ТВ серија „Кожа“: Крвава бајка, само мрачнија, безнаднија и страшнија štampaj

Све негде до пете или шесте (од укупно десет) епизоде „Коже“ нисам мислио да ће серија бити боља од „Костију“; нисам мислио ни да ће бити лошија, чинило ми се да ће бити мање-више на истом нивоу, што би напослетку „Кожу“ ипак чинило инфериорном, јер завршница трилогије због своје привилеговане епилошке позиције ипак има посебно место.

Од другог дела се обично најмање очекује, други део служи као неки мост између почетка и краја, па ако буде заиста добар, то му даје посебан ореол. Знам немало људи којима је у Џексоновој трилогији „Господар прстенова“ најдражи филм „Две куле“, а од њега су најмање очекивали.

„Кожа“ јесте продубљивала онај Genius loci аспекат „Костију“ (као и „Меса“ уосталом) који се тиче Бање Луке, она је такође и до пете-шесте епизоде немилосрдна у раскринкавању покварености свих могућих данашњих „елита“, али, ето, пажљивом гледаоцу „Костију“ није се нужно чинило да серија иде дубље. А онда се заронило...

Несликане ведуте

Писао сам већ у контексту „Костију“ да је за време постојања СФРЈ Бања Лука на ширем балканском подручју није имала претерано дистинктиван уметнички идентитет. Било је фигура попут Коље Мићевића или Бекира Мисирлића, али за просечног Југословена Бања Лука је била тек један од ваљда двадесетак градова од око стотињак хиљада становника или мало већих. Није баш да се могла заменити са Осијеком или Крагујевцем или Никшићем по оној анегдоталној рокерској матрици „Ваљево–Краљево“, али није била ни предалеко од тога.

И због те своје позиције „једног града у унутрашњости“, Бања Лука се, да тако кажемо, „није превише сликала“, односно није била препознатљив филмски и телевизијски екстеријер. У Хрватској је слично било са Ријеком, а у Србији, примера ради, са Суботицом. У серијама какве су „Новине“, односно „Кљун“, ведуте Ријеке, односно Суботице, јесу важне, но ти градови за суштину наведених серија нису значајни колико је Бања Лука значајна за „Кожу“ (као и „Месо“ односно „Кости“). Осим визуелне „позадине“, Пејаковић и Хајдуковић „скидају“ такође и дух града.

Хаг и Сарајево

У свету „Меса“ и „Костију“, осим Бање Луке, постојао је још и Београд. У „Кожи“ се мапирају још и Хаг, те Сарајево. У Хагу радња заправо почиње. У Хагу робија главни лик „Коже“ – Слободан Милошевић (Никола Пејаковић). Испрва оваква одлука о избору имена и презимена главног јунака, па још повезивање тог јунака са затвором у Хагу делује као бизарна и не претерано успела досетка. Гледалац се пита да то није какав омажни миг „Дечку који обећава“.

Углавном, овај Слободан Милошевић са ратним злочинима нема никакве везе, барем из перспективе неког ко би за њих могао бити одговоран, он је дилер, дезертер и наркоман. Због дроге је и заглавио на робији. Кад се по изласку из затвора нађе на улици, без икаквог личног документа, без личне карте, пасоша и држављанства, јер је последње држављанство које је имао југословенско, гледалац помишља да Пејаковић сада помало намигује и Џонију Штулићу, нарочито пошто полако схватамо да је за Милошевића, након што се „скинио“ с дроге, „срећа у гитари“.

И добро, уз помоћ познаника-свештеника и преко пословичне „лако ћемо“ варијанте у српској дипломатској мрежи, он добива некакав једнократни „путни лист“ да дође до Београда, а онда из Београда, некаквим чамцем, илегално преко Дрине прелази у Босну.

Да ли то сада Пејаковић суптилно намигује и Гаврилу Принципу; неће се ваљда серија свести на намигивање? Из флешбекова схватамо да су Милошевићеви родитељи непосредно пред почетак рата били намерили да се преселе у Сарајево, пошто му је отац тамо добио посао. Отишли су тамо у намери да обаве процедуру замене бањалучког стана за сарајевски. Почео је, међутим, рат и они из Сарајева нису могли да изађу. У Бању Луку се никад нису вратили.

Браћа Грим

 У формалном смислу, Пејаковић и Хајдуковић играју се са жанром бајке. Свака епизода има мото преузет из неке бајке. Најчешће су то бајке браће Грим. Иако и у овој серији хришћанска симболика има значајно место, то није у нескладу са чињеницом да је главни мотив који покреће већину њених ликова похлепа за новцем. Уосталом, и на доларским банкнотама се потенцира вера у Бога, а ликови „Коже“ свакако имају довољно година да за њих синоним новца буду немачке марке на чијој су највреднијој новчаници, оној од 1000 ДЕМ, били управо браћа Грим; много је људи којима од тога нема лепше бајке, а то су исти они којима је данас најдража боја – љубичаста.

Углавном, вративши се у завичај, Слободан Милошевић обнавља контакт са комшијом Бошком (Слободан Нинковић), тетком Наталијом (маестрална Весна Тривалић), бившим наркоманским судругом Китом (Љубиша Савановић). Такође, Бања Лука је и даље довољно мали град да његов повратак заинтересује и полицију (Јово Максић поново бриљира), као и његову велику љубав из прошлог живота.

