Сећање на Мухарема Первића: Човек традиције, критике и разумевања, препаметан за политику štampaj

„Препаметан си ти за политику, говорио ми је Иван Стамболић, тапшући ме по рамену! По истом рамену ме потапшао и Зоран Ђинђић пошто сам хтео да га посаветујем шта да неизоставно каже када у Скупштини изиђе за говорницу, рекавши: Мухареме, ти си паметан човек, не разумеш се ти у политику! Изгледа да су ме уверили.“

Тако ми је за живота говорио Мухарем Первић, кога смо звали Муне, позоришни и књижевни критичар чије је последње радно место било у Телевизији Београд – главни уредник Културно-уметничког програма.

У „Дело“

Рођен је у Кључу 11. априла 1934, умро у Београду 29. јула 2011. Живот га је из завичаја водио кроз ратове у далека и непозната места, из родитељске куће у збегове и интернате, у Стари Бечеј, Зрењанин... Ратно сироче из интерната у Зрењанину, после завршене гимназије, са Данилом Кишoм био je први, тачније најбољи дипломац на тек основаној Катедри за светску, односно Упоредну књижевност. Рано је постао члан Савеза комуниста:

„Све ми је то, у тим годинама, деловало узбудљиво, тајновито, некако авантуристички и забрањено, као ђачко пушење. Кажем, изгледало, а није морало бити тако. Човек ни на самрти није зрео, није исцрпио све илузије, а и какав би то човек, без илузија, био?“

Књижевник Александар Вучо, кога је упознао у часопису „Дело“, тада европском књижевном гласилу које је пратило модерну књижевност и теорију, причао је Мухарему о Марку Орешковићу Крнтији, човечини, са ручердама којима је ударао по гласовиру Вучових код којих је навратио на путу за Шпанију где је грађански рат већ буктао. Хтео момак из сиротиње, из Широке Куле крај Госпића да види Шпанију, а грађански рат му је био изазов. 

У „Дело“ је Мухарем дошао из „Студента“ 1957. године, а главни уредник био je од 1964. до 1979. Упознао је готово све значајне књижевнике тадашње југословенске престонице: Вуча, Оскара Давича, Антонија Исаковића, Душана Матића, Васка Попу, Миодрага Павловића, Добрицу Ћосића, Бранка Миљковића, као и генерацију нешто млађих и нешто старијих песника које је објављивао у „Делу“ и о чијим збиркама је писао у „Политици“ и НИН-у.

„Дело“ је било слободан теоријски и књижевни часопис који је, узгред речено, био и један од најчешће забрањиваних послератних часописа. Циклус песама из збирке Гојка Ђога „Вунена времена“, онај због којег ће књига касније бити забрањена а аутор ухапшен и осуђен на две године затвора, објавио је Мухарем Первић као главни и одговорни уредник у часопису „Дело“. Драгош Калајић ми је давно сведочио да у једном тренутку није имао где да објављује своје текстове осим у „Делу“, на чему је доживотно био захвалан Мухарему Первићу.

И Михајло Михајлов је своје текстове о Совјетском Савезу објављивао захваљујући Мухарему, без обзира на хајку која је потом уследила иницирана бесом од стране врха совјетске власти. Мухарем је због тог свог става често морао на суд: „Преживљавајући све те непријатности, мислио сам како сам друго очекивао од живота, а не да идем у Масарикову и слушам: 'Устани, оптужени – седи, оптужени!'“

Био је и најмлађи члан НИН-овог жирија за роман године, када су у њему бивали Ели Финци, Милан Богдановић, Велибор Глигорић, Борислав Михаиловић Михиз... После и председник. 

На двоструком колосеку

Рано је кренуо двоструким колосеком – оним интелектуално стваралачким пре свега, али неминовно се сусрео и са оним политичко-идеолошким, за који ће његов вишедеценијски пријатељ Милосав Буца Мирковић рећи – културтрегерским.

