Никола Тесла о српској поезији, култури и историји: Теслина певанија Змаја Јована Јовановића

Тешко да има народа који је доживео гору судбину од српског. Са висина свог сјаја, када је царство обухватало готово цели северни део Балканског полуострва и велики део територије која сада припада Аустрији, српски народ је нагло доспео у безнадежно ропство, после фаталног боја на Косову пољу са надмоћним азијатским хордама. Европа неће никад моћи да исплати велики дуг који има према Србима што су они, жртвујући сопствену слободу, зауставили тај варварски продор. Пољаци су код Беча, под Собјејским, довршили оно што су Срби покушали, а за своју услугу цивилизацији били су награђени на сличан начин.

На Косову пољу пао је Милош Обилић, најчувенији од свих српских хероја, пошто је убио султана Мурата II усред његове велике војске. Када то не би била историјска чињеница, тај догађај би се могао сматрати митом, насталим на додиру грчке са латинском расом. Јер у Милошу видимо обојицу, и Леониду и Муција и, још више од тога, мученика, јер није умро лаком смрћу на бојном пољу као Грк него је своје смело дело платио смрћу под страшним мукама.

Није никакво чудо што је песништво народа који је био у стању да створи такве јунаке могло да буде проткано духом племенитости и витештва. Чак је и непобедиви Марко Краљевић, касније персонификација српског јунаштва, када је победио Мусу, главара муслимана, узвикнуо „Тешко мени до Бога милога, где погубих од себе бољега.“

Од те фаталне битке па све до најновијих времена, за Србе је настао мркли мрак, са само једном звездом на небу – Црном Гором. У тој помрчини није било наде за науку, трговину, уметност или привреду. Шта су они, тај храбри народ, могли да сачувају да би одржали исцрпљујућу борбу против поробљивача? А то су чинили без престанка, мада је однос снага био двадесет према један. Но, вођење борбе је једино задовољавало њихове примитивније нагоне. Било је још нешто што су они могли, и чинили: у бесмртну песму су уграђивали племенита дела својих предака, храбра дела оних који су пали у борби за слободу.

Тако су околности и урођене особине начинили од Срба народ мислилаца и песника, и тако су, постепено, настале њихове величанствене народне песме, које је најпре сакупио њихов најплоднији писац Вук Стефановић Караџић, који је такође саставио и први речник српског језика, са више од шездесет хиљада речи у њему. Народне песме Гете је сматрао дораслим најфинијим производима Грка и Римљана. Шта ли би он мислио о њима да је био Србин?

Док су Срби били изванредни у народном песништву, они су такође имали и многе индивидуалне песнике који су достигли величину. Од савремених, ниједан није постао дражи младој генерацији од Змаја Јована Јовановића.

Родио се у Новом Саду (Neusatz), граду на јужној граници Мађарске, 24. новембра 1833. Потиче из старе и племените породице, која је у сродству са српском краљевском кућом. У свом најранијем детињству показивао је велику жељу да напамет научи српске народне песме које су му рецитовали, па је још као дете почео и сам да саставља песме.

Прво образовање дао му је, у родном месту, његов отац који је био високо образован и богат господин. После тога, отишао је у Будимпешту, Праг и Беч, па је у тим градовима завршио студије права. То је била жеља његовог оца, али су га његове сопствене склоности инспирисале да се упише на студије медицине. Затим се вратио у родни град, где му је понуђен истакнут положај у служби, што је он прихватио; но његови песнички нагони су били толико јаки да је службу напустио да би се потпуно посветио литерарном раду.

Његова књижевна каријера је започела 1849. Прва песма му је штампана у часопису „Србски летопис“; у том и другим часописима, познатим „Невену“ и „Седмици“, објављивао је своје ране радове. Од тих времена па до 1870, осим својих оригиналних песама, урадио је многе дивне преводе Петефија и Арањија, двојице највећих међу мађарским песницима, са руског Љермонтова, као и са немачког и са других језика. Године 1861. уређивао је комични часопис „Комарац“, а исте године је покренуо књижевни часопис „Јавор“, и у та два часописа су изашле многе лепе песме.

