О изложби посвећеној Ивану Горану Ковачићу
Горан, након осамдесет година: Нитко да не дође, до пријатељ драг – и када се врати, нек поравна траг
среда, 12. јул 2023, 15:16 -> 21:48
Горан је веома добро знао што је и чији је. Као што и ми знамо. Горан је међутим један од оних случајева чија се припадност не може утврђивати ни једностраним мјерилом језичног или литерарног етнофилетизма, ни једностраним мјерилима језичне или литерарне статолатрије. Његова је "Јама" без тих граница и као своју могу је осјећати сви који према другима осјећају дуг и дужност. Они који то не могу, а данас то не могу премноги, тешко да могу разумјети Горана и његову поетику која је испјевана на висовима антиратне етике. За те висове важе нека друга мјерила.
Рођен 21. марта 1913. Уморен 12. јула 1943. Рођен је пред Први рат, клаоницу војника (јединствено испричаној у Крлежиним приповијеткама). Уморен у Другом рату, клаоници цивила (непоновљиво испјеваној у његовој поеми Јама). Рођен у љубави родитељској, а уморен у мржњи ‘братској’ (попут премного многих у његово и наше вријеме).
Наш пријатељ Петар Лађевић подсјетио ме крајем маја ове године да ће ускоро у дан бити 80. годишњица Горанова смакнућа. (Након пробоја на Сутјесци 1943. године, изнемоглог Горана и рањеног др. Симу Милошевића заробила је четничка формација у селу Врбице покрај Фоче. Потом их је убио припадник те формације Боривоје Благојевић, и сам убијен у емиграцији 1975. године.) Још ми је Петар рекао да смо му дужни и да би био ред да му се одужимо барем фототипским издањем прве илустриране мапе Јама 1944 с 26 литографија Златка Прице и Еде Муртића. Као што сам одмах схватио тко смо то ми, тако ми је у истом трену било јасно у чему је његов и мој дуг.
Потрага за оригиналним примјерком Прицине и Муртићеве мапе Горанове Јаме у коју сам се дао након разговора с Петром била је оптимистична. Уосталом, као и све с Пјером Билићем, поузданим свезнадаром и антикваром, а нарочито потраге за ријетким књигама. Нажалост не и остварива у времену које смо имали на располагању. Зато сам средином јуна назвао Петра и рекао му: „Фототипско издање Јаме 1944. објавит ћемо идуће године, на њезину 80. годишњицу, а ове ћемо године приредити изложбу свих доступних нам Горанових мапа.“ У тренутку док сам му то говорио имали смо само мапу Фране Баће Јаме 1948. коју је објавио Накладни завод Хрватске, на пету годишњицу пјесникове смрти. И имали смо Даворку Перић, нашу сурадницу из СКД „Просвјета“.
Од средине јуна заједно с Даворком трагао сам и откривао мени до тад непознате и изнова откривао мени већ познате ствари у вези с Горановом поемом и поемама о њој, које су је претварале и претварају до данас у поему над поемама.
Најприје смо заједно отишли у легендарни атеље Еде Муртића и образложили своје намјере његову сину Ранку, директору Закладе Муртић. Ту смо нашли и више него што смо тражили. Нашли смо потписани примјерак мапе Јама 1944. (касније смо у загребачком антикваријату Библиофил пронашли још један примјерак и откупили га за постојећи Архив Срба и будући Музеј Срба у Хрватској). Мапе коју је, како пише на многим мјестима, Муртић 1944. послао тројици вођа свјетске антифашистичке коалиције, по примјерак сваком, Рузвелту, Черчилу и Стаљину, те аутору Гернике Паблу Пикасу (према другој верзији о таквим су се стварима бринули Анђелко Малинар, Владимир Назор и Марко Ристић). Ранко се веома потрудио да нам представи мапу Јама 1982. Еде Муртића и Златка Прице. Ново издање, чија се година објављивања подудара с четрдесетом годишњицом Горанова и Назорова одласка у партизане 29. децембра 1942, јединствене графике зрелог Муртића и зрелога Прице (према Назорову запису потицај за тај одлазак дошао је од Антуна Аугустинчића посредством Горана) јединствене графике и без падобранске свиле којом је била обложена мапа Јаме 1944. У Едином атељеу нашли смо и серију, мапу графика Viva la muerte 2000, која је посвећена Крлежи и његову антиратном писму. О томе, надам се, више 2024.
