Томас Бернхард је рођен 1931. Врло вероватно је да је један од највећих писаца на немачком језику зачет чином силовања. Отац, по занимању столар, никад није признао ни дело ни сина. А мајка, по занимању спремачица, у дечаку је с временом све више препознавала свог злотвора, на кога је потомак личио као јаје јајету.

Томас је зато детињство провео поваздан одвојен, ако не и изолован од родитеља. Оца никад није упознао; мајка га је наизменично слала код деде и бабе, у интернат и поправни дом. На дечака је највише утицао деда по мајци Јоханес Фројмблихер: и сам писац, овај га је први заинтересовао за књиге и литературу.

Младић је одлучио да напусти средњу школу и запосли се у пиљарници. Томас је сматрао да је та одлука била кључна за његово потоње сазревање, што је накнадно описао у аутобиографском роману Подрум (1976). Власника пиљарнице Подлаху ковао је у звезде. Тврдио је да је деда био одговоран на његов духовни и интелектуални, а Подлаха за његов световни и практични раст - упркос чињеници да је благодарећи раду у подземној просторији и једној тешкој прехлади приликом истовара робе навукао туберкулозу.

Бољка, која га је довела на ивицу смрти и од које се опорављао две године, пратила га је целог живота и умногоме одредила текстуру његовог књижевног опуса. 

„Да ли је болест била сила која ме је покренула на писање? Да, вероватно, будући да је са мном читавог живота", написао је. „Као што сами видите, неки људи су увек тешко болесни али живе бескрајно дуго. За све њих болест је увек била корисна. То је увек један облик капитала. Свака болест коју преживите је сјајна прича."

Жена његовог живота

Наредни битан сусрет био је онај с Едвиг Ставјанисек коју је упознао када му је било деветнаест година. Наизменично је ословљава као „тетка" и „жена његовог живота" (lebensmensch, како је назива у Витгенштајновом синовцу). Зашто „тетка"? Па Едвиг је била тридесет седам година старија од Томаса. Можда је била сурогат мајке, чије ће одсуство баш у време њиховог упознавања постати неопозиво и трајно? А можда и за читаву породицу: Бернхардови најближи - мајка, очух, деда - сви су напустили овај свет пре његове двадесете.

Њено материјално и интелектуално менторство Томасу је променило живот. Дотад су његовим светом дословно владали мрак и подземље: Светски рат, поправни дом, подрум, санаторијум, црна хроника. Али уз Едвиг је постепено излазио из копа на површину: почео је да путује и објављује књиге.

Извесно је да су заједно обишли добар комад Европе; неретко су посећивали и југословенско приморје. Читајући његову прозу, стиче се утисак да је Бернхард уз Едвиг променио класу троскоком: почео је да се креће у друштву размажене, декадентне аустријске елите. Поврх тога, уз Едвиг је Томас нагло израстао: први роман објавио је кад му је било тридесет две године, а већ је звучао као старац.

Необично за ту прозу биће одсуство не само било каквог младалачког полета, већ и сентименталног садржаја. Све што ће макар издалека личити на неки љубавни однос (флерт приповедача и Персијанке из романа Да, Ригеров брак из Старих мајстора, сећања приповедача на Јоану из Сече шуме) биће платонски и некомплетно, оптерећено великом задршком. Бернхард је изгледа своје љубави измаштао, или их је пак на неки начин сублимисао из односа са Едвиг.

Будући да је Ставјанисек била та која је заслужна што је његово писање с временом постало озбиљна професија, што су у њега инвестиране значајна енергија, радне навике, гвоздена дисциплина - она је пресудно утицала на његово образовање и формирање као уметника. С тим у вези, слутим да роман Да (1978) има везе с њеном доминацијом, а Стари мајстори (1985) с њеном смрћу.

Четврто за њега битно познанство било је с позоришним редитељем Клаусом Пејманом. Пејман ће бити једнако истрајан и одан као Едвиг, оставши с Бернхардом све до, како се то каже, горког краја - дакле последњег објављеног дела, драме Трг хероја (1988). Он ће поставити на сцену практично све Томасове драмске текстове - укупно њих осамнаест. 

Туђ међу својима, херој међу антихеројима

У свом опусу Бернхард је служио као нека врста непосредног сведока средњоевропског прећутаног наличја, аустријске лоше савести, под пуном моралном и материјалном одговорношћу једног новинског хроничара. А то му је уистину био први посао.

