Креће се лађа француска (1): Повест о броду, пуковнику и изгубљеној деци štampaj

Увод

С јесени 1915. године, у Србији, која је, сломљена и рашчеречена четворогодишњим ратовањем, била у бегу, неко је одлучио да се регрутују, са идејом да се тако сачувају, и дечаци рођени 1897. 1898. и 1899. године.

Колико их је тачно било, никада није утврђено, али по ономе што се зна, оних рођених 1897. регрутовано је тридесетак хиљада, исто толико и оних рођених 1898, док је број шеснаестогодишњака остао непознат.

И сви они поведени су на дугачак марш, преко Србије, Македоније и Албаније, до острва Видо.

На своје последње одредиште, према неким подацима, стигло их је око 2.000. Највећи број дечака који су дошли до Вида, сахрањен је у мору крај Крфа, на чему је радио француски болнички брод „Свети Фрања Асишки“.

Колико их је тачно умрло, погинуло, нестало, током тог тромесечног марша, историја није успела да сазна. Бранислав Нушић, и многи други, тврдили су 40.000. Остали наводе бројку од 30.000. Бог зна. За нас бројка оних који су побегли, нестали, умрли, смрзли се, удавили се, или били убијени, изгледа превише страшна да би је и замислили. „Један и један су два и један су три“, како рече Црњански, и ту треба стати: избројати до двадесет, тридесет, четрдесет хиљада, када је о мртвој деци реч, није нешто што било ко може да уради.

Извесно је да је на десетине хиљада дечака изгинуло, да су избрисане читаве генерације, и да се демографски губици, данас, мере милионима.

Све време марша, док су се смрзавали, разбољевали, гладовали, умирали, трајала је беспредметна расправа о томе ко је за њих надлежан – цивилне власти или војска. На крају, није био нико.

После Првог светског рата формирано је неколико комисија и Анкетни одбор Скупштине, који су се бавили утврђивањем кривице за догађај који је, званично, носио назив: Пропаст српских регрута.

Цео тај посао обустављен је 5. априла 1920. године Указом који почиње реченицом:

„Имају се предати забораву.“

Ратна победа је захтевала слављење хероја, а не утврђивање њихове одговорности, па је та формула, „предавања забораву“, примењена на све ратне случајеве који су били последица грешака, глупости, немара или страха. Превише ореола са превише глава било би скинуто, те је било боље разне ствари заборавити. Мртву децу, коју смо сами побили, пре свега.

Сви материјали истраге прикупљени су и предати архиву Народне скупштине и Државном архиву, да би, затим, нестали.

Тиме су званично предати забораву, и заувек нестали, и дечаци који су изгубили животе, сваки од њих појединачно, свако њихово име, историја, судбина.

Данас о њима нема трага. Нико их не помиње у лекцијама које се предају у школама, нема ниједног обележја на Виду, Крфу, у Србији, нема улица са њиховим именима, нема споменика.

Заборав је потпун.

*

Постоји једна прича, могуће измаштана, о младом човеку, прерано остарелог лица, који се почетком априла 1920. године доселио у градић Eтрeта, у Нормандији, и настанио у кућици у близини цркве Нотрдам де ла Гард, на чувеним белим кречњачким литицама изнад великог океана.

Човек није био дружељубив, врло ретко је силазио до самог места, али, када би сишао, обучен у плаву униформу морнаричког официра, изазивајући коментаре становника стално спремних на згражавање због чудака који су представљали непријатну успомену на рат, увек би радио једне те исте ствари.

Попио би, без журбе, апсинт у кафани старог хотела „Deux Agustins“, прошетао местом, пазарио новине и намирнице, и онда би, пре него што крене кући, сваки пут свратио у локалну фарбару и тамо купио неколико конзерви бродског лака.

Монсењер Тусан, власник фарбаре, једног дана није издржао, и, пакујући конзерве у велику картонску кутију, опрезно је упитао:

„Драги господине, не желим да будем непристојан, ни претерано љубопитљив, али сваки пут купујете лак, мислим да би целу морнарицу могли да лакирате. Зашто, драги мој? Неки посебан посао, капетане?“

Човек је без речи подигао кутију и кренуо према излазу. На вратима је застао, отворио их и више улици него господину Тусану, рекао:

„Нисам капетан. Гробар сам. И узимам их због смрада.“

Онда се окренуо, климнуо главом запањеном Тусану, и отишао.

Када би дошао у кућицу одложио би кутију у собичак пун истих таквих, изашао на веранду, сео, запалио лулу, и запиљио се у пучину.

Морем су клизиле шкуне белих једара

А њему се чинило му се да види како из њих, у дубину, бацају људска тела.

„Како су се звала“, мислио је, „сва та деца?“

I

Цела ова прича је о раздаљинама, дубини, о световима, различитим, који се спајају, само да би нестали. Ово је, по много чему, дакле, прича о крају.

Само због тога, одмах на почетку, изненађење.

Село Рудинац, општина Велика Плана, Србија, удаљено је од Нанта, града у Француској, тачно 2.263 километра и 46 метара. И никакве везе не би требало да имају, Рудинац и Нант. Не може да се замисли прича у којој би они били спојени. А јесу. Овде, у овој причи.

Нант се угодно сместио на ушћу реке Ендр у Лоару. Неких 55 километара даље Лоара се улива у Атлантски океан.

Рудинац је парченце земље, замислите га негде код Велике Плане у Србији, са двестотинак кућа, и око хиљаду људи, али их је, некада, било више. Куће су, почетком прошлог века, биле једноспратне, прекривене ћерамидом, облепљене блатним малтером, свака са двориштем, воћем и нахереном тарабом. Поређане су, разбацане, око центра села које су чинили задружни дом, кафана и црква. Улице нису постојале, само блатњави путељци. Од Рудинца до Јонског мора има 1.018 километара.

Много више, и због сталног кривудања, и због слања у погрешним правцима, прешао је, током јесени и зиме 1915/16. године, и регрут Алекса Теофиловић, 16 година стар, рођен у Рудинцу, за кога с правом можете претпоставити да ће на крају ове сторије бити мртав, удављен у великом плавом мору, оном за које није ни знао да постоји. 

У Рудинцу је, иначе, смрт била честа, и прилично индискретна. Мало, мало па би се преставио неки старац, по реду, или би се неко дете ван реда удавило, неопрезно упавши у бунар, или би умрло чим би се родило, или , како се говорило, било „упропаштено“ болешћу пре своје шесте године. Цело село би одмах било завијено у црно, жене су лелекале, мушкарци се крстили и пили, а деца се крила. Судњи дан, којим су их плашили, изгледао им је врло близу. У малим местима све је предимензионирано, али бар кратко траје. Зато су људи, одмах после сахрана, о смрти паметно ћутали, пу, пу, пу, пазивши да она не поремети онај уобичајени ред, неопходан да би живот, у тако малом месту, уплашеном сопственом безначајношћу, могао уопште да траје.

У Нанту је све било друкчије него у Рудинцу. Град, велики, грађен вековима, зграде од цигле, вишеспратне, улице поплочане, људи ужурбани. Готичка катедрала из XV века сијала је од мермера и изглачаног камена, а црквене торњеве красили су камени анђели са златним трубама. На пространом тргу стајао је високи стуб Луја XVI, па ботаничка башта, ресторани, луке, возови... Смрт је, скривена у тој величини, наступала некако господски, жалост достојанствено, саучешће пригушено. Осим у појединим тренуцима историје. Тада је и Нант постајао довољно мали, да она у њему сељачки одјекне. И буде громогласно убеђена у сопствену важност, славу и оправданост. Зато се о њој и данас прича, додуше као о нечем ружном, али...

Крајем XVIII века, онима који су ту бучну, нападну смрт револуционарно спроводили, свакако је деловала неопходно. Како год, очигледно је била неизбежна, у дугачком процесу који је створио нације, припремајући их за нове покоље..

Раздаљина од Нанта до Крфа, копном, износи 1.922 километра. Поручник Жозеф Ле Танкуф, други главни јунак ове приче, капетан шкуне „Свети Фрањо Асишки“, прешао је, пак, морем, тачно 3.440 наутичких миља, то јест 6.380 километара, да би се крај Крфа срео са Алексом.

Но, о томе ћемо касније. Сада да се вратимо на историју и то како се датуми у њој играју. Са свима нама.

Од новембра 1793. до краја фебруара 1794. године, у Нанту је, у широкој и лењој Лоари, удављено, по наредби Револуционарног комитета, готово 9.000 људи.

О, историјо, весела курво. Прва дављења организована су 16. новембра 1793. године. Људе, жене, децу, везивали су у групама од њих десетак, и гурали у Лоару. Касније су их убијали и у већем броју, затворене у потпалубље старих бродова, које су потапали.

На последњу деоницу пута, ка његовом крају, Алекса Теофиловић, регрут српских Резервних трупа, кренуо је истог датума, 122 године касније. Тог дана, 16. новембра 1915. године, прве колоне Резервних трупа, опремљене по једним парчетом хлеба и парчетом меса, закорачиле су у Албанију. Алекса, већ данима гладан, заборавио је да то што има, треба да подели, и чува. Појео је све, прогутао, одмах. Али се није тада удавио.

Последња револуционарна егзекуција догодила се у Нанту 27. фебруара 1794. године. Удављен је један слепи седамдесетосмогодишњи старац, дванаест жена, дванаест девојака и петнаесторо деце.

