Прича о праисторији у Србији почела је у Сићевачкој клисури пре пола милиона година: Корени европске цивилизације štampaj

Jедан oкрутан предео, где је Нишава себи у тврдом стењу усекла дубоку, вијугаву бразду коју данас знамо по злоћудном имену Сићевачка клисура, десетинама хиљада година је био позорница рађања клице из које ће израсти доба човека. Ванземаљци можда не слећу у Лајковац, или нас је том виђењу научила савремена култура, али кад се погледа надоле, уместо у небо, открива се да су се сва кључна збивања праисторије дешавала не на неком „важнијем“ месту, него и на територији Србије, у заборављеним селима као што је Сићево, које је данас мало виноградарско-воћарско брдско насеље од хиљаду становника, махом старих.

Често се у самосажаљивом вајкању каже да се, ето, стално дивимо баштини других народа, а нисмо свесни каквим богатством обилује Србија. Мада је самосажаљење катарза ниских душа, ова тврдња је, заправо, доста тачна – да бисте упознали неке од најстаријих европских култура довољно је да упознате Србију и њену праисторију.

Да не буде забуне, прве цивилизације нису никле у Сићевачкој клисури, нити у неком другом округу Републике Србије, али њихови корени леже у три кључне културе – Лепенски вир, Старчево и Винча – из којих је не само почело доба човека, него се кроз њихове смене може пратити како је до тога дошло. Ове се кључне културе, све три, јесу развиле на територији Србије и иза себе оставиле трагове који данас представљају ризницу од непроцењивог значаја. 

Корени европске цивилизације

Троје наших угледних археолога из Одељења за археологију Филозофског факултета, Душан Михаиловић, Јасна Вуковић и Бобан Трипковић написали су јединствену монографију „Корени европске цивилизације“, коју је, уз богату опрему, објавила „Младинска књига“, и у њој на једно место сабрали актуелна знања о праисторији Србије и испричали неочекиване приче о Лепенском виру, Старчеву и Винчи, уз осврте на ископавања, налазе, артефакте, климатске прилике и географске одлике, али и узбудљива сазнања о укрштању врста, начину живота, обичајима и религијама праисторијских људи.

Овде није реч о било каквој књизи из археологије, нити о томе да нема других добрих, важних, па чак и популарно писаних археолошких издања. Међутим, у Србији још од издања „Праисторија“ Милутина Гарашанина, а оно је у оквиру серије „Уметност на тлу Југославије“ објављено још 1979. године, није било свеобухватног прегледа актуелних знања из свих фаза праисторије на нашим просторима у једном делу.

Сада, кад су се појавили „Корени европске цивилизације“, постало је јасно зашто је то одавно било неопходно: после пола века спојени на једном месту, праисторијски налази из Србије из три пресудне праисторијске културе заједно граде једну величанствену причу о томе како се човек од дивље јединке која се скривала у негостољубивим клисурама претворио у господара света који ће развити писмо, градове и будуће цивилизације.

„У историји цивилизација, као у историји појединаца, детињство је одлучујуће“, пише славни француски историчар Жак Ле Гоф (1924-2014), један од најбољих познавалаца средњег века који на свет гледа из његовог средњег, зрелог доба. „Корени европске цивилизације“ смештени су много раније и баве се управо детињством човека.

Читаоцу који крене тим путем, кроз камене налазе, огњишта, гравиране кости, врхове пројектила, камене скулптуре, прво посуђе и божанства из пећина у Мајданпеку, Мионици, Јелашници, Жагубици, а потом и кроз отворена станишта на Ђердапу, Доњој Брањевини, Плочнику, Рудној глави, откривају како је то одрастање текло, од првих корака до првих уметнина. Кад се од овог дела одмакне, постане му јасна једна врло смела, али тачна мисао да је, између осталог, људски род одрастао – у Србији.