У тексту књижевника и колумниста загребачког Expressa Јосипа Млакића наишао сам на прва сазнања о La fosse commune 1948, издању Јаме на француском. Марко Ристић, у то вријеме амбасадор ФНРЈ у Француској, и круг његових пријатеља надреалиста Луј Арагон и Пол Елијар, те Пабло Пикасо заслужни су за то издање. Арагон је отворио врата своје La bibliotheque francaise, Ристић је написао предговор, Елијар пјесму Tombeau de Goran Kovatchitch (Гроб Горана Ковачића, коју је превео Јуре Каштелан), а Пикасо направио бакрорез. Тако је и он препјевао Јаму и с Елијаром направио њезину непоновљиву четврту мономапу.
На жалост, највећи дио изданих примјерака (110 + 10 за ауторе, преводиоце и издавача) пропао је у расцјепу изазваном Информбироом. Расцјепу између Тита и Стаљина, Ристића и Арагона, југославенских и француских комуниста. Кроз тај ће расцјеп пропасти и Петар Комненић, командант 3. батаљона 5. црногорске пролетерске бригаде, којем је Горан предао седам својих пјесама откуцаних на писаћој машини а редигираних ауторовом руком. Иста рука је написала да је пјесма Наша слобода посвећена овом чојственом ратнику и револуционару. Човјеку за ког се једно вријеме вјеровало да му је Горан повјерио свој рукопис Јаме.
Прво што смо помисли било је то да би у оставштини Марка Ристића могао бити примјерак La fosse commune 1948. Потврду те могућности добили смо брзо из Српске академије наука и уметности, која чува његов легат, а једнако брзо је Даворка затражила и добила дигиталну копију из Архива САНУ. Само без Пикасова бакрореза. Исто се догодило и с примјерком за који смо касније сазнали да га је загребачки антиквар Доминовић даровао Националној и свеучилишној књижници у Загребу. Како је с легатом Фадила Екмечића, познатог паришког књижара и галериста, који је наводно такођер посједовао један примјерак, засад не знамо. Трагајући на свој начин, Даворка је убрзо ушла у траг дигиталном формату бакрореза. Тако смо комплетирали све четири познате Горанове мапе.
Током вечере на тераси београдског ресторана „Вук“ Синан Гуџевић (књижевник, преводилац и колумнист у Новостима) и Горан Бабић (пјесник који је према властитим ријечима одабрао да ће живјети „тамо гдје је несрећа највећа“) водили су један од оних разговора у којем они забораве на оне око себе, а они који их слушају забораве на свијет око себе. У тренутку кад је њихов заборав нас околних јењао, испричах им како смо и с којом намјером комплетирали Горанове Јаме. Ту негдје Горан спомену да је Љубиша Ристић снимио филм о Горану. То што је Горан споменуо и други су касније потврдили. Хрватска радио телевизија, уз свесрдну комуникацију нашег колеге Еугена Јаковчића из Српског народног вијећа, пронашла је у својој архиви и уступила нам за цјеловечерње приказивање Љубишин филм Иван Горан Ковачић, снимљен 1979. године у продукцији Телевизије Загреб. Горана игра Раде Шербеџија, а у осталим улогама су Ена Беговић, Петар Божовић, Дарко Чурдо, Милан Гутовић и Заим Музаферија. Захваљујући Даворкиној и Еугеновој даљњој комуникацији ушли смо у траг двама драгоцјеним телевизијским свједочанствима о Горану: ХРТ-овој емисији Један дан у Горанову Луковдолу (1971), за коју је сценариј написао Јуре Каштелан, а суговорници су Драгутин Тадијановић (бринуо о имену и дјелу Горанову), Војин Бакић (подигао споменик с амфитеатром у Луковдолу те дизајнирао медаљу за лауреате Горанова прољећа), Добриша Цесарић, и Горанов брат Ото, као и емисију Радио-телевизије Србије Ратни атеље Златка Прице у којој говоре он и Едо Муртић. „Становити Х.Х.“ селектирао је видео фрагменте филма Љубише Ристића које ће посјетиоци изложбе моћи погледати прије његове цјеловите пројекције завршне вечери изложбе.