Наиме, почетком педесетих - у својим раним двадесетим - Томас се запослио у дневним новинама из Салцбурга Демократише фолксблат („Демократским народним новинама"). Новине су биле орган Социјалистичке партије - дакле публикација слична некадашњој српској Борби. Као судски извештач, дакле новинар оног што зовемо „црном хроником", за две године (1952-1953) објавио је стотинак непотписаних текстова, повремено одмарајући душу позоришним, књижевним и филмским приказима. Одатле потиче и његова каснија збирка кратких прича Имитатор гласова (1978).

Занимљиво је да је књижевну каријеру Бернхард, започео као песник. Објавио је четири књиге поезије, Тако на земљи како на небу (1957), У самртни час и Под гвожђем месеца (1958), те Аве Вергилије (1960). Када је његову наредну збирку Мраз један издавач одбио, Бернхард се јако наљутио. Следећу, Лудаци. Затвореници (1962) издао је приватно, а потом престао да пише поезију једном засвагда.

Уопштено речено, Томас Бернхард је био оно што зовемо конфликтном личношћу. Овај писац са границе, вазда гадљив према патриотизму, да је живео у Србији добио би етикету аутошовинисте. Увек се наругивао ауторитетима - а оне католичке и националсоцијалистичке сматрао је двема странама истог новчића. Није се либио да спочитава и канонизованим колегама. Стигао је да олаје и поткачи многе, час из круга добротвора и познаника, час мртвих великана. Између осталих, Хајдегера (у Старим мајсторима), Елијаса Канетија (у отвореном писму штампи) и Томаса Мана (у једном интервјуу).

Рекло би се да су ово дела човека коме ништа није свето - ни црква ни домовина, ни црвени ни зелени. Но његово ниподаштавање идеолошких светиња и светих крава пре је изражавало Бернхардову заклетост на индивидуализам и независност духа, него што је било одушак искрене мизантропије.

Цена тог маневра вазда је била велика: ни њему нису остајали дужни запослени на бранику тековина. Узвраћано му је каткад и већом мером. Како сам набраја у једном писму: „Прошло је двадесет година откако ме је Винер монтаг назвао играчком, министар Перчевић псом, господин Хенц, председник Сената уметности, свињом, а они из Оберостерише нахрихтен недавно смрадом кога треба истерати из државе."

Кудикамо најбизарнији били су Бернхардови судски процеси. Није тражена правда за Томаса кад су га частили именима домаћих животиња, али зато су се неколико пута актери препознали у његовој прози, нашли се прозваним и тужили га за повреду части. Овакве процесе Бернхард је губио упркос чињеници да им је у романима уредно мењао имена. Законска прогањања и новчане казне су га толико револтирали да је на концу публиковање својих књига тестаментом забранио у родној Аустрији седамдесет година после своје смрти - дакле све до 2059. године.

Откриће прозе

У свом првом роману, названом као необјављена песничка збирка Мраз (1963), Томас Бернхард описао је властито болесничко искључење и данас тако популарну селидбу на село, коју су му саветовали лекари. Туберкулоза, која га је умало убила док је био тинејџдер, иницирала је физичку и менталну преосетљивост. А његова компликована породична ситуација као да је условила озлојеђеност. Али Бернхардови јунаци нису листом мизантропи: ту има светлих примера и искреног дивљења.

Иако је отворено презирао Мана, Мраз се може читати као осавремењена верзија Чаробног брега, не само због чињенице да су јунаци оба романа болесници који се повлаче у природу тражећи друштво себи сличних. И Бернхард је, попут Мана, провео једно време у санаторијуму. Први га је роман сместа препоручио јавности: с Мразом је освојио неколико књижевних награда.

Забава за Бориса (1968) био је његов дебитантски драмски текст. Али ни новинарска каријера, ни позив песника, ни Мраз, ни наредна новела Амрас (1963) нису имали много везе са сажетим, ефектним, филозофски интонираним рукописом по којем ће Бернхард бити упамћен. Као и толики други велики уметници, и он се дуго загревао, доста припремао, пажљиво пекао свој занат.

Накнадно се одрекао својих песничких покушаја. Деценија се завршила новелом Ватен. Заоставштина (1969). Ту је устаљена пракса да романи имају поднаслове који на неки начин проблематизују или чак демантују наслове. Стилски, Бернхард се у Ватену коначно разиграо: новела је најавила инспирацију које ће тек доћи. А нова деценија започела је Кречаном (1970), романом којим је пак патентирао стил писања без пасуса.

