DATA DADA: Вештачка интелигенција и (анти)фашистичка уметност, случај Џона Хартфилда и Фејсбуковог алгоритма

Пре неколико година, Фејсбукови алгоритми за аутоматско спречавање говора мржње цензурисали су слику немачког авангардног уметника Џона Хартфилда (John Heartfield). Хартфилдова ротогравура коју су уклонили са мреже представља олињалу божићну јелку у облику свастике, с постољем у облику још једне свастике.

Изнад јелкине деформисане крошње Хартфилд је написао: O Tannenbaum im deutschen Raum, wie krumm sind deine äste! О, божићно дрвце на немачком тлу, како су криве твоје гране! То је пародија на познату германску песмицу O Tannenbaum, која говори о љупким гранама празничне јелке. У Берлину тридесетих година 20. века, међутим, ове гране нису биле љупке. Биле су криве.

Али, бадава креативност: Фејсбукова вештачка интелигенција препознала је облик кукастог крста и слику аутоматски скинула с друштвене мреже. Алгоритам се држао једноставног политички коректног правила:

IF свастика
THEN фашизам

Тако је рад Џона Хартфилда – великог антинацистичког фотомонтажера, посвећеног графичког активисте, новомедијског радника, дадаистичког мимера, револуционара који је уочи Другог светског рата био пета особа на есесовској црној листи, доживотног сарадника Бертолта Брехта и аутора којег је Луј Арагон  назвао прототипом антифашистичког уметника – доживео да га корпоративна вештачка интелигенција тагује као фашизам.

Свастика као антисвастика

Хартфилд је рођен 1891. као син Франца, социјалистичког и анархистичког писца јеврејског порекла, и Алисе, текстилне раднице, која је због нестанка свог супруга изгубила разум. Рођен је као Хелмут Херцфелд, али је у знак протеста против немачког национализма и милитаризма променио име. Због тадашње англофобије, и уопште мржње према свим не-Немцима, себе је превео на енглески: Хелмут је постао Џон, Херцфелд – Хартфилд.

Историја уметности памти га по фотомонтажама за левичарске часописе Црвена застава (Die Rote Fahne) и Радничке илустроване новине (Arbeiter-Illustrierte-Zeitung, AIZ). Хартфилдове гравуре приказују, примера ради, немачку породицу како уместо хране обедује оружје, Геринга као мишићавог касапина с крвавом секиром и Хитлера као натчовека који гута злато а пљује ђубре.

Све то посматра немачки малограђанин, гледа али не види, јер му је глава – таквог га је Хартфилд приказао – умотана у новинске листове као у затупљујући пропагандни купус:

Као дадаиста и антибуржујски трол, Хартфилд је био претеча данашњих мимера, креатора интернет мимова или мема. Своје фото-монтаже Хартфилд је креирао ручно, тако што је секао новинске исечке и спајао их у нове целине, нове графичке композиције, које би потом фотографисао и правио фото-гравуре за масовну репродукцију. Комбиновао је слику и текст помоћу најмодернијих технологија свог времена, те на основу тога прозивао и провоцирао – управо оно што раде данашњи мимери. За разлику од данашњих мимера Хартфилд је пак због својих радова умало изгубио главу. У априлу 1933, након што су нацисти дошли на власт, есесовци су закуцали на врата његовог стана. На време је чуо бат корака, скочио је с балкона и сакрио се иза канте за смеће. Побегао је најпре у Праг, доцније у Лондон, где је провео Други светски рат, да би се после рата вратио у Источну Немачку и наставио да ради с Брехтом. Умро је у априлу, месецу који је за њега очито био судбоносан, 1968.

Данас је Хартфилд део свих озбиљнијих историја уметности, али није део training seta Фејсбукових алгоритама, базе сликовних података над којим се алгоритми тренирају, нити је политички коректну корпоративну Америку брига за генијална меметска подјебавања авангардног берлинског memelorda. Истина, PR службе Силицијумске долине све чешће говоре о етичкој и политички одговорној технологији, али тешко је не запитати се: да ли ту ико заистински брине о трауматичној историји свастике као симбола? Да ли је ту икоме стало до истинског антифашизма? Или се аутоматизован wokeness своди на корпоративне односе с јавношћу, на идеологију и – Хартфилд би рекао – буржоаску пропаганду?

