После читања романа „Послије забаве“ Стева Грабовца: Афтерпарти за изгубљену генерацију štampaj

Прочитао сам роман Стева Грабовца „Послије забаве“ (Imprimatur, 396 страница). Роман је пре неки дан добио Нинову награду. То је вешто писана књига, доброг ритма и сложене структуре. Радња тече брзином која одговара мојим читалачким навикама. Бави се неким мени блиским темама као што су однос оца и сина, живот у малом провинцијском граду, одрастање и разочараност у живот, људе и себе самог.

Радња се врти око монструозног, непојмљивог злочина који се догодио током ратова 90-их година прошлог века. Тај рат и тај злочин прекинули су животе протагониста ове књиге на буквални и метафорички начин. Оставили су их у лавиринтима босанског лимба да као уклети круже без наде, сна и спокоја.

На обали мутне реке

Роман је велики и моћан – ваља као мутна Сава на чијим обалама се радња дешава. Има пуно рукаваца који су ме, у складу са мојим преференцијама, привукли истом снагом као главни ток.

На једном месту, при крају романа, спомиње се Марк Ланеган. Кад сам угледао то име све се некако сложило у мојој глави. Овај роман је као нека Ланеганова песма или албум. Тежак, мрачан, безнадежан баш као што је и живот на овим балканским просторима. Блатњава вода из Ланеганове песме „Bleeding muddy water“ тече страницама ове књиге. Дави, гуши и убија сваку наду, плави сваку стазу која води ка некаквом смислу.

Елем, да се вратимо на рукавце. Има један део у књизи који говори о боемском, рокерском Сарајеву. О кафани где су залазили Дарио Џамоња („босански Буковски“), Даворин Поповић и Адмирал Махић.

Тај пасаж ме подсетио на једну српску провинцијску кафану у којој су седели глумци, сликари, локални писци и надобудни студенти, међу којима и ја. И би ми некако жао како је то време, ти људи, тај амбијент, и онај сарајевски и онај српски, нестао, отпловио као неки брод лудака у маглу и ништавило.

Велика језа

Грабовчев роман има неколико делова. Четири, плус пролог. Онај део који се зове исто као роман – „Послије забаве“ – мени је био посебно занимљив. Личи, наиме, на филм Лоренса Касдана „Велика језа“.

Седморо школских другова и другарица, некада давно заклетих на вечито пријатељство – које се распало на први ратни пуцањ – окупља се после много година. На репертоару је свођење животних биланса, откривање мрачних тајни, гребање по никад зараслим ранама. Уз вино, ракију, марихуану и кокаин оживело је прошло време детињства и адолесценције.

Гимназијски дани, биоскопске представе у једином локалном биоскопу „Зора“, игре на обали велике реке – све се то поново завртело као неки светлуцави карусел из оног циркуса о којем певају Изобел Кембел и Марк Ланеган у песми „The Circus Is Leaving Town“.

Да не бих „спојловао“, што кажу млади, казаћу само да забаву поквари чињеница да је 7 непаран број и подсећање на једну заборављену девојчицу која се звала Аида.

Отац, безрепо маче и зликовац Зека

Два лика из романа се издвајају. То су отац главног јунака и зликовац Зека.

Отац је комплексан лик. Начин на који га је писац представио у роману индикатор је великог умећа у књижевном портретисању и завидне списатељске вештине.

Отац је задрт, тврдоглав, ћутљиви старац уз то скрибоман и кверулант, на фетишистички начин везан за своју прастару писаћу машину. Сазнајемо да је био припадник КНОЈ-а, да није имаo милости, да је убијао и повређивао. Био је телохранитељ двојице комунистичких лидера, бивших уметника – сликара и песника надреалисте, Моше Пијаде и Коче Поповића. То је човек тешког карактера, надрдан и преке нарави, крут и неприступачан. Те особине су учиниле да рано буде пензионисан и гурнут на маргину.