Звезда се дуго рађала. У прози седамдесетих Бернхард даље развија и усавршава особен, тренутно препознатљив стил, заснован на одсуству линеарне нарације. Уместо тога, наступао би са цикличним, хипнотичким репетицијама, у чему му је засигурно асистирала његова постојана љубав према музици. Увек би започињао in medias res, а потом варирао тему попут музичког лајмотива, постепено јој додајући нове, све узбудљивије детаље. Изабрао би неки појам - најчешће лично име или топоним - и евоцирао га до бесомучности, све док читаоца не убаци у својеврстан транс. Како заборавити дворац Волфсег из Брисања?

Бернхардови потоњи радови нису само приче о ексцентричној, декадентној, аристократској и менталним поремећајима склоној европској господи, већ су наступили као својеврсно теоретско разматрање болести и болесног стања. Или, како је Бернхард то формулисао у једном од својих наслова из тог периода - поремећаја.

Сродно другим описаним радовима, актери Бернхардове драме Забава за Бориса јесу инвалиди без ногу. Но и сви други антијунаци овог писца увек висе с какве резигниране ивице и приповедаштво о њима резултат је повишене температуре - неке неуобичајене, хиперболисане људске муке. Бернхард је тихи и немилосрдни посматрач тих плутајућих идентитета, мушкараца у опсесивном трансу и жена на ивици нервног слома, које је позајмљивао из широког круга познанстава и враћао их к њему. Али у варењу оваквих прича необично нам помаже духовитост бернхардовске ироније. Он је писац на трагу Брехтових открића: просто нас ослобађа од сваке дословности.  

Ремек-дела

Бернхардове понајбоље књиге биће порођене у последњој деценији његовог живота. Прсти једне руке нису довољни да поброје његова прозна ремек-дела објављена између Коректуре (1976) и Брисања (1985). Дискутабилно је да ли се баш у Коректури појавио његов први кардинални антијунак, архитекта Ројтхамер, и да ли је баш тај роман следствено и Бернхардов први велики тријумф.

Али једно је сигурно: средином седамдесетих започело је строже, ригорозније суочење писца са собом. Ово доказује појава недвосмислено аутобиографских романа о одрастању Узрок и Подрум. Јер како је бивао старији, тако је његов књижевни алтер-его бивао кристалисанији и, самим тим, моћнији. Као да је у својој прози с временом Бернхард прилазио све ближе себи. Циклус о одрастању ће с временом нарасти, заокружујући се петокњижјем: Дах. Одлука (1978), Хладноћа. Изолација (1981) и Дете (1982).

Уместо љубави и злочина, око којих већина приповедача плете своје теме, Бернхард се у својим романима бавио другачијим позивом: контрастирањем између појмова „неуспех" и „успех". Његови сижеи су оркестрирани око ове бинарне поделе: Иранка и њен супруг у Да, Пол и Лудвиг Витгенштајн у Витгенштајновом синовцу, Вертхајмер и Гулд у Губитнику, фабрикант винских чепова и приповедач у Брисању и тако редом. Успешни су самим тим омиљени и прихваћени; неуспешни су самим тим недостојни шкарт.

Али не за Бернхарда. Конвенционално успешни људи су за њега предмет оговарања, игнорисања или поруге; црне овце су за њега фокус интересовања и извор фасцинације. Они добијају достојанство и глас. Обично његови антијунаци бизарних светоназора и мисија траже публику у неком обичном грађанину коме одлучују да се исповеде.

Ти су романи хронике завета успеха и проклетства поређења, лаганог одметања од масе и одбијања препуштања просеку. И коначно, у човековом отпадништву од конвенција које подразумева осуду, Бернхард истовремено види и неку грандиозност и бунт.

На концу, ту су и самоубиства оних за Бернхарда интригантнијих и важнијих људи. Човек искључиво сам одлучује о свом пропадању. Човек искључиво сам себи пресуђује. Другим речима, једино ми одлучујемо да ли је наша егзистенција успешна или неуспешна, смислена или бесмислена, сврховита или без сврхе.

