Источно-западни дивани Џевада Карахасана: Одлазак књижевног Ивице Осима štampaj

НИН-ова награда за најбољи роман године по правилу се додељује у последњој недељи јануара, неретко и тачно 25. јануара. Управо је 25. јануара 1990. писац Џевад Карахасан славио тридесет и седми рођендан. Његов претходне године објављени роман „Источни диван“ био је у најужем избору за НИН-ову награду скупа са романима Владислава Бајца („Књига о Бамбусу“), Недјељка Фабрија („Береникина коса“), Раула Митровића („Увод у тврђаву“), Мирослава Тохоља („Стид“) те Војислава Лубарде („Вазнесење“).

Награду је добио потоњи, а доделио му ју је жири у саставу: Новак Килибарда, Светозар Кољевић, Божо Копривица, Борислав Михајловић Михиз (председник), Игор Мандић, Бранко Поповић и Гојко Тешић.

Посртање пред исламофобијом

Историја НИН-ове награде је истовремено и историја југословенске и српске културе, али додела награде за 1989. политички је вероватно најинтригантнија. (Овде ваља, макар у дигресији, поменути да је у конкуренцији исте године била и „Фама о бициклистима“ Светислава Басаре, али она, супротно неким каснијим медијским присећањима и реколекцијама, није добацила до најужег избора.)

То је, по свој прилици, последња година кад су и жири и кандидати још увек (све)југословенски. Најужим избором снажно доминирају писци рођени у Босни и Херцеговини. То су сви осим Бајца и Фабрија, пошто је Лубарда из Рогатице, Карахасан из Дувна, Тохољ из Љубиња, а Раул Митровић (псеудоним Феђе Шеховића) из Билеће.

„Вазнесење“ је вероватно најслабији роман у низу који је Лубарда започео „Гордим посртањем“. На неки начин, оно што је у „Гордом посртању“ било само учитано, у „Вазнесењу“ је већ било заиста присутно. Има у „Вазнесењу“ неке провинцијалне исламофобије, провинцијалне јер се једно парче босанског караказана узима као узор и узрок у то време актуелних политичких промена у муслиманским земљама. 

Али чак и посве ванидеолошки гледано, репутација „Вазнесења“ од тренутка откад је дело награђено континуирано пада. Насупрот томе, репутација „Источног дивана“ континуирано расте. Последње српско издање „Вазнесења“ објављено је 1995. Најрецентније српско издање Џевада Карахасана је много млађе, „Блум издаваштво“ објавило је „Источни диван“ 2019.

У међувремену, у тридесет година између првог сарајевског објављивања и првог српског издања, „Источни диван“ је изишао у двоцифреном броју иностраних издања и превода, а у Немачкој је стекао статус класика. Књига која је на једном нивоу оријентално „Име руже“, а на другом постмодернистичка „демонстрација силе“, била је, данас је јасно, најбољи југословенски роман те године.

Новосадска житија

Неколико месеци касније, на програму је било Светско фудбалско првенство у Италији, а тамо је Југославија, предвођена Ивицом Осимом, неправедно испала у четвртфиналу од Аргентине после лошије изведене пенал-серије. Био је то ваљда последњи митски пораз земље пред нестанком, а из њега се развила алтернативноисторијска фантазија да се Југославија не би распала те да балканских ратова у последњој деценији двадесетог века не би било, само да је Југославија постала светски фудбалски првак.

На трагу сличних поратних судбина Ивице Осима и Џевада Карахасана, помишљам како би се на сличан начин могло казати да се Југославија не би распала у крвавом ратном крешенду да је НИН-ову награду 1990. добио Џевад Карахасан. Значило би то, наиме, да је њена културна елита и даље спремна да препозна и награди књижевно ремек-дело, а не да књижевност своди на псеудоисторијске дневнополитички алузивне нарације.

Било како било, колико год да је Карахасану вероватно било жао што награду није добио, живот је ишао даље, а он је у том тренутку био писац, интелектуалац и позоришни човек базиран у Сарајеву, али цењен како се то говорило, од Вардара па до Триглава.

Аутор сјајног доктората о Крлежи, драматург упућен у модерне светске токове, уредник ревије „Одјек“, професор на Академијски сценских уметности, прва издања својих књига програмски објављује од Загреба преко Сарајева до Новог Сада (ту излази прво издање романа „Стидна житија“).