Године 1861. се оженио и током наредних неколико срећних година створио свој изванредни низ лирских песама под називом Ђулићи, који ће вероватно остати његово ремек-дело. Године 1862, на своју велику жалост, обуставио је „Јавор“, свој омиљени часопис – то је била жртва коју је од њега тражио велики српски патриота Милетић, који је тада радио на једном политичком часопису, а Змај је то учинио да би обезбедио успех том Милетићевом подухвату.

Године 1863. изабран је за директора једне образовне установе, зване Текеланијум, у Будимпешти. Тада је са заносом обновио студије медицине на универзитету и стекао степен доктора медицине. За све то време није попуштао у својим књижевним напорима. Ипак, његовим земљацима вреднији чак и од његових сјајних дела били су његови племенити и несебични напори да храни ентузијазам српске омладине. За време свог бављења у Будимпешти основао је књижевно друшгво „Преодница“, чији је био председник, у које је улагао велики део своје енергије.

Године 1864. покренуо је свој чувени сатирички часопис „Змај“, који је био толико популаран да је назив часописа постао део његовог сопственог имена. Године 1866. била је са великим успехом извођена његова комична игра Шаран. Године 1872. доживео је велику жалост изгубивши жену, а мало затим своје једино дете. Колико су ти несрећни догађаји утицали на њега лако се може осетити из дубоко жалосног звучања песама које су се ускоро појавиле.

Године 1873. покренуо је још један комични часопис „Жижу“. У току 1877. започео је објављивање илустроване историје руско-турског рата, а 1878. појавио се његов популарни комични часопис „Стармали“. За све то време он је писао не само песме него и доста прозе, укључујући кратке приче, често под измишљеним именом. Најбоља од тих је вероватно Видосава Бранковићева. У последњих неколико година објавио је много допадљивих кратких песама за децу.

Од 1870. Змај се бави својом професијом лекара. Озбиљан је заговорник кремације и много свог времена посвећује унапређењу тог циља. Донедавно је живео у Бечу али сада стално борави у Београду. Ту живи животом правог песника, који воли све и кога сви воле. Као признање за његове заслуге, народ му је изгласао потпору.

Змајеве песме су толико суштински српске да изгледа готово немогуће да се оне преведу на други језик. По оштрој сатири без волтеровског отрова, по добронамерном и спонтаном хумору, по финоћи и дубини израза, оне су изванредне.

Господин Роберт Андервуд Џонсон (амерички песник и дипломата и близак Теслин пријатељ, прим.) прихватио је задатак да препева неколико краћих песама по мојим буквалним и неадекватним тумачењима. Пошто директан превод често није долазио у обзир, он је морао да парафразира, следећи што је ближе могуће оригиналне мотиве и замисли. У неким случајевима је проширивао да би употпунио слику или да би додао неки сопствени детаљ.

Песме које следе даће извесну представу о многостраности српског песника, но ни из далека не могу да покажу његов домет.

Century Mаgazine, 1. мај 1894.
Преузето из књиге Никола Тесла: Чланци (Завод за уџбенике, 1994) 

_______________ 

Змајева певанија по Николи Тесли

Четрнаест песама Јована Јовановића Змаја је Никола Тесла, заједно са Робертом Андервудом Џонсоном, превео на енглески језик. Сви препеви су објављени у књизи Р. А. Џонсона "Songs of liberty and other poems" (1897). Ово су Змајеве песме које је Тесла изабрао и препевао. 