Не зна се да ли је Алекса Теофиловић истог тог дана 1916. године положен у море, или се то десило раније, али, према доступним документима, 27. фебруар ове ратне године био је мање-више уобичајен. Тог дана, око четири сата ујутро, неке 22 наутичке миље од Крфа, болнички брод „Свети Фрањо Асишки“ положио је у море тела 112 српских војника. Један од њих био је пуковник, који је на онај свет такође отишао слеп, а један поручник, готово слепљен с пуковником. Сви остали, деца. Српски свештеник, укрцан на брод, очитао је пре тога молитву и пошкропио их светом водицом.

Господе,
Ти који си речју својом утишао хаос исконских мора,
Ти, који си учинио да се слегну бесне воде Потопа,
Ти, који си смирио буру на мору Галилејском,
прими тела ова,
наше браће,
до дубине,
и подари им мир и спокој,
до тог дана
када ће сви који верују у тебе бити подигнути у славу новог живота,
обећаног у водама крштења.
Молимо ти се,
Христе Боже наш,
подари им мир.
Амен.

После тога, поручник Жозеф Ле Танкуф, командант болничког брода „Свети Фрања Асишки“, издао је уобичајено наређење и морнари су спустили један спасилачки чамац у море. Не да некога спасу. Него да упецају, чакљама, оне који би, неким чудом ослобођени, сваке ноћи, из дубина, попут пампура искакали на површину. И беживотно плутали, тихо, у мраку.

Само Бог зна да ли је Алекса Теофиловић икада испливао. Оно што знамо, јесте да је изгледао као жив када је положен у море, и да су му уста и очи биле широм отворене. Онда је цела та слика потонула. Вода је прекрила тело, напунила разјапљена уста, а очи су још неко време светлеле, чудним сјајем, из дубина.

У тами се чуло само узбуђено крештање галебова, а све около мирисало је на лакирани бор.

То је био крај приче.

II

Датуми су важни, као и раздаљина. И важна је раздаљина, између датума.

Важне су чињенице, бар оне сачуване, о људима, догађајима и бродовима.

Зато што се, у једном трену, све то помеша, повеже, крв потражи крв, судбина судбину, свака даљина буде пређена, свака немогућност постане могућа.

Физика у томе не помаже, без обзира на то што покушава да прапочетак објасни на разне начине па и теоријом о мултиверзуму мехурова, који се, по њој, ту и тамо сударају и стварају нове светове.

Мехурови у којима су живели један дечак из Рудинца и један младић из Нанта били су сувише удаљени да би се икада сударили. А ипак јесу. Вероватноћа за то је иста као да се сударе галаксије које се налазе на супротним крајевима беспрегледног космоса, удаљене милијардама светлосних година. Немогуће. Осим када цео свемир почне да ратује. Тада престане да се шири. И почне да се скупља.

И то се овај пут догодило.

Почело је приближавање онога што је регрута Алексу Теофиловића и поручника Жозефа Ле Танкуфа делило, а делило их је све – хиљаде километара, неколико мора, порекло, историја, статус, богатство, године, снови, јава, друкчије поимање света, простора и времена, и сасвим друкчије, у небеским картама, зацртана судбина. Све то се збило, згуснуло, стисло једно уз друго, спремно да колидира, у великом урушавању живота. Једино што они то нису знали.   

Онај први био је сељачић, ижџикљао, бесловесан, свестан света тек онолико колико га је видео, а није од њега видео ништа, и зачуђен оним што је о њему чуо, а чуо је свашта, пошто су у село људи долазили, сељани су одлазили, а с времена на време било је и путника, оних са добром намером, и оних без.

Причало се, дакле. И без обзира што је све то било доста тешко, успорено, ти мукли сељачки разговори, које је слушао увек из даљине, јер су децу терали док старији причају, оно што је чуо било је сасвим довољно да зна да смо прво светили Косово, да су онда напали Бугари, па одмах за њима Швабе, да је краљ блентав, а влада поткупљена, али да ћемо свима да нану нанину, мада није нешто баш родило ове године, а шта ће бити следеће, сам Бог зна.

Имао је неколико збуњених бубуљица на лицу, смеђу косу, густу као четка, издужено лице, прве трагове брчића изнад усана, и два широка ока, дубока, црна и стално запањена тим маленим светом који га је окруживао, а чуо је да је он тек делић оног великог, у којег ће га једног дана сигурно повести, па ће видети, бар, Велику Плану.

Историја не обавештава оне безначајне о томе шта ће коме да уради, и у томе су, пре свега, регрут и поручник били сасвим слични.

Поручник Жозеф Ле Танкуф је, додуше, знао много више од Алексе. Школовали су га да распозна време и процесе, туђе жеље, сопствене могућности, дојили су га страхом од велике и дивље Немачке, упијао је снове о слави Француске, зазирао од Енглеске и Русије, дивио се Америци. Опет, мешавину свега тога, кланицу у којој ће се наћи сви они, није могао да претпостави, ништа више од готово неписменог сељачета из Рудинца.

Висок је био поручник, прави поносни Бретањац, црне косе и браде, уског, озбиљног лица и очију које су, већ у двадесетим, окружиле боре запитаности, што није сметало при извршењу било ког задатка, само му је давало на озбиљности, при извршењу. Научен је, у лицеју поморске школе у Нанту, да посвећено стави дужност испред себе, и следи наређења која му, био је убеђен, даје сама Француска, њена будућност, њена величина, да их следи без поговора, онако како то раде сви добри ђаци оне науке која глорификује смрт и ставља је испред сваког живота.

А опет, када историја коначно повуче обарач, сви они који су то прижељкивали, и они који су мудро очекивали, сви који су се, попут Ле Танкуфа, цео живот за то припремали, остану неми и затечени.

Мехурови су се готово сударили.

„И ноћ прогута проклето покољење.“ Могло би и тако да се каже, као што је рекао Георг Тракл, поезија лепо описује сваку несрећу, мада је, у овом случају, то доста поједностављено. Уосталом, када је то Тракл то схватио, и сам убачен у кланицу Великог рата, убио се. 

У овој причи, до ноћи, гутања, морало је још много тога да се деси. У различитим мехуровима. Прво је, наравно, опет било изненађење.

Ле Танкуфово, који је је вест о почетку рата скоро пропустио, уживајући у црвенокосој проститутки у борделу „Le Chabanais““ у Паризу, у који је стигао на одсуство. Задиханог и срећног, с ње су га скинули повици и граја која је допирала кроз широм отворене прозоре. Био је 28. јули, 1914. године, поподне.

О рату, до тог тренутка, није мислио ништа. Разумљиво, јер је, заглављен у административном одељењу командатуре у Нанту, ускраћен за свако узбуђење, нејасних перспектива, пуна три месеца скупљао новац како би остварио свој дечачки сан, сањан, колективно, у топлим и влажним собама нантског лицеја.

„Le Chabanais“ била је најпознатија и најлуксузнија јавна кућа на свету. Краљ Едвард је ту долазио, да се ритуално купа са курвама, у бакарној кади. Тулуз Лотрек није избивао, чак је и у свом дому направио собу истоветну једној од оних у омиљеном му борделу. А постојала је и легенда, морнарска, да никада нећеш бити капетан, ни управљати својим бродом, ако, пре тога, у „Le Chabanais“ не укротиш дивље таласе које су стварали врели бокови ексклузивних проститутки. Belle epoque и није ништа друго него влажна машта, пожуда, и курвање са сопственим сновима, за које, на крају, платиш више него што си се надао.

Зграда у Ру Шабане број 12 имала је шест спратова, од којих је сваки представљао другу егзотичну, еротску причу. На последњем је била „Јапанска соба“, награђена златном медаљом за дизајн на Светској изложби у Паризу 1900. године, што је сведочило о озбиљности и утицају тог јавног посла. Ле Танкуф, којем, баш зато, ни новац не би помогао, да није познавао сина градоначелника Нанта, школског друга, редовног посетиоца скупих бордела, налазио се на трећем спрату, у „Маурској соби“, опремљеној ћилимима, балдахинима, наргилама, огромним огледалима на зидовима и плафону, и креветом који је стајао, чинило му се, на позлатом опточеном споменику, постаменту, који се, изнад постеље, завршавао великом скулптуром голе жене, која је, одозго, помно пратила сваки покрет заљуљаних и мокрих тела.

Маурску собу му је препоручио исти друг који му је омогућио остварење сна, и није га лагао. У њој га је дочекала Беатрис, богиња голих груди, у свиленим шалварама, с осмехом који је, само на почетку, био скривен под велом. Истопио се.

Била је раскошна, нежна колико и разуздана, и, пошто су претходно испили по шољицу преслатког арапског чаја и повукли по неколико димова опијума, предала му се са оном вештином која, перфектно глумљеном искреношћу и истим таквим уздасима, сваког мушкарца убеди да је идеални љубавник.

То је о себи мислио и Ле Танкуф, поносан, јер се Беатрис, испод њега, још цедила од задовољства. С нескривеним уживањем гледао је своје и њено тело у огромном зидном огледалу, а онда је чуо повике, грају, и устао, огрнуо се чаршавом, и отишао до прозора.

Помислио је чак, млад и прихватљиво глуп, да су, можда, сви у Ру Шабане – пролазници, позорници и продавци разних чуда, улични жонглери и рани пијанци, понеки студент и гомила официра – чули како Беатрис цвили, јечи, уздише, под његовом коначно ослобођеном снагом, да су се можда окупили да га виде, и зато се, озарен и спреман да рашири руке и поклони се публици, појавио, полунаг, на прозору. 