Но, проблем с којим се суочавамо сеже дубље од PR тактика data-driven моћи. Да ли је уопште могуће формализовати значење симбола тако да их рачунарски програм уистину разуме? То питање, као што ћемо видети, има везе са обећањем вештачке интелигенције, још једне идеологије коју данас живимо, али пре него што се ухватимо укоштац с тим, хајде да видимо како ради Фејсбуков алгоритам за препознавање фашизма.

Квантификација фашизма

Да би рачунарски програм могао да детектује било који знак, отуда и свастику, програму треба припремити дигиталну базу сликовних података који садрже много слика на којима се тај знак види. Технички гледано, свака дигитална слика је матрица пиксела. То можете лако да проверите тако што ћете неку слику, рецимо фотографију с летовања, отворити у Фотошопу или Пејнту, и онда је зумирати до максимума. Море на слици, или небо, или облак, или нар, претвориће се у правоугли мозаик квадрата. Сваки од ових квадратних пиксела биће једнобојан. Тек заједно, геометријом мозаика, ови квадрати формирају одређене визуелне обрасце: море, небо, облак, нар. То је оно што алгоритам треба да препозна: геометрију визуелног обрасца.

Овакве сликовне дата базе праве људи, наравно, јер једино људи могу да одлуче зашто је неки знак важан као симбол и шта су слике које га представљају на адекватан начин. У самом старту, дакле, имамо људску пристрасност као нужан део процеса креације алгоритма. Алгоритам просто добије мноштво фотографија нара и потом свуда види нар. Или море, или небо, или облаке. Или свастике. Немогуће је елиминисати идеолошки bias. Алгоритми утолико раде као појачивачи већ постојећих идеологија, које су људи, свесно или не, уградили у њих.

Рецимо да желимо да научимо алгоритам да препозна свастику као графички знак, као визуелни образац. То може да се уради на много начина. Вештачке неуралне мреже (artificial neural networks, ANN) тренутно су најпопуларнија и најуспешнија технологија која се користи за овакве задатке. У питању су математички модели за оптимизацију функција, делимично инспирисани биолошким неуралним мрежама у људском мозгу. Избор терминологије није ни неважан ни безазлен, али на то ћемо се вратити касније.

Алгоритам, дакле, има приступ сликама. Неке од слика, оне на којима се види свастика, таговане су као свастика, док су оне друге, које не приказују свастику, означене као не-свастика. Већ у старту полазимо од тврдог бинарног дуализма који дефинишу људи: свастика, не-свастика. Алгоритам пролази кроз сваки пиксел сваке слике и на основу тога баждари унутрашња нумеричка стања или параметре. У свакој новој итерацији, неки параметар се повећа, неки смањи. Слика је тагована као свастика? Параметри се ажурирају на један начин. Тагована је као не-свастика? Параметри се ажурирају на други начин.

Језиком савременог рачунарства, унутрашњи нумерички параметри називају се вештачким неуронима, док се њихово баждарење назива процесом тренирања или учења, али математички гледано, овај процес није ништа друго до линеарна алгебра, сабирање и множење матрица, нешто што се учи још у основној школи, само што матрице нису 2 x 2, него 10³ x 10⁶ пута ко зна још колико. Слика има пуно, пиксела још више, параметара баш пуно, каткад и више милиона: то је оно што процес чини комплексним. Иначе се јединачине своде на аутоматизовану статистику и могао би да их израчуна гимназијалац.

Након што се процес тренирања заврши, унутрашњи параметри су подешени. Вредности ових параметара описују геометрију свастике као графичког знака: описују, дакле, свастикин облик.  Алгоритам тестирамо тако што му дамо нове слике, оне које се нису налазиле у training setu. Алгоритам учита нову слику и почне да рачуна, пиксел по пиксел, број по број. Сваки пиксел активира унутрашње параметре на одређен начин. Овај процес се назива активацијом неурона. Параметри у предњим слојевима мреже активирају параметре у задњим слојевима, све док се у не деси активација последњег параметра, последњег неурона, и на тај начин се бинарна логичка клацкалица преметне на једну или другу страну: 1 или 0, свастика или не-свастика.

То би, отприлике, било то. Преостаје нам да алгоритму допишемо додатну IF клаузулу: IF свастика THEN фашизам. Тако, у грубим цртама, ради Фејсбуков алгоритам.