 Три ајдука

У по бурне, црне ноћи,
Феруз-паша из сна скочи.
Жижак дркће, к'о да чита
Страву санка с бледа лица.
Феруз-паша каду пита:
„Камо кључи од тамница?...
Три године како труну –
Ох, ајдучки пеп'о клети!
Па још ни сад мира нема –
У сан дође па ми прети!“
„Немој, аго, немој ноћу
Силазити у тамнице,
Сутра ћемо послат' Муја,
Да покопа кости њине!“
„Хахахаха, бабо моја!
Ни живих се нисам боја'
Док су били за ужаса,
А некмоли мртвих паса!
Морам ићи да их видим
Како леже на трулишту,
Да их питам, што ме зову,
Што ме траже, што ме ишту!“ –
Узе жижак – зрака дркће
На пашином бледом лицу –
Зарђана брава шкрипну –
Он се спусти у тамницу. 

У тамници, ледној страви,
Где јакрепе мемла дави,
Где се грозе хладне гује,
Кад се сете неких мука –
Онде седе три костура,
Три костура од ајдука.
Или седе, ил' се само
Феруз-паши тако ствара,
Пред њима су на камену,
Ка' на столу, три пехара.

Проговара ајдук први:
„Имао сам верну љубу -
Кад ме покри ова тама,
Остала је јадна сама -
Није сама... мач у руци,
Па повика: Где сте, вуци?
Тако стиже до твог двора,
Пуче пушка одозгора,
Проби срце јадне жене –
Ево пехар крви њене!
Красно ј' вино, пуна ј' чаша –
Наздрави ми, Феруз-паша!“ 

Сама с' рука паши диже,
Сама нога крочи ближе,
Пехар попи, цикну мука,
Цикну паша – а те кости
Смејаше се... „Бог да прости!“

Проговара ајдук други:
„Кад сам доп'о овог гроба,
Питала ме мајка моја:
Пошто ћеш ми продат' роба?
А ти рече: Три товара.
А сирота мајка стара
Знојила се дању, ноћу,
Нит је јела, нит је пила,
Док крвавим није знојем
Три товара измучила.
Кад ти синоћ благо даде,
Ти се, пашо, смејат' стаде:
То је, бако, тек за рану;
Твој је синак јунак био,
Ако ј' ум'о камен гристи
Мора да се угојио!
Свиснула је мајка моја –
Овај пехар пун је вина,
Крвавога њеног зноја!
Красно ј' вино, пуна ј' чаша –
Наздрави ми, Феруз-паша!“

Сама с' рука паши диже,
Сама нога крочи ближе,
Пехар попи, цикну мука,
Цикну паша – а те кости
Смејаше се... „Бог да прости!“

Проговара ајдук трећи:
„Кад сам доп'о ових тмина,
Имао сам у горици
Недорасла, слаба сина.
Хтело дете пушку дићи,
Пушка тешка, слабе руке –
Поче јадно сузе ронит',
Што не може у ајдуке.
Плакало је, гладно, жедно,
Што му бабо овде труне,
Плакало је, па је свисло –
Ево чаше суза пуне! –
Красно ј' вино, пуна ј' чаша –
Наздрави ми, Феруз-паша!“

Сама с' рука паши диже,
Сама нога крочи ближе,
Пехар попи, цикну мука,
Мртав паде до ајдука.
Мртав паде – а те кости
Смејаше се... „Бог да прости!“ 

Два сна

На грудима ђул-Бегзаде,
Миле ћери стар-Бидара,
Стоји ружа, њу посладе
Верна љуба Божидара;
А то значи: о поноћи
Божидар ће цури доћи.

Шта мирише по одаји?
Рујна ружа нешто сања,
О састанку у потаји,
О сладости миловања,
О пламену сред недара,
О пољупцу прва жара.

У рукама стар-Бидара
Љута оца ђул-Бегзаде,
Не бејаше још анџара,
Извучена бадаваде,
А сад с њиме старац седи
Испод двора, у заседи.

Блед је месец, ноћ је тија,
Задрхћу се звезде гдешто,
Оштри анџар чудно сија,
Оштри анџар сања нешто:
Грдне муке каур-псету,
Крв, издисај и освету.