Беатрис није више имала потребу да глуми, па се лењо придигла, наместила косу гледајући се у огледалу, и запалила цигарету. Затим га је погледала, његова леђа и дупе, и рекла: „Ах, да ли су дрољу коначно осудили?“. Била је убеђена да продавци новина – а она је, за разлику од поручника, одмах знала да је о њима реч, да су они ти који узвикују на улици -јављају о крају суђења Хенријети Кајо, жени лидера Радикалне партије. Она је, који месец раније, убила уредника „Фигароа“, због извесних љубавних писама, њеном руком исписаних, која је овај намеравао да објави, без цензуре. Случај је био главна вест већ месецима, а за крај јула заказано је изрицање пресуде.

Хтела је Беатрис још нешто о свему томе да примети, огорчена чињеницом да Хенријету и даље називају „мадам“, а њу, чије су руке чисте, неупрљане крвљу, „курвом“, али је Ле Танкуф, који се, већ посрамљен, одмакао од прозора, махнуо руком и прошапутао „Шшшш, љубави, Шшшш...“.

Онда је провирио још једном, окренуо се, и док је чаршав падао са њега, сасвим тихо изговорио, го, пред огледалима:

„Рат. Почео је рат“.

Све после тога, Ле Танкуф није запамтио. А десило се то да се на брзину обукао, и да га је, на вратима, Беатрис љубила и лагала како ће баш њега и само њега чекати, док су му кроз главу летеле величанствене слике мора, топова, сумарена (подморница) и крви. Крв, секс и сузе су роба коју највише волимо да купимо, колико год да коштају. Појма није имао где ће да га разместе.

Новац је оставио у предворју, насмешеном црнцу који му је љубазно рекао: „Дођите нам опет, мсје, дођите нам опет.“

„Ох, када?“, помислио је Ле Танкуф и потрчао. Ка Оријенту. Ка судару, и помрачењу. Али тога још није био свестан.

Баш као што у свести није имао никакву назнаку о Рудинцу, ни где је, ни шта је, нити о Алекси, дечаку, чији је живот пролазио без Париза, куртизана и мора, и без икакве представе о сексу, иако је неколико пута видео обрисе груди које су вириле кроз прорезе на кошуљама заиграних девојчурака, и тада сваки пут осетио затезање у чакширама. А и десило му се, више пута у последње време, да се ноћу пробуди и брише стомак и бутине од тог нечег лепљивог и влажног, али да ли је нешто сањао, и шта, ујутру није могао да се сети.  

Тог 28. јула он је био рано пробуђен. Помузао је краву, после га је мајка послала на њиву да чупа коров, у плетену торбу му ставила мало проје, сира, парче сланине и воде, да има, када се умори, и када сунце упече.

Поподне је већ гледао како друга луда деца играју клиса, и од граје готово да није чуо добош који је, доле у селу, најавио најважнију вест.

Онда га је мајка звала, „хајде Алекса, хајде“, јер мајке када нешто чују већ мисле да је то то, и да је стигло испред њихове куће, па је дотрчао, а она га угурала кроз врата и навукла резу.

„Рат, сине. Рат“, рекла му је запањеном. „Шваба ударио.“

Када си мали и твој свет је мали, и то толико да велика несрећа у њега готово не може да стане. Ништа није разумео Алекса, укратко.

И јесу већ месецима причали људи о рату; јесте и његов отац две године провео на фронту и сазвали су га назад у војску још када је убијен Фердинанд; јесу доносили људи новине у село и поп им је читао аустроугарску ноту, уз псовке и пљување; јесте се мајка стално крстила и терала га да иде и пали свећу; јесте себе замишљао као јунака и махао штапом као да коље Турке – али о рату, о ономе што он стварно јесте, појма није имао, као ни сваки други балавандер. Тукао се, неколико пута, са таквима из Мраковца, једном су му и разбили главу, али то је било све.

Било му је само јасно да се отац неће брзо вратити, и на то је некако навикао.

И док се увече скидао да легне, понављао је, попут песмице, „рат, рат, рат, ником није брат“, а онда се, бесловесан какав је био, свему томе насмејао и погледао у небо. Лепо је могао да види, небо се креће.

И мислио је о томе, где, и о томе да ли ће Шваба да стигне до Мраковца, и онда је заспао, док се небо, далеко изнад њега, избезумљено вртело.

Његов мехур је кренуо на пут. Ле Танкуфов мехур је кренуо на пут. Ни сањали нису да ће се срести. Ту, код Оријента. И ништа, о броду, нису знали.

III

Брод је поринут у Нанту, 17. марта 1901. године. Новине бележе да је тог дана падала киша. Лењи и спори облаци, почетком сваког пролећа, доносили су је са океана.

Никакве церемоније, због лошег времена, није било. Пар дана касније, обављено је крштење. Монсењер Руарт, нантски бискуп, морао је то да уради на води, из чамца који се љуљао, држећи кишобран у једној руци, док су га два мокра опата придржавала. Другом је махао по ваздуху, благосиљајући брод и његово име: „Свети Фрања Асишки“.

Малена и лагана шкуна, са три јарбола и помоћним мотором од 300 коњских снага, дугачка 49 метара, широка 9, укупне запремине од 401 бруто регистарске тоне, била је власништво Друштва за поморске радове („Société des oeuvres de Mer“), основаног тек коју годину раније, са идејом да пружа помоћ морепловцима и њиховим породицама.

Имала је посаду од 27 чланова, а ту су били и капетан, два официра, свештеник и доктор. Болнички брод, по пажљиво написаном каталогу, био је предвиђен за „34 рањена морнара, и шест бродоломника“. Укупно, без официра, доктора и опата, на њему је било места за 67 људи. Официри су били одвојени.

Неких 100 до 150 лешева, колико ће сваке ноћи током првих неколико месеци 1916. године са њега бити бацано у море, каталог није предвидео. Нико није.

Економични пројектанти водили су рачуна о другим стварима и успели су да у малену и уску шкуну угурају све оно што су сматрали да је једном болничком броду потребно.

Складиште за опрему било је код самог прамца, испод палубе. Одмах до њега просторије за посаду. Даље, у утроби брода, био је и простор са лакираним боровим ковчезима за смештај гардеробе. На то се настављала болница, са својим главним и помоћним одајама: соба са дванаест металних, монтажних кревета; операциона сала, са сточићем од боровине, опточеним цинком. На једном зиду стајала је апотека, на другом ормари, а ту је било и купатило са туш кабином, одмах крај собе за медицинску сестру; иза је била још једна велика болничка соба, у коју се лако могу монтирати кревети, и у њеном дну олтар.

Машинско одељење, све са собама за особље, угурано је у дно потпаљубља, а на средњем нивоу били су смештени официри. Одмах испод палубе налазили су се кухиња и соба за дезинфекцију.

На палуби је била кабина командног моста, три јарбола и два чамца за спасавање, или за лов на китове, у зависности од тога ком задатку је шкуна била намењена.

И све то је мирисало на лакирани бор. 

Нови, миришљави, брзи брод по крштењу је лако прешао првих педесетак километара до Атлантика и кренуо ка Терре Неуве, како су, у Француској, звали Њуфаундленд, да асистира болници која је тамо основана.

На том послу остао је до почетка рата, када је поново упловио у Нант.

Годину дана касније, 2. септембра 1915. године, реквирирала га је француска морнарица. Сутрадан, 3. септембра, за капетана је постављен поручник Жозеф Ле Танкуф.

Младом поручнику се журило, и новој посади није дао ни дан предаха. Брод је опран, ошмирглан, префарбан, боровина је наново лакирана, и месец дана касније, 4. октобра 1915. године, „Свети Фрања Асишки“, чист и миришљав, напустио је Нант и код Сент Назара упловио у Атлантски океан.

У Оран је стигао 12. октобра.

Два дана касније, 14. октобра, напушта Оран, а 21. октобра улази у луку у Бизерти.

Одмах затим, 26. октобра, из Бизерте креће ка луци Мудрос, на Лемносу, близу Дарданела, и све до 17. јануара 1916. године, помаже у превозу рањених војника, жртава бесмислене галипољске кампање, коју је смислио Први Лорд Адмиралитета, исти онај који ће после готово три деценије победити, у једном другом рату.

Тог дана поручник Ле Танкуф добија нова наређења. Брзи једрењак мења курс ка Крфу и на одредиште стиже за неколико дана.

Таман на време.

IV

Но, није још то време. Прво нешто, о датумима.

Алекса Теофиловић је 17. марта 1901. године, када је брод „Свети Фрањо Асишки“ запловио, имао годину и по дана и тек је проходао. А можда би било боље да није, мислила је касније његова мајка.

Опет, ко смо ми да се мешамо у небеске одлуке, да прижељкујемо, разумемо, или жалимо. Овде смо да тек пажљиво поређамо датуме. Оне у којима су се мехурови приближавали.

А они су, вољом неба, или тек пуким случајем, били у овом реду:

Алекса Теофиловић је 3. септембра 1915. године, истог дана када је Ле Танкуф постављен за капетана, напунио 16 година, и потпао је под оно што је српски закон претпостављао као „војну обавезу“.