Прихвативши да буде члан моћне комисије која је прегледала филмове пре него би се приказали у биоскопима, Мухарем је ризиковао да остане упамћен као цензор. А радио је све у одбрану филмског стваралаштва. Тако је, на пример, раних шездесетих на три бурне седнице бранио право на приказивање филма Ингмара Бергмана „Девичански извор“. Није било баш једноставно супротстављати се у то време моћној Милки Минић, партијској функционерки и супрузи још моћнијег политичара Милоша Минића. Тада прва дама комунистичке идеологије била је оштро против Бергмана! После је Мухарем с неким другим морао да се убеђује како би се приказао први филм Стивена Спилберга, и десетине других.

Посебно је бранио филмове Саше Петровића, Жике Павловића и Душана Макавејева који су били на удару разних партијских моћника, али и апаратчика. После Макавејевљевог филма „Мистерија организма“ направила се велика гужва у Новом Саду, нешто мања у Београду. На иницијативу Макавејева, Мухарем је организовао пројекцију у „Морава филму“ где је дошао Дража Марковић са неколицином тада важних политичара. На крају је Дража рекао: „Ја овакве ствари не волим, али ово нема везе са политиком. Ви то приказујте где хоћете, мене то не интересује.“

Једини коме је Мухарем кумовао је редитељ Душан Макавејев, кога је венчао са Бојаном у Пули. „Ваљда зато што сам једини тог лета имао тегет одело, пошто су комунисти волели тегет одела.“

Иако комуниста…

Био је делегат на шестом конгресу Савеза комуниста Србије, Јован Ћирилов и он су говорили о култури. Вече пре Конгреса требало је да се одржи премијера представе „Рече ми један чоек“ у Народном позоришту. Стихове Матије Бећковића требало је да говоре Соња Јауковић и Петар Банићевић. Али тадашњи креатори политичких слобода одлучили су да не може да се игра неподобни Матија. Мухарем је одржао слово и искористио прилику да убеди кога је требало, па је премијера одржана одмах после Конгреса.

„Читао сам Маркса и био импресиониран, и покушавао да Маркса доведем у везу са модерном критичком мишљу, са Сартром, Камијем, Мишелом Фукоом, Деридом, структуралистима, феноменолозима, егзистенцијалистима“, говорио је. „Када бисте данас прочитали 'Комунистички манифест', видели бисте да је у њему преживело оно што је у додиру са лепом речју, са поезијом, добром вером, као и у Библији, уосталом. 'Извођачи радова', они који теорије и визије реализују, најзад свака садашњост, под знаком су питања. А што је критичка маса и димензија изражајнија и снажнија, утолико боље за савременике. Мање ће се кајати, мање ће себи, у скорој будућности, личити на актере фарсе и гротеске! Ова димензија ни данас није довољно изведена и снажна и зато клецамо под теретом заблуда, полуистина, неизвесности, неодмерености, погрешних одлука и потеза. Не гледамо, не видимо довољно далеко.“ 

Редитељ и управник Атељеа 212 Љубомир Муци Драшкић, монархиста по убеђењу, јавно ми је сведочио да је Мухарем Первић, иако комуниста, био један од најдрагоценијих људи у позоришту и да је учинио много доброг за њега. Глумац Бата Стојковић је умео да каже како више вреди један Мухарем за српску културу и кад је пијан, него десет трезних културтрегера.

Многи чланови Уметничког савета Атељеа 212 осуђивали су шездесетих комад Бране Црнчевића „Кафаница, судница, лудница“ јер је против државе и све што уз то иде. Первићу се тај комад није особито допао, иако се слатко смејао. Није се допао ни Милошу Црњанском, који га је гледао са Мухаремом из ложе Мире Траиловић. Па ипак, одбранио је ту представу од здравих снага, као се у то време говорило, из самог Атељеа и од партијских арбитара ван њега, и она није скинута са репертоара.

Као што је издејствовао да се одржи премијера комада „КаПе доле“ Александра Поповића, мада је касније скинута са репертоара. Од партијске цензуре одбранио је и другу представу овог аутора, „Развојни пут Боре Шнајдера“, и представе „Александар“ Миодрага Ђукића, „Стаљинист“ Васка Ивановића, „Сибилине кочије“ Велимира Лукића, „Голубњачу“ Јована Радуловића...