У лето су кратке ноћи,
Брзо свану, сунце скочи, –
Сан, што га је ружа снила,
Њим се ружа преварила,
А што га је анџар снио,
Тај се пусти испунио.

Уместо срца

Уместо срца гуја,
Уместо душе бес,
У оку дивљи пламен,
У руци самокрес.

На челу тешки облак,
На уснам' тежи смех,
У смеху црна клетва,
У клетви црни грех. 

Ни жеља, нити нада,
Да камо л' крепости, –
Ни страшћу ниси човек –
Па шта ћеш са мном ти?!

Тебе је пак'о зач'о
И бацио на смет
У свом најљућем гњеву
На тебе и на свет.

А мржња те је нашла
Где с' вијеш као црв,
Надојила те крвљу –
Отровала ти крв.

Твоје су црне мисли
Паклена огња дим; –
Ја не знам како, зашто, –
А скроз те провидим!

Па што ми не даш мира,
Већ продреш у мој сан,
Пробудиш ме, па пратиш,
И гониш по вас дан.

Ал' грозна авет махне
На мене руком сад,
Па морам да је слушам,
А нисам слушат' рад.

„Та лакше мало, лакше.
Отари с чела зној,
Немој се мене плашит',
Рођаче, својче мој!“

„Добро ме гледај, добро –
Ви'ш, то би био ти,
Без онога чудотворца,
Без силне љубави.“

Лука Филипов

Ево опет једно име,
Да се, Србе, дичиш њиме.
Нек му лети дична хвала
Од гусала до гусала,
Од срдаца до срдаца,
А Мухамед нек се жаца
Од срамоте своје нове,
Од потере соколове:
– Тај се соко браћо зове
            Лука Филипов.

Док је мачем био, сек'о,
Чувен беше на далеко,
Ка' и сваки врли борац,
Ка' и сваки Црногорац.
Ал' он своју славу шаље
Од далека па још даље:
Што да Турке мачем бије?
Што погану крв да лије?
Кад умије и друкчије
            Лука Филипов.

Од руке му ј' доста пало,
Ал' то њему беше мало.
Већ не мари таке жртве,
Већ не воли Турке мртве;
Гадне су му мртве главе,
Које брзо забораве
Шта је Србин своме роду,
И шта чини за слободу.
– Неће више да их коси,
Тим се више не поноси,
Хоће живе да их носи
            Лука Филипов.

Кад се лане бише наши,
Скочи Лука Осман-паши,
Загрли га као брата;
Паде паша са свог хата.
Побеснише турски мачи,
А Лука се раскорачи,
Па однесе свога лова
Испред гњезда душманова,
И дотера пашу жива,
Да свог кнеза њим дарива:
„Ево, кнеже, Осман-паше,
Турци ми га жива даше.
Ал' да није самцу туга
Довешћу му скоро друга,
Исто тако жива, здрава,
Босонога, гологлава!“
Тако кнезу обећава
            Лука Филипов.

Још се бије бојак свети,
У коме ће ил' умрети,
Ил' победит' Србин змију, –
Пипери се с Турци' бију.
Низ Гаревић Турци  беже,
А наш Лука, наш витеже,
Сустиже их скоком први; –
Није Лука жељан крви,
Он умије и друкчије,
а из јата турадије
Шчепа Туре руком мушком,
Предаде се Турчин с пушком:
„Аман, аман Карадаже!“
„Аман ти је, српски враже!
Али натраг! Што си стао,
кнезу сам те обећао!“
Тим га реч'ма убрзао
            Лука Филипов

