Из монографије "Његово величанство: Случај"
Уз 94. рођендан велике глумице Ренате Улмански: Дискретна дива српског глумишта štampaj
среда, 29. нов 2023, 08:10 -> 13:15
Рођена 29. новембра 1929, Рената Улмански данас пуни 94 године. У времену „другова и другарица“ била је Госпођа, и као амбасадорка била је дипломата, и са сцене била и остала на Олимпу, али оном свом који никада никога угрозио није и сваком је од нас степеница ка сопственом успеху био. Глумица? Најважније! Човек – још важније! Жена, мајка, супруга – недокучиво нама смртницима кратког трајања у њеном ванвременском простору. Дух лепоте свог карактера и благости свог живота, уз особени таленат и животну марљивост, Рената носи у свим својим представама од Пенџера равнице, Улоге моје породице…, Пурпурног острва, Kосанчићевог венца, Марије Стјуарт, Светог Георгија, Дивова с планине… Kако то Она изводи, не умем да објасним, знам само да остаје, опстаје и не заборавља се. Ни кад је посматрам из дворане, ни када сам са њом на сцени. Јер то је Рената Улмански, она „која је била и остала Велика Особа.“
РЕНАТА...
Шта је статистика?
Име Рената је женско лично име које је најпопуларније у земљама какве су Италија, Шпанија, Пољска, Украјина и Литванија, док је име на нашем поднебљу доста ретко.
Женско лично име Рената је, претпоставља се, пореклом из латинског језика, а од речи reinare или од имена Renatus у значењу - поново се родити; препородити се; оживети; или она која је крштена, којој су опроштени сви греси. У шпанском језику, име Renata се сматра изведеницом од мушког имена Reynat, које је сложено од речи Rey у значењу краљ и речи Nato, у значењу рођен, те име има значење: рођен за краља или рођен да влада.
Име Рената има значење најчешће: она која је препорођена; она која је крштена или која је безгрешна; она која је рођена да буде краљица и да управља; она која је рођена као будућа велика особа.
Данима седим пред светлуцавим екраном са тастатуром под прстима покушавајући да склопим сва позната ми слова у речи што извиру из мисли о једној и јединој Ренати коју познајем. И отимају се речи јер нису довољно добре да подрже ту моју мисао и онда прибегнем поступку школарца из 21. века, те прекопам по мрежи порекло имена што је неко из незнаног разлога уписао као статистички податак о имену Рената. И ето, тако почињем. А није незанимљиво, и никад ми не би пало на памет.
И у тој „статистици“ ако јој удахнемо живот има немало истине о нашој Ренати. Осим онога – „она која је рођена да влада“, али укључујући оно „која је рођена као будућа велика особа“. Моја би се слова радије спојила у речи а да дочарају мисао – „она која је била и остала Велика особа“.
Па чак и кад то испишем, осећање ми говори да су ми речи штуре а мисао незадовољена, а управо то осећање нереализовано. Па шта онда да урадим, драга моја Рената?
Речима Вас моја Нато, не умем описати.
Да сликам, слика би била пејзажна и топлих боја.
Да певам, не бих песму ту ни са ким делио.
Да плешем – био би то плес скривен од очију знатижељника, а виртуозно скроман, мек и једноставан.
Да ћутим, осмехом бих вас скрио…
Да изађем на сцену, крај себе бих вас имао.
Да ступим у живот – Вама бих питање поставио.
Kако, драга Нато?
Kако на тај пут живота, светлог погледа, великих радости, али и разочарања? Kако до те благости коју ни разочарања нису могла учинити оштријом, тврђом? Kако до бола који се прешућује, а ипак се живи; како до сина свог; нас, деце Ваше; како до успеха који вам не храни сујету, јер сујету препуштате другима; како до среће, а да се не види; како до патње, а да не заплаче; како, Рената моја драга; како до праве спознаје о себи; како до Мирка и даље како без њега, а да сте Ту? Kако све то?
Од Ренатиних деведесет, нека сам ту бар четрдесет од мојих шездесет, па ипак нисам научио – како? А учио сам и учим и даље. И сазнајем, да не познајем никога као што је Рената. Скрушеност пред собом, скромност пред собом и светом, свест о другима блага, о себи строга, критична и тиха.
Kад каже „сине“, не угледају је само недостатне Дејанове очи са Флориде, већ десетине парова очију које у том тренутку у њеном погледу откривају мајчинску бригу и љубав коју несебично даје. Љубав! И кад те воли – гледа те; и кад те жацне – воли те; и кад је у животу и кад је на сцени – живот је; и никад, али никад не лаже те.