У математичком смислу, проблем смо решили, али у филозофском смислу тек смо га отворили. Какав је однос облика и значења, синтаксе и семантике? Баждарењем унутрашњих параметара, у алгоритам смо уградили облик свастике, али не и значење свастике. Филозофски терен на који смо ступили необично је клизав. Шта је уопште значење? Шта значење значи? Може ли се одвојити од сложеног историјског, друштвеног, психолошког и телесног контекста, који није само несагледив и субјективан, него се и непрестано мења? Може ли се формализовати, кодификивати унутар логички конзистентног формалног система, као што је рачунарски програм?

Вратимо се Хартфилду. Његов пример је болан исто колико и поучан. Хајде што алгоритам не може да препозна Хартфилдов антифашизам, али шта ће алгоритам рећи када га будемо питали зашто је Хартфилд био члан Комунистичке партије Немачке? Шта ће рећи о томе што је Хартфилд поенглезио своје име? Шта ће рећи о циничној теорији о два тоталитаризма, која настоји да изједначи фашисте и антифашисте? Шта ће рећи о стилу којим су се служили нацисти, о фашистичкој естетици? Шта ће рећи о комунистичкој естетици, анархистичкој естетици, либерално-капиталистичкој естетици? Како се квантификују питања етике и естетике?

То није ствар исцрпности training seta или добронамерности техно-менаџера из сектора за Big Data корпоративну етику. Све и да у data базу унесемо комплетне историјске архиве 20. века, све публикације икада објављене у Берлину, дадаистичке манифесте, енциклопедије модерне и савремене уметности, записнике с Нирнбершког процеса, податке о немачкој привреди и развоју лумпенпролетаријата, документацију антифашистичке интернационале и сабрана дела Бертолта Брехта, како ћемо рачунару дочарати ужас нацистичких чистки и концентрационих логора? Како ћемо, другим речима, овај субјективни ужас моделовати математички, како ћемо га описати квантитативно – објективним бројевима? Да ли је фашизам могуће свести на бројеве?

Уместо недвосмисленог одговора, хајде да се засад сложимо да је питање значења неодвојиво од питања идеологије. Вратимо се зато терминологији савременог рачунарства, која врви од антропоцентричних и биоцентричних термина, уистину идеолошких термина, као што су неуралне мреже, активација неурона, машинско учење, па и сама вештачка интелигенција.

Управо смо показали да процес параметарског баждарења алгоритма, процес тренирања вештачке неуралне мреже, није ништа друго до рачунање, мноштво нумеричких операција: сабирање, одузимање, множење и дељење. Методологија коју смо користили инспирисана је биолошким неуралним мрежама, али то не значи да рачунар прави било какву симулацију мозга или ума, него да су програмери, који су методологију измислили, посегли за лабавом биолошком метафором. Рачунар само рачуна. Не ради ништа друго. Нити учи у било ком смислу у ком ми учимо, нити заиста види слике, нити су његове алгоритамске структуре на било који супстанцијалан начин модели мозга или ума.

Када, међутим, неупућена особа слуша о дигиталним неуралним мрежама, наравно да ће помислити на вештачки мозак или вештачки ум. Сама реч интелигенција набијена је значењем које упућује на свест, вољу, намеру и субјективност. Зато је важно да разумемо откуд нам уопште тај чудан термин – вештачка интелигенција. 

Еркондишн свестан себе

Појам вештачке интелигенције често се приписује Алану Тјурингу, оснивачу рачунарских наука, математичару и криптографу, и једном од највећих хероја Другог светског рата, човеку који је дешифровао немачку Енигму и чији рад против нациста вероватно можемо да упоредимо с Хартфилдовим. То су, ето, два антифашистичка јунака наше приче: један је уметник, други научник.

Тјуринг пак није помињао вештачку интелигенцију. Говорио је о могућности да се рачунари понашају интелигентно. Није говорио о вештачки интелигентним бићима. Уколико рачунарски алгоритам положи тзв. Тјурингов тест, то значи да је алгоритам кадар да производи слике и текстове које не можемо да разликујемо од слика и текстова живих уметника и писаца. Данашњи генератори, као што су DALL·E, Midjourney, ChatGPT и други, Тјурингов тест полажу рутински. То нам, међутим, не говори ништа о унутрашњој психолошкој реалности самог алгоритма, о његовом приватном животу, намерама и жељама, вољи, свести, субјективним доживљајима, квалији и другим метафизичким особинама које смо спремни да припишемо сами себи и које уистину подразумевамо сваког јутра кад се пробудимо. За Тјуринга, све је то метафизичка магла. Небитно је шта је рачунар као систем за себе и по себи, битно је само то како се понаша, то каквим га ми перципирамо.

