Краљевски пут Тенесија Вилијамса у Бечу: Прича без наде у добрим вибрацијама štampaj

У бечком Народном позоришту/Volkstheater је прошлог викенда одржана премијера поетске драме „Camino Real“ Тенеси Вилијамса. То је прича о тајанственом месту поред старог шпанског пута у Калифорнији, на коме се скупљају одбачени, несрећни и несхваћени, болесни који не прихватају болест и мртви који не знају да су мртви. Редитељка Ана-Софија Малер је на сцену довела познати амерички бенд Calexico који радњу прати пуном дужином од скоро три сата. Вилијамсов сурреални наратив о последњој станици свих људских путева претворен је у музичку маријачи и country-бајку на одушевљење публике.   

У географском смислу, El Camino Real/Краљевски пут је саобраћајница коју су шпански колонизатори Латинске Америке од 17. века просецали кроз тада шпанску, данас америчку Калифорнију. Обухвата потез од мексичког полуострва Баја Калифорнија, одатле преко до Сан Дијега, па до задње станице код Сономе изнад Сан Франциска. Све скупа неких хиљаду километара који су били повезани шпанским католичким мисијама.

Сједињене Државе су 1848. преузеле Нови Мексико и Калифорнију од Мексика и укључиле их у своју државну територију. „Преузимање“ није текло глатко, био је потребан рат.      

Позоришну драму „Camino Real“ је Тенеси Вилијамс (1911-1983) написао 1953, пун век након што је стари „Краљевски пут“ шпанских мисионара и колонизатора Калифорније припао белим европским мисионарима и колонизаторима. Пут је постао атракција за туристе и авантуристе свих боја, који су на напуштеним станицама тражили укус историјске романтике.

Главни потез је до данас делом претворен у модерне ауто-путеве, али је свеједно остала мрежа споредних путева и путељака, са руинама које маркирају некадашње напредовање шпанске круне на север по обали Пацифика.

Краљевски пут, задња станица

У свом комаду Вилијамс захвата управо ту атмосферу напуштеног и сакривеног, која је у популарној представи дуго лебдела изнад старог „краљевског“ пута.

Радња је једноставна јер се лако исприча, и компликована јер измиче реалности. На једној од станица Краљевског пута, као у неком избегличком хотелу одсеченом од света, живе фигуре из књижевности: Дама с камелијама, Казанова, Дон Кихот и Санчо Панса, Есмералда с мамом уместо с Квазимодом.

Ту су, ни живи, ни мртви, кренули би даље, иако не знају где. Од прошлог живота се сећају само грехова. Да ли су мртви или живи, ни то нису сигурни.

Лимбо у коме ликови чекају да се њихова судбина реши нису руине мисионарског свратишта поред пута, већ неки хотел до кога не воде мапе.

У ту досадну свакодневицу ислужених јунака лепе литературе, упада боксер „Килрој“, окићен наградама, појасевима и златним рукавицама. Килрој није стар, али има срце које је тако очајнички пумпало да стигне његов стил живота, да је постало велико „као глава од бебе“.

Читава прича се у даљем току концентрише на боксера дечје душе и увећаног срца. Остале фигуре га теше, увлаче у властите приче и припремају на неопозиво.

Нико од њих не верује да срце може бити тако увећано, сви чекају да „патолог“ коначно покаже Килројево срце. На крају су сви изненађени да је то истина, највише сам Килрој.

Eagles: „You can check out any time, but you can never leave“

Редитељка Ана-Софија Малер је сада за бечко Народно позориште направила верзију која изгледа као драматизација познате песме „Hotel California“ групе Eagles из 1976. Више поп-балада него проза.

То је место, како стоји у завршној строфи, где се може чекирати у свако доба, али из којег се не одлази. Тип хотела „задња станица“, еуфемизам за крај пута.

Могућа је и аналогија са местима као Казабланка или шпански Портбо, где су се јеврејски и политички емигранти скупљали бежећи од нациста, у очекивању везе за даље.

Могућа, посебно с обзиром на време настанка текста Тенеси Вилијамса, 1953, кад су ране Другог светског рата још биле свеже. Али „Hotel California“ је данас јача аналогија, јер „преко срца које само што није пукло“ редитељка ствара симболичку везу са неким будућим ратом.   

И поред тема чистилишта и смрти, представа пршти од живота.

Као и увек у сценски захтевним pop-jazz-rock мјузиклима бечког Народног позоришта, глумачка екипа је изврсна. На сву срећу овог пута нису морали сами да певају, као пре шест година кад је Београђанин Милош Лолић на истој сцени постављао „Лазаруса“ по музици Дејвида Боувија.

Овог пута је за музички део био задужен познати амерички бенд Calexico, који у имену спаја „Cal-“ као California и „-exico“ као Mexico. Килроју је пукло срце под мариачи-тоновима.

У дане пред Нову годину, као и на само вече Старе године, бечко Народно позориште репризира надреалистички мјузикл о одложеном умирању књижевних јунака и једног залуталог боксера.

„Camino Real“ Тенеси Вилијамса је дуго важио за неигриву драму. Историја позоришне рецепције је пуна почетака и наглих скидања с репертоара.

Сада је са бечком премијером пронађена формула за успех: Пропаст са стилом. Добар бенд и сценска поетика бришу лошу карму литературе једнако ефектно као што олакшавају животне истине.

Било би интересантно како би „Camino real“ изгледао на некој од београдских сцена. Нека се ова бечка премијера схвати као изазов и такмичење за најбољу баладу у безизлазној ситуацији.