У времену „другова и другарица“ била је Госпођа, и као амбасадорка била је дипломата, и са сцене била и остала на Олимпу, али оном свом који никада никога угрозио није и сваком је од нас степеница ка сопственом успеху био.
Глумица? Најважније!
Човек – још важније!
Жена, мајка, супруга – недокучиво нама смртницима кратког трајања у њеном ванвременском простору.
Свој живот, радост, оптимизам, забринутост и тиху бол и патњу чува за себе, али кроз своју игру уноси искреност на сцену. А, као што на сцени лажи нема, нема је ни у Палмотићевој која јој је дом.
Наша несигурност тражи потврду за сигурност, наша тиха сујета грли похвале које нам дају, а наградама се сузе радоснице веселе. Па ипак, Рената је неко ко као нико каже: „Децо немојте мени ту награду, има других који су то заслужили више од мене.“ И не одбије, но искрено саопшти своје осећање, а онда изађемо на сцену и у трећем минуту представе зазвони телефон у другом реду, неки тврди глас се у нашим глумачким паузама јави са: „Ево ме, гледам неку представу“. Стојимо, разочарано ћутимо, а Ната се, мада узбуђена, мирно окрене ка левој страни другог реда у партеру, па прозбори неваспитаном власнику телефона: „Хајте Ви завршите, па ми да наставимо.“ Аплауз! „Идемо из почетка“, каже Рената. Још један аплауз!
Улоге увек добре, а она њима никад до краја задовољна. Примедбе никад партнеру (јер партнер то најбоље зна), редитељима – конструктивне и ретко радикалне, али с разлогом (откуд телефон у Ужицу ’41. да Дара телефонира Гини – док пробамо Шопаловиће – не, ја то не могу да урадим!), похвале – онима који су за похвалу, критике – себи искључиво (наравно најзад у томе претерује). То је једино у чему претерује!
Између живота и свог посла, глумац често не види разлику, меша му се улога са животом и живот са речима које је научио напамет. Рената зна шта је живот, а где је улога; улогу нам даје на сцени, а у животу прави најлепше кремпите које ме нервозно чекају у њеном фрижидеру да их поделим са својим клинцима или партнерима на сцени. И знам да су кремпите једно, а улоге оно прво, а шта је на ком месту, она никад не меша.
Дух лепоте свог карактера и благости свог живота, уз особени таленат и животну марљивост, Рената носи у свим својим представама од Пенџера равнице, Улоге моје породице…, Пурпурног острва, Kосанчићевог венца, Марије Стјуарт, Светог Георгија, Дивова с планине…
Kако то Она изводи, не умем да објасним, знам само да остаје, опстаје и не заборавља се. Ни кад је посматрам из дворане, ни када сам са њом на сцени. Јер то је Рената Улмански, она „која је била и остала Велика Особа.“
У post scriptumu:
29. новембра 2019. написао сам пут Флориде један мејл:
Драга наша Нато,
Мало је километара између нас у односу на сву љубав овога света коју Вам шаљемо. Ви сте за нас реткост коју љубоморно чувамо, камен на коме почива морал који се не да срушити, достојанство изнад кога је само небо, небо које је за обичне смртнике недостижно.
Волимо Вас
Cv & co....
4. децембра добио сам узвратни мејл:
Мили Мој Цвеле,
Знам да ће те натерати да нешто напишеш за књигу о једној деведесетогодишњој глумици (надам се да нећу доживети излазак из штампе). Ти кажи „Већ сам написао“, а ја ћу прелепу честитку коју сте ми ти и твоја дивна породица послали, сачувати.
Воли вас дотична.
ЗАВРШНИ РАЧУН РЕНАТЕ УЛМАНСКИ
О „ПОЗОРИШНОМ ТРЕНУТКУ“
У ових 60 и више година колико сам у позоришту, много је било ,,позоришних тренутака“. Да употребим цитат: ,,Прошлост је имала лепшу будућност.“ Позоришни почеци моје генерације били су у доба великог немања, али је позориште на лествици значаја имало високо место. Ви бисте и данас били задивљени какве услове је држава била створила Југословенском драмском позоришту. Имали смо свест да је важно и потребно оно што позориште ради. У Атељеу 212 је било најочигледније шта значи ,,позоришна публика“. Наша публика је гледала све наше представе – не само оне најбоље. Како је мудра била Мира Траиловић, када је нашој легендарној благајници, г-ђици Павици, рекла: ,,У пет до осам пуштај све са индексом.“ Сјајна Павица је то мало дотерала и често смо чули њено: ,,Гледај ово вечерас, па ћу ти дати и карту за Ибија.“
О РАЗНОВРСНОСТИ РЕПЕРТОАРА
Били смо сјајно обавештени. Били смо повезани са светом. Не говорим о нашим бројним гостовањима, него и о великим догађајима код нас. О великим гостовањима и пре Битефа, о гостовању чувене опере Порги и Бес, или трагедије Титус Андроникус средином педесетих, са Вивијен Ли и Лоренсом Оливијеом. Чињенице не треба да поткрепљујем набрајањем. Од тврдње да смо сувише сиромашна земља да бисмо основали телевизију, до великог, значајног медија, прошло је кратко време. На телевизији се радило са амбицијом највиших домета. Телевизијске драме су се припремале као позоришне представе, са двадесетак проба. Снимања су трајала неколико дана. Зато, срећом, и постоје снимци драма које треба да уђу у светску баштину (Павиљон бр. 6, Цица Перовић, Зоран Радмиловић, Павле Вуисић). Бројне серије попут Грлом у јагоде, Куда иду дивље свиње, Више од игре, и данас су домет који бисте желели да достигнете. О позоришту и телевизији овог времена мало знам, али га видим. Оно нема своје право, одговарајуће место при нашем представљању у свету. И не може да га има, када га нема у сопственој заједници.
