Из историје женског покрета за право гласа, слободу и равноправност: Правдољубље Олге Попс Тимотијевић

Олга Попс Тимотијевић рођена је у Београду 13. августа 1903. године у имућној јеврејској породици Попс, као најстарије од четворо деце Руже, рођене Флајшар, и Фридриха Фрица Попса, чувеног београдског адвоката. Њему је адвокатура омогућавала да породици обезбеди удобан живот и уносне инвестиције. Велики виноград и воћњак на Топчидерком брду (у тадашњој Румунској 13, данас Ужичкој) адвокат Попс откупио је од цинцарске породице Кики, која је земљиште купила од турских ага и бегова када су одлазили из Србије, и ту је, на месту старе турске куће, 1923. године саградио велику породичну вилу кружног облика („вила-торта“) у којој је породица проводила летње дане.

Исте године подигао је и у кућу у Париској 13, надомак Калемегдана, где је породици био зимски стан и Попсова адвокатска канцеларија. Та кућа била је живо средиште окупљања београдске интелектуалне омладине између два светска рата.

Фридрих Попс имао је три ћерке и сина, а као мираз својим ћеркама у виноградима је 1932. године сазидао куће, поред виле породице Ацовић у Румунској улици у коју се после рата уселио Јосип Броз. На простору некадашњег тениског игралишта Тимотијевића, које је било поприште великих тениских мечева многобројних чланова породице, саграђена је Кућа цвећа у којој се данас налази Титов гроб.

Желећи да својој деци пруже најбоље образовање, Попсови су нарочиту пажњу поклањали добрим школама и учењу језика. Олга Попс, у породици звана Бабуња, добила је врхунско образовање, говорила немачки, француски и енглески. Школовала се у Београду, Скопљу, Солуну, Цириху, а у Београду је дипломирала на Филозофском факултету, на семинару за романистику, испрва учећи код Миодрага Ибровца, а потом на упоредној књижевности 1925. године стиче диплому код професора Евгенија Ањечкова.

Сусрет с Дудом

У својој аутобиографији, која је у рукопису сачувана у породици, Олга Попс пише да је живела као типична представница имућне грађанске престоничке класе: „Ишла сам са родитељима на забаве, била сам два пута и на дворском балу, била сам у одбору госпођица које су, све обучене у бело, специјалном лађом пошле у сусрет краљици приликом женидбе Александра Карађорђевића (...) Често сам путовала у иностранство, са родитељима и сама. Пошто сам се интересовала за уметност, обилазила сам музеје и историјске споменике; ишла сам много у позориште и на концерте. Писала сам песме, од којих је неколико изишло у 'Раскрсници' и 'Покрету' под псеудонимом Вера Весна.“ 

Године 1926. двадесеттрогодишља Олга Попс удаје се за Душана-Дуду Тимотијевића, београдског коленовића, који је у то време радио као адвокатски приправник код њенога оца. Иако сасвим интегрисан у српско друштво, Фридрих Попс је ипак, као истакнути јеврејски првак, желео да се његова деца браком вежу за Јевреје. Међутим, нити једно од његово четворо деце није склопило брак са припадницима Мојсијеве вере.

Сва његова деца починила су „мезалијансе“, што је њему прилично рушило углед у јеврејској заједници. Олгина сестра Ела удала се за унука војводе Радомира Путника, доктора Милутина Ивковића-Милутинца, чувеног фудбалера, брат Владимир оженио се Чехињом, а најмлађа ћерка Лили удала се, „од свих људи на свету“, како је њен отац са сетом говорио, за – Бугарина, што је старом ратнику са Једрена и Брегалнице нарочито тешко пало.

Пошто Олга није прешла на православље, са Душаном Тимотијевићем венчала се у Новом Саду, на територији угарског цивилног законика који је признавао грађански брак. То исто је касније учинила и Ела кад се удала за Милутина Ивковића, а Владимир и Лили венчали су се у Старокатоличкој цркви, где је поп Калођера, како се сећа Душанов и Олгин син Коста Тимотијевић, пристајао да венчава и будисте и муслимане.

Међу леграинима

Са Душаном Тимотијевићем, по пореклу и социјалном статусу повезаним са свим виђенијим београдским грађанским кућама, Олга се упознала на заједничкој литерарној секцији Друге женске и Треће мушке гимназије. Склопивши брак са перспективним младим правником и новинарем, оснивачем „Путева“, утемељивачем авангардне групе „Марсијас“, сарадником „Прогреса“, аутором и чувеним уредником „Политике“, ратним извештачем из Абисиније, оснивачем „Политикиног Забавника“, новинарем и уредником у листовима „Глас“ и „Борба“, а потом и оснивачем Новинарско-дипломатске школе, Олга је одлучила да, пошто је она као дете била препуштена гувернантама, свога сина Косту подиже сама. Време до његовог поласка у школу искористила је да преводи И. Шоа, Б. Брехта, Р. Монтгомерија и друге ауторе.

