Из историје Олимпијских игара
Три олимпијска злата у Паризу за Тарзана из Баната: Први од великих пливача
четвртак, 01. авг 2024, 09:39 -> 18:49
Дечак рођен 1904. у аустроугарском Банату као Петер Јохан, покорио је 20 година касније пливачки свет на Олимпијади у Паризу као Американац Џони Вајсмилер. Године 1950. америчка новинска агенција Асошијетед прес га је прогласила за „највећег пливача прве половине 20. века“. Са 24 године је завршио пливачку каријеру и постао филмски суперстар, глумећи Тарзана, „краља џунгле“ у 12 филмова.
Много пре Мајкла Фелпса и Марка Шпица, златне олимпијске медаље у пливању за САД је освајао – Тарзан, односно Џони Вајсмилер који је, после спортске, имао и врло успешну филмску каријеру, играјући измишљени лик момка ког су у афричкој џунгли одгајили мајмуни. Пре тачно сто година, на Олимпијади чији је домаћин, као и сада, био Париз, Вајсмилер је освојио три златне медаље у пливању и бронзану у ватерполу. Као пливач, два пута се „позлатио“ и на ОИ у Амстердаму 1928.
Био је први човек у свету који је сто метара препливао за мање од минут, а 400 метара испод пет минута. Године 1950. америчка новинска агенција Асошијетед прес (АП) га је прогласила за „највећег пливача прве половине 20. века“. Нико га још није претекао по броју оборених рекорда у више дисциплина.
Дечак из Баната
Џони Вајсмилер је, према званичним „папирима“, рођен 2. јуна 1904. у Фрајдорфу код Темишвара, швапском селу у Аустроугарској, које данас припада Румунији. Тако каже и свезнајућа Википедија, али уз ограду да „постоје тврдње да је његово место рођења село Међа у општини Житиште (у Србији)“.
Међа (у аустроугарско време Пардањ) се налази уз румунску границу, наспрам Фрајдорфа, а новинар Душан Милићев, пореклом Међанац, поуздани хроничар тог краја, рекао ми је да у тамошњим матичним књигама стоји да је Џони Вајсмилер, син Елизабете (девојачко Керш) и Петера, свет угледао у Пардању и да је, због насилне мађаризације коју су спроводили локални чиновници, одмах по рођењу уписан као Јанош Петер Вајсмилер.
Kасније је сам Вајсмилер, из практичног разлога, наводно поништио обе ове верзије о свом животном почетку. Пред Игре у Паризу, кад је чуо да, зато што није рођен у САД, неће моћи да наступа за ту земљу, на „папире“ свог брата, рођеног у Пенсилванији, убацио је своје име и тако, фалсификатом, „стекао“ америчко држављанство које му је дало право да наступи на Олимпијади у престоници Француске.
Оно што је неспорно је да су се Вајсмилерови, када је мали Петер имао свега девет месеци, одселили у Америку, где је постао Џони. Прво су живели у Пенсилванији, па у Чикагу. Мали Џони је био доста слабашан и болешљив због чега су лекари препоручили да се бави пливањем. Та одлука трасирала је пут будућем пливачком шампиону, а потом и успешном филмском глумцу. Прилично богат и буран живот окончао је 1984. у Акапулку у Мексику, где је и сахрањен.
Пливач и ватерполиста
На Олимпијаду у Париз Џони Вајсмилер је дошао као сигуран кандидат за пливачке медаље, а наступао је и за ватерполо репрезентацију САД. Имао је 20 година и био планетарни рекордер на 100 метара слободно. Испод Ајфеловог торња његов укупан учинак био је импресиван: „позлатио“ се на 100 и 400 метара слободно, и као члан штафете 4х200, а уз то је освојио и бронзану медаљу у саставу ватерполо репрезентације.
Тим поводом се говорило да је управо он најозбиљније од свих такмичара схватио олимпијски мото „брже, више, јаче“, званично промовисан баш на тим париским Играма.
Између Олимпијских игара у Паризу и наредних у Амстердаму (1928), наставио је да обара пливачке рекорде. Према записима, учинио је то укупно 67 пута. Зато је и на Олимпијаду у Холандији дошао као једна од главних звезда. Потврдио је свој висок рејтинг, „изнад ког је било само небо“: освојио је златне медаље на 100 метара и у штафети 4х200.
На старту трке на 400 метара слободно, у којој је тријумфовао у Паризу – није се појавио, јер је руководство олимпијског тима одлучило да наступи за ватерполо репрезентацију. Била је то кобна одлука: Џони се није борио за (очекивано) „злато“ на 400 метара, а ватерполисти Америке, с њим у саставу, остали су без одличја.
Бољи од Шпица
Неколико месеци после тих Игара, Џони Вајсмилер је завршио пливачку каријеру. Наводно због новца, јер у то време медаље и спортски успеси нису доносили довољно пара за живот. За многе, он је и данас најуспешнији пливач свих времена, јер су услови у којима је пливао били много тежи од оних које су „прогласила“ нова времена, у којима су се појавили Шпиц, Фелпс и други „краљеви базена“.