Кад смо код Новог Сада, редовно је долазио на Стеријино позорје. Ту се, између осталих, упознао са Јованом Зивлаком, а овај је недавно објавио занимљиву скицу о Карахасану забележену, рекло би се, још осамдесетих година прошлог века: „Иако се представља као Европејац, има нескривене карактеристике локалног човека. Исказује пријатељску блискост, неубичајену, какву не познајем. Посесиван је и повремено свадљив, али то ме не брине јер је добронамеран. С њим је тешко завршити дискусију“.

Од Муре па до Мораве

С почетком рата, Карахасан увиђа да се његова припадност заједници у опкољеном Сарајеву, бар како се њему чинило, не остварује довољно кроз позицију професора и интелектуалца. Стога се пријавио да као волонтер ради у болници.

Након неколико месеци проведених у ратном Сарајеву, он одлази за Аустрију. Тамо је већ 1993, у Клагенфурту, био објављен немачки превод „Источног дивана“. Исте године, исти клагенфуртски издавач објављује његов есеј „Дневник селидбе“, књигу која ће му у тој првој половини деведесетих донети највећу славу и вероватно међународно најчувенију његову књигу, ако изузмемо немачко говорно подручје. Занимљиво је да Карахаснових књига на француском или енглеског једва да и има, осим наведеног „Дневника селидбе“, права звезда он је заправо искључиво у Немачкој, Аустрији и Швицарској што се види и из броја некролога у тамошњим медијима. За ту књигу је добио велику свеевропску награду за есејистику „Шарл Вејон“, награду коју је пре њега добио Предраг Матвејевић, а после њега Дубравка Угрешић, а добивали су је и Лешек Колаковски, Ђерђ Конрад, Едгар Морен, Клаудио Магрис и други.

С „Дневником селидбе“ има честе наступе по Европи, а разни злобници из сарајевског домицилног и дијаспорског „јавног живота“ оптужују га за ратно профитерство. Он не одговара експлицитно, мада у једном интервјуу има потребу да нагласи да је уговор за немачки превод „Источног дивана“ потписао месецима пре почетка рата. И иначе је његов „Дневник селидбе“ свугде дочекан топлије него у Сарајеву. Једна угледна књижевница нескривено се подсмевала деловима текста у којима се писац са жаљењем опрашта од својих оловака и налив-пера, док све около гори.

Сам Карахасан је пак говорио да је његов одлазак ипак био привилегија неког ко је могао да бира, а да није био најдиректније протеран, па му се отуд чинило да је „Дневник селидбе“ тачније наслов од „Дневника прогона“ или „Дневника избеглиштва“. Било како било, он за нову базу одабире град Грац где ће годинама имати симболичку функцију „градског писара“.

Мада је, како је постајао славнији, могао вероватно без проблема прећи у Беч, Минхен или Берлин, остаје у Грацу. У том смислу је сличан Ивици Осиму. Обојица су се везали за Грац, делом вероватно и због географске близине Сарајева у којем су и даље волели да проводе време, мада су пословно све више бивали везани за нови домицил.

Прах и пепео

Са добрим знањем немачког, учествовао је у тамошњем културном животу тридесетак година. Можда и први његов ауторски излазак у публицистику најтиражнијих тамошњих медија било је учешће у полемици контра Петера Хандкеа након првог издања „Правде за Србију“. Карактеристично за Карахасана, он је Хандкеа мање критиковао политички, а више поетички. Као човеку театра и полифоног бахтиновског романа, Карахасану смета одвише снажно Хандкеово лирско „ја“.

Ипак, након те прве критике из 1996, Карахасан се теми Хандкеа није више директно враћао. На немачком говорном подручју, био је глас некаквог „босанског културног вишегласја“ које је волео да мистификује, као и добар познавалац исламског света у ширем смислу. Његове књиге су објављивали велики издавачи, добивао је сјајне рецензије као и награде које су врло ретко уопште добивали писци који не пишу на немачком језику.

