Габријел Фелц, шеф-диригент Београдске филхармоније: Треба нам мање друштвених мрежа, а више слушања, очи у очи štampaj

Габријел Фелц, актуелни шеф-диригент Београдске филхармоније, рођен је у Берлину 1971. године, где је студирао клавир и дириговање на Академији Ханс Ајзлер. Био је асистент Герда Албрехта у Хамбуршкој државној опери и капелмајстор у Либеку и Бремену. Од 2001. до 2005. године био је генерални музички директор у Алтенбург-Гери, од 2004. до 2013. генерални музички директор Штутгартске филхармоније, главни гост-диригент у Театру у Базелу (2008-2013).

Фелц је један од најистакнутијих немачких диригената, са свестраном каријером у оперском и симфонијском репертоару, и велики заговорник музике 19. и 20. века. Од лета 2024. године преузима улогу генералног музичког директора у Килу, генералног музичког директора Дортмундске опере и шефа-диригента Филхармоније у Дортмунду од сезоне 2013/14. до 2024/25. Функцију шефа-диригента Београдске филхармоније преузео у сезони 2017/18.

ИСИДОРА БОВАН: Век постојања Београдске филхармоније (БГФ), основане 1923, обележили су бурни друштвени догађаји и превирања, који су се такође одразили и на ансамбл и на његов рад. Где је сада Филхармонија у поређењу са другим светским оркестрима који су за ових 100 година имали другачији развој? Како сада видите БГФ и како бисте је описали?

ГАБРИЈЕЛ ФЕЛЦ: За почетак, желим да пожелим БГФ срећну нову стогодишњицу! (смех) Ми смо сада закорачили у 101. годину, а наравно, ово време је било и врло драматично – било је ратова, конфликта на Балкану као и многих тешких догађаја и тема, али оркестар је увек био бастион културе у Београду, у срцу Србије.

БГФ је данас врло виртуозан и јако мотивисан ансамбл. Наравно, имамо проблем са буџетом и новцем, али мислим да у будућности имамо и доста шанси. Ја радим на месту шефа-диригента већ 7 година. Ми сада можемо да свирамо најпроблематичнији репертоар и са неколико проба, што је добар показатељ нашег развоја.

Оркестар има разноврстан репертоар – свирамо барокни, класични, романтични и модерни програм. Прошле сезоне смо изводили, на пример, Бахову Мису у ха-молу. Оркестар свира и више опера, што је новина, а имао је и многе турнеје – последња је била у Кини са диригентом Немом Јервијем, што је прошло са великим успехом. Морам да кажем да сам заиста срећан да су сви солисти који су до сада гостовали у Београду имали само добре коментаре за оркестар.

Када је реч о репертоару, диригенти имају врло важну, неизоставну улогу у његовом креирању за нову концертну сезону. Који су ваши критеријуми за одабир нових композиција и каква је ваша визија концертних сезона?

Критеријум за репертоар је првенствено публика којој треба понудити познате композиције, али и нова дела. Увек морамо да погледамо шта смо у претходној сезони свирали а шта нисмо, јер тежимо ка томе да дела не понављамо и да увек изводимо нека нова. Од пре две године гледамо да изведемо и по једну оперу – прошле смо свирали Мадам Батерфлај, пре две године Тоску Ђакома Пучинија, а ове сезоне, мислим по први пут у целости у Србији, извешћемо Тристана и Изолду Рихарда Вагнера.

С једне стране, репертоар је тај који „продаје“ концерт БГФ, а с друге, постоји велики број слушалаца који на концерт долази да би слушало одређеног солисту, без обзира на музички програм. Где је данас генерално већи акценат (не само у случају БГФ) – на репертоару, солистима или у комбинацији свега тога?

Најбоље је, наравно, направити комбинацију. Неки пут имамо и сјајне солисте и идеалан репертоар. На пример, када Сергеј Крилов, одлични руски виолиниста, пожели да свира Концерт за виолину бр. 2 Сергеја Прокофјева – то је савршена комбинација и, наравно, имамо договор.

С друге стране, неки пут је теже направити идеалну комбинацију. Велики солисти су изузетно важни и за културу ансамбла у смислу како свирамо, како се међусобно слушамо, како изводимо концерт и имамо пробе заједно. Али највећи и најважнији солисти су увек и скупи, а то је велики проблем. (смех) То је генерално и наш проблем тренутно.

Имамо сада професионалан и јако мотивисан ансамбл у граду и БГФ има феноменалну публику. Дириговао сам у много градова у целом свету, али ова публика је посебна и за мене и за оркестар. Увек је много људи на сваком концерту који су уз оркестар целим срцем и то је велики поклон за нас. С друге стране, нама треба већи буџет, више људи, више стабилнијих позиција у оркестру и подршке у том смислу, јер конкуренција у виду других оркестара у Европи свира на истом нивоу, али немамо исти буџет.