Пар којима пропада посао одузима себи живот у Амрасу. Други пар чини исто у Бетону (1982). Ројтхамер диже руку на себе у Коректури. Вертхамер у Губитнику (1983). Јоана у Сечи шуме (1984). Придружује им се већина антијунака збирке приповедака Имитатор гласова. Мотив самоубиства очито је опседао писца чији је очух скончао од властите руке - онај лекар који је тако пластично дочаран у прологу Поремећаја.

У сагама о болести, као и у другим, сличним њима, примат увек има хепиенд - осим, наравно, у алтернативним световима какви су они Томаса Бернхарда и шачице његових колега. Индикативно је да приче с тако мало оптимизма уопште доспевају до ситног слога, средњег публицитета и великог екрана. Али ипак! 

На ти са апсурдом 

Болести његових јунака и његова властита остаће Бернхардове тихе преокупације до краја дуге и плодне каријере као песника, новинара, прозног и драмског писца. Речју, свепроходног проповедника ретких фетиша и неформулисаних утопија његових оштећених, унесрећених, али истовремено јасно артикулисаних и срчаних карактера.

Овакав његов став према ближњима и властитим антијунацима потврдиће се на свим инстанцама: Бернхарда су више занимале фикс-идеје, искакања из коже, маестрални неуспеси и лагана пропадања, него конвенције, утабане стазе и нормални људи.

Његов јунак Регер, на пример, у Старим мајсторима долази да гледа једну исту слику у Бечком националном музеју сваке седмице тридесет година заредом. У Витгенштајновом синовцу (1982), познавалац класичне музике Паул путује на концертне премијере западних престоница да би их извиждао. У Коректури Ројтхамерово животно дело је градња зграде у облику купе. Бернхардови јунаци су, како сам каже у Брисању, одлучни „реализатори својих маштарија".

Истина, нису све ексцентричне мисије истовремено и болесничке приче. А очито да нису сва искушења са здрављем пролазак кроз тријумфалну капију преживљавања. Али у овим и другим ненабројаним случајевима у питању су без сумње славни изузеци од било каквих правила: јунаци који своје одвећ људске егзистенције - по дефиницији крцате бесмислом - зачињавају додатним, узбудљивим, уникатним, фиксно-клизним, необјашњивим, суманутим, и на концу апсурдним циљевима.

Када су Алехандра Ходоровског једном питали да ли ће својим новим филмом згрнути богатство, он је пркосно узвратио: „Не, ја намеравам да на свој нови филм потрошим богатство!" Такви су и Бернхрадови јунаци: Паул, Ротхајмер и приповедач Брисања жуде да се ратосиљају свог нагомиланог иметка, а никако обрнуто.

Код Бернхарда, рекло би се, апсурд има насмејано лице; неретко је његово нотирање трагикомичне стране људске егзистенције позив да се са апсурдом братски изљубимо. Други песници апсурда - писци какви су Самјуел Бекет или Харолд Пинтер - далеко су невеселији, скрећући нам пажњу на његове одурне, неподношљиве елементе.

Бернхардови распричани приповедачи, с друге стране, нису неки одбојни, непријатни лудаци. Они бесне и негодују, нашироко оговарајући своје ближње и Аустрију. Истовремено, они износе своје опсесије пред читаоца уверљиво и заразно, с немалом ерудицијом и шармом. Њихова неконвенционалност, њихова тврдоглаво запосета и до последњег атома брањена тачка гледишта је, речју, фабулозна. Уз њихову свесрдну помоћ, апсурд се пред нашим очима претвара у представу. Укратко, Берхардови опсесивци су напросто неодољиви док разглабају о својим чудним мисијама, док бране своје уникатне животне ставове.

Исто важи и за њиховог творца. 

Стварност против маште: Ко је уопште Томас Бернхард? 

По питањима које и сам добијам као романописац, видим да је читаоцима најинтересантнија разбибрига одвајање жита реалности од кукоља фикције - разлучивање шта је у романима аутентично, а шта плод маште. Но дешифровање Бернхардове прозе у функцији његове биографије јалов је и незахвалан посао. Књижевна фантазија често наступа у оштром контрасту са стварношћу.

Сестре Томасових јунака, на пример, биће тако пластично описане, тако уверљиво замишљене, тако отровно оговаране у романима Коректура, Бетон, Губитник или Брисање. Али за своју праву полусестру Бернхард никад није сазнао.