У Немачкој је био много читанији и признатији него у БиХ, о чему је такође отворено говорио. Иако су у Хрватској у његовој промоцији учествовали утицајни људи попут Ненада Поповића и Велимира Висковића, никад тамо није имао озбиљнију рецепцију. Много је срећнији био његов сусрет са малим новосадским издавачем Булевар Букс. Они су најпре објавили два-три његова стара наслова, а затим је своја последња два романа, „Шта пепео прича“ и „Увод у лебдење“, писац скоро програмски премијерно објавио истовремено у Сарајеву и Новом Саду.

За разлику од неких других сарајевских писаца његове генерације, није се истакао у антисрпској реторици. Напротив, у интервјуима је често говорио о томе колико му је драгоцена српска књижевност, а карактеристично је и да му је у романима, више него једанпут, у средишту српски протагониста. Било му је стало до публике у Србији, радовао се књижевним вечерима у Новом Саду на које му је стизала некаква бројна млада публика каквој се није надао.

Жртве историје

У свакодневном говору босанских муслимана, смрт се уобичајено описује као „селидба на ахирет“. (Ахирет је други свет као опозиција овоземаљском, дуњалуку.) Џевад Карахасан је умро („преселио“) прошлог петка у Грацу, а биће укопан идућег петка, у Сарајеву, покрај Али-пашине џамије. Мало гробље, харем, уз ту прелепу џамију у центру Сарајева постало је нека врста „алеје великана“ бошњачке нације након успостављања Босне и Херцеговине као независне државе. То је, из перспективе Сарајева и бошњачке културе, велика почаст. То је Карахасан сигурно заслужио, али не знам је ли се надао томе.

Не тако давно, пре једва петнаестак година, био је изложен ужасној медијској хајци, баш онако сарајевској, јер се у једном интервјуу усудио рећи да Радован Караџић није „монструм“, него је, између осталог, и „жртва историје“. Ако је у нечему био прави писац, био је то Карахасан у одбијању моралистичко-журналистичких симплификација које поједностављују суочавање са злом.

Неколико година после те хајке, овако ће казати Карахасан:

„Најстрашнија и највећа опасност која нам пријети јест да Радована Караџића, Ратка Младића, Гојка Шушка, Слободана Милошевића, Фрању Туђмана, Слободана Праљка, итд. демонизирамо и претворимо у монструме. Нико од њих није монструм. Сви су они живјели у хисторији. Сви ми док живимо у хисторији јесмо и производ хисторије, дакле жртве. То што је Радован Караџић постао жртва своје амбиције да хисторију и прави, његов је проблем. Али он је, наравно, и жртва хисторије. Да није било хисторије овакве каква се нама догодила он не би постао злочинац. Провео би нормалан људски живот у свом комшилуку. Друго, што је мени приговорено је то што сам ја рекао да је он човјек. Он јест човјек. И мој проблем и јесте у томе што је он човјек као и ја и ви. Он је мој брат-човјек. Он говори нешто и о мени. (...) Треће што ми је приговарано јест да одбијам било кога узимати слободно од етичких критерија. Ради се о томе да оног момента кад смо етичка мјерила ускратили Радовану Караџићу ми смо остали без њих. Док живимо као људи ми смо етичка бића, док смо етичка бића морамо друге људе видјети као такве, као људе. У крајњој линији, знате, то је био неспоразум између писца и људи који радо суде. Ја сам писац. Мој посао је да разумијем, а не да судим. Успаљена руља која се на мене обрушила хоће да суди. Њих не занима разумијевање јер они вјерују да посједују истину.“

Иза Карахасан остају његове књиге. У српским књижарама их никада, чини ми се, није било више. А остале су те књиге, унутар културе у којој их је писао, темељно непрочитане.

Као код сваког писца, има у његовим књигама дубинске субверзије. У последњој коју је написао, у „Уводу у лебдење“, главни јунак је средовечни европски писац који почетком деведесетих има потпуно култни статус. Кад крене рат у Босни, он се, на неки начин, идентификује са једном од зараћених страна. Широм Европе шире се гласине да је полудео. Писац се зове Петер Х. Криво сте помислили, није (стварни) Петер Хандке, него (фиктивни) Петер Хард, али ова досетка опет тешко да је случајна.

Није Карахасан добио НИН-а пре тридесет и три године, али његове књиге се читају више него књиге лауреата. Зато је ваљда време мајсторско решето.