КО ЈЕ РЕНАТА?
После свег околишања, заклањања иза других, неминовно је дошло оно што нисам хтела. Ипак сам истерана на чистину.
Марко Мисирача ми је упутио најбезазленије питање: „Ко сам ја?“
Пред тим једноставним питањем стојим данима. Порекло – ту је подврста, васпитање. Најближе особе, избор позива. Замислимо да је све то било друкчије, каква бих онда била. Прво, разуме се, оно што је добро. Вредна бих сигурно била. Радознала, у смислу сазнавања новог. И, сад полу-позитивно. Многострука интересовања доводе до половичности. Ништа није савршено, тачније, довршено. Од свега је у журби захваћено по мало. У своју одбрану могу да кажем да сам живела у време, назовимо га тако, сваштарења.
Доминантна особина скоро да завређује велико слово: сумња. Никада нисам била потпуно сигурна да је нешто добро и да га је требало учинити баш тако. Увек је прва и најчешћа реч била: „А можда и не тако?“
Један од редитеља, мислим Бауер, рекао ми је: „Сувише сте послушна глумица.“ Да, умела сам да послушам. Можда то у позоришту и није најбоље. Можда зато нисам била, како се то каже, јарка, необичнија боја.
Једну бих особину имала, па ма шта била и ма шта радила: умем да пријатељујем. Пријатељ је нешто неопходно, драгоцено, ломно, а дурашно. Живот ми је даривао, а ја успела да сачувам своје пријатеље. Сваки нови задатак било где, у позоришту, на филму, телевизији, радију, ако је ваљан, даривао ме је новим пријатељем.
ОДАКЛЕ ЈЕ РЕНАТА?
Једноставно питање. Тежак, компликован одговор. Терети га ових мојих деведесет година. Мој зенит живота, и не само зенит, него и најлепше године живљења су биле у једној земљи званој Југославија. Својим унуцима сам увек додавала да је била лепа, велика, имала брда, језера, море, равницу. Припадност се не може изгубити само зато што ње више нема. Нема више ни мог оца, ни мајке, а ја сам остала њихова.
ШТА РЕНАТА МИСЛИ ДАНАС?
Да бих тачно дефинисала свој став, најпре неколико уводних речи.
Мој последњи преводилачки подвиг био је Трг хероја Томаса Бернхарда, једног од највећих писаца Аустрије.
По опсегу друштвене критике комад је актуелан у свим затвореним, нетолерантним, ксенофобичним срединама и супротставља се малограђанштини, лицемерју, нацизму; противи се манипулацији људима, апсолутизму и тоталитаризму.
Пренећу пишчеве речи, оне су кључне: „Мала земља, а велико ђубриште.“
На округлом столу на Стеријином позорју поводом представе Трг хероја, редитељ Дејан Мијач је рекао:
„Да ли је узалудно говорити о појавама на које указује овај комад? Није. Чим се говори, није узалудно. Узалудно би било када би се ћутало. Наравно, то није директна акција на укидању узрока, али акција следи. Тога они који праве то стање нису свесни, али ми јесмо. Ми говоримо због тога што имамо не наду, него очекивање да акција следи и да до промена мора доћи.“ (31. V 2006)
САПУТНИК
То је питање за Ренату Тепавац.
Цело моје биће било је везано за човека ког сам волела. Био ми је сапутник, сапатник, сабрат.
Требало би да говорим о нашем животу, када говорим о свом. Сигурна сам да ми он то не би одобрио. Тачно је написао Ласло Вегел да „човек бира своју судбину када бира своје узоре“. „Прећутано најдубље објашњава нечији живот“ (из Великићевог романа Адреса).