Месец дана касније, само један дан пошто је „Свети Фрања Асишки“ испловио из Нанта, дакле 5. октобра 1915. године, Министарски савет српске владе одлучио је да позив за регрутацију упути и младићима рођеним 1897. и 1898. године, онима који су напунили осамнаест и седамнаест година, а убрзо затим и генерацији 1899.

Потом је настао мали застој у спровођењу одлуке, јер у многима местима није радио телеграф, па ни у Великој Плани, те су цео посао обављали курири, јурцајући, што на камионима, што на коњима и магарцима, што пешке, од места до места, од села до села.

Добошар је зато у Рудинац стигао тек 12. октобра, истог оног дана када је „Свети Фрања Асишки“ стигао у Оран. 

За разлику од брода, којег у Орану није дочекао нико, добошарева сеоска лука, данима одвојена од било каквих вести, била је крцата. Старци, старице и жене, окупли су се у центру села, жељни вести, истовремено и уплашени, јер вести, у тим временима, никада нису биле добре.

„По наређењу Министарског савета, број 72 кроз 47, са седнице одржане 5. октобра 1915. године...“, срицао је добошар, а седи старци су већ почеле да млате главама лево-десно, да пљују у прашину и мрмљају: „Јебо те Министарски савет, да те јебо“, јер су знале да реч „наређење“ и реч „министарство“ никада у село нису ништа добро донеле.

И када је прочитао део о регрутовању и „упућивању у јединице“, граја је постала гласна и опасна. И ко зна шта би било – можда би сочна пљувачка и по неки камен већ полетели ка добошару, ка сваком општинском службенику, сваком министру и свакој власти које је овај оличавао – и како би се завршило, да у село, све са добошаром, није стигао и један наредник, са великим прутом, и три жандарма са пушкама. Власти знају када раде нешто лоше, па то лоше онда додатно осигурају силом, и својим присуством. Наредник је и послат баш због оваквих реакција, те је ред брзо успостављен, уз само пар удараца кундаком по леђима оних најгласнијих сељана.

„Хајде, геџовани!“, викнуо је, „доведи ту марву овде, пред кафану! Сместа, маму вам јебем!“

Чувши наредбу, Алексина мајка је већ почела да чупа косу, жали што је икада проходао и да куне себе што га није пренела.

„Два месеца да сам још издржала“, викала је, „два месеца! Имао би данас петнаест!“

Сва остала деца коју је изродила, њих четворо, умрла су одмах по порођају, муж је био у војсци, и војска је одавно била у њему, можда је био рањен, можда мртав, пошто никакве вести о њему у Рудинац нису стизале, и само јој је Алекса остао.

Зато је прво хтела да га сакрије, и као суманута је јурцала по кући, отварајући сандуке и креденце, а затим и по авлији, штали, и у све што јој се учинило прикладно, покушавала да га угура. И турала га је у креденце и испод стола, кревета, у ковчег из којег је махнито побацала ствари, вукла га је, збуњеног и насмејаног, јер је мислио да је полудела, од куће до тарабе, од тарабе до штале, одмеравајући јасле, па њега, и опет јасле, па њега. Био је превелик, за све, осим за рат.

И зауставио је тек када је кренула да га избезумљено набија у пољски клозет, склепану дашчару са натрулим дрвеним подом, којег су се ионако плашили, свесни да то само отац може да поправи, када се, једног дана врати. Ако се врати.

„Шта ти је“, рекао је Алекса, још насмејан, хватајући је за руке, „упашћу у говна, удавићу се“, и не знајући колико је то што говори, близу истине. Рат је смеша крви и гована, створена за дављење. Море је, видећете то, само покров.

После је мајка још лутала по авлији, загледала да ли може да га попне на неко дрво, или да га пошаље, доле, у њиве, али већ је било доцкан.

Као да је нека велика рука, невидљива, моћна, извукла ту децу из свакодневице, и поређала у онај строј, који је, у свако време, и у поразу и у победи, значио, за већину постројених, увек и само једно: смрт. Сопствену или туђу, готово свеједно, јер без те иницијације, убијања, умирања, из строја не може да се изађе.

Испред других кућа увелико су се ређали збуњени дечаци, као оловни војници, играчке из којих је неко исисао живот, и њихове мајке су кршиле руке и кецељом брисале очи, а наредник је увелико махао прутом и позивао у строј. Нареднике је нека нечиста сила и измислила да би рат био још гротескнији. Мада се догоди да неки од њих и смешкају, али то не морамо одмах да вам откривамо. Дуг пут нас, пре тога, чека.

Деца су постројена, и Алексиној мајци није преостало ништа друго него да му тутне проју и сланину у торбицу, и једне вунене чарапе, да га обуче у тешки гуњ испод којег се несрећан знојио, јер још је било топло, мада су старији, у костима, већ осећали кишу, да му да чутурицу са водом, и испрати га, грлећи га, јецајући, кршећи руке, где год да га воде. Свакако то место, говорила јој је сељачка памет, поткована гадним искуством које се таложило вековима, не може да буде добро. Децу увек одведу у мрак. И не врате их.

У Србији, крајем XIX и почетком XX века, губитак деце је био доживљаван као нешто неизбежно, виша сила, Божија воља. Жене су рађале стојећи, на ливадама, или на прљавој постељини, да не би прљале ону нову и чисту. Многа деца су страдала јер су, из мајке, падала право на главу, на земљу. Чак 16 одсто деце умирало је одмах по порођају, а до прве године живота умрло би чак 50 одсто. Рачунало се, ако дете доживи шесту годину, онда ће, вероватно догурати и до двадесете. Доктор Лаза Димитријевић забележио је да „до шесте године већина деце испропада“. Наводи и да су деца умирала од богиња, дифтерије, упале плућа, срдобоље, шарлаха, туберкулозе, а чак 4 одсто је умирало од „насилне смрти“.

У земљи у којој је госпођа са наоштреном косом била прва комшиница, која је тако често свраћала да попије ракијицу и некога одведе, залеђеност је била основни одговор на све. Да ли ће дете да убије пијани муж, или ће да га одведу у војску, женама је било исто. И све што су могле било је – да их добро опреме за пут. И да ћуте, кршећи руке.

Да све буде још горе, несрећна жена никада није сазнала оно што је у целој причи представљало грозну иронију, судбински заплет, небеску случајност којој ће се сам ђаво смејати док деца буду убијана.

Коју недељу касније, крајем октобра, када је Алекса већ ишао за Битољ, неко је, некако, у српској влади схватио да је глупо слати сву ту децу на тако далеки пут. И поново су заседале комисије, пали су предлози, Министарски савет је изгласао, и из писарнице је испала уредба: да се претходна уредба, бр. тај и тај, пов. заведена тог и тог датума, објављена у Службеном листу стр. 123, повлачи.

И да деца могу да остану код својих кућа. И Алекса.

Касно. Регрути су увелико били у маршу. Види се то и из сачуване депеше коју је генерални инспектор резервних трупа, 25. октобра послао у команду у Призрен, у којој пише да ће: „29. октобра 25 до 30 хиљада младића рођених 97. и 98. године проћи кроз град на маршу ка Битољу, и да треба припремити храну, за четири дана“.

У овом бирократском лупингу, наизглед небитном, или бар уобичајеном, крије се кључ читаве трагедије. Са промењеном одлуком Министарског савета, нестала је и надлежност. У сваком систему, она означава и одговорност. Онај ко је надлежан мора да обезбеди све да би посао био обављен. У овом случају, храну, одећу, обућу и смештај за дечаке.

Осим што, одједном, није морао. Они су послати на пут, а нису послати. И онај ко их је послао, није их послао. Они којима су послати, нису имали обавезу да их приме, јер нису послати, нити да о њима брину. Цео пут је био укинут, а они су, ипак, путовали.

Десило се исто оно што се дешава са расходованом опремом. Када је склоне у неки магацин, нико више не мора да се пита да ли је подмазана, исправна, да ли је треба сервисирати, ко на њој ради, шта и како ради, чак ни да ли је неко, негде, однео. Нема питања, и нема одговора.

Дечаци су, једном речју, били расходовани. На самом почетку.

Како год, када је та одлука, о одустајању од регрутације, стигла у Плану, опет са закашњењем, срески начелник је мудро закључио да не мора да шаље добошара у села. „Нема коме да чита“, рекао је, и слегнуо раменима. Једна мука мање, у та чађава времена.

Али све то је било после, када су били на путу. Па хајде зато сада да се вратимо у Рудинац, у строј.

А тамо:

Алекса Теофиловић, регрут. Он и још 17 младића, дечака, старих 16, 17 и 18 лета, било је убрзо постројено испред сеоске крчме, која се звала „Код ораја“, због једног ораховог пања крај којег је подигнута, и збуњено су слушали и одговарали на наредникове гласне наредбе: „Разбројс“, „На лееево“, „Напред“ и „Марш“. Све то је било праћено махањем штапом и оним уобичајеним: „Нану вам нанину, ви ћете војска да будете.“

Дечаци су грешили, све. И на „на лево“, пола је ишло на десно, и на „стој“, пола је настављало. На „напред“, неки дечаци су пали, сударајући се, али овај пут без икаквог смеха, без завитлавања оних који су завршили у прашини, јер им је, негде дубоко у душама, било јасно да ово није игра.

Наредник је псовао: „Млеко вам јебем!“, ударао и лево и десно по скупљеним рукама и спуштеним главама, а онда их је некако поређао, па су одручили, стали мирно, док их је он пажљиво загледао, са сумњом, питајући се зашто је њега баш ово запало. „Стока“, рекао је, „то сте ви, а не војска“.