Поменули сте опере Тоска и Мадам Батерфлај Ђакома Пучинија, а то су пројекти који су надишли дотадашњу концертну активност оркестра остваривши изузетан успех. Но, жанр опере изискује комплексну организацију, велики број учесника који нису само музичари, адекватан простор и финансијска средства. С обзиром на велики од‌јек у јавности, рекло би се да ограничења за БГФ не постоје. Шта је све подразумевала припрема?

Пре свега, желим да се најлепше захвалим Асји Радоњић и Даници Максимовић, мојим колегиницама у канцеларији. Оне су стварно вредно и тешко радиле и без њих две организација солиста, хора, оркестра и редитеља Александра Николића не би било могућа. Сви заједно смо много радили и мислим да смо направили прави спектакл. Овакви пројекти су врло важни за оркестар и његову културу свирања која у овом случају подразумева веће слушање, другачију пажњу и флексибилност него када, на пример, изводимо симфоније.

Оркестар ме је пре две године питао: „Габријеле, ми желимо да свирамо више опера“, тако да је то била наша заједничка идеја. Наравно, ми нисмо Народно позориште. Свирамо један оперски концерт годишње, али са планирањем углавном почињемо две године раније. План подразумева поделу и одабир солиста, редитеља, хора, колико нам је потребно проба, који материјали су нам потребни, каква ће бити режија. Годину дана пре концерта имамо израђену поделу, план проба и режију, а пола године раније имамо спреман целокупан материјал за оркестар, да би три недеље пре концерта почели активно да радимо на припреми опере.  

Хајде да замислимо да сада имамо идеалне услове за рад БГФ (заједнички смех). Како би изгледала нова концертна сезона и да ли би се много разликовала у односу на претходне? Да ли би, на пример, било неких новина попут другачијих термина и броја концерата, више опера или другачијих пројеката? Да ли ви лично имате неке идеје које чувате за тај тренутак или које сада можда нисте у могућности да реализујете?

Морам да кажем још једном, ми нисмо Народно позориште. Наш фокус су првенствено концерти са симфонијском музиком, солистима, концертима за бебе, спектакли, турнеје, снимци, итд. Наравно, када будемо имали нову салу, а искрено, нисам сигуран када ће бити тај тријумфални моменат (смех), ми ћемо свакако имати више могућности и шанси. Али ми смо до сада на то чекали много година и мало сам нервозан јер морамо да чекамо још више година да би се то десило. (смех)

Тренутно имамо највиши интернационални стандард, али не и буџет као други велики оркестри. Када будемо имали нову салу, биће и већих финансијских средстава. Корак по корак. То је један нормалан прогрес.

Како размишљате на тему трендова у оркестарском извођаштву, шта је данас актуелно у свету?

Видим тешко време за класичну музику. Нове генерације у односу на нас имају потпуно другачији фокус. Говорим само у своје име, то је моје мишљење као музичара и диригента. Ја сада имам 53 године и мој нормалан фокус за, на пример, Брукнерову симфонију је око 90 минута, Тристан и Изолда са паузама укупно 5 сати, за једну књигу Достојевског ми треба можда пола године да је прочитам...

Али, нове генерације су на Тик-Току – они имају 10, 11 секунди, књиге можда читају или не, не знам, а за културу треба стрпљења, треба имати више фокуса, времена… Мораш да седиш, да имаш концентрације и дуго чекаш. Она није актуелна и популарна. Поп култура је брза, видео клипови су убрзани, са пуно кадрова који се брзо смењују. То није исто и никако не иде заједно. Разлике су велике, тако да ће то бити велики проблем у будућности.

То, према мом мишљењу, није добро и не видим у томе позитивне околности за класичну музику. Ово није само у Србији, Немачкој или Енглеској, већ у целом свету. Генерално нам треба мање друштвених мрежа, а више компромиса, заједничке комуникације и међусобног слушања, али не преко порука већ очи у очи.

Већ сада се виде промене у целом свету. Оркестри су почели да свирају другачији репертоар, више актуелну и популарну музику, концерти су данас краћи или почињу раније, имамо концерте за децу, бебе и тинејџере. То је нова ситуација, али то има и своје позитивне стране. На пример, мени се допало да диригујем неке концерте филмске музике, али нама је, што се класичне музике тиче, потребно да изводимо дела Хајдна, Баха, Брамса, Менделсона, Брукнера, Малера, Вагнера, Штрауса, итд.

Није ли то онда обрнута ситуација – да ли се извођењем популарне музике више популаризује управо та музика, или се извођењем филмске музике више слушаоцима приближава филмска музика, а не класична?

