Последња цигарета Итала Звева: Зенова савест у Трсту на раскрсници књижевних и других светова štampaj

За генерације и генерације Срба и осталих Југословена, Трст је био и остао нама најближи и најблискији западни град. За хиљаде, можда и десетине хиљада обичних људи из нашег света, Трст је једино парче Запада коју познају из прве руке, како се то каже. И дан-данас, највећа национална мањина у Трсту су Срби пошто тамо живи око шест хиљада људи рођених у Србији, да и не рачунамо оне који су етнички Срби, а рођени су другде. 

На врхунцу Аустро-Угарске, Трст је био четврти највећи град у целој царевини (после Беча, Будимпеште и Прага). У само стотињак година, претекли су га Љубљана, Грац, Загреб, Сплит, Сарајево, Нови Сад, Братислава, Лавов, а можда и још неки град. У тренутку кад је постао део Италије, Трст је био осми највећи град у Италији, а данас је тек петнаести.

Преломне епохе

Та и таква судбина Трста као да је створена за уметност. Гласовити германиста и есејиста Клаудио Магрис измистификовао је врло специфичну позицију Трста у контексту историје уметности. Та Магрисова слика била је блиска чак и онима који нису били у стању да је до краја схвате.

Итало Калвино, можда и највећи италијански писац двадесетог века, онај који је, како то случај удеси, рођен пре тачно стотину година, односно у години објављивања „Зенове савести“, а који је, ето, уза све, још и имењак Звевов, рекао је за један други италијански град са великим почетним „Т“, за Торино, да је идеалан град за писца, јер су у њему прошлост и будућност присутнији од садашњости; та реченица сасвим вреди и за Трст. Отуд и није чудно да и као тек петнаести по реду италијански град по многољудности, Трст у књижевној Италији заузима много истакнутије место. Трст је град границе и град преломних епоха. У том смислу, Звево јесте карактеристично тршћански писац.

Речима једног литерарног хроничара: „Звевовог човека мучи осећање усамљености у друштву у које је уроњен (…) Осуда постојећих друштвених односа, који извитоперавају истину и угрожавају људску слободу, у Звевовом делу присутна је у описима опсесије рада кроз које не може доћи до изражаја човекова личност; у описима механичког, роботског рада банковног чиновника, роботског рада који је узрочник човекове несреће. У ‘Зеновој савести’ мòра коју човек осећа услед неправичних друштвених односа претвара се у мирно посматрање животних недаћа, схваћених као неизбежност, у посматрање које је само уопштено хуманитарно или горко иронично“.

Стваралачка вертикала

У глобално англофоном свету, Џејмс Џојс је најважнији писац двадесетог века. Из перспективе књижевности енглеског језика, Пула и Трст су првенствено важни као места на којима је живео Џојс. Међутим, за разлику од Пуле, где се не зна за било кога на кога је Џојс утицао, Трст је град где је Џојс с неким важним људима пријатељевао. Кључни међу њима је можда управо Звево.

Има нечег у његовој биографији што подсећа на Кафку. С једне стране, ту је то јеврејство, с друге чињеница да је његов матерњи језик у његовој средини био мањински. Међутим, за разлику од Кафке који је писао на немачком, Звево је ипак  (про)писао на италијанском. Најпре је писао кратке приче, а у раним тридесетим објављује свој први роман: „Један живот“ (1892). Тај роман после свог првог објављивања није привукао никакву посебну пажњу и никако се није могао сматрати успехом.

Шест година касније објављује свој други роман, видно бољи, али поново непримећен: „Сенилност“. Роман је заправо можда био одвећ авангардан: Четворо јунака овог романа – трговачки чиновник Емилио Брентани, његова сестра Амалија, љубавница Анђолина и пријатељ, вајар, Бали –млади су људи који тек ступају у живот и имају велика очекивања од њега. Оно за чиме сви жуде јесте спознавање емоција и страсти које свачији живот буде и дају му пун смисао.

Пут до тога је свакоме од њих запретен препрекама. Када уз болне драме схвате да су препреке за право отварање у њима самима а не споља, биће прекасно. Звево је у овај роман веровао више него у свој првенац и стога га је његов неуспех више погодио. Мало пре објављивања свог другог романа, Звево се оженио, а онда га је неуспех тог романа на дуже време удаљио од, како се то каже, књижевног живота.

Породица његове жене била је богата, па је Звево почео да ради за њихову корпорацију. Управо због тога, део живота је провео у Лондону. Да је свет остао стабилан, врло могуће да се он никад не би вратио књижевности. Да није било Атентата у Сарајеву, да није било Великог рата, да се Аустро-Угарска није распала и да Трст није припао Италији, вероватно не би било ни „Зенове савести“. У околностима кад се све променило и Звево је осетио да има смисла покушати вратити се књижевности.