Мухарем, Дража и Тито

О представи Кад су цветале тикве у ЈДП-у из октобра 1969, испричао ми је: 

„Дошао сам на премијеру, нисам ни знао да је ту директор 'Политике' Милојко Друловић, док га нисам срео на излазу. Рекао ми је: 'Мухареме, обрати пажњу, нешто се догађа.' Написао сам критику у којој нисам видео да је то била информбировска представа, јер како она то може бити ако на крају каже син оцу (Љубиши Јовановићу): 'Ћале, ови твоји те сјебаше.' А Љубиша одговара: 'Сине, кад бих још једном живео, ја бих поновио овај живот.'

Искрено сам веровао, и сада верујем, да је то била представа која ствара простор за трагедију сваке идеје, па и комунистичке. Критика коју сам написао у том стилу је објављена, и одмах ме је звао мој пријатељ, уредник Културне рубрике 'Политике' Драгослав Зира Адамовић да ми захвали, уз силне похвале.

Сутрадан сам купио 'Политику' и видео текст у коме је писало да наш критичар (поштедели су ме, нису ми навели име) ништа није разумео и да се они од мене ограђују. Одмах ми се јавио Зира Адамовић, који је то потписао, извињавајући ми се. Отишао сам код њега кући, становао је прекопута 'Мадере', и разумели смо се. Ја сам написао оно што мислим, он је написао оно што је морао, и рекао сам му да због тога не треба да буде никакве тегобе ни за њега ни за мене.

Прошло је недељу дана, када ме је службено и пријатељски позвао Дража Марковић, и рекао ми како председник Тито иде у Зрењанин да говори о пољопривреди и како га је питао да ли он треба нешто да каже о тим Тиквама. Тражио је да му искрено, пријатељски, кажем да ли је информбировска представа или није. Рекао сам му да није и он је тако и рекао Титу. Међутим, Титов говор је већ био написан, он га је прочитао и догодило се то што се догодило.“

Елан, заноси, илузије

Миран и мудар бунтовник, био би најтачнији опис Мухарема Первића. „Отети се колективном заносу, или лудилу, опсесијама, није то лако“, рекао ми је у разговору за НИН 2008. године. „Елан, заноси, илузије! Схватио сам да ја ни даром ни темпераментом нисам политичко биће, иако сам упознао све најзначајније политичаре свог времена, почевши од Броза, коме сам као председник Савеза студената Београдског универзитета био домаћин у ловачкој кући у Липовици, где је председник славио један од својих рођендана. Затим и Александра Ранковића, после пада, истина, којег сам, као и Милоша Црњанског по повратку из Лондона, водио у Атеље 212, а он мене у 'Мадеру' где је настала бежанија и стрка јер бити са Ранковићем у друштву није више било подобно! Ретко ми је ко тако присно, с љубављу говорио о Титу као овај човек који је по Брозовом налогу смењен, или како се то већ каже...“

Дуго је Мухарем разговарао са Црњанским, али га никада није питао за његова политичка уверења. Себе је сматрао мостићем који спаја левицу и грађанску интелигенцију. Од тога никада није одустајао:

„У Универзитетском комитету сам упознао сјајне људе, професоре и политичаре, Милојка Друловића, каснијег амбасадора у Кини и Русији и директора 'Политикe', затим Милана Вукоса са којим сам сарађивао на Универзитету и на РТС-у и био пријатељ, касније и Драгослава Марковића, Жарка Веселинова, све Стамболиће осим Петра, Слободана Пенезића Крцуна...“

Многи су иза леђа, али и у лице, говорили Мухарему да му пријатељство са Драгославом Дражом Марковићем користи, или штети, зависило је од прилике. Тешко је присетити се шта је то Мухарем профитирао од пријатељевања са једним од најдуговечнијих актера југословенске и српске политичке сцене. Као што је тешко доказати шта је то Драгослав Марковић урадио за свог пријатеља.

Али, ауторка овог текста зна, била је присутна, када је Драгослав саопштио Первићу да је моћни српски политичар, на највишем партијском форуму, тога дана рекао како није згодно да се српски министар културе зове – Мухарем! Исти је политичар, Петар Стамболић, истом аргументацијом спречио и да Первић буде управник Народног позоришта: „Како може на челу српског националног позоришта да буде неко ко се зове Мухарем?“, запитао је.

Уместо Мухарема, те године је министар културе Србије постао Божидар Манић. Сећа ли се неко данас тог културног радника? Или његовог дела?