За све вријеме потраге за мапама и филмовима (овдје треба споменути и раније неспоменуту телевизијску серију Телевизије Загреб Непокорени град и њезину 7. епизоду „Чамац на купи“, у којој Горана глуми Енес Кишевић, а Назора Изет Хајдархоџић) Даворка је трагала за издањима саме Јаме која су у хиљадама примјерака објављена у Барију, а потом у Београду неколико мјесеци прије мапе, као и она која су објављена након ње у Делницама, Топуском, Црној Локви и другдје. У том трагању скупљала је и друга Горанова дјела, као и дјела о њему. Скупила је завидну и драгоцјену малу библиотеку. Такођер је захваљујући сусретљивости Хрватског повијесног музеја прикупила малу дигиталну фототеку Горанових фотографија, понајвише оних из партизанског периода. Посебно значајном чини ми се селекција награда Горанова прољећа, међу којима је и она Миљенка Јерговића, плаката које је за Прољеће радио Иван Пицељ и — Горанов вијенац који је израдио Војин Бакић.
Обиљежавање 80. годишњице његове смрти не би било потпуно без расправе о наративној конструкцији, легенди и миту о Горану, нарочито о његову смакнућу и гробу. Зато ће предавање др Горана Милорадовића (који се као и многи други пожртвовано прилагодио нашим кратким роковима и брзим одлукама) о томе значајно употпунити наш приступ сјећању на Горана.
Осим Горана барем су још два Горана у овом тексту. Да је посриједи велика већина других имена мала је вјеројатност да би то било тако. Будући да је име Горан међу високо учесталим именима у постјугославенском, нарочито постхрватскосрпском језичном простору, онда ова два Горана нису случајно завршила у нашем тексту. Понегдје се наводи да је током седамдесетих и осамдесетих година прошлог стољећа име Горан било међу првих пет, понегдје међу првих десет, а понегдје међу првих сто. Књижевник Вуле Журић, у својем одличном тексту о свим Горановим смртима, објављеном прије који дан на порталу РТС ОКО, наводи примјер како се име Гораново почело ширити већ поткрај другог свјетског рата. Танасије Младеновић, пјесник београдски којег је Горан срео у Бихаћу, биљежи како му се школски друг из околице Смедерева „поткрај 1944. или почетком 1945.“ обратио да га пита које име да даде својем тек рођеном сину. Танасије му је наводно без размишљања рекао: „Горан“. Сам Горан није могао ни слутити да ће одабирући себи поред крсног имена Иван и име Горан то име одабрати и за десетке хиљада других.
На крају, јер не ваља кад нема краја, наш се Еуген трагајући за подацима и контактима о већ споменутом Петру Комненићу, сусрео с питањем своје пријатељице: „Шта је и он Србин?“ Мислила је на Горана. Могуће да га је то питала зато што јој је Еуген рекао како 80. годишњицу обиљежавају Српско народно вијеће и СКД „Просвјета“. То је очито наивно питање имплицирало разграничење, имплицирало је што је чије и тко се има право бавити киме. Горан је веома добро знао што је и чији је. Као што и ми знамо. Горан је међутим један од оних случајева чија се припадност не може утврђивати ни једностраним мјерилом језичног или литерарног етнофилетизма, ни једностраним мјерилима језичне или литерарне статолатрије. Његова је Јама без тих граница и као своју могу је осјећати сви који према другима осјећају дуг и дужност. Они који то не могу, а данас то не могу премноги, тешко да могу разумјети Горана и његову поетику која је испјевана на висовима антиратне етике. За те висове важе нека друга мјерила.