Генерално немам проблем са популарном културом, али ми је важно да истакнем разлику. Да бисте ме боље разумели, навешћу пример Мајкла Џексона који је фантастичан певач, музичар, играч, личност итд. Али он је производ велике индустрије. Он је све – представља спектакл, шоу и културу и то је, што се мене тиче, потпуно у реду.  

Али, када ја диригујем Бетовена то није исто. Ја нисам спектакуларан, не пружам шоу и то није моја музика већ Бетовенова. Ја само помажем да се Бетовенова музика оживи и допре до слушалаца. Зато сада многи уметници, диригенти, оркестри, менаџери покушавају у виду експеримента да постигну исти ефекат популарне културе, али нама спектакл заправо није потребан, већ ментални фокус и присутност. То је наш проблем.

Дакле, потребан нам је другачији приступ и кампања?

Да, да.

Да ли би будућа дискографија допринела још већој препознатљивости БГФ и у ком смеру би требало размишљати у погледу избора композиција? Да ли би требало снимити познати симфонијски репертоар или неке мање познате, новије композиције?

Ми смо заједно за ЦД радили само Симфонију бр. 3 Рајнолда Глијера, што је било веома успешно – то је феноменално дело, а на делима неколико композитора смо радили током периода епидемије ковида. Наравно, бизнис са ЦД издањима је данас врло тежак јер је сав репертоар већ снимљен. Данас постоји, рецимо, 200 различитих снимака Малерових симфонија, 100 снимака Тристана и Изолда од Вагнера, тако да нам нису потребни нови снимци. Нова дела да, али нови албуми са класичним репертоаром не.

Ми морамо да свирамо уживо и људи морају да разумеју да уживо није исто као да слушате музику док возите кола или слушате ЦД код куће. Свирати и слушати музику уживо је један врло интиман моменат и то је важно за наш живот.

Вероватно је немогуће је говорити о плановима за наредних 100 година јер је то заиста огроман период, али како као диригент видите оркестар у неколико следећих година у складу са постојећом ситуацијом?

Моја приватна визија БГФ је да оркестар иде у тзв. Лигу шампиона у Европи. Тамо су велики оркестри, на пример из Берлина, Беча, Минхена или Лондона. И Београд припада том кругу, али то зависи од многих других ствари (смех).

Да ли ће наредне године укључивати и веће турнеје оркестра? Наравно, то много зависи од финансијских могућности, али какве су вам жеље?

Генерално, морате да знате да је бизнис са турнејама велики финансијски ризик. Нормална ситуација би била да оркестар оде на турнеју и када се после 2-3 недеље врати кући има остварен одређени профит, али то данас није толико реално. За сваку турнеју треба платити пут, авион, аутобусе, хотел, трансфер, сале итд. Наравно, то плаћа и менаџмент турнеје, али на крају се све то сведе углавном на нулу. Једино ако менаџмент, на пример у Кини, жели само овај оркестар па онда плати више, тада постоји већи профит, али то се не дешава често. Мислим да ће то у будућности бити све теже.

А шта су све бенефити турнеја?

Бенефити су невероватно велики и важни. Људи у свету више знају за оркестар, а музичари путују заједно као ансамбл, што диже њихову мотивацију. То је за квалитет ансамбла јако добро. Ја сам био са БГФ на турнеји у Аустрији, у Грацу, у Дортмунду смо заједно са другима свирали Бетовен маратон, а следеће године такође свирамо Рахмањинов маратон са Дортмундском филхармонијом.

Какве би још маратонске идеје дошле у обзир?

Наравно, ту је и Моцарт маратон у овој сезони, а овакви маратони су тест и за мене, видећемо. За наредне године су нам дефинитивно потребне нове идеје и нови формати концерата, јер не можемо увек свирати као и до сада са, на пример, солистима или неку романтичну симфонију, јер је то већ нешто виђено. Потребне су нам ипак нове идеје, другачији термини, трајање концерата итд.

Када сте говорили о млађим генерацијама, и оркестар би требало временом подмлађивати да би се задржао постојећи ниво. Колико је то неопходно радити у овом тренутку?

Генерално, ниво оркестара у целом свету иде само напред. Имамо одличне и талентоване студенте, а сада смо одржали аудиције и примили нову прву обоу, прву виолину и концертмајстора. Увек имамо шансе за одличне колеге, али како су музичари БГФ плаћени у односу на наше колеге у Европи, све је ризично, јер ће млађи уметници због тога вероватно отићи у друге оркестре у Немачкој, Француској, Енглеској.

Какву нам онда будућност предвиђате уколико се ситуација не промени?

Као што сам рекао, увек се трудим да радим са оркестром много тога, али мој дан има само 25 сати (смех), тако да нисам сигуран што се тиче будућности. Мислим да ће, корак по корак, све више људи схватити колико је Београдска филхармонија важна за овај град.