Дечаци су били неми, што од страха, што од оног новачког узбуђења, и нико није ни реч изговорио. И гледали су, избезумљени, запитани, у мајке, у деде и бабе – очеви су одавно били у рату – навикнути да они, на крају, реше сваку збрку, несташлук, и да, при том, понекад и извуку некоме уши, зулуфе, одаламе га по туру, али онда га ипак доведу кући, дају му леба са џемом, или машћу, и шољу топлог млека. Идила је увек патетична, и то је фалило овој слици.

Рат не зна за меке линије. Он жврља, црно и црвено, оштро, тешко, и брига га за осећаје посматрача. Зато је и свака слика само збркана, и све што на њој видиш је да те наредници воде далеко од куће, без жеље да ти дају било шта, осим ударац прутом по леђима.

Они старији, нису могли ништа да ураде. Држава, када дође и узме, од пореза до детета, не даје никаква објашњења, не дозвољава никаква питања. И док су их деца ћутке гледала, први пут у животу свесна да се нешто мења, да је озбиљно, они су били сведени на крпе, способни само за оне уобичајене радње очајника, без резултата, тек да слика буде још црња, бесмисленија. Мајке су, плачући, пале на колена, као да моле, бабе су залелекале, а један деда је, гужвајући шајкачу у грубој руци, викнуо: „Када запуца, сине, ти залегни. Залегни!“

Наредник, по казни пребачен у резервне трупе, љут на официре, сељаке, свет, децу, штапом је по леђима звизнуо првог у строју и заурлао:

„Покрет, маму вам јебем забушантску!“.

Глава увучених дубоко у рамена, подгуркујући се уплашено лактовима, спремни на ударце, дечаци су кренули. Жандари су се вукли иза колоне, па је Алекса, да би видео мајку, морао мало да поскочи и погледа преко њих.

Када ју је коначно угледао, умањену и скупљену, док рубовима мараме брише мокре образе и изговара нешто што није могао да разазна, подигао је руку и немо јој махнуо. И не да само није имао шта да јој каже, а није, него, једноставно, ништа од речи, од тог тренутка, из његових уста дуго није излазило. Деца иначе воле да постављају питања, поготово у новој ситуацији, хоће да знају шта, зашто, где, али не и када им припретиш батином. Тада се ућуте, одговори им изгледају превише непријатно да би хтели да их добију.

После су жене, научене на несрећу, спремне на њу, као да ништа друго и не постоји, отишле кућама и из дубоких ковчега извукле вране (црне мараме), пажљиво их сложиле на креденце и дубоко се три пута прекрстиле. Бабе су на пут просипале воду, а старци су попили по ракију, стали пред дрвене капије, и, гладећи чекињасте сиве браде, дуго гледали за облачићем прашине који је трапаво марширао ка Чачку.

Тамо су деца из Рудинца имала зборно место.

И много година касније, један од њих, преживели, који се звао Стојан П. Јанковић, и после рата био словослагач у Државној маркирници, написао је писмо новинама, уз молбу да се родбини умрлих омогући ходочашће на Видо, и да држава то организује и плати. У писму је, врло прецизно, навео да су уз њега, преживела још тројица.

И да је Петар М. Златић постао трговац, са магазом у Крагујевцу, да је Јован Д. Марковић земљорадник у срезу Гружанском, док је Ђорђе Р. Тимотијевић умро још 1919. године, код куће, од рана задобијених на Кајмакчалану.

Остали, како који.

„Радован В. Павловић, умро 1915. на Војуши; Драгутин А. Ђорђевић, заостао од чете и до данас га нема; Драгослав М. Никодијевић, смрзао се у снегу у селу Свињареву, Дебар; Милан А. Петровић, умро на Војуши; Радивоје Ј. Марковић, стрељан по наређењу пуковника Стојића, када је кренуо да бега, он и још четрнаест регрута, код Фијерија; Душан Р. Поповић, нестао; Јован П. Стојановић, на Војуши; Михајло П. Стојановић, Јованов брат близнац, умро на песку код Валоне; Вељко Г. Драгутиновић, удавио се у Војуши; Светозар Т. Вељковић, Војуша.“

У истом писму, даље, каже:

„Ранко П. Марковић, изгладнео, на Виду; Јанко Б. Стојковић, изгладнео, Видо; Добривоје М. Селаковић, изгладнео, Видо“.

На самом крају, још једно име: „Алекса К. Теофиловић, истопио се, бачен у море, Видо“.

Али, све то је било, после.

А пре тога, 14. октобра 1915. године, пошто су ишли полако, и преноћили на слами у у задружном дому у Страгарима, па опет, на даскама градске кафане, у Милановцу, дечаци су стигли у Чачак.

Истог дана Жозеф Ле Танкуф у мапе је уцртао курс ка Бизерти и „Свети Фрања Асишки“ је лагано напустио оранску луку.

Пуковник, којег ће са овог брода, слепог и смиреног, који месец касније спустити у море, стигао је у Чачак неколико дана пре тога. Право из пензије.

V 

Доста је разумно то деловало, онима који су смислили. Имаш државу која четири године ратује, а Србија је ратовала од 1912. године, и уопште никакву представу немаш о томе колико ће све то, рат, да траје.

И јесте и да си, откако је Велики рат почео, у војску мобилисао, по списковима, тачно 707 хиљада и пет људи (402.435 њих неће преживети), али рат је, јелте, рат, зајебан, људи гину, испадају из строја, жељна је та машина меса, крви, треба је хранити, подмазивати, треба додавати, топова и муниције, пушака и бајонета, стројница и аероплана, али и руку и ногу, црева и бубрега, искиданих утроба и просутих мозгова.

Не дише рат, правилно, без тога.

И када то знаш, шта да радиш? А имаш земљу у којој, сваке године, 40.000 младића стаса за војску, или бар ту негде, пред војску.

Зато је влада, Министарски савет, на више својих седница, одржаних у Нишу 1915. године, одлучивала о регрутовању. Прво оних 1895/96 годиште, па оних 1997/98 годиште, да би онда, доста немушто, били позвани и они рођени 1899. На крају су одлучили да регрутују и оне рођене 1900-те, али та одлука већ није била јасна, па је промењена, и свела се на то да се најмлађа деца некако окупе, на слободним територијама, а после врате кући. Опет некако.

Наравно, све је то изгледало озбиљно, као што увек изгледа када нека власт ради.

Прво Влада реагује на предлог Врховне команде од 14. јула 1915. године (пов. ђо. бр. 53), о формирању Резервних трупа за обуку војника.

Онда се, да би се рад трупа објединио, образује Инспекција, и указом ФА бр. 2665, именује њен командант.

Онда министар војни, на предлог Врховне команде, донесе решење (пов. ФЂО бр. 3552), па Службени војни лист бр. 19 објави, стр. 401-412.

Па Министарски савет одлучи, 5. септембра 1915. године. Па, опет, 20. септембра. Још једном, 27. септембра. Онда, 29. септембра Врховна команда обавести министра војног. Па Министарски савет, 5. октобра, одлучи. Врховна команда, 16. октобра, нареди...

Шта тачно, данас није битно.

Свака влада је својеврсна паклена кухиња, у којој главни кувар одреди мени, али јела обично не излазе онако како су замишљена.

И није то ништа неуобичајено, нити својствено било којој влади, па ни оној која је, избезумљена, у бегу, док јој земљу черупају разне војске.

Просто је тако. Фале састојци. Овде соли, овде меса, тамо шећера. Ако хоћеш да их набавиш, мораш да донесеш одлуку, потпишеш је, печатираш, твоја писарница је пошаље писарници, на пример, одељења за со, одатле је проследе доканцеларији, па канцеларији, где је прочитају, заведу под бројем, проследе ономе ко је задужен за со, да би он онда сазвао кабинет, расправљао, па одлучио, потписао, лупио печат, послао писарници...

Ко се не би у томе изгубио? И још што они који брину о соли, брину и о себи, па мало одвоје, а одвоје и они до којих со стиже, јер и они брину мало о себи. Резултат, јело је неслано, скроз. Или горко.

Зато, у држави, све оно што, уз хиљаде састанака, комисија, и тоне папира, мастила, умрљаних ћатинских руку, изгледа као уређени систем, уредно доношење и спровођење одлука, негде доле, поготово у рату, постане ништа друго него пуки метеж. У којима се сви сналазе како могу.

Пуковник је то знао још пре него што је отишао у пензију.

И видео је то на Сливници, 1885. године, то распадање пред бугарским јуришем; и после, када су, после убиства последњег Обреновића, правоверни заводили ред у војсци, стрељањима и затвором; а видео је и у Првом балканском рату, из којег је, са шрапнелом у нози, као победник, и инвалид, послат, без много помпе, у мировину.

Све заједно, није му се гледало, све то, више. И то је и рекао жени, када је, истог оног дана када је „Свети Фрања“ Асишки напустио Нант, а 4. октобар је био, добио наређење о активирању сужбе.

„Не гледа ми се то више“, тако је рекао, и још додао, свестан тога колико му она не верује, и колико мало може да учини, поводом обе ствари: „Хајде, молим те, спакуј ми униформу.“ 

Неколико дана касније, стајао је, са својим ађутантом, поручником Миленковићем, пред прљавом авлијом неке старе, одавно напуштене кафане на периферији Чачка. Изнад изваљених врата висила је нахерена табла, на којој је, масним црним словима, писало: „Депо резервних трупа.“

Кафана је некада била жута, али је сада малтер увелико отпао и из зидова је вирила њена сама суштина – блато испреплетано прућем.