Вештачку интелигенцију као термин није увео Тјуринг, него амерички информатичар Џон Макарти. Макарти је мање опрезан од Тјуринга. Не плаши се да пореди нумеричка стања рачунарских система и ментална стања људских бића. Макарти говори о класичним системима, у које не спадају само рачунари, него било која машина – клима уређај, термостат или застава 101 – што нас на известан начин охрабрује да свој еркондишн третирамо као свесно биће и понекад га помазимо нежно као дете или пса.

Дабоме, еркондишн није ни приближно комплексан као рачунар, али ради по истом принципу: помоћу прекидача, улаза, излаза, нумеричких стања и класичне бинарне логике. То су IF–THEN правила, дуализам нетачног и тачног, 0 и 1. Ако су наши мозгови нека врста биолошке машине, пита се Макарти, зашто бисмо презали од тога да људске умове прогласимо пуким софтвером мозговног хардвера? Зашто бисмо оклевали да рачунар који се понаша интелигентно третирамо као интелигентно биће?

Тако отприлике гласи идеологија вештачке интелигенције, која се ослања на функционалистичку школу филозофије ума и коју данас подржава крем Силицијумске долине. Мозак је хардвер, ум је софтвер, однос мозга и ума у суштини је однос хардвера и софтвера. Решили смо проблем феноменологије и филозофије свести. Неразмрсив однос субјекта и објекта, семантике и синтаксе, значења и облика, ума и мозга, свести и материје разрешен је обичним декретом.

На овом таласу ентузијазма настале су технологије попут вештачких неуралних мрежа. Опијени обећањем вештачке интелигенције, програмери су своје методологије називали тако да звуче што је могуће људскије. Тако смо уз вештачке неуралне мреже добили и машинско учење (machine learning), рачунарски вид (computer vision), вештачки живот (artificial life), чак и вештачку креативност (artificial creativity). Све ове дисциплине произвеле су фасцинантна практична достигнућа, која не треба умањивати, којима уистину треба овладати и са њима радити, али ми се сада не бавимо њиховом научно-технолошком евалуацијом, него покушавамо да мапирамо историјски и идеолошки контекст у којем су настале.

Као што историјско значење Тјурингове машине није могуће разумети мимо контекста Енигме и Другог светског рата, историјско значење вештачке интелигенције неодвојиво је од Хладног рата. У то време Совјети развијају своје информационе технологије, Американци своје, војно-индустријски комплекси финансирају истраживачке програме, развија се DARPA, интернет се полако рађа, док се у Калифорнији дешава спајање два наизглед контрадикторна света: 1) десни свет конзервативних војних инжењера, финансијера и стратега, и 2) леви свет хипи покрета, гаражних бендова, дугокосих проналазача, првих компјутерских аниматора и LSD психонаута. Из овог споја родио се данашњи информатички капитал. Отуда термине као што је интелигенција не треба да прихватимо здраво за готово. На крају крајева, енглеска реч intelligence не означава само когнитивну способност, него и обавештајну делатност. Сам Тјуринг се бавио интелигенцијом у оба значења. Семантика је опасна работа.

Идеологија вештачке интелигенције није везана за електронику као такву. За њу је материјална база неважна, важан је сâм процес рачунања. Савремени рачунари раде помоћу електронских транзистора, што хардвер чини сићушним и компактним, али би, технички гледано, исти ефекат могао да се произведе и механички. Транзистор је нека врста клацкалице или прекидача. Алгоритме какве покрећу Фејсбукови сервери – на пример алгоритам који је цензурисао Хартфилда – могле би да покрећу и механичке скаламерије направљене дословце од штапа и канапа. Ове скаламерије једва би стале на континент, камоли у зграду, али то би у принципу била иста ствар. Ако бисмо написали прави алгоритам, тврде AI идеолози, скаламерија би се пробудила и почела да доживљава свет.