Истовремено, у бањалучком подземљу, чврстим везама повезаним са пословном и политичком елитом, почиње рат свих против свих (уз сјајне наступе Љубомира Бандовића, Бориса Исаковића и Марка Гвера).

Генерално је у целој овој трилогији очигледно колико глумци уживају у прилици да играју пунокрвне карактере, па би, кад је реч о „Кожи“, било погрешно не поменути барем још Наташу Нинковић, Милицу Јаневски, Јовану Гавриловић, Небојшу Дугалића, Вахида Џанковића и Адмира Гламочака.

Свадба и весеље

Уочи седме епизоде гледаоцу се почиње чинити да је похватао конце које повезују Слободана Милошевића са осталим ликовима серије. А у тој епизоди, епизоди под насловом „Свадба“, практично сви ликови се окупљају на великој свадби као на оном фамозном банкету у „Злим духовима“ Достојевског. Постало је већ опште место да су ТВ серије наставак класичног романа деветнаестог века, онаквог какав су писали Балзак, Дикенс или Достојевски; ова епизода је сјајна илустрација те тезе.

Од седме епизоде па до краја десете радња се води у фуриозном ритму, а већ почетком последње епизоде гледаоцу пада на памет она реченица Јана Кота о Шекспировом „Титу Андронику“, благо варирана: да „Кожа“ има једанаест епизода, ликови би кренули да излазе из екрана и убијају публику.

А на самом крају десете епизоде, на самом крају серије, на самом крају трилогије, десиће се сцена која избија ваздух из плућа као ударац у плексус, сцена због које гледалац не устаје из столице све док траје одјавна шпица па и још мало после тога, антологијска сцена постратне „регионалне“ наративне продукције.

У такозваној регији, једна група филмаџија снима филмове и (ређе) серије да би се допали белосветским жиристима, то је занатски уредно и пристојно, али стерилно као операциона сала. Друга група подилази публици у свему, па и предрасудама своје пројектоване публике, предрасудама политичким и рецентно историјским нарочито. Да се та фраза није излизала и потрошила, могло би се рећи да су Никола Пејаковић и Саша Хајдуковић своју публику „суочили с прошлошћу“ као нико пре њих, јер ту нема калкулације и „штрихирања ставки из међународних пројеката“; то је чиста катарза која је свакако изворно балканска ствар.

У некој другој врсти текста, вредело би упоредити овај слој „Коже“ са сродним „слојевима“ регионалних серија које помпезно кабловски „шерују“ међународне телевизијске корпорације, али овде те компарације неће бити. Не пореде се права и примењена уметност.

Солидарност под неправдом

Иако су по скоро свему потпуно различити артефакти, роман „Послије забаве“ Стеве Грабовца и серија „Кожа“ Николе Пејаковића и Саше Хајдуковића има заједничку црту у томе да се не стиде „српског становишта“. Не мислим овде на „српско становиште“ како је формулисано код Мила Ломпара, него на актуелну конкретну историјску ситуацију и оно осећање које је једанпут лепо сажео Станко Церовић:

„Ја сам солидаран са својим народом под неправдом (што је данас случај), као што сам солидаран свуда са слабима, пониженим и увријеђеним. Ако хоћеш, то је нужност у животу писца: не као лажни морал, него зато што је саосјећање са болом и несрећом, ту гдје се најчистије изражавају, само срце умјетности, а можда и суштина човјековог односа са животом како је, чини ми се, мислио Чехов. Ја бих се у рату без икаквих проблема сложио са Либијцима који се бране од стране инвазије, или са фанатицима у Ирану ако их нападну велике силе. Уједињују нас одбрана и саосјећајност, као затворенике“.

Пишући пре две-три године о „Костима“ нотирао сам такође програмску уроњеност те серије у садашњост, односно чињеницу да у њој нема никакве носталгије за „златним добом“. Ништа не спутава толико, додао сам, као носталгија за „златним добом“, прецизирајући како је кључна разлика Сарајева осамдесетих и Сарајева у трећој деценији двадесет првог века то што те носталгије некад није било, а сада је има, те су управо те исте осамдесете проглашене „златним добом“. Закључио сам како је можда „златно доба“ свако време у коме нема носталгије за „златним добом“?

Никола Пејаковић је, рекло би се, свестан да је такозвано „златно доба“ на неки начин било родно место зла чије последице до дана данашњег сви осећамо. Као у некој лошој номиналистичкој шали, као кључна персонификација тог зла на глобалној равни се наметнуло једно име: Слободан Милошевић, име у којем је етимолошки садржана и слобода као вредност и име Милош као једна од инкарнација те вредности.

Симболи не значе увек исто; кад су Битлси писали „Helter Skelter“ нису намеравали да ту песму Чарлс Менсон користи као музичку подлогу масакра и убијања. Па ипак, на песму је пала мрља. У оном чувеном концертном филму, у првој сцени се каже да је Чарлс Менсон ту песму украо од Битлса, па да је ваља „украсти назад“, вратити је њеном изворном значењу. То је, рекао бих, хтео и Коља Пејаковић: ослободити слободу и Милоша од фалсификатора и киднапера. Опчињеном и посвећеном гледаоцу се, барем док га држи колриџовска „суспензија неверице“, чини да му је то чак, неким чудом, и пошло за руком.