Имала је, у срећнија времена, и врата и прозоре, али су они Бог зна када нестали, тако да је са ње, на њој, све зјапило, злоћудно, неким чудним унутрашњим мраком, који је готово прекрио и авлију и пуковника и уредно затегнутог поручника.

Ушли су унутра. Пуковник је штапом испред себе склањао шут, поломљене делове намештаја, стакло, а поручник је, рукавом своје чисте униформе, са јединог стола скидао малтер, прашину и опиљке. Онда је отресао рукав, ставио на сто торбу и из ње извукао деловодник, дебелу свеску, оловку и неколико већ отштампаних листова.

„Добро“, климнуо је главом пуковник, „него да видимо шта имамо. Ја ћу да причам, ти потврђуј“.

„Разумем, господине пуковниче“, одговорио је поручник, из става мирно.

„Хајде, онда. Колико регрута нам долази?“

„Нема података, господине пуковниче. Неколико срезова, рачуна се да ће укупно да их буде 25-30 хиљада '96. годиште и још толико '97. и '98. и '99 годиште. Код нас око пет, шест хиљада“.

„Какво '99. годиште, поручниче? Децу нам шаљу? Шта да радимо с њима?“, рекао је пуковник, и лупнуо штапом по поду. Онда је махнуо руком и наставио, сасвим службено: „А официра, колико?“

„Дванаест, господине пуковниче. Два пуковника, мајори и капетани, све инвалиди, потпоручници и десетак наредника, они су по казни, углавном.“

„Наравно да су инвалиди, и ја сам инвалид, шепам, руке ми се тресу, па су ме командантом пука направили. Јебига, поручниче, то је време дошло, него ми ти реци – смештај? Где ћемо ту децу, осим у колевке.“

„28 кафана у Чачку, а ако треба и у Милановцу. Исто тако и Крагујевац, Ниш, Крушевац, али то нису наши, није важно, господине пуковниче.“

„Следовања?“

„Нема, господине пуковниче. Послаће Врховна команда неке паре, па да купујемо, а што не може, да молимо.“

„Комора?“

„Нема, господине пуковниче.“

„Санитет?“

„Нема, господине пуковниче.“

„Интендантска служба?“

„Нема, господине пуковниче.“

„Оружје?“

„Чекамо, господине пуковниче. Тренутно само 365 Манлихер пушака, аустроугарских. Метака, 6.000, господине пуковниче.“

„Слама за спавање, казани, ћебад, унифроме, цокуле, поручниче, зимска униформа, поручниче. Колико?“

„Униформе шаље Главна интендантска служба, него неки проблем са возовима, господине пуковниче. Више од сто хиљада изгубљено, погрешно распоредили, адресе погрешне, јавашлук, господине пуковниче.“

„Остало?“

„Реквирирати, господине пуковниче, реквирирати, хоће да кажу, да се снађемо, господине пуковниче, Минстарство војно.“

„А што од команде не тражиш, поручниче, какво министарство?“

„Тражио, господине пуковниче, упутили на министарство. Па ови кажу, команду да питам. Нико није надлежан, господине пуковниче.“

„Увек је тако, поручниче, увек је тако.“

Пуковник је сагнуо главу, упиљен у прљави под, па је дигао штап, осмехнуо се поручнику, и рекао:

„Нисам хтео ово да гледам, поручниче. Никако нисам.“

Онда се окренуо на петама и кренуо у авлију. Преко рамена је добацио:

„План обуке, поручниче, ујутру да га имам. И онда захтеве да пишемо.“

„Разумем, господине пуковниче“, викнуо је поручник за њим, и онда изашао из става мирно, наслонио се на сто, и спустио главу, невољно, тупо, без речи. Све одговоре, већ је знао.

VI

Бројке су, до данас, неразјашњење. Из депеши генералног инспектора (команданта) резервних трупа, испоставља се да је било 25-30 хиљада младића 97/98 годиште, и исто толико оних старијих, док је број шеснаестогодишњака непознат. Већ поменути Нушић, који је сусрео ту колону, и ужаснуо се, прича о „четрдесет хиљада несрећника“. Неки историчари помињу цифру од 33 хиљаде, од којих је 29 хиљада кренуло преко Албаније. Други извори на све то помињу још једну колону од десет хиљада дечака, од 12, 14 и 15 година, која је пошла за браћом, рођацима, или војском из Србије.

Највећи број ових најмлађих је враћен, без икаквог поузданог сазнања о њиховој судбини. У својим сведочанствима један од мајора, који је на њих налетео, када су кренули назад из Призрена, каже да се сусрет догодио на ничијој земљи и да је све што је могао да уради било да им да комадић папира, на немачком, уз упутство да га предају првом немачком официру на којег наиђу. На папирићу је била молба да им се дозволи да се безбедно врате кућама.

Остали, колико год да их је било, кренули су на пут у три колоне. Једну су чиниле Нишке резервне трупе, другу Крагујевачке, и трећу Крушевачке.

Оно што се доста поуздано зна јесте да је, после читаве те епопеје, неколико хиљада регрута са албанске обале пребачено на Видо и у Бизерту. И да је тек шачица њих преживела.

Маршруте којима су се дечаци кретали ка страшном крају, биле су различите. Неки су ишли преко Прокупља, Куршумлије, Призрена, Приштине, Љум Куле, Пишкопеје, Дебра и Струге. Други су ишли на Краљево, Рашку, Нови Пазар, па преко Митровице за Приштину. Трећи су директно из Митровице ишли за Призрен. Пут Љум Кула, Пишкопеја, Дебар, Струга, до Битоља, прешле су све три колоне. 

Другим речима, и много пре главног марша, дечаци су ишли лево-десно, улазили у Албанију, излазили из ње, ишли заобилазним а не директним правцима, али све то је било условљено што стањем на фронту, што познатим метежом.

А у метежу, неки су имали све, а неки ништа. После рата један од сведока је навео да су 300-400 дечака из Крагујевачког строја оставили у Новом Пазару, јер су били боси. Нису имали цокуле, кренули су на пут у опанцима, опанци су се поцепали...

И да су из Призрена послали по њих, а ови су се, и у Призрену, појавили боси. Није било интендантуре која је могла да их снабде цокулама. Распала се. Поделили су им, у Призрену, „десетину пари цокула“. Више није било. После су, у Дебру, оставили око 200 босоногих дечака, да „приме старе искрпљене цокуле“, али им их нису дали, па су „боси и по највећем снегу ишли за нама и стигли нас у биваку код села Лукова, где није било дрва, те се ни ватре нису ложиле“. 

Професор др Драгољуб Павловић, сведочио је, после рата, у Народној Скупштини, да је, још у Митровици, „пола регрута било босо, и да су чак и наредбе гласиле: 'Напред, боси!', 'У строј, боси!'“.

Герхард Геземан, Немац, професор славистике, који је одлучио да остане у Србији по почетку рата и радио као болничар, оставио је ово сведочанство, из Призрена:

„То су младићи од петнаест до седамнаест година. Сада их је овде око четрдесет хиљада. Јуче сам гледао како им је један чиновник, једва се савлађујући да не бризне у плач, делио вунене чарапе. Свакоме по једну. За по један пар их је превише. Изгледају бедно, стоје по ћошковима прозебли и цвокућу зубима, многи тихо плачу. Да просјаче још нису научили. А и то им ништа не би помогло.“

И јесте Врховна команда наредила још 6. октобра формирање главног интендантског воза (колоне), од 1.000 кола у Крушевцу и 500 кола у Краљеву, али није се догодило. У Крушевац је стигло 78, а у Краљево 28 кола. Тиме је распршена идеја о томе да се Крагујевачким регрутима подели 10.000 комада гарнитура које су се, по наређењу, имале састојати од: „шињел један, блуза једна, чакшире једне, шајкача исто једна, два пара преобуке, цокула пар, два пара чарапа, порција једна и чутурица једна“.

Истовремено, по сведочењу једног пуковника, штаб Моравске дивизије је, у Љум Кули, после које се даље морало пешке, бацио „неколико стотина кутија конзервираног млека, око 600 килограма брашна, 500-600 килограма паксимита (двопек), масу великих и малих шатора и тако даље“.

Ништа није било боље ни са храном, ни са комором. Можда и зато што ни једна машинерија не трпи додатне делове, ништа што искаче, ништа што није део система, а дечаци су били баш то, додатни део.

Шраф захтева шрафцигер, ексер чекић, и ако у тај једнолични процес – а у једноличности почива сигурност – убациш било шта друго, догодиће се хаварија, трака ће да стане, систем да колабира.

Зато је основни посао управљача, оних који машину покрећу, да пазе да ништа тај ред не угрози, да ништа не улети у клипове, и да се све на миру окреће, било да је реч о траци са које излазе шпорети, или о оној са које излазе лешеви.

И због тога је министар војни тражио да о регрутима брине Врховна команда. И зато је начелник Генералштаба министрову депешу мирно згужвао, бацио у бубњару и рекао:

„Ма јеби се ти мало. Брини сам, ја бринем за војску“.

И у томе је била суштина. Дечаци нису били ничија одговорност, били су вишак. И када је генерални инспектор тражио да се у Куршумлији изда храна за регруте, добио је одговор: „Не може. Ово мало што је припремљено, животно је питање оперативне војске“.

