Eкономске последице рата у Ирану: Кључеви Ормуског мореуза и цена црног злата

У понедељак, 2. мартa, са интензивираним војним ударима широм Блиског истока, дошло је до највећег скока цене „црног злата“ у последње четири године.

Пошто је рат затворио Ормуски мореуз, виталну артерију код иранске обале кроз коју пролази око петине светске сирове нафте, сирова нафта марке Брент нагло је скочила за 9% – на 79 долара по барелу. У Европи, природни гас је скочио за чак 38%, што је највећи пораст од августа 2023. године.

Раст цена енергената ствара забринутост да би последична бржа инфлација могла негативно да утиче на глобалну економију, па се главне светске берзе налазе у паду.

С тим повезано, како инвеститори покушавају да умање ризик, повећана је тражња за тзв. сигурном имовином. Злато се приближило цени од 5.400 долара по унци, долар је апресирао за 0,6%, а повећани су и приноси на трезорске обвезнице САД.

Порасле су и цене акција енергетског и одбрамбеног сектора (корпорације Exxon Mobil за 4,5%), док су акције British Airways-а опале за 5%, услед прекинутог режима летова на Блиском истоку.

У међувремену, Aramco је обуставио рад највеће рафинерије у Саудијској Арабији након напада дроном у том подручју, док је QatarEnergy обуставио производњу течног природног гаса након напада на свој комплекс Рас Лафан.

Колико би сирова нафта могле да поскупи?

Док у „магли рата“ тржишта имају тенденцију да тргују вероватноћама уместо фактима, већина геополитичких догађаја има ограничен дугорочни утицај на тржишта имовине. 

Иначе, рат у Ирану само је додатак на листу неповољних фактора за тржишта, као што су страхови од поремећаја изазваних вештачком интелигенцијом, на пример. Инвеститори су сада фокусирани на то колико ће дуго трајати сукоб и колико далеко би се непријатељства могла проширити, након што је Трамп рекао да би кампања могла да траје недељама. 

Амерички председник је позвао иранске лидере на капитулацију, али је шеф безбедности Исламске Републике рекао је да нема намеру да преговара са Сједињеним Државама.

На почетку године многи аналитичари су очекивали да ће „превише засићености“ нафтом, узроковане растућом понудом у Заливу и другде, услед слабе тражње спустити цене на 55 долара по барелу, а међународна агенција за енергију предвиђала је за 2026. вишак понуде од просечно 3,7 милиона барела дневно.

Али растуће тензије у Заливу, заједно са строжим западним санкцијама, ове године су већ довеле до раста цена за око 20%.

Глобална тржишта нафте и пре почетка конфликта су била нервозна. Још у петак је нафта типа Брент продавана за 73 долара по барелу – око 10 долара изнад онога што би оправдали фундаментални показатељи понуде и потражње – да би се у понедељак цена  попела на 79 долара по барелу.

Дуготрајнији регионални сукоб и, посебно, блокада Ормуског мореуза, кроз који пролази око 15 милиона барела нафте дневно – што је отприлике трећина светске нафте која се допрема морским путем – могли би да подигну цену нафте на 100 долара по барелу. 

А продужен сукоб, са ценама нафте изнад 100 долара по барелу, значајно би утицао на глобалну економију.

Трамп је већ саопштио да ће се бомбардовање Ирана наставити колико год је потребно да се постигне циљ. За разлику од сукоба у јуну прошле године, иранска одмазда је овог пута много озбиљнија, са великим бројем пројектила којим је засула Израел, арапске суседе и америчке базе у региону.

Три нафтна фактора

Колико ће трговци нафтом бити у паници и колико дуго, зависиће од три фактора.

Први је шта ће Иран следеће циљати у Заливу. У почетку су његови удари били самоодбрамбени и усмерени само на америчку војну имовину. Затим су ирански пројектили стигли и до лука, аеродрома и цивилне инфраструктуре широм региона. Неколико нафтних поља у Саудијској Арабији, Уједињеним Арапcким Емиратима и Кувајту налази се у домету иранских ракета и дронова, врло су пространа и тешко их је бранити.

Ормуски мореуз никада није био затворен за поморски саобраћај, чак ни током иранско-ирачког рата 1980-их. Његово затварање би, поред осталог, антагонизовало Кину, која купује скоро сву иранску нафту, а 37% свог увоза сирове нафте добија путем кроз Ормуски мореуз. Упркос томе, чини се да је Техеран спреман да пресече овај пролаз.

Истина, пресецање Ормуза ће бити тешко јер би америчке снаге вероватно демонтирале сваку блокаду у року од неколико сати. Свеједно, Ормуз је ионако постао неплован. Ометање сателита омета сигнале бродова, повећавајући ризик од судара, а Иран би могао и да постави мине како би пловидбу учинио још опаснијом. Првог марта, танкер под заставом Палауа, који је на црној листи Америке, погођен је ракетом код обале Омана.

Осигуравајућа друштва повећавају цене транспорта или потпуно отказују полисе за бродове који покушавају да путују. Већ високе цене превоза могле би додатно порасти.

Алтернативне руте имају ограничен капацитет. Саудијска Арабија може преусмерити бареле преко свог цевовода Исток-Запад, а и Емирати имају мањи цевовод који заобилази Ормуски мореуз. Међутим, чак и при пуном капацитету ових рута, око 8-10 милиона барела дневно, или чак око 10% укупних светских потреба, било би немогуће изнети на тржиште.

