Нас два брата, оба шутирамо: Петнаест братских парова у репрезентативном дресу

Од завршетка Другог светског рата, наша фудбалска репрезентација имала је нешто што у истом периоду, верујемо, није имала ниједна друга национална селекција у свету: чак 15 братских парова у свом дресу. Сви су  каријере почели у истим клубовима, а они који су се касније на „зеленом правоугаонику“ сусретали у дресовима различитих боја, били су љути ривали.

Браћа Чајковски

Половином прошлог века, прва браћа у дресу Југославије били су Златко и Жељко Чајковски. Први је одиграо 55 утакмица за најбољи тим наше земље и био један од најзапаженијих везних играча у Европи и свету. Са „Плавима“ је освојио две сребрне олимпијске медаље (1948. и 1952) и два пута учествовао на светским првенствима.

Две године млађи Жељко, нападач, забележио је 19 наступа у државном тиму и постигао 12 голова. Заједно са братом, на Олимпијади 1948. у  Лондону окитио се „сребром“. У анале југословенског фудбала уписао се као стрелац победоносног гола против Француске (3:2), који је наш састав одвео на Светско првенство у Бразилу 1950.

Почели су у загребачком ХАШК-у одакле је Златко отишао у Партизан, а Жељко у Динамо. Играли су и у Немачкој, а тамо су били и тренери. Златко је у оба посла био успешнији, а као тренер заслужан је за уздизање минхенског Бајерна и стварање његових звезда Франца Бекенбауера, голмана Сепа Мајера и неумољивог стрелца Герда Милера.

Браћа Белин

Попут браће Чајковски и браћа Белин – Бруно и Рудолф звани Руди – каријере су почели у Загребу, након чега је први отишао у Партизан, док је други цео фудбалски век провео у Динаму. Због велике разлике у годинама – чак 14 – никада нису заједно наступили за репрезентацију нити су били ривали носећи црно-бели и модри дрес.

Бруно, један од најбољих југословенских бекова, са Партизаном је освојио шампионску титулу и три пута Куп маршала Тита. Три маршалова купа освојио је и Руди, градитељ игре у дресу Динама, али и „сребро“ на Европском првенству 1968. Браћа Белин имају укупно 54 наступа за Југославију: Бруно 25, а Руди – који је дао и шест голова - 29.

Чебинци

Звездан и Срђан Чебинац, из чувене генерације Партизанових „беба“, обојица нападачи, били у први близанци који су обукли дрес са грбом Југославије.  

Звездан је шездесетих година прошлог века сматран најбољим десним крилом у земљи. За репрезентацију је одиграо 20 утакмица, али би тај биланс био далеко импозантнији да, због страха од летења авионом, није пропустио многе мечеве у иностранству. Између осталог и Светско првенство у Чилеу 1962.

Са братом Срђаном играо је у генерацији Партизана која је три пута узастопно била југословенски првак. Једну сезону је провео и у Црвеној звезди, док му је брат са Топчидерског брда отишао на Карабурму – у ОФК Београд.

Срђан је имао само један званични наступ за „Плаве“. Играли су и у Немачкој, Холандији и Швајцарској, а ван домовине су остварили и успешне тренерске каријере.

Вујовићи

Близанце репрезентативце дао је и сплитски Хајдук – Златка и Зорана Вујовића. За Југославију су наступили 104 пута и постигли 27 голова.

Успешнији је био Златко, изразити нападач – одиграо је 70 утакмица и постигао 25 погодака. Тренери су га веома ценили иако су поједини навијачи, љути због Златкових чешћих промашаја, говорили да би дао више голова од Пелеа да је искористио макар сваку трећу прилику.

Зоран, бек, испред брата био је по упорности, што је посебно примећено у Француској, где су играли неколико сезона. У 1984, баш кад су Французи постали прваци Европе, Зоран је проглашен за најбољег странца у њиховој лиги. Једну сезону провео је у Црвеној звезди, а са братом је у саставу сплитских „билих“ освајао куп и првенство Југославије.

Били су у репрезентацији Југославије на Олимпијским играма у Москви 1980. и на Мундијалу у Шпанији 1982), а Златко је боје Југославије бранио и на Европском првенству 1984. и Светском првенству 1990.  године.