Јама и рупа
Пише: ГОРАН БАБИЋ
За моју већ поодавно оматорјелу генерацију, Иван Горан Ковачић (надаље ИГК) био је и остао првенствено пјесник Јаме, тог најзначајнијег спјева новије хрватске лирике. Знали смо напамет (то ће рећи, наизуст) свих десет њезиних пјевања, што ови данашњи можда и не знају. Кад су деведесетих година дошла ружна времена, у зрак је одлетјело не само три хиљаде партизанских обиљежја, него и много хиљада књига везаних за НОБ (видјети „Књигоцид“). Јама, међутим, није могла одлетјети, ишчилити, нестати, изгубити се, ишчезнути као што је ишчезнуо њезин аутор. Поезија је каткад јача од камена и смрти па кад наиђе период буке и бијеса те разбојници дођу на своје, сруше се и моћне стамене пирамиде али не и њежни стихови, хијероглифи.
Јаму, тј. њен оригинал, тј. Горанов рукопис, сачували су, наводно, двојица: Вјекослав Афрић (тако тврди службена повијест умјетности) и Петар Комненић (како каже она друга, неслужбена повијест). О Африћу се више зна (ја на примјер не знам је ли био на Тјентишту са Симом Милошевићем), а о Петру Комненићу би много више умјела рећи Петрова рупа на Голом отоку (названа његовим именом), да није затрпана. Како више није жив ниједан од оних који су са Петром у тој рупи таворили, остаје да вјерујемо Горановој посвети на пјесми Наша слобода, која је објављена 1946. године (и никад више), а посвета гласи: „Петру Комненићу“.
Ако мало (или недовољно) знамо о Горановој поетској/ауторској работи, још ћемо мање знати о његову преводилачком послу, а из књиге под насловом Преводи стране лирике (објавио Накладни Завод Матице Хрватске, Загреб, 1947.) видимо да је ИГК превео позамашну количину енглеске лирике (пјесници: Шекспир, Херик, Поуп, Блејк, Барнс, Роџерс, Вордсворт, Колриџ, Севиџ Лендор, Лемб, Мур, Канингем, Бајрон, Шели, Китс, Худ, Тенисон, Браунинг, Мередит, Росети, Бриџес, Бурдијон, Јејтс, Дејвис, Де ла Мар, Честертон, Менсфилд, Кембел, Џојс, Волф, Брук, Голдинг).
Не наводим неколика недотјерана пријевода енглеских аутора, али је поред њих (и француских симболиста) превео и Рембоа, Семена, Метерлинка, Лубика, те Сергеја Јесењина и Словенце (Градника, Голија и Коцбека).
Све ово да се види како „у шуму“ није отишао никакав башибозлук већ једно од већих европских имена тог и данашњег доба. О графици у потоњим издањима Јаме није моје да судим, али јест моје да цитирам можда и понајбољу Горанову пјесму, по мени тужбалицу, а по наслову Мој гроб:
У планини мркој нек ми буде хум,
Над њим урлик вука, црних грама шум,
Љети вјечан вихор, зими висок снијег,
Муку моје раке недоступан бијег.
Високо нек стоји, ко облак и трон,
Да не допре до њег ниског торња звон,
Да не допре до њег покајнички глас,
Страх обраћеника, молитве за спас.
Нека шикне травом, уз трновит грм,
Беспут да је до њег, непробојан, стрм.
Нитко да не дође, до пријатељ драг –
И када се врати, нек поравна траг.
Ево је прошло осамдесет година и знамо за пјесму, а не знамо за гроб.