Исто му је одговорено када је тражио храну у Приштини. Не може. Оперативна војска. А дечаци су већ увелико били гладни. И увелико су већ умирали.

Наш пуковник, а име му је било Светозар Илић, знао је да ће то да се догоди, и знао је то још оног дана када су разни наредници дотерали регруте у Чачак, а међу њима и Алексу Теофиловића.

Знао је зато што је време до њиховог доласка провео шаљући узалудне депеше, и добијајући исте такве одговоре.

„Молим да се изда, под хитно...“

„Молим да се изда, под хитно...“

„Молим да се изда, под хитно...“

Уредни поручник Миленковић је све то записивао, слао, а онда би се појавио пред пуковником, салутирао, и ћутао.

„И?“, питао би га пуковник, „Шта кажу?“

„Погубили се возови, господине пуковниче, неко дао погрешну наредбу, 237 пакета гарнитура отишло, нико не зна где. Не стиже нам ништа, господине пуковниче.“

„Е, јебем ти“, рекао би пуковник и лупио штапом по столу, а поручник би се додатно укрутио.

„Баш да ти јебем, јел тако поручниче“, наставио би пуковник и онда, не сачекавши одговор, наставио: „Хајде, види шта је са другом молбом, јеси ли је послао?“

„Јесам, господине пуковниче. Одмах јављам.“

Затим би отрчао, и убрзо би се, задихан вратио. После салутирања, све би се поновило. Поручник би ћутао, а пуковник питао, увелико знајући одговор.

„И? Шта кажу?“

„Комори узели коње у Милановцу, господине пуковниче, кажу за потребе официра, да фамилију претерају. Казани побацани, немају на чему да их носе.“

„Е, фамилију им баш јебем, поручниче“, викнуо би пуковник и треснуо штапом по столу.

„А да ли си слао за муницију, фишеклије, опртаче, или је и то за фамилију отишло, поручниче, јебо им ја тетку?“

„Послао, господине пуковниче, одмах јављам.“

И као у неком филму, у којем се кадрови понављају час убрзано, час успорено, поручник би се враћао салутирао, декламовао, и онда све то, поново.

... „Кажу, господине пуковниче, да некоме дамо муницију, неком фишеклију, а неком опртач, немају више, све за оперативну војску отишло“...

... „Нема пара Врховна команда, господине пуковниче, кажу да молимо, господине пуковниче, за леба, господине пуковниче, по кућама“...

... „Дванаест запрежних кола напунили у Крагујевцу, господине пуковниче, намештајем, лустерима, посуђем, есцајгом и гардеробом, кажу да регрути мало понесу, ове сандуке са муницијом. На леђима, господине пуковниче“...

... „Санитетска служба десеткована, господине пуковниче, тифус их побио, никога неће слати, одложио сам преглед регрута, господине пуковниче“...

... „Шаторска крила остала у магацинима, господине пуковниче, непријатељ заробио. Више од сто магацина, пуних, смо им оставили, господине пуковниче, нико није евакуисао“...

Пуковник би лупао штапом по столу, псовао, а онда би диктирао нове молбе, захтеве, упозорења. И ни на једно није добио позитиван одговор, никада.

Зато би увече, пре него што, сломљен, легне, клекао крај кревета, испружио руке које су се све више тресле, и понављао, без журбе, али сасвим истрајно:

„Господе, молим те, учини нешто, да не гледам више ово.“

После би, прекривен неком поњавом, с главом положеном на руксак, уместо јастука, сам себи, и Богу, образлагао своју жељу. И мислио би како је свашта прошао, и преживео, и видео, и да треба да захвали Богу на томе, и он му се захваљује, из дубине душа, из самог срца, и зна да нема права да тражи, јер је све већ добио, али, опет, види то и Бог, зна Бог, велика се несрећа спрема, и није да је он неспреман, и није да одбија да издржи, него, ето, само, ако је икако могуће, да не гледа. С тим мислима би и заспао. И није сањао ништа, само мрак. Као да му је, бар део жеље, био услишен.

Поручник је, за то време, седео на кревету у својој квартири, гужвао телеграме, депеше, молбе, бацао их око кревета, гурао ногама, а онда би очајан пао на сламнати душек, гурнуо главу у њега и дуго остајао тако, непомичан. Одбијање уме да унизи човека, као ништа друго. И да га учини безначајним. Поручник Миленковић се управо тако осећао.

Ујутру, 16. октобра, ипак је, затегнут и уредан, без трунке очаја на лицу – све је заменила бесконачна озбиљност – стајао испред пуковника, салутирајући, ћутке. Чуло се само лупање његових потпетица.

„Е, ту сте поручниче“, рекао је пуковник и подигао главу са гомиле молби које је поручник припремио, „ту сте, хајде прво да видимо за ћебад...“

„Господине пуковниче“, прекинуо га је поручник и лагано се накашљао, приневши склопљену шаку устима.

„Шта сада?“, дрекнуо је пуковник, свестан да ће добити неку лошу вест и већ је подигао штап, да тресне по столу и сасује гомилу псовки.

„Стигло је, господине пуковниче. Наређење. Покрет.“

Пуковников штап је остао у ваздуху. Онда је сео, спустио штап на сто и погледао поручника као да га први пут у животу види, као да му није јасно ни откуда њих двојица ту, због чега ни зашто.

„Какав покрет, поручниче“, рекао је тихо и збуњено. „Где покрет, поручниче, чији покрет?“

„Резервне трупе, господине пуковниче, да кренемо.“

Пуковник је ћутао, као да и даље не може да верује, а онда је, сасвим полако, трудећи се да сузбије панику, и своју и свих осталих који ће свакако за наредбу да чују, рекао:

„А да провериш ти то, поручниче. Знаш да су пре пар дана ширили гласине по Чачку да је Шваба већ на Руднику, да је топове уперио, па смо послали извидницу, јел тако било, и нема га, не бар још. Да нису то чули, па се уплашили? Да им кажеш ти, поручниче, у ствари написаћу ја, ево одмах, да је све уреду да нема разлога за покрет.“

И пуковник је дохватио комад папира, оловку, и почео да пише. Није ишло, оловка му је играла у прстима, слова су се тресла по папиру. Погледао је поручника, пружио оловку према њему, а овај је пажљиво узео, одмакао се од стола и опет се закашљао.

„Проверио, господине пуковниче. Два пута. Није због лажне вести, знају они да није тачно.“

„Па што онда, поручниче, маму му јебем!“, викнуо је пуковник, „зашто да кренем! Где да кренем!“

„Краљево, господине пуковниче. Онда Рашка, Нови Пазар, Митровица. Па Приштина, Пишкопеја, Љум Кула, Дебар, Струга...“

Пуковник га је зауставио дрхтавим покретом руке. Онда је извадио карту, раширио је, загледао, повлачио оловком заљуљане, неправилне линије. Поново је погледао у поручника:

„Битољ. Тамо хоће да идемо. Ваљда да децу у Грчку пребацимо. Видиш, поручниче“, позвао га је руком да приђе столу, „видиш, овде, у Солун да идемо.“

„Видим, господине пуковниче“, рекао је поручник, и одмакао се, поново у став мирно.

Пуковник је још неко време гледао, мрмљао, а онда је склопио карту, слегао раменима и рекао:

„Јебем му, поручниче, на дуг пут нас шаљу. А молбе, претпостављам, ништа?“

„Ништа, господине пуковниче“, рекао је поручник, и из торбице која му је висила о рамену извадио хрпу папира. „Ништа“, поновио је, показујући их.

„О, мајку ти јебем“, рекао је пуковник, без снаге. Онда је устао, поправио униформу, ослонио се на штап, и процедио:

„Шта ћемо, поручниче. Наређуј покрет.“

VII

Шест дана је, крајем октобра 1915. године, поручник Ле Танкуф провео у Бизерти. Оријент, на који је кренуо из „Le Chabanais“, није личио на представе из маште.

Мали, прљав град, који ни море не би могло да опере. Прашњаве улице, уз које је подигнут низ једноспратних кућа, чије прозоре су прекривале штрокаве прње. Магарци, камиле, вукли су се улицама, натоварени свакаком робом, и забрађеним женама. Готово свака кућа је била продавница, касапница, чајџиница. Све то било је прекривено мувама и слатким воњем трулежи. Бордели никакве везе нису имали са Маурском собом у којој је, продирући у страсну Беатрис, поносно дочекао рат.

Није у њима било свилених чаршава, мириса, наргила с опијумом, чаја, огледала. Уместо тога олупани лавори са истим таквим бокалима, метални кревети, одељени платненим засторима, и безвољне курве на њима. Неме, одсутне несрећнице којима је једини циљ био да некако преживе. Лука је била крцата морнарима, град војницима и сви они су хтели, пре смрти, да се истресу, да осете живот под собом, да уздишу од задовољства, а не од очаја.

Нису оне могле то да им пруже. Лежале су попут рањеника, разваљене, удова који су били као откинути, и чекале да, од страха луди војници, над њима изврше онај варварски последњи обред, који никакве везе са сексом није имао. Више је личио на сакаћење, скрнављење, живих мртваца. А живи мртваци су га и чинили.

Ле Танкуфу је то било превише, па је дане проводио по чајџиницама, слушајући приче других официра, оних који су, за разлику од њега, већ осетили рат.