Иде Туре без вољице,
За њим Лука назорице;
Ал' од остраг – враг не спава,
Турске пушке удешава, –
Једно врашко зрно стига',
Згоди Луку, обрани га.
Заљуља се, мал' не паде,
Даље крочит' не могаде.
Ето робу добре среће,
Захука се да утече;
Ал' загрози Лука руком,
И у руци шестопуком:
Мораде му Туре клећи,
Дигнут' Луку своји' плећи',
Па га парип носит' свога
Душманина рањенога,
Што га шипка десном руком
И у руци шестопуком.
Пева Лука из свег гласа:
„Јахам коња без кајаса!
Благо мени ова дана,
Ћерам  дара обећана;
Јахам кнезу роба мога,
Роб ме носи рањенога.“
Па откаса тамо горе
Кнез-Николи пред шаторе
С раном љутом и крвавом
На Турчину живом, здравом,
Босоногом, гологлавом
            Лука Филипов.

Јадна мајка

Храни мајка до три сина,
Три мелема туге своје,
Међу браћом једна сеја,
Њу ми зове: очи моје!

Ја каква је дивна Данка,
Поносе се њоме браћа;
А том браћом поноси се
Осна испод турска мача.

Поносе се њоме браћа;
Јер их сеја на бој жари, –
Поноси се њима Босна,
Јер су српски осветари.

А стара их мајка гледа,
Њене сузе Бога моле:
Сачувај ми, Боже, децу,
Соколицу и соколе!

Али Туре Гавран-ага,
Већ три ноћи нема санка, –
Силан плаче: Где си, рају!
Будан бунца: Где си, Данка!

Диже чету, чета лети,
Пушка плану – ето боја!
Скочи Данка иза санка:
„Не дајте ме, браћо моја!“

Крв се лије, бој се бије,
Бежи Гавран, срам га хвата,
Али Данка, тужна Данка,
Нема више до два брата.

Друге ноћи Туре скочи,
Чету диже, чета лети –
Цикну Данка, браћу виче:
„Ево опет Гавран клети!“

Крв се лије, бој се бије,
Бежи Гавран, срам га хвата,
Али Данка, тужна Данка,
Има само једног брата.

Треће ноћи Туре скочи,
Чету диже, крвне свате, –
Цикну Данка, брата зове:
„Ај, не дај ме, драги брате!“

Крв се лије, бој се бије,
Поноћ стрепи, – аој, јаде!
Где си Данка, јадна т' мајка –
И трећи ти братац паде!

Гракну Гавран, цуру хвата:
„Сад си моја, цуро крута!“
„Нисам твоја, змијо турска,
Већ сам овог ножа љута?“

Из срца јој крв појури,
Мртва паде пред крвника, –
Последње јој речи биле:
„Има л' гдегод осветника?!“

Све је пусто, ноћ је мирна,
По бојишту мајка лута,
Заплаче се по једанпут,
У смех гротне по сто пута.

Док је нашла до три мача
Од три сина, три патника,
И четврта љута ножа –
Ћеринога вереника.

По Србији тако хода –
Гдегод који камен ниче,
Мач му даје, нож му пружа:
„Ево, брате, осветниче!

Та зар ћутиш, српски сине!
Зар већ нема срца жива!“ –
Камен ћути, ноћца стрепи –
Нико јој се не одзива...

Песма о песми 

Кад се оно с прва греха
Небо наоблачи,
Те мораше људи
Из раја изаћи, –
К'о кад сиви соко сломи
Своје десно крило,
Тако им је горко,
Тако тешко било.
Један другог болно гледа:
„Овако се живет' не да!
Та ми канда нисмо људи;
– Празна срца, празне груди – 
У празнини муке с' јате,
– Зар нас клетве дотле прате?
Ил' ће очај да нас страти,
Или ћемо подивљати!“ 

На тај вапај, на те гласе
Творац света смилова се:
„Ја досудих вашем греху 
Тежак део,
Ал' да тако тежак буде,
Нисам хтео.
Сиђи доле, ћери моја
Најмилија!“ 

И кћи сиђе – то је била
Поезија. 

