Прича о Предрагу Гојковићу Цунету: „Јаничар“ је песма о свим Србијама

Цуне је неприметно донео две ствари у народну песму, две иновације. Почео је као градски крунер (како непреводиво кажу Американци) – певач тихог стила, баладер, као Синатра и Дин Мартин – а уједно и јодлујући и певајући у данас помало смешним шпанским глисандима као један од наших „Мексиканаца“ (сингл Халиско!); певач, укратко, „забавне“ музике.

Када је почео да снима староградске  песме и романсе, а онда и чисте народне песме  –  србијанске,  војвођанске,  македонске,  севдалинке,   прастаре  и  новонаписане – пренео је понешто од тога првог, западног стила у фолклорну песмарицу. Резултат, сад кад се чује, задивљујући је. 

Друга иновација, која је тражила техничко размишљање: Цуне је можда први који је схватио Синатрину и Крозбијеву лекцију – да су микрофон и студио такође инструменти и то врло зезнути, који се могу манипулисати у властиту корист, но који знају преварити и бити непријатељи извођачу.

То му је било нужно: био је певач заправо ограниченог волумена, али вероватно најбоље технике од свих, с потпуном контролом гласа – ако се слушалац мало концентрише да запази како Цуне испевава и где узима ваздух у музичким фразама, лако ће чути да је дисање Цунетово као у трубача.

Ако се квалитет певача мери најпре формалним особинама, бојом и тоном, техником, експресивношћу, треба само пустити било коју од песама што их је Цуне снимио у својим anni mirabiles, периоду између 1960. и 1981, створивши вероватно најзаокруженију песмарицу од свих.

Треба застати (а то је данас у помахниталом свијету заправо најтеже) и истински послушати макар само неколико песама па да се увиди та раскош.

Певач дугих мелодијских линија, страшан у рубату, захваљујући поменутој монструозној техници играо се дужинама фраза, изазивачки и самосвесно, с прикривеном гордошћу. Обдарен сјајним слухом и интонацијом, шетао је између октава, правећи у легату задивљујуће прелазе из најнижих, њему природних баритонских „лага“ у фалсет.

Било да је певао изворни бисер као деликатну „Пшеничице ситно сјеме“, народску радост у „Мој зумбуле“, или заводљиву и заводничку романсу „Те очи твоје зелене“, из хладних дубина подземних вода прелазио је у висину, у оно што Немци зову Kopfstimme (дословно „глас из главе“).

У колективно несвесној асоцијацији то је „женски“ глас – трајно проблематичан и необичан у нашим културама. Употребом ове технике „варао“ је том невидљивом присутношћу и оне кондициониране мишљењем (!) да су динароидно певање „на викање“ и „ко ће јаче“ једини доказ и пример „правог“ (мушког) певача. Проширеном метафором: Цуне није гласом разбијао прозоре, он их је палетом вокалних боја тонски осликавао у ваздуху.

Та боја, фарба – е, она је била најлепша од свих. Незахвална су поређења, и погрешна најчешће, али ово се јавило само и незвано: једини с којим би се засигурно Цунету могло наћи сличности по тој боји (али и техници), био је Американац Мел Торме, певач чувеног надимка „the velvet fog“ – управо та „баршунаста измаглица“ најближа је и опису Цунетове боје.

Ова се прирођена особина онда, као рука у рукавици, стапала с нечим што је у ствари свестан избор. Интерпретација, начин како је доносио песму, увек и у свему сјајило је јасним одређењем – укус, мера, никад вишак, ни тонски нити емотивни, тако карактеристичан за наше народе што су и у добром и у лошем склони претераним гестама.

Крајњи резултат – тај тон, само његов, јединствен, био је скоро па сам себи сврха и ефект, учинак. Носио је пријатност и мир, смирење што само чека измореног и измученог човека да га прихвати и обгрли, заустави га на неко време и поново га ољуди, како некада тако и сада, у овим помахниталим временима.

Зато, кад је достигао зенит, усавршио и заокружио стил, Цунета се, за разлику од толиких – сетимо се Арсена или Звонка Богдана, рецимо – није могло имитирати ни карикирати. Он као да је постао нека „нулта тачка“, с толико предности и супериорности да се његова савршеност ни не примећује, али која иако неопажена и те како делује, поставља се као невидљива оса, несвесна мера за све друге.