Оваква идеја није нова. Од аутоматизованих луткарских позоришта у Старој Грчкој до средњовековних легенди о створењима од глине која оживљавају у тренутку када се призове исправна магијска чин, идеја вештачког бића део је магијског и митолошког наслеђа бројних култура и цивилизација. Тврдње данашњих AI идеолога, премда подупрте озбиљном математиком, нису далеко од магијског мишљења: све шта треба да урадимо јесте да направимо довољно софистициране математичке моделе, да нумерички опишемо све – море и облаке, свастику и знак за мир, истину и доброту, мржњу и самилост, уметност и политику, естетику и етику – и то ће, ако се уради довољно паметно, прецизно и педантно, гомилу прекидача довести у стање егзистенцијалне зебње и тескобног страха од смрти. Пардон: страха од искључења главног прекидача.

Ако се ум збиља може редуковати на машинерију а семантика на синтаксу, као што AI идеолози тврде, значење свастике састоји се у оном IF–THEN правилу: IF свастика THEN фашизам. Антифашистичка борба постала је никад једноставнија. Нема свастике, нема ни фашизма. Зар не?

Биће ипак да је ствар сложенија. Хартфилд нам је доказао да је сложенија. Значење симбола не налази се у самом симболу, него у сложеном контексту који се, попут несталног и разиграног облака, гомила и растаче око симбола. Значење проклизава, цури, мења се, еволуира, подрива само себе, заједно с целокупним друштвом, заједно с природом и светом, упоредо са историјом самом, и не може се дефинисати исто колико ни овај тренутак.

Пардон: овај тренутак.

Ипак не: овај тренутак.

Значење тече као Хераклитова река. Чим покушаш да га формализујеш, завршиш у парадоксу.

Нељудска моћ рационалне машине

Да су парадокси озбиљна ствар, да нису тек логичка грешка, неприродност, аберација које се треба клонити, људи су знали су још у античко време. Међу европским парадоксољупцима истакли су се Зенон и већ поменути Хераклит. Индија је имала Нагарђуну и Чандракиртија, Кина Лао Цеа и Хуиненга.

Нагарђуна је чак развио алтернативну логику префињенију од класичне Аристотелове, у оквиру које исказ може имати једну од четири вредности:

• 1) тачно;
• 2) нетачно;
• 3) и тачно и нетачно;
• 4) нити тачно нити нетачно.

Тако настаје четворострука логичка структура, која се зове тетралема или чатушкоти, што на санскриту значи четири коте, матрица са четири стране.

Овакве неинтуитивне, парадоксалне логике западна мисао почела је да прихвата тек у 20. веку, након што је Курт Гедел разбуцао заснивачке програме у математици, Лојцен Е. Ј. Браувер порекао закон искључења трећег, а квантна механика показала да мачка Ервина Шредингера можда није ни жива, ни мртва, него – ко зна?

Ту је Гедел нарочито занимљив, јер је математички доказао да се истине о неком формалном систему не могу у потпуности исказати унутар тог система. Геделова Теорема непотпуности полази од старог парадокса лажљивца, то јест од реченице Овај исказ је нетачан. Ако је нетачан, следи да је тачан, и обратно: ако је тачан, нетачан је. Гедел је пронашао начин да овакве исказе формализује и изрази бројевима, да их сведе на алгоритме, чиме је доказао да ниједан језик, људски или математички, није кадар да унутар самог себе формулише појам истине. Такви покушаји нужно воде у противречја.

Наравно, Тјуринг је читао Гедела. Зато је, за разлику од програмера који су га наследили, био опрезан кад је говорио о интелигентној машинерији.

Хегел и Маркс се такође служе парадоксима и контрадикцијама, и то називају дијалектиком. За Хегела, контрадикција је динамо који историју гура унапред тако што тера ум да се ауфхебунгује, да непрестано превазилази самог себе и тако долази у стање све веће самоспознаје. Његова шема подсећа на фрактале или рекурзивне функције: теза рађа антитезу, што доводи до синтезе, која постаје нова теза, коју прати нова антитеза, и све тако, спирално напред. Маркс преузима ову логику и примењује је на политичку економију. Уместо да посматра дејство контрадикција на ум, Маркс их детектује у материјалном свету, тамо где се живот производи. Тако формулише идеју класног сукоба који функционише као дијалектички динамо, сукоба између робова и господара, кметова и феудалаца, радника и капиталиста. За Маркса, капитализам је друштвена машина пуна контрадикција. На пример, капиталисти је у интересу да раднике плаћа што мање, да би више профита задржао за себе, али му то истовремено и није у интересу, јер тако радницима опада куповна моћ, а тиме и његов профит. Сама логика ове машине поробљава људе, чак и оне људе који имају користи од те логике, и то је оно што Маркс зове нељудском моћи. Идеологија, пак, служи томе да замагли контрадикције, моћи подари легитимитет, а наше главе – као на Хартфилдовој ротогравури – замота у купус медијске пропаганде.

