Non omnis moriar: „Кад су цветале тикве“, најбољи српски роман štampaj

Кад су цветале тикве Драгослава Михаиловића, вероватно је најбољи српски али и југословенски послератни кратки роман. Прича о београдском, душановачком боксеру Љуби Сретеновићу званом и „Шампион” и „Љуба Врапче”, покрила је више територија него што је то случај и код много отворено амбициознијих и развиканијих књига: у исто време Тикве су роман о емиграцији, па отуда и књига о носталгији дакако, без премца и парњака; политички роман (или можда боље, Ђерђом Конрадом речено, антиполитички) роман, чак и трилер с убиством, књига о одрастању и урбаности, о боксу...

На свега стотињак страница Михаиловић је, кроз уста свог лика, неумивеним и директним говорним језиком, какав тешко да има паралеле у нашој књижевности, испричао трагедију главног јунака и читавог времена, а својим прештедљивим, „невидљивим” стилом, делом иновирао читав домаћи роман те у консеквенци и нашу послератну литературу.

Иако је велики део његовог тренутног успеха, откада се појавио 1968, стајао у директном односу спрам историјских ствари и тадашње реалности – Голи оток као тема над темама социјалистичке Југославије, и репутација писца, самог бившег политичког сужња – за трајност романа то није било довољно. Оно чиме се више генерација читалаца одушевљавало, (тада још) савршено равнодушних спрам историјске проблематике, свакако су пре свега језик и стил књиге.

Михаиловићеви ликови, почевши од Љубине „архаичне”, већ застареле, годинама у иностранству презервиране варијанте београдског уличног сленга, говорили су природно, јасно и потпуно неизвештачено. И хуморно – нижући реченице из регистра које многи у некадашњој „великој” држави нису дотад ни чули: „мајке вам га лоповске”, каже лик једне тужне проститутке у епизоди (једној од многих) која ломи срце, док Љуба типичним београдским релативизовањем закључује како „Словенци сасвим добро жвалаве по нашки”, а да све то никад само себи није било сврха, никад није падало на ниво вица или пародије. У том смислу језик романа био је свакако претходник и то, данас се види, супериоран, читаве школе писања, не толико романсијерске колико сценске и филмске, од Ковачевићевих комада све до сценарија филмова Срђана Драгојевића. 

Скривена поезија

 Михаиловићева уметност и редак таленат били су у томе да том редукованом лексиком и говором успева не само да исприча врло прецизно развијену причу, него и да сакрије властите рафиниране стилистичке поступке, да учини да се не примети како неке реченице такав лик никад не би изговорио, а све како би се оцртали најфинији детаљи и душевна стања ликова, као и нарочита атмосфера – како у монолошким деловима у којима се наратор обраћа невидљивом саговорнику (питање је намерно остављено отвореним – коме говори Љуба?) тако и у дијалозима, том парадном коњу новије српске књижевности.

Иза осећаја реализма говора заправо се скривало најтеже: скоро додирљива а неухватљива, паучинаста поезија добро скривена у облик (суровог) говорног језика ликова. Тај говорни језик илузија је, али најлепша илузија књижевности, најтеже остварива. Или, парафразом онога што је Вилијам Бероуз рекао за Хемингвеја за којега је дуго вредело мишљење да му ликови романа говоре као што људи говоре у животу – „нико не говори као Михаиловићеви ликови”.

То је језичка уметност скривена у својој најделикатнијој форми, усред, парадоксално, најгрубљег контекста радње и драме у њој. 

Оно можда најимпресивније – а како тек мора да је било тешко написати – јесте што само један, наративни глас води читаву ствар, контролисано, глас лика културом и образовањем ограниченог, не губећи се притом из зацртане линије фабуле, не одвајајући се ни милиметар од психологије, карактера лика, класе или, још теже, језичког круга – подвиг који ће Михаиловић поновити у много дужем роману Петријин венац. 

Други Михаиловићев forte биле су нарочите „рупе” у тексту – цезуре, наглашене паузе, изостављања, тишине између ликова, намерна прављења значењских пауза које би онда читалачка сензибилизованост пунила. Таква Михаиловићева приповедачка стратегија бежања од експлицитности била је варљива: при сваком поновном читању по правилу су излазиле нове потврде пишчеве стилске економије, као и нови нивои значења, сакривене поруке, непримећени психолошки угао, неки детаљ који се не би спазио одмах, углављен негде у тексту. Као, на пример, и епиграф романа са цитатом Даниловог ученика из 13-14. века: „Ево, лишени славе своје, у понижењу великом стојимо, вођени силом куда нећемо.” 