Пећине Сићевачке клисуре

Почетак приче је у Сићеву. На путу кроз процеп у рељефу где су Римљани изградили Via Militaris, кључни пут који спаја Цариград и Београд, на месту пролаза кроз последњу природну брану која стоји између унутрашњости Балкана и Медитерана, у пећинама на зидовима клисуре живео је и предак људске врсте, прачовек из рода Хомо који је ходао усправно – Homo Bodoensis.

У Малој Баланици, пећини на неприступачном месту где Сићево додирује клисуру, археолози су пронашли вилицу и камене артефакте хомободоензиса, који је живео пре чак 500.000 година и који је најраније пронађено сведочанство о присуству праљуди у Србији.

Шта је ове примитивне људе зауставило у самом коридору, на пола пута између континента и приморја, није познато. Али, на истом месту ће се касније задржати и много напреднија врста праљуди – неандерталци који ће овде изградити цео један стил живота, са ловцима који се враћају из даљине на место окупљања, и њиховим алаткама, украсима и коришћењем ватре.

Налази неандерталаца, стари око 240.000 година, откривени су само мало даље у клисури, у Великој Баланици, а са њима су откривене окресане камене алатке за обраду коже и остаци ватришта. Српски неандерталац сведочи и о првим укрштањима са модерним човеком, хомосапијенсом, који ће истим путем доћи на Балкан и чије ће налазе, старе 40.000 година, наши археолози пронаћи у Малој пећини код Мајданпека.

„Током читаве праисторије, Балкан је представљао главни коридор између југозападне Азије и средње и западне Европе. Сматра се да је у хладним фазама долазило до популационих померања ка југу, а у топлим ка северу. У глацијалима је Балкан представљао прибежиште не само за биљни и животињски свет него и за људске заједнице“, наводе Михаиловић, Вуковићева и Трипковић у „Коренима европске цивилизације“, закључујући да се „рана праисторија Европе не може разумети без увида у рану праисторију Балкана“.

Лепенски вир

Но, прича овде тек постаје занимљива. Када се изађе из клисура и помери се на север, ка Поморављу и даље, ка Дунаву, књига нам открива три велике приче о најранијем добу човека, о три културе које су настале на територији Србије и које сведоче о највећој револуцији у историји човечанства – пољопривредној. То је доба кад су ловци сакупљачи у једној сложеној, општој трансформацији припитомили жито и прве домаће животиње, да би тиме постали прва створења која сама себи узгајају храну и пркосе силама еволуције.

„Човеку је требало много, много времена да би набасао на чињеницу како је предодређен за веће ствари од оних које би могао постићи живећи као лав или тасманијски ђаво. Неких три милиона година био је само делић анархије, био је само још један створ који се ваља у глибу. Тек је пре неких десет хиљада година на крају схватио да његово мјесто није у глибу“, пише Данијел Квин, аутор у култном роману „Ишмаел“ кроз „разговоре“ са горилом отвара бројне контроверзне тезе и узгред указује и на неке свеобухватне, противприродне последице пољопривредне револуције.

„Корени европске цивилизације“ на основу бројних артефаката и њихових анализа откривају идилу света који је постојао пре тога. То је заправо време великих климатских нестабилности – пре око 11 хиљада година, након плеистоценског леденог доба почиње холоцен, геолошки период који траје до данас, а крупна фауна, мамути, рунасти носорози и оријашки јелени изумиру, да ли због промена у животној средини или због палеолитских ловаца.

Бројни трагови људских станишта од пре 8-11.000 година, из прелазног периода познатог као мезолит, откривени су у Ђердапу, на налазишту Лепенски вир. По њему је названа цела култура најстаријих камених скулптура у Европи, а његово истраживање је предводио наш славни археолог Драгослав Срејовић.

Ова заједница ловаца сакупљача из Ђердапске клисуре мирно је вековима живела у карактеристичним стаништима са трапезоидном основом, јединствених за целу Европу, хранила се рибом и правила јединствене риболике фигуре са лицима у натприродној величини, као што је чувена фигура „Родоначелник“.