Другови из Босне

Почетком осамдесетих година са програма Телевизије Београд „скинута“ је серија Мухарема Первића „Како се калио челик... и остало“, иако је био главни уредник Културно уметничког програма:

„Било ми је стало до ове серије. Много сам научио радећи тај времеплов“, причао ми је. „Прегледао сам и руком исписао бројне текстове из новина, часописа и прикупио филмску грађу из 'Филмских новости' из овог периода, варвароидног колико и наивног, романтичног колико и ригидног. Несхватљиво! Какав страх од интимности, од љубавне поезије, на пример, од свега личног, од хумора, сатире, дакако, од свега ирационалног, подсвесног, фантазмагоричног. Готово да није било писца који није, на неки начин, дао свој допринос овој уметности контролисаног разума социјалистичког реализма, или традиционализма. Комисије су прегледале серију, смејали се људи, налагали да бришем имена академика, уважених теоретичара, поета, сликара, идеолога, наравно... Брисао сам, остављао иницијале, све док Горану Паскаљевићу, Љуби Тадићу и мени није дојадило, па је серија, најзад, некако пуштена, и после неколико наставака, углавном на тражење другова из Босне, скинута.

А била је то прича и о мом детињству и младости, пругама, путевима, о нашем првом трактору, аутобусу, о пегли на првомајској паради, о авиону Београд-Загреб у коме има 24 места плус светло, па плус могу да се читају новине, о мајкама и гомилама песама о мајкама, о љубави без секса, о исеченој дојци из 'Ханке', о материјализму који презире тело и телесност, о фудбалерима који се никада неће продати за зелене доларе! Документи, књижевни, уметнички, политички, проказивали су идеологију, излагали је хумору, пародији. Ето у шта све човек може да верује, и веровао је. Већина људи је говорила и писала оно у шта је веровала, само је мањи број то чинио да би заметнуо траг. Човек је кловн, луда, по избору или изнуђено!... Боже, како су категоричност, искључивост, нетолеранција и неразумевање опасни, ризични, и како на појединцима и генерацијама остављају живе ране и тешке трагове!“

Била је јавна тајна да је један од „другова из Босне“, тада на власти у Федерацији, био Тодо Куртовић. У години када cе емитује серија (1978) он је председник Савезне конференције Социјалистичког савеза радног народа Југославије (ССРНЈ).

О производњи глупости:

Језик. Традиција. Критика. Разумевање.

Иако је увек био близу политике, Мухарем се никада није приклонио ни политици ни дипломатији. И они који су га волели, сматрали су да се тешко уклапа и да не престаје да критизира, да је попустљив према људима који „о нашем покрету не мисле најбоље“ и слично. И готово истим речима су га тешили Иван Стамболић и Зоран Ђинђић, да је „препаметан за политику“.

„Изгледа да су ме уверили. Био сам, истина, после дугог колебања и одбијања, члан Градског комитета за време либерала, јер, одиста, нисам се успео супротставити аргументима Коче Поповића, човека кога сам, као и Марка Никезића, уважавао, иако сам према либералима имао личну задршку“, рекао ми је: 

„Политика без далековидих људи, интелектуалаца и државника, нема шансе. Али сам се прибојавао, вероватно ме Платон у то уверио, и политике коју у сељачкој радничкој земљи воде и предводе пре свега политичари-интелектуалци! Свеједно, учествовао сам и говорио на једном помало чудном скупу 'Конгресу културне акције', али, чини ми се да никада, па ни у овој прилици, нисам користио језик политике, већ књижевни дискурс, начин мишљења... Кључне речи кроз мој живот и у мојим књигама су Језик, Традиција, Критика, Разумевање.“

О демократији:

Мухарем Первић је кратко био у првом браку са докторком Миром, дуже у дугом браку са балетском уметницом Лидијом Пилипенко са којом је имао сина, глумца Игора Первића, а у трећем браку са Славицом добио је синове Милоша и Николу:

„Једну причу Андрић почиње реченицом: 'Мене су жене упропастиле...' Када ову реченицу чују и прочитају мушкарци, већина мушкараца помисле да је то њихов случај! Мене су мучиле и усрећивале, али могу да кажем: мене су књиге спасиле!“