Милутиновићи

На Светском првенству одиграном 1958. у Шведској у саставу Југославије била су браћа Милутиновићи – Милош и Милорад. Први, „Плава чигра“, и данас се помиње као највећа звезда југословенског фудбала свих времена, а на врхунцу каријере сврставан је у групу најистакнутијих асова европског фудбала.

Милутиновићи су играли у Партизану педесетих година минулог века када је тај клуб сматран једним од најбољих у Европи. Милорад је био центархалф, робустан и стамен играч, али стално у сенци старијег Милоша, нападача који је био луцидни пакер, незадрживи дриблер и спретни стрелац.

Милош је за државну репрезентацију одиграо 33 утакмице и дао 16 голова. Било би их и више да му фудбалски узлет ка звездама није прекинула туберкулоза.

И Милош и Милорад били су фудбалски интернационалци, а после качења копачки о клин и тренери. Милош је био и селектор Југославије. Са њима је у Партизану играо и њихов најмлађи брат Велибор-Бора који није постао репрезентативац, али је постао први тренер у свету који је пет различитих државних репрезентација одвео на Светско првенство.

Сушићи

Браћа Сушић, Сеад и Сафет с надимком „Папе“, били су изванредни нападачи, техничари и голгетери, врло различити по карактерима. Старији Сеад је имао помало боемски приступ фудбалу, знао је све с лоптом, али му је недостајало више посвећености тренингу и дисциплини ван терена да би постао велика звезда, што је успео да буде његов млађи брат, много раднији и преданији игри.

Почели су да играју у Завидовићима, након чега је Сеад постао  првотимац Црвене звезде, у којој је играо осам година, а Сафет – Сарајева. Оба њихова тима били су прваци Југославије, а они репрезентативци: Сеад једном, а Сафет 54 пута. Млађи брат је у „плавом“ дресу 21 пут био стрелац, а посебно се памте његови хет-трикови против Румуније, Италије и посебно Аргентине у години кад је та латиноамеричка селекција постала првак света.

Оба брата су имала интернационалне и тренерске каријере. Сафет је 2000. године проглашен најбољим фудбалером БиХ свих времена.

Мусемићи

Међу репрезентативцима Југославије из БиХ била су и браћа Мусемић – Вахидин, који је у 17 репрезентативних наступа дао девет голова, и Хусреф, који је имао само један наступ за „Плаве“. Оба су били „деветке“, дакле изразити нападачи и голгетери. Вахидин се прославио у Сарајеву па у француској Ници, док је Хусреф најбоље партије пружао током четворогодишњег наступа за Звезду, за коју је постигао 89 голова.

Вахидин се посебно истакао на ЕП у Италији 1968, када је Југославија постала вицешампион Старог континента. Старији љубитељи фудбала сигурно се још сећају његовог центаршута после ког је Драган Џајић савладао голмана Енглеске, тада актуелног првака света, и „Плавима“ донео пласман у финале, изгубљено од домаћина Италије, после велике пристрасности швајцарског судије Готфрида Динста у корист „Азура“.

Хорвати

Шездесетих и седамдесетих година прошлог века један од најбољих југословенских фудбалских судија, носилац знака ФИФА, био је Загрепчанин Драго Хорват, који је пре тога једном наступио за најбољу ногометну селекцију Југославије, као играч Динама.

Драго је био познат и као старији брат Ивице Хорвата, годинама стандардног првотимца „Плавих“ који је, као капитен, учествовао у освајању сребрне медаље за Југославију на Олимпијским играма 1952.

Био је то онај чувени састав: Беара, Станковић, Црнковић, Чајковски, Хорват, Бошков, Огњанов, Митић, Букас, Бобек и Зебец. Говорили се да је тај састав знао напамет и друг Тито, иначе незаинтересован за фудбал.

Ивица Хорват је од 1946. до 1956. одиграо 60 утакмица за Југославију и био на два Мундијала – 1950. и 1954. Са овог другог памти се његов аутогол против Западне Немачке које је допринео елиминацији „Плавих“.