И на земљи к'о да ново 
Сунце сину,
Те разведри празну тмину,
Пустолину.

Где је бола, где је јада
– Песма блажи;
Где се клоне, где се пада
– Песма снажи;
Где су људи добре ћуди
– Песма с' ори;

Што не можеш друкче рећи
– Песма збори;
Где утехе нема друге
– Песма стиже,
А где сумња све обори
– Песма диже. 

Ено мајке код колевке
Чеда тија,
Чедо спава, а мајка га 
Песмом њија. 

Песма мири, лепше него
Цвеће мајско,
А што песма чеду жели,
То је – рајско. 

Ено цркве, божја храма,
Пун је света;
Верни поју, песма с' диже
Кроз кубета.
Где год цркве, свуд се таки
Глас разлеже,
То појање слабе створе
С богом веже. 

Над мртвацем песма плаче:
„Свјати боже!“
А из гроба нади ничу,
Па се множе.
Та и гроб је тек колевка 
Бољег дања.
– И звона су само песме
Поуздања. 

Ево свати, опет песме
– Дивни дани!
Песма с' пева младој неви,
„Бисер-грани“.
Песма тресе пред младенце
Росно цвеће,
Доварава, дочарава
Рајске среће. 

Ено ратар с тешким трудом
Оре радо;
Ено пастир у самоћи
Јави стадо;
Ено моба сложно прегла,
Сложно ради –
Труде, патње и самоћу
Песма слади. 

Сузна мајка сина чека
Из далека;
А и синак о њој снева
Па попева.

Песма иде кроз свет цео,
Не мори се;
„Мила мати, бог ће дати,
Надај ми се!“ 

Под столетним храстом седи
Гуслар стари,
Прошлост враћа, душе крепи,
Срца жари.

Хеј, што Србин још се држи,
Крај свих зала –
Песма га је одржала,
Њојзи хвала! 

Где је бола, где је јада
– Песма блажи;
Где се клоне, где се пада
– Песма снажи;
Где су људи добре ћуди
– Песма с' ори;

Што не можеш друкче рећи
– Песма збори;
Где утехе нема друге
– Песма стиже;
А где сумња све обори,
– Песма диже.
Јер у песми нема мржње,
Љубав влада,
У песми је цветак вере,
Мелем нада.

Ко не схвати песма шта је,
Шта ли може,
За њега си заман ћерку
Посл'о, боже!

Док о рајској срећи снева
Душа живља,
Он ће, клетник, да се следи
Ил' подивља. 

Негуј песму, њом ћеш скротит
Љута тигра, –
Али песма не сме бити
Пуста игра.

Песма мора бити света,
Бити чиста,
Баш к'о звезда у висини
Што се блиста.
Мора бити богодана,
Племенита,
Мора бити обасјана,
Истинита.
Мора тећи из дубине
Срца здрава, –
Таква песма све осваја,
Покорава. 

Таку песму гаји, негуј,
Док те траје!
Не скврни је лажном душом,
– Светиња је!

Прогоните л' таке песме,
Чисте, свете, –
Збогом срећо, – збогом наде, –
Збогом свете!

Циганин хвали свога коња 

Гледаш, – је ли, мога коња,
Господару стари?
Не знаш је ли коњ ил' тица
Ластавица?
Скидај наочари –
Не можеш се нагледати,
Већ хајде пазари!

Ти још питаш за Путаља
Да ли ваља?
Немај бриге!
Да не ваља, не би био
Он код Циге.
Не можеш га у царевој
Наћи штали, –
Само Цига што не уме
Да га хвали. 

Да га поспе сувим златом
Ко не штеди, –
Још и онда један дукат
Више вреди. 

Ако имаш: једе сено,
зоб и сламу;
Ако немаш, он не иште,
Не треба му. 

Немој да му гледаш зубе,
Мој голубе, –
Ни ја му их нисам глед'о,
Немој ни ти, –
Тај не може остарити;
– Што га дуже тераш, куме,
Све је млађи, –
Па де, сад му
Пара нађи! 

