Кратка историја затвора на Ади Циганлији: Где је данас купалиште некада је био казамат

„Чудан народ, који од воде живи. Има ту радника и уредних, 'фамилијарних' људи, и скромних и ћутљивих самаца, а има и професионалних кријумчара и коцкара, певача, женскара и мукташа; има их који не пију ништа, а има их који се не трезне; има свађалица и убојица, а има доброћудних као јагањци. Али сви они имају нечег заједничког и једнаког што им даје живот на Сави и од Саве. Чудном и невидљивом селекцијом избацио их је град ту, на савску обалу. Готово сваки од њих има неки нерашчишћен рачун са животом, али притом живот је увек њихов дужник. Ма какви били и ма шта радили (а право говорећи, свакакви су и свашта раде), они су некако веселији и занимљивији и канда бољи и безазленији од сличног света на другом крају Београда. Можда стога што живе на води, несталној стихији која много штошта ублажује и све односи, и под сунцем које стварима даје други изглед.“

Овако је у приповетки Зеко Иво Андрић писао о међуратном животу на Ади Циганлији. Ипак, недалеко од ове чудновате скупине људи коју описује, само пар стотина метара даље, „под сунцем“ су боравили и политички заточеници. Затвор на Ади Циганлији, који је постојао преко три деценије, данас је заборављен, иако преко места на коме се налазио свакодневно пролазе хиљаде људи.

Почеци

Данашња Ада Циганлија нимало не личи на ону с почетка 20. века. Некада је то било острво одвојено од обале, налик Великом ратном острву, и прилично запуштено. Још од урбанистичког плана Емилијана Јосимовића из 1867. постојале су намере градских власти да острво уреде и од њега направе излетиште за Београђане, али од тога није било ништа, иако су се овде повремено одржавале градске и спортске манифестације.

Тако је 1908. године овде одржан Тројички сабор, назван и Новинарски бал, у организацији Бранислава Нушића, тадашњег председника Српског новинарског удружења. Тада су на острву постављени шатори с дућанима, павиљони и одржавани програми намењени скупљању новца за пензионисане и болесне новинаре.

Ада Циганлија је била и место на коме је 1911. године снимљен први српски филм Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа у режији Чича Илије Станојевића.

На линији фронта

Са избијањем Првог светског рата, Ада Циганлија 1914. и 1915. постаје поприште борби за Београд. Аустроугарска је у неколико наврата намеравала да главнину својих војних снага преко острва пребаци на територију Србије, а број погинулих у овим борбама био је толики да су Аду прозвали „Острво смрти“.

Репортажу о борбама на Ади Циганлији написао је 1915. године Родолф Арчибалд Рајс. Његов чланак под насловом „Српски војник“ објављен је у швајцарским новинама и илустрован је фотографијама које је сâм Рајс снимио. У овој репортажи Рајс је написао: 

„На овој земљи нема ниједне куће за становање, јер је тло током великог дела пролећа поплављено великим наносима муља. Данас је на острву само густо шипражје које расте између врба. Подсећа мало на тропску и монструозну вегетацију бразилског мата, који сам пре две године обишао. Усред тога грмља налази се логор добровољаца којима је поверена част да бране ову предстражу српске војске, а који су ме позвали да неколико дана са њима делим њихове мршаве оброке. Добровољци, или како их у земљи зову: комитаџије или комите, представљају страх и трепет за војнике старог Франца Јозефа. Српски комита је данас другачији него што је био. Претворио се у војника-добровољца, и подвргао се војничкој дисциплини.“

Затвор за заштиту државе

Након рата Ада се делимично уређује, на њој се лети одржавају спортске и друге приредбе, а власти новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца одлучују да на острву отворе и затвор, пошто су капацитети злогласне Главњаче постали недовољни.

Затвор је подигнут недалеко од данашње локације управне зграде Купалишта Ада Циганлија, и обухватао је два велика објекта намењена за смештај затвореника, затим административну зграду и стражару, као и неколико тзв. економских објеката.

У прво време затвор на Ади је функционисао као истражни притвор за затворенике осумњичене за тежа кривична дела, али је након ступања на снагу Обзнане, којом је 1920. забрањен рад Комунистичке партије, постао и затвор за политичке преступнике, да би 1929. званично именован као истражни затвор Државног суда за заштиту државе. У њему су затвореници боравили док је трајало суђење, а по пресуди су затим упућивани на одслужење казне, најчешће у Сремску Митровицу или Пожаревац.