Са ликом оца повезан је и један пасаж који више од свих говори о Грабовчевом књижевном дару. У очевим самртним халуцинацијама, појављује с једно безрепо маче. Нико га не види, само отац који се у грозним мукама растаје са животом.

Десетак страница касније, после очеве сахране, то маче се појављује изнебуха на вратима очевог стана. Главни јунак и његова мајка га приме у кућу. После неког времена безрепа маца нестане, као што се и појавила. Шта рећи, брате? Књижевност, ето шта.

Злотвор Зека, убица и силоватељ, као да је Пасквал Дуарте из романа „Породица Пасквала Дуартеа“ шпанског нобеловца Камила Хосе Селе. Персонификација зла и мржње. Грађански рат, у чијој сенци се одвијају сва збивања у Грабовчевом роману, био је добар полигон за Зекине злотворске испаде. Ружноћа његове душе огледа му се и на лицу. Физички је ружан на исти начин као и његова зла душа.

Болањови трагови

„Послије забаве“ је већ други роман из 2023. године који за мото има цитат из неке књиге Роберта Болања. Пре неколико месеци Booka је објавила одличан роман сенегалског писаца Мохамеда Мбугар Сара „Најскровитији спомен људи“. Ту се као мото појављује један пасус из Болањових „Дивљих детектива“.

Стево Грабовац је за мото свог романа одабрао Болањову реченицу: „И онда почиње олуја гована“. Кад сам завршио читање романа схватио сам да су то она иста говна о којима је онако пророчки говорио Зоран Радмиловић као Радован III у чувеној тиради о метроу и канализацији када је поентирао репликом: „Као, нисмо навикли. Као, никад нисмо били у говнима, па сад одједном...“

Две странице из Болањовог романа „Гробнице каубоја“ имплантиране су у Грабовчев роман. Говоре о трговини људским органима, о деци са улице која су „сировина“ из које се ваде плућа, бубрези, панкреаси, срца и продају у земљама „истинске демократије“ где има новца да се тај „материјал“ купи и на адекватан начин употреби.

Богати инжењер је из Сан Франциска, пише Болањо, неће жалити новац за ново срце које је потребно његовом шестогодишњем сину. А то срце је ишчупано из груди маленог босанског Циганчића у шатору на обали Саве који су поставили лекари из Данске, вешти и брзи хирурзи. Тако случај, „тај Ђаво који повезује Алфу и Омегу“, повезује Стеву Грабовца и Роберта Болања.

Прича

„Не сери. Ти знаш да је то твоја прича. И да је увијек можеш испричати. Не желим оне глупе џиџамиџе, аутофикције, курчеве палчеве, хоћу крв и месо, јебо те писац који се насере у књизи па онда каже да је све то измислио или још горе – онај који мисли да је његова прича важна. Знаш, боли ме курац за стил, за ријечи, за ријечник, заболе ме кита за то. Хоћу причу. Живу и праву причу. Они који серу о томе како је једино битан стил и начин писања заправо немају шта испричати.“

Ово је тирада коју у роману „Послије забаве“ изговара Дамир, некадашњи најбољи друг главног приповедача, који се, узгред, зове Стево Грабовац. То би могао да буде и књижевни кредо овогодишњег добитника Нинове награде.

Не познајем Стеву Грабовца. Додуше, формално смо се упознали у Студентском граду кад је гостовао на трибини Постниновске чаролије. Замолио сам га да ми потпише „Послије забаве“. Разменили смо пар реченица. Рекао сам му да ми је мој син, магистар светске књижевности, рекао: „Тешко да постоји бољи роман написан на српском језику у 2023. години од романа 'Послије забаве' Стеве Грабовца“. Стево ме је погледао изненађено. „Шта хоће овај деда од мене“, писало му је у очима. Потписао ми је књигу и то је било то.

Чујем да Стево Грабовац ради у некој трговини као продавац или касир, да се књижевношћу бави у слободном времену.

Мислим да је добро да једину вредну награду у нашој култури добије неко ко не припада књижевној врхушки, ко живи негде у провинцији, и ко пише зато што хоће да исприча причу.