А што питаш: хоће л' моћи
Какав јендек да прескочи?
Јендек, јендек, – какав јендек!
Тај се није још родио
Ког он није прескочио, – 
Прескочи га тако лако,
Као да је пиле неко, –
И то уздуж, не попреко. 

Ја га јашем без седла, - 
Седласта му леђа.
– За пасош га не питај,
Јер – то њега вређа. 

Иди, куме, иди, иди -
Још ме питаш: како види?
То је да се приповеда:

Види остраг ка' и спреда,
Види ноћу к'о на дану,
А на дану к'о у ноћи, –
Такве су му очи. 

А што питаш, мој пријане,
Има л' мане –
Та зато га и продајем,
Мој пријане,
Јербо нема мане, –
Таки коњи нису за нас,
За Цигане. 

А брзина каква му је?
Малко ј' бржи од олује.
Сад ћеш чути,
Казаћу ти:
Једном сам се из Ердута
Враћ'о с пута.
Мада нас је пљусак вијо,
Он се није уморио.
Муња севне, а он рже, –
Пљусак брзо, а он брже;
Пљусак пишман на мог ата,
Па га хвата;
А Путаљ га преко гледа,
Па се не да.
Пљусак лети да полије,
– Тек што није!
Кад стигосмо под шатора,
У цигански дворац леп,
На мом коњу све је суво,
Покис'о му само
– Реп. 

Тајна љубав

Уздахнула девојка,
Уздахнуо и ја,
Уздисаји, њен и мој,
један другог вија.
Летели су пролећем,
По цветов'ма свима,
Зумбул трену па оба
У себека прима.

Славујак се напио
Из чаше зумбула,
Лин'о песму из срца,
Зора га је чула.

Чула га је девојка,
Чуо сам га и ја,
Опет уздах, њен и мој,
Један другог вија.

Зна се место избрано
Наших уздисаја,
Откуд славуј сваку ноћ
Срдашце напаја.

А у јутру пева нам,
Ми слушамо немо,
Па све боље и боље
Песму разумемо.

О, зумбуле, зумбуле!
О, ти зоро сјајна,
О пролеће, пролеће,
О љубави тајна! 

Зашт' је војска ућутала 

Играла се деца мала
Боја и војника;
А у боју има увек
Вике и усклика.

Душмана су надјачали,
Град су му отели;
Победа је њина била,
Њом су се занели.

Па ето их, вратише се
Још од боја врући,
Вратише се под заставом
Кући, певајући.

Ал' у собу кад уђоше
Са тешкога пута,
Наједаред цела војска
Ко нема заћута.

Могао би човек чути
Како расте трава. –
А зашто су ућутали?
– Мали браца спава!

Једна цура... 

Један цура мала
Пољубац ми дала,
А што га је дала
Кад се покајала;
За пољубац један
Песму је искала.

Кад си песму хтела
Што си ми отела
Срце из недара,
Које песме ствара,
Зоро моја бела!

Клетве 

Час би тебе клео,
Што си тако лепа,
А час мајку моју,
Што м' не роди слепа!
Ал' на обе клетве
Моје с' срце цепа.

По пољу је киша...

По пољу је киша пала
– Киша росуља –
На девојци ништа нема,
Само кошуља...
Танана је кошуљица,
Узводлија бела,
Провиде се бела недра –
– к'о два сунца да су ведра
Па су ме занела!
Танком стазом пође амо:
„Ходи, сунце огрејано,
Ходи, душо, ходи!“
Ал' то стаза брже чула
На лево се обрнула –
У шуму је води...
Ој, стазице, злобљивице,
Ти остала пуста!
Ну, тако ми вере моје
Стигнућу вас обадвоје,
Јер шума је густа –
А слатка су,
Медена су
Девојачка уста.