О условима у затвору на Ади Циганлији постоје опречна сведочења. Репортер Р. Калмић је 1929. године у једним београдским новинама „наш Синг-Синг“ описао следећим речима:

„Извезете ли се лађом од Чукарице преко, угледаћете наш 'Синг-Синг', на пешчаној равници Аде Циганлије, коју ми добро памтимо из ратних и поратних времена. Учиниће вам се као мравињак, јер ту се ради по васцели дан. Да ти људи који тумарају тамо и амо, који копају, разбијају камење, мељу хмељ за стоку и брину се о њој, немају оно грубо одело са великим 'Р' на леђима, не би се мислило да су то осуђеници, који издржавају казну да окају своје злочине. Неки се и слободно крећу. Одлазе и долазе, носе канте с млеком, слабо их и контролишу, јер су се понашали врло добро и нису покушавали да праве испаде.“

Али постоје и сведочења која услове у затвору на Ади описују другачије. Милован Ђилас, који је овде био заточен 1933, пре него што ће бити осуђен и послат у затвор у Сремској Митровици, у мемоарској књизи Идеал и професија. Успомене револуционара овако га описује:

„На Ади Циганлији је све било мокро и блатњаво од надошлих пролетњих вода од изливене Саве која је поплавила двориште и од подземних врела која су бризгала где би се год ногом притиснуло. Комарци су били, и остали, и преко читавог лета, велика напаст за затворенике. (…) Надзорни орган је био иследни судија Јоб, брат познатог сликара. Био је то одбојан и дрзак човек, без много скрупула у истрази. (…) Непосредну службу у затвору вршили су стражари из казнених завода веома вични овом послу, строги и некоруптивни. Над њима је био Словенац Диклич, који је волео да пије и имао ту врлину што је строго водио рачуна о законским прописима, па се то дало обилато искористити за слабљење стеге и отимање олакшица. Имао је велику слабост према интелектуалцима, изгледа и због тога што је њему самом недостајала ученост, коју је веома ценио. Био је попустљив према њима и није никако могао да схвати зашто школовани и тако паметни људи могу бити комунисти.“

И у другим сведочењима као највећи проблем затвора наводила се неусловност смештаја, пренатрпаност, лоши хигијенски услови, посебно у пролеће када је острво плавило, па су затвореници седмицама боравили и спавали на блату или у води. 

 Комунисти, усташе и шпијуни

Ни данас није познат број заточеника који су у предратном периоду прошли кроз затвор на Ади Циганлији, али њихов број се сигурно мери у хиљадама. Готово да нема истакнутијег члана Комунистичке партије који бар један дан није провео у њему. Међу њима су, поред Милована Ђиласа, били и Сима Марковић, Борис Кидрич, Светозар Вукмановић Темпо, Раде Кончар, Срђа Прица, Спасенија Цана Бабовић, Жарко Зрењанин, Михаило Лалић, Рамиз Садику, Анђа Ранковић... Године 1940. у затвору на Ади Циганлији завршили су и многи шпански добровољци по повратку у земљу, међу којима и Коча Поповић.

Поред комуниста, у затвору на Ади Циганлији боравили су и припадници усташког покрета. Најистакнутији је био Јурај Рукавина, некадашњи поручник југословенске војске, који је са Андријом Артуковићем и другим усташама 1932. године подигао тзв. Велебитски устанак, након чега је ухваћен и осуђен на смрт. Казна је потом преиначена у доживотну робију, а током суђења је са групом која је учествовала у Велебитском устанку био затворен на Ади Циганлији. У својим мемоарима Ђилас га описује како по повратку са суђења и затвор на Ади, у чамцу везаних руку пркосно пева. Касније је Рукавина помилован и пуштен, а у НДХ је био командант „Усташке војнице“ и оснивач концентрационог логора Јадовно. Заробљен је у Блајбургу 1945, спроведен на суђење, осуђен на смрт и стрељан.

На Ади су међу осталим били и затвореници осуђени за шпијунажу. Један од њих је био пуковник Лујо Мичић, војни командант у Марибору и Дубровнику, који је, како се наводи у пресуди Државног суда за заштиту државе из 1933, достављао бројне документе „једној страни сили“ и зато осуђен на смрт. Реч је била о шпијунажи за фашистичку Италију.

Овј случај је изазвао приличну пажњу не само у Југославији, о њему је писала и европска штампа, укључујући и лондонски Тајмс. У молби за помиловање Мичић је тврдио да је нервни болесник: „Већ 19 година болујем од луеса и већ годинама болове у самом мозгу осјећам, поред честих несвестица, а да уз то болујем од параноје и то прије злочина.“ Није вредело, смртна пресуда је потврђена.