Вајсмилерова генерација је пливала у „тешким“ трикоима (друштвено је било неприхватљиво превише разголићавања), у базен се ускакало са његове ивице, а не са стартног постоља, што даје бољи почетни замах такмичарима, није било одражавања ногама на окретању што је, све заједно, мање или више, успоравало такмичаре „крадући“ им сeкунде. Отуд и процена многих савремених пливачких стручњака да би Вајсмилер, „у Шпицовим и Фелпсовим условима“, сигурно побеђивао своје наследнике.
Поредећи једном и сам, у интервјуу „Њујорк тајмсу“ 1972. године, пливачке услове и правила у свом и новијем времену, Вајсмилер је рекао да је био бољи од сународника Марка Шпица који је, баш те године, освојио седам златних медаља на Олимпијским играма у Минхену, а имао је и још две са Игара у Мексико Ситију, одржаних 1968. Рекорде Мајкла Фелпса Вајсмилер није запамтио – умро је годину дана пре него што су почели да се ређају. Фелпс, кога су звали „Балтиморски метак“, са 23 освојене олимпијске медаље је апсолутни светски рекордер.
Џони је био врло снажан и упоран момак, висок 190 центиметара и „сав у оклопу мишића“, а његов стил пливања био је битно другачији од оног који су форсирали његови ривали и њихови тренери. Синхронизација удара његових стопала и шака била је врло прецизна – на свака два завеслаја рукама имао је шест удара ногама по води. Пливао је савијених леђа, горњи део тела му је израњао из воде више него што се то виђа данас, а високо подигнутим лактовима припремао је руке за снажна одгуривања кроз водену стазу.
Ваља истаћи да је Вајсмилер био шампион и у пливачким маратонима. Једна од тих његових „дугих трка“ остала је забележена по једном херојском подвигу, који јој је претходио. Док се са братом на језеру Мичиген спремао за највећи пливачки изазов, у њиховој близини је почео да тоне чамац. Успели су да спасу 11 особа. Много година касније, Џони је добио писмо од једне жене коју је спасао, а која је, у међувремену, родила деветоро деце. У писму је била захвалност за спас њеног живота и рођење њених наследника.
А када је реч о деци, занимљиво је поменути писање тадашње штампе о Џонијевом познанству са сином злогласног мафијаша Ала Капонеа. Догодило се то у једном летовалишту, где је славни Вајсмилер кратко радио као инструктор пливања и спасилац. Пошто је, поред још доста света, и поменутог дечака научио да плива, Џони је на поклон добио скупоцени сат од његовог оца са посветом: „Хвала што бринете о мом сину – Ал Капоне.“
Филмска каријера
Лутања за бољим послом, односно за бољом зарадом, Вајсмилеру је прекинуо директор чувене компаније Метро голдвин мајер (МГМ), који му је поверио главну улогу у филму о Тарзану, дивљем детету које су родитељи изгубили после авионског удеса, а одгајили мајмуни. Одлучио је његов физички изглед правог атлете. Било је то 1930.
Годину дана касније снимљен је први од 12 филмова из врло гледаног серијала о Тарзану, који је напокон успео да дође до цивилизације, али ју је, убрзо, напустио и вратио се у дивљину. Пред филмским камерама, Џони је јахао слонове и носороге, носио се са другим дивљим животињама, летео џунглом држећи се за дуге лијане...
Са парчетом коже око струка, највећа пливачка звезда претворила се у филмског супер стара. Генерације филмофила посебно памте његов урлик, неку врсту јодловања, „позајмљен“ филмском Тарзану.
Једном му је тај крик, како су забележили амерички медији, спасао живот. Било је то 1958. године на Куби где је, током учешће на неком голф турниру, налетео на тамошње побуњенике, врло непријатељски расположене према Американцима. Бежећи од наоружаних људи, Вајсмилер је испустио свој чувени филмски крик, на шта се маса гонилаца зауставила уз одушевљени узвик: „Тарзан!“ Према тој бајковитој сторији, Кубанци су потом срдачно поздравили Вајсмилера и испратили га као пријатеља.
Тарзана је било и пре Вајсмилеровог, али је верзија у његовој изведби остала ненадмашна по светској популарности. Некадашњи пливач постао је и секс симбол прве половине двадесетог века. Џонијева најпознатија партнерка у тим спектаклима, насталим по делима писца Едгара Рајса Бероуза, била је лепа ирска глумица Морин О'Саливен, касније мајка седморо деце, међу којима и Мие Фароу, врло запажене у мамином занату. Трећи најпознатији лик филмског серијала о Тарзану био је мајмун Чита.
Велика спортска и филмска популарност донела је Џонију Вајсмилеру, осим медаља и доста новца, и пет бракова, од којих су неки били врло бурни, што је додатно повећавало његову присутност у таблоидима. Имао је троје деце, две ћерке (Венди и Елизабет) и сина Џона, који је исписао очеву биографију, а усвојио је и ћерку своје последње жене.
У старости је имао доста здравствених проблема. Лом кука и ноге у седамдесетој години потпуно му је изменио начин живота, учинио га је тешко покретним. Имао је и срчане тегобе, а доживео је и неколико можданих удара. После пет година потуцања по америчким болницама преселио се у Мексико, у нади да ће му другачија средина продужити живот. Последње месеце проживео је у Акапулку.
Умро је од обољења плућа пола године пре свог осамдесетог рођендана. На сахрани је, наводно по његовој жељи, са разгласа три пута пуштен урлик филмског Тарзана.