Дијалектичка логика може нам помоћи не само да разумемо првобитни успех социјалистичког модернизма, за који се и Хартфилд борио, него и да назремо узроке његовог потоњег колапса. Дијалектички гледано, револуција је изгубила управо зато што је победила. Тиме што су дошли на власт комунисти су постали антикомунисти, нова владајућа класа, иако су себе наставили да називају комунистима. Задржали су знак, али се променило значење. Зар се нешто слично није догодило и хришћанству у Римском царству? Зар се слично не дешава и данас демократији и либерализму? Као да нам историја поручује: умри да би живео, победи да би изгубио. Утолико нам данас не могу помоћи ни марксизам, ни антимарксизам, него можда – антиантимарксизам?

У сваком случају, увиди које смо навели – од Зенона, Нагарђуне и античких главоломки, преко Хегела, Маркса и друштвених система, све до Гедела, Шредингера и савремене квантне механике – нама су недоступни уколико своје закључке доносимо у систему класичне Аристотелове логике, систему крутог бинарног дуализма: тачно–нетачно, 0–1. А то је, као што смо видели, систем у којем оперише сваки рачунарски програм, па и алгоритми које зовемо вештачким неуралним мрежама. Другим речима, вештачка интелигенција глува је и слепа за најзанимљивије увиде у историји идеја.

То не значи да није употребљива као идеологија. Управо зато што је толико рационална, конзистентна и функционална, вештачка интелигенција иде раме уз раме с глобалним неолибералним поретком, који сам по себи представља сличну машину – само не електронску него друштвену. Није чудо да глобална капиталистичка класа, data владари попут Илона Маска и Џефа Безоса, обожавају AI и маштају о трансхуманистичкој трансцеденцији, технолошком сингуларитету и аплоуду ума на рајски клауд сервер.

Вештачка интелигенција не само што мистификује моћ попут средњовековне теологије – шта је Бог био за феудализам, то је AI за данашњи поредак – него и обезбеђује универзалан рационалан језик, који је потребно наметнути свима на планети, просто јер је рационалан, јер је лишен контрадикција, јер је истинит. Унутар овог погледа на свет, оно шта није израчунљиво – не постоји. Шта пак јесте израчунљиво не само да постоји него се може продати, купити, ставити на коцку и акумулирати, као што се сакупљају поени у видео-игри.

Ако аутомате замислимо као људе а људе као аутомате, то ће нужно бити рационални аутомати за максимизацију властите добити. Нумеричка логика профита постаје универзална метафизика.

У пракси, ето чему служи наратив о натчовечној машинској интелигенцији: увођењу свеопштег надзора и контроле, квантификовању људских активности, приватизацији јавних добара и наметању тржишног фундаментализма који тежи да све на свету преброји, израчуна и претвори у профит. И ту је свеједно да ли овакав наратив шире: 1) технофили, који измаштан технолошки сингуларитет виде као утопију, као рај, или 2) технофоби, који га виде као дистопију, као пакао. Предзнак је неважан. Важно је само то да се о вештачком уму масовно машта.

Углавном, да би овакав машинско-економски поредак имао легитимитет, он се мора симболизовати антифашистичким симболима. Њега је, другим речима, потребно окружити антифашистичком синтаксом, антифашистичким знацима и облицима, како би његова семантика, његово значење, могла да остане неупитна. Докле год стоји испод антифашистичке заставе систем ће деловати као антифашистички, премда његова структурна динамика и његов животни садржај можда пре подсећају на фашизам него на антифашизам.

Ту се враћамо на IF клаузулу и аутоматизован wokeness: нема свастике, нема ни фашизма. Уколико забранимо ружне речи – и то аутоматски, помоћу AI програма – ружне појаве ће престати да се дешавају. Ако нико не помиње унутрашње контрадикције, оне као да не постоје. Проблем је решен.