На смрт су била осуђена и три радника родом из данашњег Димитровграда, оптужена за шпијунажу у корист Бугарске и за поседовање „паклених машина“, импровизованих експлозивних направа за постављање у државним установама. Један од пакета поставили су у Официрском дому (данашњи Студентски културни центар), али је експлозија довела само до мање материјалне штете. Завереници су ухапшени, уследио је судски процес током кога су боравили на Ади Циганлији. Милован Ђилас је њихову смрт овако описао:

„Украј затвора је била још једна зграда поземљуша, зидана као барака и покривена стаклом. Служила је као остава или нечем сличном. Без прозора, голих цигала, без намештаја и украса. Била је довољно висока с кровом да у њу поставе вешала. И ту су их обесили, сву тројицу, стиснуте и изгубљене у свету који није схватао њих, и који они нису разумели. А да њихови гробови не би постали некаква споменишта, да их родбина не би ископавала, сахранили су их тајно у мочварној земљи острва: таква тла, казују, брзо поједу људске кости. Траг им се тако замео сасвим: остали су неоплакани и заборављени.“

О егзекуцијама осуђених на Ади Циганлији писале су тадашње новине. Политика фебруара 1935. пише вешању једног хајдука:

Колико је тачно извршено егзекуција у затвору на Ади Циганлији у међуратном периоду никада није тачно утврђено. 

Поратни затвор

По окупацији Србије, Немци затвор на Ади Циганлији нису користили као део репресивног апарата, већ су за те потребе користили некадашњу војну касарну на Бањици и друга места у граду. Простор Аде Циганлије, укључујући и затвор, био је у неколико наврата предмет спора између Недићеве владе и усташке НДХ.

Наиме, НДХ је сматрала да јој Ада Циганлија територијално припада, па је неколико пута писала протестне депеше немачкој окупационој управи због „нелегалних прелазака границе“ са српске стране. Конзулат НДХ у Београду посебно је био огорчен због сече стабала за огрев на Ади Циганлији коју је у јесен 1942. организовала Недићева влада .

По ослобођењу Београда, затвор на Ади је поново отворен, само што су се сада улоге преокренуле. Затвореници на Ади сада су били припадници претходног режима, колаборационисти и поратни политички противници.

Поједини историчари тврде да је затвор на Ади Циганлији био и место где је извршена егзекуција Драгољуба Драже Михаиловића у јулу 1946, након пресуде на смрт због ратних злочина и сарадње са окупатором.

Комисија Министарства правде је 2009. саопштила да је егзекуција извршена у дворишту затвора и да је Михаиловић ту и сахрањен. Ископавања на самом терену оповргла су ове тврдње, али је тада на месту некадашњег затвора постављено импровизовано спомен-обележје Михаиловићу.

Борислав Пекић на Ади

Најпознатији послератни заточеник затвора на Ади Циганлији био је писац Борислав Пекић, који је због учешћа у илегалној групи Савез демократске омладине Југославије (СДОЈ) био овде притворен 1948. године. Свој боравак у затвору описао је у мемоарској књизи Године које су појели скакавци. У поглављу „Зимски излет на Аду Циганлију“ Пекић овај затвор овако описује:

„Насред дворишта био је артески бунар са зарђалом гвозденом пумпом. Око њега ћемо се окупљати да се перемо, узимамо воду за пиће и договарамо за суд. Распоређени смо по пространим, светлим, зрачним собама. После истражних крлетки и мрачне јаме Десетке Централне милиције, изгледале су раскошно. Касније смо неопрезно приписане придеве повукли, али с почетка су нам једино суперлативи били довољни да опишу разлику између овог места и свих кроз која су нас до тада вуцарали. Атрибути 'светао и зрачан' ускоро су замењени заједничким 'хладан', а 'велики' је постао ирелативан кад смо разумели да је такав само зато што у њега може да стане неограничен број људи, а не зато да нама буде комотно. Прозори су већи него игде до сада, осим по иследничким канцеларијама, и покривени, поред решетака, стаклом. После душегупке у Десетки имали смо наједном и сувише ваздуха. Опет смо упознали генерално робијашко искуство да како год се ствари измениле, робијашу неће бити боље.“

Описујући затвор на Ади, Пекић живот у њему представља као знатно подношљивији него у затвору на Обилићевом венцу, где је првобитно био заточен. Он пише да је, на пример, комуникација и разговор између затвореника на Ади Циганлији био потпуно слободан, чак и када су били оптужени за исто дело, иронично за то оптужујући „потпуно непрофесионалну управу“. Пекић наводи да је то била последица пренатрпаности затвора, па зато није ни могло доћи до неке озбиљније контроле:

„Пренатрпаност Аде онемогућавала је дисциплину. Нико вас није гонио да у калуђерску зору савијате прње, јер ни за њих није било места. Места је било једино за људе. А они долажаху у чопорима. Чинило се да је запремина затвора неограничена. И да, ма колико се у њу живота натрпало, увек ће остати места за још понеки. Цео је затвор више личио на банкротирани путујући циркус него на установу Реда. Било је у њему чланова разних организација, махом омладинских, и махом стварних, предратних политичара чије су организације биле више потреба народних власти него њихова, задоцнелих колаборациониста, 'колаборациониста' који су најпре били врло богати пре него што су, доста после рата, морали да постану и сарадници окупатора, коњокрадица унапређених у саботере, саботера којима би крађа коња боље пристајала, јатака што су их издали штићеници, и штићеника проданих од јатака, често у паровима, сељака окривљених за избегавање откупа, и свих других криваца…“