Два пара браће Брновић

По киксу у репрезентативном дресу, попут Ивице Хорвата, памти се и Драгољуб Брновић који је, као и славни Загрепчанин, имао брата репрезентативца – Бранка. Драгољубов кикс био је промашени једанаестерац у пенал серији која је одлучивала ко ће у полуфинале Светског првенства 1990. – Југославија или Аргентина. За наш тим тада су с беле тачке  промашили и Драган Стојковић и Фарук Хаџибегић па су „гаучоси“ отишли даље.

Браћа Брновић су каријере почели у Црној Гори, а прославили су се у Партизану, углавном као везни играчи. Старији Драгољуб (1963) за државни тим одиграо је 25 пута и постигао један гол, док је четири године млађи Бранко остварио 27 наступа и трипут био стрелац.

Играчку каријеру, окончану у иностранству, наставили су тренерском. Бранко је био селектор Црне Горе након њеног отцепљења од СР Југославије.

Почетком овог века, после распада СФРЈ, у нашој репрезентацији била су још два брата Брновића – Ненад и Бојан. Попут својих презимењака, обојица су носили Партизанов дрес, први као нападач, а други као „везиста“. У дресу са државним грбом више се истакао млађи  Ненад који га је обукао 16 пута, док је његов годину дана старији брат ту част осетио двапут.    

Пајевићи и Шћеповићи

Много пре браће Брновић из Црне Горе у Партизан су стигла браћа Пајевић – Милутин и Божидар, који су, носећи дрес популарног београдског клуба „догурали“ и до оног најдражег – репрезентативног. Милутин је за Југославију наступио три пута, а млађи Божидар једном. Први је био нападач, други халф у генерацији Бобека, Милутиновића, Чајковског, Белина...  

Браћа партизановци и репрезентативци били су и Стефан и Марко Шћеповић. Било је то у годинама после распада Југославије, па су носили дрес Србије – први осам пута (једном је био и стрелац), а други пет пута.

Браћа Ђуровски

Врло запажен братски пар у нашем фудбалу била су и браћа Ђуровски – Бошко и Милко. који су, врло млади, из Македоније дошли у Црвену звезду. Годинама су заједно носили црвено-бели дрес нашег најтрофејнијег клуба, а хировити Милко је неколико сезона био и играч Партизана, Звездиног најљућег ривала. Његов прелазак са „Маракане“ у Хумску био је својевремено једна од највећих сензација југословенског фудбала.

У државној репрезентацији Југославије Бошко, везни и одбрамбени фудбалер, играо је на четири утакмице, а Милко, изразити нападач, на шест, што је обележио и са четири постигнута гола. За Милка се говорило  да би, да није увек био на своју руку и прекомерно темпераментан, одиграо „не шест, него 66 мечева за југословенску репрезентацију“.

По распаду Југославије, браћа Ђуровски су наступали и за национални тим Македоније. Играли су и за иностране клубова, а по завршетку играчких каријера обојица су се посветили тренерском позиву.

Ивићи и Милинковићи-Савићи

Илија и Владимир Ивић, славна браћа из зрењанинског Пролетера, место у репрезентацији осигурали су играјући за Црвену звезду и Партизан. Старији Илија, који је био и капитен црвено-белих, имао је један наступ за државни тим, док је млађи забележио осам. Иако су обојица били нападачи, врло ефикасни у својим тимовима, није им се посрећило да и као репрезентативци погоде мрежу противника. После играња у иностранству, ван границе домовине започели су тренерске каријере које још трају.

Браћа Милинковић Савић – Сергеј и Вања – од свих овде побројаних репрезентативних парова разликују се по томе што је један од њих био голман – две године млађи Вања. И њихов отац је био фудбалер и интернационалац због чега су му синови рођени у иностранству. Браћа Милинковић Савић су у Србији играли за Војводину, а пре него што су постали чланови сениорске репрезентације наше земље наступали су и за млађе селекције.

У „А“ тиму Србије Сергеј је до сад  остварио 54 наступа и голгетерски учинак од девет погодака. Вања је дрес са државним грбом облачио 19 пута. Обојица већ дуже време играју у иностранству, где су променили по неколико клубова, а и даље важе за потенцијалне репрезентативце.