У ту сврху, сигурније је заменити „ја" из Бернхардове прозе неутралнијом одредницом „приповедач". Писац се често читаоцу обраћа интимно и непосредно, у првом лицу, па човек стиче утисак да се он, баш као и његови јунаци, заиста непрестано напајао њиховим искуствима. Да није и сам Бернхард нон-стоп радио на неким дисертацијама (о Глену Гулду у Губитнику, о Менделсон-Бартолдију у Бетону)? Да није он сам течно говорио стране језике (као приповедач Витгенштајновог синовца)?, Да се није он заиста бавио науком и музиком, да није и он боловао од Weltschmetrza?

Кад се консултују његови биографи - а сада и у српском преводу има таквих понуда - испоставља се не само да је Бернхардова фикција непоуздани извор чињеница, већ и да је већина ствари које је мртав озбиљан пласирао у интервјуима једноставно нетачна.

Дакле човек који је у својој прози спровео тако темељно истраживање људских гвинтова и судбина, психологије и граница - речју, људске природе - напросто лаже као пас новинаре, саговорнике и пријатеље кад је у питању он сам.

Неко би ово ставио на душу његовој ноторној стидљивости. Други би можда рекао да су чињенице његове биографије биле неподношљиве, па их је зато зачинио с толико маште. Трећи би га, као рецимо шпански биограф Мигел Санс, због овог назвао „мистификатором".

Истина је да се мистификатор никад није женио. Остао је уз Едвиг све до њене смрти - а ова витална, образована и енергична дама поживела је целих деведесет година. 

Несвршено финале

Парадокс је да је Бернхардов деда добитник аустријске државне награде за књижевност за свој једини роман. Бернхард, који је голорук почастио и почистио аустријску и европску књижевну сцену тако великим узлетом, тако високим сјајем, тако уверљивим гласом, тако широким замахом, био је, истина, један од најнаграђиванијих аустријских писаца, али ту награду никад није добио.

Штавише, Бернхард је био кудукамо гломазнији формат писца - он завређује и награде као што су Нобелова. Ако се може спекулисати разлозима зашто му није додељена, онда је то његова проблематична репутација у Аустрији, из које тешко или никако није стизала номинација, као и зачудност његовог света.

Али не лези враже, ово резоновање сасвим је пало у воду 1994. године, када је Нобелова награда припала његовој сународници Елфриди Јелинек. Њен антинацизам и ексцентричност њених јунака били су кудикамо стрмоглавији, погибељнији и екстремнији него Бернхардови, али то никако није поколебало Шведску академију, напротив.

Бернхардов рационалан и мисаон, наглашено мало емотиван, „аналитично исповедан" и надалеко утицајан приступ приповедању у првом лицу можда је прокрчио пут за писце као што је Јелинек. Њен глас је толико особен, као да проистиче из симптома својствених само њеним полуделим антијунакињама; у поређењу с њом, Бернхард делује умерено, чак конзервативно.

И како то обично бива с великим писцима, глад издавача и публике не јењава ни после његове смрти. Благодарећи франшизама издавачких кућа „Меандар" из Хрватске и „Лома" из Србије, Бернхардово дело је данас већим делом преведено на домицилне језике. Ту је стекло релативно малу, али неретко фанатичну публику. Ту убрајам и себе.

Томас Бернхард почива је на гробљу у Салцбургу. Према својој жељи, сахрањен је у гробу обележеном само крстом, тик уз Едвиг; селфији с лица места говоре да је надгобна плоча ипак додата. 

Дуго је напипавао и до смрти брусио свој глас - или можда боље речено, борио се за њега. А то ће бити један од најособенијих, најиндивидуалијих, најпрепознатљивијих књижевних гласова наше епохе.

Иако је сам Бернхард држао да је превођење бледа сенка и нужно зло, читање његових књига у преводу причињава ми велико, и најчешће необјашњиво задовољство. Неки су писци једноставно стимулативни; као да отварају поглавља у мишљењу и исповедању која су пре њих мистериозно остала недирнута. А то што сам пожелео да научим рогобатни и тврди немачки језик који је течно говорио мој отац - било је да будем ближе Бернхарду, а не старом.

Ако сам добро избројао, он је објавио стотинак новинских текстова, пет збирки поезије, четири збирке приповедака, деветнаест драма, те двадесет четири романа и новела. Иронија судбине јесте да је последњи текст који је написао овај велики аутор био оно што зовемо „писмом читалаца". У њему је молио градске власти Гмундена да не укину једну трамвајску линију