Рекли смо на почетку да се радило о најбољем савременом кратком роману. То ће изгледати као провокација ако се у примисли и културној (само)свести јави, као што се свакако мора јавити, чињеница о још једној краткој књизи, ни новели ни роману, изашлој четрнаест година пре Тикава. Књизи за коју би већина читача лако и без претеривања такође потврдило да се ради о најбољој краткој прози на нашем језику. Чак је и Џони Штулић, најтврђи у похвалама, једном устврдио: „Код нас има један једини добар роман — Кад су цветале тикве.”

Пукотина 

У причи Мирка Ковача Пукотина, њен главни лик Фехко Јанчић, кога је и самог „ошинула 1948“, опседнут је тражењем  несавршенстава, пукотина у књигама, и њиховим исправљањима, допуњавањима „тамо гдје зјапи“. После Јанчићевог самоубиства, остала је за њим библиотека пуна преправљаних и изжврљаних књига. Међу њима и једна чиста, књига којој није могао да пронађе мане ни пукотине – Проклета авлија.

Од таквих, најређих књига, без пукотине, јесу и Тикве.

Оваква, већ изречена, тврдња о Тиквама није изазивање. Она је пре неочекиван, а чудно хармоничан, рекли би Французи, mise en abyme – књижевни аутотематизам – где се у огледању и правилном срастању слажу у тајном братству два дела два писца из доба која се „додирују леђима”, и где млађи показује како је могуће стваралачки приближити се претходнику и ментору свих писаца и готово изједначити се с њиме. Тако су се добиле две различите књиге које су обе најбоље. У књижевности, у уметности, таква је логика могућа. Поготово кад се, такође као у обе књиге, лепота ствара на наследству историјског ужаса који циклично гази човека овде. Такве, ретке, књиге, начином којим фиксирају прошлост и дају је и тумаче другачије од осталих, из неочекиваног угла и тачке, имају додатну, узнемирујућу особину: оне умеју проговорити и о будућности.

Након што је дошао овај наш удес, отворио се отуд, јасно, један нови угао код читања домаће литературе и уметности уопште, као и културно логична потреба за превредновањем ствари. У тој ревалоризацији многа су дела немилосрдно остарила и потрошила се. Но, ако се протеклих сада већ деценија и овој књизи приступало са задршком, страхујући да је њен некадашњи сјај као и код многих других ствари могуће избледео, чекало је изненађење: књига није ништа изгубила од своје поетске јачине – њена меланхолија, деликатност односа међу иначе суровим (јужно)словенским психологијама, проблеми које је загребала, само чудо њеног стила, све то остало је нетакнуто и у с временом као да је додатно бриљирало. 

Не, нећу се вратити

Најновија, голема емигрантска маса наиме створила је важно другачије читаоце. За многе који су је из те позиције било поновно ухватили, било за новајлије, читајући је након свега, у егзилу и у другачијем времену, све је – од првог поглавља, већ од прве реченице („Не, нећу се вратити.”) – имало другу тежину и један изузетан а тако потребан ниво идентификације, као ретко с чиме у литератури. Фикционални лик Љуба Сретеновић, за ту масу која није имала скоро ништа своје, могао је бити нека врста лаичког патрона, још један међу њеним преретким заштитницима на путу. За неке, најосетљивије, то је и постао.

Но, прави тест своје издржљивости пак, материјални доказ како се формална инвентивност поклопила с емоционалним и егзистенцијално битним – будући се око те две стране читаво време прелама разговор о важности књиге – Тикве су положиле на запањујући начин.

Ако за деведесетих па, све мање, до данас наиме, читање наше раније написане књижевности није била и није никако могла бити „само” естетска ствар, него готово увек делом и суочење са садашњошћу, са чињеницом како је све завршило. Али и нови однос с историјом, с прошлошћу. Најбоље књиге отварале су још једну могућност: ако би се читалац покушавао ставити најпре у прошлост, у стање одакле је и када дело написано, и пројектовао  одатле назад у садашњост, кренуо би путем који су таква дела нудила – свесног или несвесног тражења знакова и индиција будућности. Покушај, то јест, дубљег, и прекасног наравно, разумевања катастрофе која ће уследити.

Међу свим књигама и свим уназад прекасно ухваћеним значењима – нема ничега сличног завршном параграфу романа Кад су цветале тикве и ужасној последњој реченици што је потпуно непримећена, склупчана у тами, зло чекала на властито разумевање.

У намерној контрадикцији с исказаним на почетку књиге, а потпуно јој на самом крају мењајући смисао и, с литерарно-естетичке стране, маестрално затварајући приповедни круг – Михаиловић кроз последњу реченицу лика пише профетски страшан caveat чијој ћемо се несхватљивој лакоћи којом је изговорен враћати годинама, чудећи се или се сажаљевати над властитим слепилом, над самима собом.