Била сам сапутник, да не употребим све патетичне (а тачне) речи, животни друг, сапатник, изузетног човека, исклесаног од храбрости и достојанства.
Носио је кроз живот тегобан терет, визију о својој земљи. За њу се залагао од скоро дечачких дана. Било му је досуђено да током живота сведочи круњење, све до нестајања те визије, тог сна.
Више пута сам помињала да позориште није било цео мој живот. Сад је прилика да појасним у којој мери је нешто вредније било претежни део мог живота. Успела сам да будем потребна, чак неопходна свом мужу, својој деци, својим унуцима.
Када сте сигурни да сте тако нешто вредно успели да постигнете, сва остала вредновања су вам мање важна.
Све радости, све замке, занимљивости и тегобе траже другог саговорника, Ренату Тепавац. У њено име ја не могу да сведочим. Сведочења из тог живота носе запис private.
ПОСТОЈАНОСТ ЋУТАЊА
Најдубље, најболније, најсуштаственије говорим о мени најближима, о онима које сам највише волела – о своме оцу и о своме мужу, када ћутим. А често ћутим.
Ћутим, јер њихову бит, суштину, оно несводиво, не могу да преведем у речи. Можда сам нешто уткала у свој живот. Помогли су ми да га изнесем до краја, а да се не стидим онога што јесам или нисам учинила.
Није ретко, а није ни необично да има глумаца који нису пристајали да говоре о себи. Разлози су могли бити различити.
Памтим причу Перице Словенског о Рахели. Једном су је умољавали да сниме њен приватни портрет. Рахела је на све наговоре одговарала: „Потражите Белу Фрајнд“ (тако се звала као девојка) „или Марију Стојковић“ (као удата). „Мене оставите на миру.“
Још једна велика звезда није пристајала да отшкрине свој живот. Блаженка Каталинић је говорила: „Ако то кажем вама, нећу имати шта да понесем са собом.“
СМИСАО
Ништа од онога што је требало и можда могло, моја генерација није учинила. Далеко смо од тога да, како се то лепо каже, остављамо свет бољим него што смо га затекли. Мене су у младости дочекале рушевине. Рушевине у граду, у земљи, у породици. Отац ухапшен, кућа срушена, земља разваљена. Али... Ја сам живела за то – али. У најкраћем: то али.
Мој умни, а ваљда и далековиди тата ме је за време окупације одвео на дактилографски течај и ја сам имала сведочанство „дактилографкиње која слепо куца“. Пријавила сам се за место дактилографа у редакцији „Младог борца“. Тамо сам срела Добрицу Ћосића, Најдана Пашића, Зиру Адамовића, Мићу Томића... Ко би се могао сетити свих младих, жустрих, насмејаних људи које сам у редакцији сретала. Толико о раду и привређивању. А о земљи... Њој је помоћ била неопходна, помоћ свих нас. И низале су се акције Брчко-Бановићи, Шамац-Сарајево, Нови Београд.
Шта је свему давало смисао? Вера. Биће боље. Мора бити боље, зато све има смисла.
Данас – немам вере. Немам ни своју, ни веру своје деце, ни својих унука. Без обзира у ком су делу света.
Прати ме, када гледам у себе, мисао: „Зар си само то урадила? И? Ништа више?“
ЗАКЉУЧАК
Упамтила сам са часа српскохрватског језика моје драге професорке, Данице Араницки, да увек мора да постоји: увод, разрада и закључак. Изгледа, Марко, стигли смо до закључка.
Допада ми се та реч. Значи нешто коначно довршено. Па, друкчије не може ни да буде са саговорником од 90 година. Велики прекиди у нашем разговору били су и добри и тешки. Добри, јер преиспитате шта сте рекли, а тешки јер време одузима значај ономе што сте рекли. Често сам се питала, када бисмо настављали разговор: Зашто то радим? Све што се око нас догађа у овим, у најмању руку, мутним временима је тако велико, погађа људе и угрожава им животе. Коме је до нечијих успомена?
Сигурна сам да није старост једини узрок потпуног повлачења. Прави узрок је – неуспех. Напустила сам једно пометено, разједињено друштво. Место нас глумаца у њему је чемерно.
Нема дана да не помислим на своје пријатеље редитеље, партнере, млађе глумце, и не запитам се како живе, или боље, живе ли уопште или су у некаквој хибернацији.
И питање које ми се дневно намеће је: „Зар нисам могла нешто да урадим?“ Мислим, не само ја, него ми као сталеж, напросто ми, као људи.
Уместо да само будете добри, потрудите се
да створите стање које омогућава доброту.
Уместо да само будете разумни, потрудите се
да створите стање у коме се безумље
никоме не исплати! (Б. Брехт)