Пракса парадокса

Изузев што проблем не само да није решен него је замагљен и отуда још опаснији.

То су добро разумели Хартфилд и стари дадаисти. Разумели су да је пут у пакао поплочан малограђанском пристојношћу и ригидним кодификованим морализацијама. Зато су се понашали антирационално, вриштали бесмислице а поезију писали од противречја. Зато су зен коане претворили у активистичке слогане. Зато су се против пропаганде борили – пропагандом. Зато је њихова свастика била и – антисвастика. То није био покушај да се фашизам и антифашизам изједначе, као што би желели данашњи борци против оба тоталитаризма, него напротив: начин да се поручи да апсолутно рационална друштвена машина вођена крутом бинарном логиком није ништа друго него фашизам сам.

Наши зенитисти – истовремено и дадаисти и антидадаисти – Љубомир Мицић и његов брат Бранислав, познат под псеудонимом Бранко ве Пољански, исказали су то сасвим директно: дада је антидада. У њиховим авангардним дадаистичко-антидадаистичким листовима Дада-Јок и Дада Танк противречја су бујала као печурке: Шта је дада? Шта је антидада? Како ћеш постати прави дадаист? Ти мораш постати антидадаист.

Зенитисти су разумели природу симбола: било који симбол је попут усидрене барке, а његово значење попут огромних и неконтролисаних морских струја које дивљају подно те барке. Зато су зазивали радикално самопревазилажење, радикално напред: Увек даље возити. Постао сам дадаист и у истој секунди престао сам дада бити. Увек напред.

Зенитисти су говорили о дади и антидади, али за њих решење није било ни дадаизам, ни антидадаизам, него антиантидадаизам, тачније антиантиантидадаизам, пардон, антиантиантиантидадаизам, и тако до краја логике.

Као практичари парадокса, дадаисти су идеологију терали до пароксизма, до крајње логичке заоштрености, до тренутка када контрадикција продире у свест, нула постаје јединица а јединица нула, тачно нетачно а нетачно тачно, и ми смо натерани да се зачудимо.

Сада нам је јасан Хартфилдов тријумфални hack: знаком свастике радити против значења свастике.

Јасна нам је и беда Фејсбуковог алгоритма: правилом антисвастике радити у корист значења свастике.

Хартфилд нас је терао да се чудимо, и као поетска и као политичка бића. Само у том стању могућа је радикална машта, свест која уместо да оптимизује status quo настоји да га превазиђе – свест која се, Хегел би рекао, ауфхебунгује, а данашњи мимери, левел-апује – и тако ступа у простор новог. Само у том стању могуће је плодоносно, стваралачко размишљање о AI алгоритмима, Big Data политикама и генеративној естетици, о машинским романима и нумеричком сликарству, о нељудској моћи сложених система и аутоматизованој акумулацији глобалног капитала.

У стању, дакле, дубоког чуђења. Над собом, над светом, над историјом, над овим тренутком.

Како се завршио меч између Хартфилдове рото-гравуре и Фејсбуковог алгоритма? Хартфилд је изгубио, јер му је рад повучен са мреже, и управо зато што је изгубио, Хартфилд је победио, јер је меч показао да се поредак плаши чак и мртвог Хартфилда. Да ли је то постхумна порука дадаиста? Да против data-driven поретка покушамо dada-driven поетикама? Али не фронтално, челом о чело, anti versus pro, него радикалном синтезом дате и даде? 

Data дада: не одбацити AI технологије и не пригрлити AI технологије, ниједно од та два, него их зајахати. Не плашити се њих, нити их славити. Научити како раде, овладати њима и онда их користити онако како нису предвиђене да се користе. Data дада: развијати сензбилитет за технолошке грешке и гличеве, слепе мрље и outliere. Data дада: измишљати нове језике. Data дада: субвертирати и первертирати идеологију машинске рационалности. Data дада: градити властите AI алате, чудне и револуционарне инструменте, и њима стварати са ону страну бинарне логике. Баш као што се Хартфилд против пропаганде борио пропагандом, борба против алгоритама није могућа без алгоритама.

Data дада data дада data дада data дада: Т се неосетно претвара у Д а Д враћа у Т, дешава се танано једначење по звучности, које наш језик, попут живог прекидача, ваља по непцима као по таласима историје.

(Извор: (O)ГЛЕД)