Александар Станковић: Из Србије више не позивам националисте

„Кад су у питању односи између Хрватске и Србије, као аутор ствари не доживљавам као прије 17 година кад ми је гост био Александар Тијанић, тадашњи директор РТС-а, него се из Србије, ипак, трудим звати људе с којима ћу водити конструктиван разговор и гдје ћемо барем за милиметар, послије тих емисија, разговарати о бољим сусједским односима него прије", каже у „Бермудском троуглу" Александар Станковић, новинар Хрватске радио-телевизије. „Ако говорим кроз примјере, не бих у блиској будућности звао Вучића, Дачића и сличне, јер би такве емисије биле превише набијене емоцијама и не би ништа допринијеле бољим односима. А у фази сам да размишљам да би овај јавни посао који радим, ипак, требало да служи нечему добром. Трудим се да из Србије не зовем националисте. Кад већ морам звати хрватске шовинисте и националисте, јер ми је у опису посла да у своју емисију зовем људе свих политичких увјерења са хрватске сцене, онда са гостима из Србије не бих долијевао уље на ватру.“

Аутор емисије Недјељом у два одговара на питања о еволуцији телевизијског формата интервјуа, незгодним саговорницима, пословним понудама из Србије које је одбио и о паду гледаности телевизије на којој ради, али и некада једне од најпопуларнијих емисија у региону.

„Почео сам радити у времену када није уопће било телевизија са националном концесијом. Данас је то нешто потпуно друго, имате подкасте и којекакве облике интервјуа - краће, дуже, овакве, онакве - тако да је мени сасвим јасно да класичан, стари интервју - 55 минута једна особа - не мора бити занимљив људима као што је био пре 15 година. Ништа не бих предузимао по том питању. Радим краљевску форму 'један на један', а да ја то не радим, радио би неко други и ја бих то вјероватно гледао. Благодат јавне телевизије је што не морате увијек јурити за гледаношћу. Јер да јурим за гледаношћу, сваке недеље би ми гошћа морала бити Северина.“

Станковић објашњава и зашто му је Душко Кулиш инспиративнији гост од председника парламента, како бира начин на који ће разговарати, да ли су његове емисије још увек хард-ток или су постале мртво море, како тврде неки критичари, те да ли је професионално у интервју укључивати друге саговорнике, као што је он урадио у емисији са Милорадом Додиком.

„Хард-ток је сада постао стандард. Али кад он постане сам себи сврха, ни то није добро. Форме које су сада преузеле телевизијске садржаје су форме од по седам-осам минута разговора у дневницима, а кад се сведу на чисту провокацију то је узалуд потрошено вријеме. И ту треба радити неку дистинкцију и знати када је потребно добити више од саговорника: када разговараш, а не провоцираш… Изненађења у емисији не би требало приређивати људима који немају моћ, који су слабији и са којима би изненађење изгледало као иживљавање над њима. Али са људима који имају моћ - треба. Што већа њушка, већа му је заштита. Поштено их је сучелити с људима који не мисли као они, па докле стигнемо. Нека се бране.“

Саговорник у подкасту о медијима коментарише статус српске мањине на хрватском јавном сервису, свој однос према одлукама руководства које се у пар наврата ограђивало од његових поступака, објашњава одлуку да се с годинама све мање уздржава од коментарисања политичких прилика и зашто би, ипак, био спреман да настави интервју који је Емир Кустурица једанпут прекинуо.

„Кустурица је без везе изгубио живце, јер је очекивао да ћемо разговарати као да он води емисију, а не ја. И то је проблем. Дошао сам у његову кућу и он је очекивао да је он домаћин, али у Недјељом у два сам ја домаћин. Питања која су му постављена уопште нису била нека која би човјека избацила из такта. Надам се да ћемо једног дана довршити тај интервју, јер не видим разлога зашто је прекинут. Кад је отео казете и после их вратио, мислим да је и он чак схватио да у том интервјуу није било ничег спорног, осим што се новинар понашао онако како он није хтио. Нисмо комуницирали после, али не значи да нећемо. Надам се да ћемо се негдје наћи. Не код њега кући, јер то није добар терен за радити интервју с Кустурицом, него на неком неутралном. Пуно питања је остало неодговорених, интригантан ми је гост, као режисера га волим и радо бих разговарао с њим,“ каже Станковић.