Дух дувана

„Зенову савест“ објавио је, дакле, Звево 1923. године. Објавио ју је у, како се то каже, самиздату, односно у властитом издању. Иако је од претходног његовог романа било прошло пословичних четврт века, вероватно Звеву није било теоретски немогуће да пронађе издавача. Памтио је добро, међутим, искуство неуспеха и разочарења; кроз потпуну контролу процеса објављивања покушао је да избегне репризу тог искуства.

„Зенова савест“ је много другачија књига од две претходне Звевове. Обимнија је, разбарушенија, оригиналнија. Фројдова психоанализа није у то време била потпуно непозната, али опет, с друге стране, није било превише књижевних дела ослоњених на психоанализу. Помињани Џојс је роман читао у рукопису и био је одушевљен те је посредовао у објављивању превода на француски језик.

„Зенова савест“ је написана у првом лицу једнине. Насловни јунак Зено пише својеврсну аутобиографију на захтев свог психоаналитичара. Кључне теме су однос са оцем, однос према послу, однос према жени те, што је можда и најважније, однос према дувану, односно према пушењу.

То је време, вреди знати, када не постоји никаква идеја о великој здравственој штетности пушења. Једва две деценије раније, Ото Вајнингер је писао о пушењу као примеру тривијалне навике, односно навике која суштински за живот нема никакав стваран утицај. Највећи проблем који се евентуално учитавао у истрајност зависности тицала се подразумевајуће „слабости карактера“, а нипошто идеје о некаквим физиолошким последицама.

Углавном, Зено жели да престане да пуши и стално жели да испуши своју „последњу цигарету“, али тих последњих цигарета како време иде бива све више и више. Идеја последње цигарете се први пут јавља доста рано, па тако практично може да буде лајтмотив целог његовог одраслог живота.

У једном фамозном Нушићевом књижевном маневру, човекова (ауто)биографија завршава браком. Звевов поглед на брак није толико кобејновски. Поглавље у којем он упознаје своје будућу жену је урнебесно. На неки начин, та листа сестара којима име почиње истим почетним словом скоро нужно подсећа на „Идиота“ Достојевског, само што је Звево од Достојевског много друкчији писац. Достојевски је доста лишен хумора, док је Звево без хумора незамислив.

Исто тако, начин на који је у књизи приказан Први светски рат је практично без преседана. Време догађања радње у односу на писање не нуди превелику дистанцу, али опет читалац нема осећај да се суочава са неком „репортерском“ прозом. „Зенова савест“ је она књига чија се јединственост врло једноставно препознаје.

Живот, литература

За разлику од иницијалне рецепције његова прва два романа, „Зенова савест“ је брзо препозната као важна књига. Први пут се Звево осетио као писац чије дело неком нешто значи. Нажалост, међутим, Звево није живео дуго након првог издања „Зенове савести“. Пет година после изласка ове књиге, доживео је тешку саобраћајну несрећу. Није умро на лицу места, али је умро у болници од последица повређивања. Кажу да је од последњег посетиоца тражио цигарету, а да овај код себе није имао ниједну. Звево је наводно рекао да је то штета, пошто је желео да испуши своју последњу. Заиста је и умро тога дана.

Први српски превод „Зенове савести“ изашао је тачно четрдесет година после оригинала. Тај превод потписује Лела Матић. Непуних двадесет година касније (1982) излази и хрватски превод, а из пера Мате Мараса. Године 1966. и 1988. „Зенова савест“ је искоришћена као предложак за мини телевизијске серије у Италији .

Звево је данас широм света препознат као важан писац. Колико год нико не био пророк у свом селу, Звево у родном Трсту има и споменик и институцију крштену његовим именом. И један лицеј у Келну, у Немачкој, такође се зове по овом писцу.

Важно је и високо мишљење о Звеву код неупитних великана италијанске културе. Данас, у време владавине „аутофикције“, у епохи у којој је писац попут Кнаусгора међу најпопуларнијим на свету, Звево се додатно препознаје као авангарда. Аутобиографизам унутар „Зенове савести“ и не покушава да се сакрије, а стил и склоност да се нарочита пажња поклања управо властитим слабостима и „бламовима“ као да заиста најављује Кнаусгора.

Такође, у каснијој рецепцији Звевовог дела, често се потенцирало његово јеврејско порекло. Он је умро десетак година пре него је у Немачкој покренуто „коначно решење“, а његова позиција с границе германског и италијанског света у том смислу је такође специфична. Начин на који се Звево носи са својом „узнемирујућом различитошћу“ засигурно је интересантан и о томе је доста писано, а целу тему је најефектније отворио велики италијански књижевни критичар Ђакомо Дебенедети, који је пореклом и сам био Јеврејин.

У Америци је ова стогодишњица обележена и новим преводом романа који потписује Питер Палмијери, док је у Звевовом родном Трсту овогодишњи „Блумсдеј“ (16. јун, кад се традиционално обележева дан у којем се дешава радња „Уликса“) био сав у знаку „Зенове савести“. Лепа је то геста потврде пријатељства двојице великих писаца.