Као да ни то није било довољно, Цуне је поседовао и qualitas коју имају ретки певачи: свестраност – способност да се окуша и буде добар у више од једног жанра. Ту је одмах и суров тест. За прилагодљивог певача – певача с „више лица“ – често нема веће опасности него да се због свог талента залети и оде предалеко, испадне из властитог природног станишта и на крају испадне беспотребан у сваком жанру.

Дешавало се и дешава толикима. Можда отуд што је почео, квалитативно гледано, од најсмешнијег жанра, као један од наших „мексиканаца“, певача мексичких песама које су четрдесетих на педесете као декретом пуштене у Југославију, а примиле се ипак природно и обележиле тешко време – Цунетов пут је био другачији, супротан већини.

Од наивног и драго комичног „Халиска“, у којем ипак и већ тада показује неке од квалитета које ће га касније одвајати – могао је ићи само у боље. Био је такав певач коме не да се никада није догодило да испадне смешно сувишан, него је, како је напредовао и ширио репертоар и технику, стицао сериозност, gravitas без премца за оне који знају чути, и слушати.

Имао је из тога и приде особину која спада у најмистериозније, особину хитру као опсена, а парадоксално постојану. Смењујући се у различитим жанровима увек је звучао „исто“, тим својим бескрајно раскошним баритоном, дубоким, тамним и животоносним попут планинског хладног извора, а успевао је мењати се кроз сваку песму, како би она захтевала. То други нису могли.

Рецимо, сваки, и најпознатији, севдалија генерације, могао је остати једино у свом стилу и евентуално брусити га до перфекције. Можемо ли замислити Сафета или Заима како певају забавњаке? И обрнуто, забавњаци и шлагер-певачи звучали су углавном трагикомично у народном стилу.

Певајући изворне народне песме и оне новонаписане, градске, па севдалинке, македонске песме, руске и мађарске романсе, Цуне је прилагођавао себе њима, а онда, теже – њих себи – и том у процесу мењао је и саму песму, „текст“ у дословном и пренесеном смислу објекта читања. А звучао је, фасцинантно, увек као Цуне.

Испод те исте маске, међутим – јер о томе се поново ради – дао би на трен наслућена различита лица. И ни у једном од тих лица никада, што је можда његова основна мистерија, нисмо видели оно право. Нигде није откривао директно оно што наши патетици прелако и површно зову „душом“. По томе, он је вероватно и највећи глумац међу певачима, и да је ова култура била паметнија, могао је бити театарски, а не „само“ певачки првак.

И то – да ствар усложимо додатно – у улогама негативца. Био би бриљантан ибзенијанац, рецимо, човек с два лица, грађанин с пристојним осмехом испод којег је непозната карактерна затамњеност под притиском, која може и не мора пући у неком моменту. То је могуће наслутио и Ђиђа Карановић у Јагодама у грлу, кад му је дао улогу.

Цуне никада не би могао бити Тома Здравковић из Балкан-експреса, лик кога пребијају Швабе – вероватно пре онај који откуцава колегу музичара и онда излази пред микрофон да заведе окупаторе најшармантнијом верзијом „Лили Марлен“ коју су чули. Ниједан певач није имао такву скривену „мефистовску“ црту у нас.

Пристојан, али на дистанци у опхођењу, а испод тога, наслућује се, један дух заправо силно покретан и ангажован у унутарњим, мрачним и светлим силама бића, негде у дубоким дубинама властитим. Тачно дакле попут боје његовог гласа и слојевитости интерпретације. Спољно, појавност, феномен – оно што чујемо – и измичућа унутрашњост насупрот, у њега су били у апсолутној противтежи, замућујући расветљавање личности и додатно онемогућавајући фиксирање за само једно, за чврст идентитет.

Цуне је испод глумачки насмешеног округлог лица и лаког манира, извесно понирао где други нису могли. А нити ће, сасвим можемо бити сигурни.

Градски човек, без сумње, али нејасне локалне припадности – и Шумадинац и Београђанин, Сремац пореклом, чак су неки говорили Влах и, фрапантно, „бели Циганин“... он није био с једнога места. А у исто време – најсрпскији певач од свих. 