Заједништво са Душаном, ангажованим младим интелектуалцем, било је важно за њен даљи професионални ангажман. У својој аутобиографији Олга бележи да је тај утицај био одлучујући и, заправо, формативан. Она је, захваљујући Душану, почела да критички чита новине, да се интересује за политичке догађаје, њихово тумачење и контекстуализацију, размењујући мисли и ставове и са друштвом лево оријентисане београдске младежи.

Управо у вези са родитељском идеолошком позицијом и деловањем целог једног круга београдске интелигенције, њихов син Коста Тимотијевић у својим сећањима и белешкама уводи појам „леграин“, што је скраћеница од – лева грађанска интелигенција. Био је то посебан слој друштва који се, с једне стране, у извесном смислу оградио од свог природног окружја – буржоаског, грађанског модела – да би се приближио једном другом социјалном, културном и идеолошком контексту који му, заправо, није био иманентан.

И сама Олга Попс Тимотијевић нашла се у процепу између порекла и избора. На једном месту у својој биографији она бележи да је била „мондена“, волела лепе хаљине и луксузан живот на какав је у окриљу своје велике и имућне породице навикла. Али, с друге стране, она се „из правдољубља“, како каже њен син, приклања посве супротној идеолошкој матрици.

Из те позиције она ће се ангажовати на раду и уређивању часописа „Жена данас“. 

Гласило Женског покрета

Тај часопис основан је 1936. године у Београду, званично као приватна женска новина, а уистину као незванично гласило Омладинске секције Женског покрета, на иницијативу и уз подршку Комунистичке партије. Споља гледано, био је то женски илустровани лист који је имао за циљ да образује, освести, подстакне на самосталност и забави жене у Србији.

И одиста, тај лист одговарао је на потребе новог времена: искуство Првог светског рата донело је нова сазнања у односу на могућности испољавања личности, способности и умећа жене, једнако као и њене људске снаге. Неизмеран допринос жена у ратним околностима, пожртвованост не само мајки које су на фронт слале своје синове, него и многих жена које су, најчешће као болничарке, биле и у позадини или, чак, на самој линији фронта, учинио је да се визура друштва према жени промени. У послератним годинама, у процесу развоја грађанског друштва жене су се укључивале у образовни систем, што је као последицу имало њихов излазак из сфере приватности и улазак у јавни живот.

Европска грађанска друштва суочавају се са чињеницом да је и жена, не само као брачна садружница и не само као мајка, придоносила формирању националног идентитета. Излазећи из традиционалних породичних оквира, искорачујући из улоге мајке и супруге, жена успева да се реализује на различитим пољима и да понекад, упркос великим отпорима и препрекама, досегне значајне резултате. Једна од борби коју су жене успешно водиле била је и борба за право гласа.

Још од времена индустријске револуције, када су развој технологије и усавршавање машина учинили да за рад више није најважнија мушка телесна снага у елементарном виду и да се у процес рада могу укључити и жене, омогућио је женама да постану видљивије на социјалној мапи друштава у којима су живеле.

А совјетска комунистичка револуција, на практичном плану, донела је снажну еманципацију жена, уводећи их као равноправне чиниоце у јавном, политичком и сваком другом сегменту испољавања друштвености. 

Неман пред вратима

Трећа и четврта деценија 20. века остаће у историји упамћене као драматично доба бујања фашизма, на који су различите државне и друштвене заједнице различито реаговале. Један део српског друштва окреће се левој, тада проскрибованој, комунистичкој идеји.

У том смислу, интересантна је позиција листа „Жена данас“. Заогрнута бригом о побољшању женске позиције у друштву и оплемењивању њихових живота, „Жена данас“ у свом дуплом дну носи жестоку осуду фашизма. Иако заговара женску еманципацију и феминистички активизам, који се везују за грађанско друштво, тај лист настаје заправо из актуелне потребе Комунистичке партије да се супротстави надолазећем фашизму као злу које може уништити свет.

Дакле, у једном тренутку долази до укрштања интереса грађанског, тј. капиталистичког, и пролетерског, тј. комунистичког, погледа на свет. Иако је то прожимање било краткотрајно, један од драгоцених резултата тог привременог „брака из интереса“ био је лист „Жена данас“. А личност која је можда најсликовитије репрезентовала стање духа једног дела југословенске и српске јавности свакако је била Олга Попс Тимотијевић.

Када јој је у децембру 1937. године било понуђено да преузме место главне уреднице „Жене данас“, као и да фингира власницу листа, она је предлог прихватила. Због полицијске присмотре и контроле, било је потребно наћи некомпромитовану личност, без идеолошких „левих репова“.