Шта ће се десити са ценама нафте на дужи рок зависи од тога да ли Трамп може да промени режим у Техерану. Ако би се то десило, комбинација растућег иранског извоза и опадајућег геополитичког ризика могла би да појача залихе и сирову нафту учини још јефтинијом. Али ако ирански режим остане на власти, да би сачувао унутрашњу подршку биће приморан да покаже силу држећи Ормуз затвореним и сејући хаос у Заливу. Иранска производња, нарочито извоз нафте, могао би снажно да опадне, а премија ризика од 8-12 долара по барелу могла би да остане на неодређено време, подижући глобалне цене сирове нафте. 

Ирански контраудари показују да Техеран за сада одржава капацитете командовања и контроле и да је одлучан да испуни обећање да рат који је Америка започела прошири на регион. Како САД и Израел имају ваздушну надмоћ, Иран користи своје офанзивне ресурсе пре него што их кампања бомбардовања исцрпи.

Техеран вероватно жели да повећа трошкове за САД и Израел – рачунајући и на политички притисак арапских земаља Залива – како би их приморао да се повуку пре него што дестабилизују режим. Међутим, како ствари стоје, брз крај рата изгледа мало вероватан. 

За САД ово би могао да буде почетак новог дугог сукоба на Блиском истоку, који би могао да изазове и грађански рат унутар Ирана. 

Европски страхови

Ескалација рата могла би да изазове значајне безбедносне, економске и миграционе последице и за Европљане, који су за сада упадљиво стидљиви у реакцијама на кризу. Француска, Немачка и Британија су у заједничком саопштењу рекле да ће „предузети кораке да бране националне интересе и интересе својих савезника у региону, а како би се уништила способност Ирана да испаљује ракете и дронове“. Не потенцирајући ко је почео сукоб, нагласили су да ће „сарађивати са САД и савезницима у региону по овом питању“.

Након што је 27 европских министара спољних послова одржало двоипочасовни видео састанак, ЕУ је објавила пажљиво избалансирано саопштење којим позива на „пуно поштовање међународног права“, апелује на Иран да „престане са развојем свог ракетног програма“, и наглашава потребу за обнављањем регионалне безбедности уз подршку „основним слободама иранског народа“.

Ипак, европски лидери су подељени. Шпански премијер Педро Санчез осудио је америчко-израелске нападе, упозоравајући да ризикују да доведу до „неизвеснијег и непријатељскијег међународног поретка“, након чега је шпански министар спољних послова Хозе Мануел Албарес изјавио да Шпанија неће дозволити да се за нападе на Иран користе војне базе под њеним суверенитетом, којима заједнички управља са САД.

Насупрот томе, Мерц је у недељу рекао да „није време да држимо предавања нашим партнерима и савезницима“. „Делимо многе њихове циљеве, иако нисмо у могућности да их сами остваримо“, додао је Мерц.

Са ракетама које падају широм Блиског истока и због страхова од претње Кипру, Европска унија је прешла на кризни режим, сазвавши хитне недељне седнице и планирајући низ ванредних састанака, поред осталог у Никозији у уторак.

Бриселска администрација се суочава са тешким задатком да састави кохерентан спољнополитички одговор на кризу у региону у коме нема значајан утицај, док се истовремено суочава са изазовима на неколико фронтова код куће и у иностранству.

Европа и енергенти

Уз то, ЕУ се спрема за нагли раст цена енергије који би могао да изврши додатни притисак на иначе посрнулу економију Уније. Пошиљке нафте и гаса су током викенда углавном престале да стижу из Персијског залива, након што је иранска војска упозорила танкере и друге бродове да не пролазе кроз Ормуски мореуз.

Истина, то неће имати непосредни утицај на Европу, јер већина нафте и гаса који пролазе кроз Ормуски мореуз одлази у Азију. Ипак, ограничавање понуде ће подићи глобалне цене, што ће директно утицати и на Европу.

Наиме, цене и нафта и течног природног гаса се формирају на глобалним тржиштама: сваки поремећај у Ормуском мореузу изазива тренутни скок цена који погађа европске земље, без обзира на то што оне не увозе пуно овом рутом.

Ризик од затварања Ормуског мореуза од стране Ирана разматран је на састанцима дипломата ЕУ у Бриселу у недељу. Сукоб од неколико дана, како је речено, „убризгао би геополитичку премију ризика на тржишта нафте и гаса“, али „дуготрајни поремећај током неколико недеља, насупрот томе, почео би да еродира залихе, ограничава логистику, опасно заоштравајући глобални биланс нафте и гаса – са много тежим ефектима на цене енергије“.

ЕУ тренутно већину своје нафте увози из САД, Норвешке, Казахстана и Либије. Само око 5-7% европског увоза нафте је из Саудијске Арабије и Ирака, који извозе кроз Ормуз.

С друге стране, 60% течног природног гаса ЕУ добија из САД, а следе га Алжир и Русија. Катар, други највећи извозника ЛНГ-а на свету, у трећем тромесечју 2025. у европском увозу ЛНГ-а учествовао је са само око 6%.

Иначе, ОПЕК+, картел земаља произвођача и извозница нафте, саопштио је 1. марта да ће у априлу повећати производњу нафте за 206 хиљада барела дневно, што ће допринети ублажавању скока цена. Ситуација је другачија у односу на 2022, када је дошло до снажног скока цена, будући да земље ЕУ имају резерве нафте за око 90 дана. Ризик од затварања Ормуског мореуза од стране Ирана разматран је и на састанцима дипломата ЕУ у Бриселу у недељу.

Сукоб од неколико дана, како се наводи, „убризгао би геополитичку премију ризика на тржишта нафте и гаса“, али „дуготрајни поремећај током неколико недеља, насупрот томе, почео би да еродира залихе, ограничава логистику, опасно заоштравајући глобални биланс нафте и гаса – са много тежим ефектима на цене енергије“.