Из тог колоритног затворског света – међу којима су били један оптужени који се представљао као „прави шпијун“ за разлику од других које је називао „набеђеним шпијунима“, затим магационери оптужени за крађу народне имовине, оцвали бонвивани, предратни политичари и индустријалци – Пекић је изашао након неколико месеци и био упућен на издржавање затворске казне у Сремској Митровици.

Случај Диде де Маја

Како се време мењало, тако се мењала и природа затвора на Ади Циганлији. Тако су већ крајем 1948. године овде почели да долазе „ибеовци“, оптужени за подршку Стаљину након Резолуције Информбироа.

Посебно занимљива била је судбина Давида-Дидe де Маја (помиње се и као Демајо), истакнутог југословенског графичара, илустратора и револуционара, о коме је опсежан рад написао историчар Милан Радановић. Дида Де Мајо је у затвору на Ади Циганлији био двапут, пре и после рата, 1935. и 1948. године.

Током првог боравка био је оптужен за дистрибуцију комунистичког пропагандног материјала, што је наставио и када је био ухапшен и затворен на Ади. Сликар Мирко Кујачић, који је с њим боравио у затвору, овако се тога сећао:

„У затвору на Ади Циганлији, Дида де Мајо је започео са издавањем рукописне едиције 'Оковани бољшевик'. То је била једна мала едиција, у којој смо издавали разне ствари: Маркса, Енгелса, тзв. 'Национално питање'. То су биле мале брошуре да би људи у затворима могли да уче и да раде.“

Током другог боравка на Ади, почетком 1949, Дида де Мајо је био у ћелији са шесторицом некадашњих иследника Озне, који су били под посебним надзором пошто је управа затвора страховала да би могли да покушају да побегну. На крају је Де Мајо завршио у самици, где се окренуо уметности. Јован Шеваљевић, један од затвореника на Ади, овако је то описао:

„Питам га што су га пребацили из заједничких просторија. 'Па ваљда да не кварим остале. Али то мени ништа не смета, ја волим да будем сам.' (Дида је био сам у ћелији). Питам га: 'Чиме се бавиш, како скраћујеш време у самици?' Одговори ми: 'Правим неку изложбу, правим неке скулптуре' (иронично). 'Од чега правиш?', питам. 'Од хлеба, од чега бих правио.' Потом смо од клозетске метле отплели комад жице и протурили кроз рупу, и 'тестерисали' да бисмо проширили рупу. Онда сам могао да видим: мајмун свира гитару, жирафа свира кларинет. Неке фигурице су биле и обојене. Нпр. језик обоји црвено. Просто сам се дивио како су то биле дивне фигуре. Каже: 'Учинили су ми услугу, није ми досадно.'“

После неколико месеци Дида де Мајо је био пребачен на Голи оток. У сећањима логораша остао је упамћен као изузетно хуман човек. По изласку из затвора до смрти 1964, радио је као технички уредник часописа „Журнал“ и технички уредник у штампарији Београдског графичког завода.

Купалиште уместо затвора

Подизање београдског Централног затвора довело је до затварања оног на Ади Циганлији, баш као и Главњаче. Године 1954. последњи затвореници са Аде пребачени су у новоотворени затвор.

По плановима за преуређење Аде, некадашњи затворски објекти срушени су 1956. године. Од њих данас не постоје никакви трагови. Ада Циганлија је преуређена у градско купалиште и одмориште, а насипањем земље недалеко од места некадашњег затвора спојена је са обалом чиме је створено Савско језеро. У циљу уређивања острва и подизања насипа од 1958. до 1967. организоване су Омладинске радне акције, на шта данас подсећа и спомен чесма.  

Ипак, људи који пролазе Адом и не слуте да је овде постојао затвор кроз који су прошле хиљаде заточеника, а да су се надомак данас највеће градске плаже некада налазила вешала.

Затвор на Ади Циганлији се тек спорадично помиње у сећањима савременика. Једину успомену на њега чува дискретни споменик подигнут 1970, рад вајара Милорада Тепавца, посвећен политичким затвореницима у предратном периоду.

Испод споменика у облику цвета налази се плоча са натписом да се на овом месту налазио затвор Државног суда за заштиту државе, a са друге стране споменика је плоча са стиховима Љубомира Симовића:

„Из тамнице без прозора
видели смо како долазе лађе,
чули сунце које не залази.“