И видела се разлика, између њега и њих. Његове стално запитане очи жуделе су да открију славу, смрт, победу, журиле су на фронт, док су они изгледали уморно, без трунке воље, и више су причали о начинима да се добије отпуст, него о славним биткама.

Када их је питао, како то изгледа, битка, јуриш, победа, један високи капетан му је, уз горки смешак, кратко одговорио:

„Смрди, драги мој. Све то, углавном, смрди.“

Ле Танкуф више није постављао питања. Чак ни дан пре него што ће испловити, док је, испијајући слатки чај и пушећи дугачку турску цигару, слушао како су две коче и један савезнички сумарен потопљени испред луке у Бизерти, и како преживелих нема. Страх који је осетио, био је прво узбуђење које је доживео од како је преузео команду, и био је њиме задовољан.

Сутрадан, док је његова шкуна лагано излазила из луке, срце му је узбуђено тукло, али у глави му уопште нису били немачки сумарени. Била је Беатрис, њени уздаси, њени усталасани бокови, и нежно розе брадавице које су се тресле и тражиле још, још и још. Таласи знају да заведу човека, пребаце га тамо где више никада неће бити.

Брод је безбедно испловио на отворено море. Правац: Мудрос. Био је 26. октобар 1915. године. Дан када су резервне трупе кренуле из Митровице.

И од тог трена, све се, готово савршено, поклапало. Читав новембар, децембар и почетак јануара, током којих су резервне трупе прелазиле Албанију, „Свети Фрања Асишки“ је провео на релацији Дарданели-Мудрос, примајујући у себе прве порције ратне крви, прве рањенике и први бесмисао. 

Рат, наиме, сваки рат, има своје законитости, и оне нису никаква посебна карактеристика одређених војски, или одређених влада и команди које њиме управљају.

Исти је, свуда. И сачињен је од уредних планова, на врху, и гунгуле коју они производе, на дну. Од погрешних идеја, суманутих операција, и одсуства сваке идеје о томе колико све то може да кошта. Боље рећи, свака цена, колика год да је, на највишем нивоу је апсолутно прихватљива, чак и без обзира и на то да ли је резултат пораза, или победе. Штавише, ако је везана за пораз, она постане мотив, као код опседнутог коцкара, за још један, још већи улог. Једино што се, у рату, коцка у животе.

Тако је било и на Галипољу, ка коме се Ли Тинкуф упутио.

Све је смислио лично Први лорд Адмиралитета, лорд Черчил, маштајући над картама развученим по столовима главне собе Адмиралитета, смештеног у четвороспратној згради од жуте цигле у Лондону, баш преко пута Вајтхола.

И идеја је била добра, на мапама. Галипоље је полуострво на самом улазу у Дарданеле, мореуз који, заједно са Босфором, представља пролаз у Црно море. Тамо, с друге стране Црног мора, била је Русија, савезница у великом рату, одвојена од савезника тим уским мореузом који је контролисала Турска, у том тренутку непријатељ.

Узети Галипоље значило је и узети Цариград, спојити снаге са Русијом, и заћи силама Осовине из леђа.

И наравно да је све било припремљено за експедиционе снаге које су чинили енглески и француски војници. Сва потребна опрема, следовања, оружје, муниција, резерва, коморе, бродови...

Оно што није било спремно, није било укалкулисано у раскошној ратној соби Адмиралитета, чији су зидови били прекривени позлаћеним тапетама, а прозори тешким засторима од броката, била је тек једна ситница – отпор који су Турци пружили.

И та ситница проузроковала је исте последице које проузрокује грудва снега која крене да се котрља низ планину. Тоталну катастрофу. 

Ле Танкуф је то схватио истог дана када је стигао на одредиште, у луку Мудрос на Лемносу, острву удаљеном стотинак километара од Галипоља.

Мудрос је био главна савезничка база. Замишљено је да лука и град буду средиште савезничких трупа, да се одатле пребацују до Галипоља, али нико није урачунао, у тај план, да је Мудрос мала лука, и да толики бродови не могу у њу да уђу. Ле Танкуф је своју шкуну морао да укотви на мору, далеко од сваког заклона.

У згради Адмиралитета, хвала Богу, имали су резервни план, па су велики експедициони бродови за превоз трупа убрзо напустили Мудрос, а војници су на Галипоље транспортовани возом, из Египта. „Свети Фрања Асишки“ је, коначно, могао, у луку.

За други проблем, Адмиралитет није имао решење. Нико га није имао, без обзира што је први Лорд провео велики део времена у музичком салону, на софама од црвеног плиша, опточеним позлатом, покушавајући да реши незгодну једначину. Химна коју је највише волео да слуша, „Ко види истинску храброст“, пуританског аутора Џона Бањана, није могла у томе да му помогне.

Играти се с ратом, исто је што и играти се са бесконачношћу. Увек може да се дода још један, нови број.

И када предвидиш да ћеш у операцији изгубити десет хиљада људи, појавиће се, сигурно, још један. И када, широко, не ценкајући се, одредиш њих сто хиљада за рањавање, погибију, појавиће се онај још један. Па још један, још један, још један, у бесконачном низу бесмисленог умирања. 

Све заједно, испоставило се да је рањеника превише за санитетске капацитете на Мудросу, без обзира што су били лепо замишљени и још лепше организовани, пуни нових кревета, сјајне опреме, и с докторима и сестрама у беспрекорним униформама.

Када су почели да пристижу, у хиљадама, плус још један, све се распало, па су их остављали ван шатора, на земљи, да крваре, урличу, умиру, док су сестре и доктори, оно што их је било, свакако много мање него што је требало да их буде, избезумљено јурцали између њих, не знајући како да им помогну.

Турски отпор проузроковао је крваве последице, које нико није могао да опере.

„Ко види истинску храброст“, каже Бањанова химна, „нека дође овде, и буде ходочасник“.

Хтео је то да буде и Ле Танкуф, прави ходочасник, пошто је рат доживљавао, још, као посвећење у славу. И док је пловио ка Мудросу добро је пазио да брод буде беспрекорно чист, да посада носи свечане униформе, а он је био у парадном жакету, тамноплавом, са сребрним еполетама. Брада му је била уредно поткресана, а он сав намирисан тешким парфемом мошуса, који је купио у Бизерти, цењкајући се дуго са трговцем Арапином. Све време је, током пута, мало-мало додиривао груди једном руком, готово осећајући, под прстима, сјајно ордење које га је, био је у то сигуран, чекало. Месецима касније, када су му на болесна прса окачили ону најсјајнију медаљу, стомак му се окренуо и дуго је повраћао.

Зарадио је трбушни тифус док је сахрањивао српске дечаке. Готово мртав, одликован је Легијом части, али је, чудом, преживео. Отпусна листа из болнице последњи је документ који о њему постоји. Нестао је. 

А много пре тога, „Свети Фрања Асишки“, елегантна шкуна, офарбана у бело, са дугачком зеленом траком око трупа, и знаком Црвеног крста на димњаку, упловила је у рат као у богато летовалиште, као да ће да превози преплануле туристе, и њихове срећом бремените утиске.

Ле Танкуф је очекивао раздрагане јунаке, хероје којима су и ране биле срећне, веселе приче о подвизима, а добио је све супротно.

Море крви запљуснуло је чисте палубе, а рањеници, који нису вриштали или јечали, мукло су ћутали, без икакве жеље да кажу било шта. Са њима је на брод стигао и ужасан смрад, загађених рана, отворених стомака, пролива који је куљао из несрећних људи.

Ле Танкуф се сетио насмејаног капетана, и по први пут помислио да рат јесте то – смрад, да би га наредне недеље убедиле како је свако ходочашће у рат, ништа до посвећење отпаду, трулежи и смраду.

Имао је, одмах по доласку, и јасне техничке проблеме. „Свети Фрања Асишки“, није био опремљен ничим чиме би рањеници са чамаца могли да буду укрцани на брод. Пројектни планови предвиђали су улазак у луку, постављање моста и уредно укрцавање у пратњи сестара и доктора.

Зато је, на мору, свесно жртвовао предње једро, од чије су пречке морнари направили мали кран, дизалицу, којом су, уз помоћ чекрка и ужади, до чамаца спуштали платформе, склепане од дасаке и шаторских крила. На њих су рањени полагани, у гомилама, и пребацивани на брод. Овај изум показаће се, који месец касније, као идеалан за посао који га је чекао.

До тада, „Свети Фрања Асишки“, млади капетан и посада, радили су свој посао онако како им је осећај дужности налагао, посвећено, без ропца, пунећи, сваког дана, пренатрпану болничку базу на Мудросу новим и новим рањеницима. Плус још један, и још један, и још један. Брод више није био бео, а морнари су сваки слободан трен користили у покушајима да сперу смрад са својих униформи. И није ишло. 

И све то, ходочашће по смраду, до смрада, у смраду, трајало је тачно онолико колико и прелазак регрута преко Албаније.

Рат, велика трула мрцина, раширио се по континенту. Голема трпеза крвавих остатака. Шведски сто, самопослуживање, пијаца. Килограм црева, ох, видите, свежи мозгови, ево ногу, руку, ако волите изнутрице изволите на тезгу број седам, бубреге имамо, дроб, а тамо, за сладокусце, очи, прстићи, гркљани.

Ле Танкуф је читаву ту тржницу имао на свом броду. Алекса Теофиловић, с друге стране, није пролазио кроз битке. Пролазио је кроз пакао. 

НАСТАВАК: Ка Албанији, преко Албаније