Он није зрачио топлином и присношћу, а што би, по неписаним правилима естраде и грађанске „воспитаности“ то више покушавао, лажније би деловао, у интервјуима и конферанси онога времена и адета. Причало се да је знао деловати и умишљено. Ако је тако било – имао је и рашта, наравно. Могуће је то пак био рефлекс исте оне шкорпионске црте: такви се људи по правилу осећају недовољно цењени јер знају да носе нешто собом што нико нема и да су у стању мењати ствари, понекад читав непосредни свет око себе. 

То узрокује типичну дистанцу, изглед једва прикриване па макар и хуморне зловоље и горчине, или чак ароганције. Управо те мане, међутим, биле су најзанимљивије и најзагонетније код вишегодишњег покушаја да се схвати Певач. Негде у њима мора да је била и искра или узрок касније тежње ка тихом савршенству као последици споја даровитости и рада, великог, неприметног рада.

Само такав је, у својим до краја сакриваним противречностима, могао онда и створити то што јесте: певати сензуално и децентно, певати и мушком и женском цртом, погосподити народне и народске песме, показати једном једином сингл-плочом да је стигла ера грамофона и да ће дискографија бити југословенска културна сила par excellence; бити цењен и уздизан дословно од свих колега и осећан сублимно од сваког познаватеља музике, а схваћен од ретких.

На крају, и као једино битно, на свега неколико албума и са серијом сингл-плоча оставио је песмарицу у којој су највећим делом дефинитивне верзије наших класичних народних и градских песама, оних које чине наше само биће. И постао певач – најбољи од свих – чије право лице никада нисмо упознали.

Ипак: као сви велики извођачи, да би постали таквима, отпевано мора да надрасте себе, мора да захвати више од намере. Једном песмом Цуне је ухватио нешто истински мистериозно, нелично, опште, а нерешиво и предсказујуће.

Тако је снимио „Јаничара“, песму која је узбујала неке чудне, тајне енергије. Онако како је написана, била би то песма добра и велика по себи – постандрићевска новела у четири строфе, са стиховима Радомира Васиљевића и музиком чувеног Новице Неговановића. Песма садржајем тешка, готово непријатна од историјског патоса, типска, и агресивне емоције, па ипак, ипак тако потресна.

Али тек је начин како ју је Цуне отпевао, савршено калибриран, учинио да у њој изнад речи проговори још нешто – нешто врло уздржано, а нелагодно. Траума, комплекс, неизречено, најразличитији нетакнути колективни односи и мучне, чинило се анахроне, приповести, свиле су се у овој песми, а певач је нашао начина да попут необичног картографа открије мапу дубоко потиснуте територије, тако да јој грубе, а уплашене руке цензора ништа не могу, осим да је комплетну запале. То што је песма сама била запаљив материјал, друга је ствар.

Има у њеном историјату тренутак који је невероватан, као драмски: Цуне је памтио и једном рекао како су га и Александар Ранковић и Коча Поповић тражили да им пева „Јаничара“.

Има ли, у бескрајној сугестивности тог мотива, супротнијих појава од ова два пала моћника? Али упркос томе, то да су баш њих двојица нашла нешто у тој песми, могао би се отчитати читав тајни том о овој земљи, о две земље у једној вечној подели. Нешто је ту ухваћено о њеној суштини, њеним подземним силама и разликама, нешто о лепом и убилачком, с небројеним гранањима, о подељеностима, могућностима, конфликтима, о фаталним разликама између будућности која је могла бити и будућности која је стигла, погубна.

Цуне, уздржаношћу изведбе – без обзира на неке тешке деонице – измакнувши се сасвим с пута песми, подигао ју је као огледало две личности и два концепта историје. И дао наслутити ону најсубверзивнију мисао што се јавила у дну песме: да су без обзира, на крају баладе (sic!), изгледа њих обојица ипак једно. Циницима на злурадост, а већини обрнуто, као трагичко схватање.

У оба случаја, само велики уметници у стању су да овако, из прошлости, преткатастрофично, полонијевски, поставе ствари, тумачећи и безречно, само нечим наслућеним у тону. У том смислу, већега тумача од Цунета напросто није било.