Она је као уредница „Жене данас“ неговала концепт листа који је зацртан још на самом почетку излажења: својим принципијелним ставом утицати на свест жена, на изградњу њихове личности, храбрити жене у настојању да се изборе за самосталност и равноправност, помоћи у васпитавању деце, указивати на путеве решавања конкретних животних проблема, упознавати их са различитим културама и положајем жена на свим крајевима света, укратко – својим просветитељским ангажманом обликовати нови идентитет савремене жене.

Међутим, на месту главне и одговорне уреднице „Жене данас“ Олга Тимотијевић суочавала се са многобројним идеолошким и финансијским проблемима, као и дилемама везаним за уређивачку политику.

Ни њој ни њеним сарадницама није било лако да воде једну врсту паралелне рачунице: рећи оно што се жели, што није по вољи актуелних власти и идеологије, а да то буде видљиво само оној циљној групи којој је намењено – радној жени која би могла бити један од мотора револуционарних промена у друштву.

Ауторке „Жене данас“ развиле су посебну стратегију маскирања смисла, покушавајући и углавном успевајући да споје феминистичку борбу са комунистичким идејама, и све то упакују у један јединствени производ који одише модерном и негованом женственошћу.

Под окупацијом

Крајем 1939. године Олга Тимотијевић је сама тражила да буде разрешена дужности главне уреднице, јер је одлучила да преузме бригу око два мала детета своје млађе сестре Еле.

Ела (Катарина) је са доктором Милутином Ивковићем имала две ћерке – Гордану и Мирјану. Не завршивши започете студије права, она је са Јулијаном Вучо, супругом надреалистичког песника Александра Вуча, у приземљу куће Попсових у Париској 13 отворила модни салон. Израђивала је на разбоју оригиналне тканине, била вешта у цртању на стаклу и порцелану, правила фигурице од теракоте. Ела је почетком 1938. године оболела од туберкулозе, лечила се безуспешно у Швајцарској и по повратку у Београд крајем те године је умрла.

Милутин се није више женио, упустио се у јавну и политичку активност. Као што је Олга била уредница „Жене данас“, он је био уредник „Младости“, иза којег је стајао ЦК СКОЈ-а са Лолом Рибаром на челу. За време рата помагао је илегалцима, скривао их и лечио када је то било потребно. Ухапшен је 23. маја 1943. године и убрзо убијен.

Пошто је 1939. године отишла са места уреднице „Жене данас“ (последњи, 30. број „Жене данас“ је полицијски заплењен а његово даље излажење забрањено), Олга Тимотијевић дочекала је окупацију у Београду. У јануару 1943. године провела је скоро месец дана у затвору Гестапоа. Ухапшена је зато што су Немци тражили новац, хартије од вредности и злато њенога оца. Са њом је био ухапшен и њен син Коста, тада седамнаестогодишњак.

Гестаповци су јој рекли да знају за њен ангажман у „Жени данас“ и политичка опредељења њенога мужа, али она је успела да се представи као домаћица и супруга која нема ни интересовања ни разумевања за политику. На интервенцију неких пријатеља и откуп од 120.000 динара, пуштена је кући. 

Још на почетку рата морала је да се пријави властима као Јеврејка, и све до одвођења јеврејских жена у логор на Сајмишту носила је жуту траку и значку. Дозвољен јој је био боравак у Београду, као и свим Јеврејкама удатим за Србе. Неко време била је у Нишу јер је њен муж Душан тамо био једно време у заробљеништву. (Заробљен као официр Југословенске војске у Априлском рату 1941, Душан Тимотијевић је потом депортован у заробљенички логор у Оснабрику у Немачкој, где је остао до краја рата). 

У Нишу је мало ко знао да је Јеврејка, радила је у Црвеном крсту. Пошто се вратила у Београд, Немци су је истерали из куће у Румунској, па се са сином сели у Јевремову улицу. Током рата непрекидно је помагала НОБ прилозима у новцу, роби и лековима. Тако је припремала и организовала слање пакета не само своме мужу и брату, рођацима и пријатељима, него многобројним непознатим Јеврејима у заробљеништву који нису имали породице.

За све време окупације, како вели њен син Коста, мото јој је био: 1) Свако има право да преживи; 2) Свачија је дужност да у томе помогне другима.

Олга Тимотијевић одиста је тако и живела.

После рата Олга Тимотијевић је постала чланица Градске управе Антифашистичког фронта жена (АФЖ), радила неко време као волонтерка у библиотеци Централног комитета у „Мадери“, затим кратко и у Министарству просвете. Потом је била директорка „Дечије књиге“, а онда уредница зборника Жене Србије у НОБ.

Пензионисана је 1966. године, али је наставила да ради на уређењу књиге Жене Србије у НОБ која је за њу и њено схватање света била веома важна.

Умрла је у Београду 21. новембра 1973. године.