Старчевачка култура

Ново доба наступа на северу, око 6.200 године пре нове ере –  налазишта у Србији то јасно показују – а трагове првих земљорадника у Европи српски археолози  ће наћи и истражити у наше доба. То су људи новог кова, нова култура која живи на отворенијим местима и која више не зависи од ћуди природе, већ сама управља својим животом. Њихово култура названа је по селу Старчево поред Панчева, где су откривени први налази великих димензија из доба раног неолита.

„Један од најзначајнијих догађаја у историји човечанства представља почетак седелачког начина живота и производње хране, или неолитски период. Припитомљавање и гајење биљака и животиња и стално насељавање на једном месту изазвали су корените промене у људском друштву и његовом устројству“, наводе аутори „Корена европске цивилизације“, објашњавајући зашто се почеци ових пракси називају неолитском револуцијом.

Напомињу да није реч о изненадном догађају, већ о спором процесу преласка са ловачко-сакупљачког на седелачки начин живота (који је стручно назван неолитизација). Њен почетак је у Лепенском Виру са првим експериментима са биљном храном, а завршетак са потпуним ослањањем на пољопривреду у касном неолиту. У међувремену, развија се култура раног неолита, која се назива старчевачка култура.

„Старчевачка култура најпознатија је по сликаној керамици коју су израђивали изузетно вешти мајстори. Једноставни геометријски украси извођени су прво белом, а затим црвеном, смеђом или црном бојом. Уврежена схватања неолитску религију повезују са култом плодности у којем централно место имају женска божанства, али је извесније да су веровања била дуалистичка и да су се заснивала на смени природних циклуса“, наводе аутори.

Ова питања археолога заснована су на бројним налазима чудноватих антропоморфних фигурина са предимензионираним полним карактеристикама. Једна од најпознатијих, која донекле и симболизује старчевачку културу јесте тзв. Црвенокоса богиња из Доње Брањевине, која се већ дуго налази у средишту дебате о религији првих европских земљорадника.

Винчанска култура

Хиљаду година касније, у шестом миленијуму пре нове ере, старчевачку културу смењује такозвана винчанска култура коју карактерише разноврсност материјалне културе и примена нових технологија, а која се, као и старчевачка, раширила целим Балканом.

Карактеристичне антропоморфне фигурине из Винче одавно су постале више од археолошког артефакта и представљају средишњи део наше културне баштине, мада је реч о налазима из једне праисторијске пољопривредне културе.

Винча је истовремено и прилика да се направи осврт на развој српске археологије и допринос Милоја Васића, оца српске археологије који је први истраживао налазиште на овом локалитету.

Винча се прославила широм света пре свега због положаја близу великог града, због богатих налаза на самој површини и обима истраживања, али и због дугог трајања насеља и откривених доказа о примени нових технологија и трговини Винчанаца са остатком тадашњег света.

„Одговори на питања о Винчи и култури друштвеног сећања због тога су испреплетени. Заједно указују на истрајно коришћење прошлости за грађење наше стварности и истовремено, на танану, променљиву и непредвидиву границу између њих“, наводе аутори „Корена европске цивилизације“.

Многа од тих питања, од одевања, керамике, камених алатки, до ране металургије, технолошких процеса и религије јасно су приказана у овој књизи; тамо где научног одговора нема питања су остављена отвореним, без тенденциозних спекулација, како је са научним непознаницама једино прописно учинити. Такав зрео приступ омогућује и да се прича о праисторији Србије смело прикаже као испитивање корена европских цивилизација које ће потом доћи. 

Уосталом, неприкладно самосажаљење поменуто на почетку текста, кад се жалимо што ценимо туђу баштину а о својој мало знамо, подразумева један скривени детаљ – да и та „туђа“ ризница свакако представља важно цивилизацијско благо. Зато је право питање не да ли је „наше“ боље, него како је до његовог глобалног препознавања у другим земљама дошло.

А одговор је сасвим једноставан – помоћу прегледних, свеобухватних и стручних књига које не флертују са псеудонауком, него су дубоко укопане у чињенице и културне слојеве, управо онако како су „Корени европске цивилизације“ постављени.