Хелена лијепа и он у киши: Драго Млинарец, добри дух бољих времена štampaj

Историја рок музике обилује годинама које би се из овог или оног разлога могле назвати чудесним: готово свака од тих година оставила нам је понешто што ће остати чврсто уцртано на мапама наших живота, нешто по чему памтимо одређени одсечак времена и себе у њему. Неке су године, међутим, биле чудесније од других: једна од таквих несумњиво је хиљаду деветсто шездесет седма.

Већ и само набрајање имена оних који су баш те године објавили своје прве албуме изазива пријатну неверицу: првих дана јануара свету се својим првим албумом представила група Дорс, а средином марта Велвет Aндерграунд, албумом који је, као и дебитантско остварење Морисонове дружине, био насловљен само именом групе. Велики прасак проширио се и на другу обалу Атлантика: лучоноша је био Џими Хендрикс, који је, несхваћен у родној му Америци, морао да оде у Лондон како би снимио и у мају објавио албум Are You Experienced?.

„Лето љубави“ 1967. године, чији је почетак био обележен једним од најважнијих дела у историји музике (не, дакле, само рок музике, или популарне музике), албумом Битлса Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band, приведено је крају застрашујуће одважним, хипнотички очаравајућим дебитантским остварењем групе Пинк Флојд, плочом The Piper at the Gates of Dawn. Већ и сам назив овог дела најављивао је нову епоху: фрулаш је стајао на капији зоре новог дана, можда и последњег на чијем је почетку нада била јача од стрепње. 

Као јутра што долазе зором

Тај фрулаш, у земљи коју историја памти под скраћеним именом Југославија, имао је и своје име: звао се Драго Млинарец. Јер, нова епоха у популарној музици поменуте земље, која је у то време ишла укорак са светом на начин који нам данас делује болно невероватно, отпочела је управо Млинарецовом песмом. Објављена на сингл плочи потписаној именом Групе 220, „Осмијех“ је прва југословенска ауторска рок песма: до тог тренутка, репертоар домаћих рок (тачније, „бит“ /beat/ група, како су тада најчешће називане) темељио се на препевима иностраних хитова и стидљивим инструменталним ауторским покушајима.

Дуге косе и шарена одећа коју на омоту сингла носе Млинарец (вокал, гитара, усна хармоника), Војко Саболовић (гитара), Војислав Таталовић (бас) и Ранко Бален (бубњеви), само су спољашњи знак природне и снажне повезаности Групе 220 са хипи-покретом, који је у то време био у свом зениту: песма „Осмијех“ носила је у себи ону исту поруку коју су Битлси у сателитском телевизијском преносу 25. јуна те године послали стотинама милиона гледалаца: потребна нам је само љубав, а пут до ње води преко осмеха.

На истом синглу (тачније ЕП-ју, малој плочи са четири песме) нашла се и песма „Град“, зачуђујуће сетна и носталгична ако имамо у виду да је њен аутор у тренутку објављивања још није навршио двадесет пету: Млинарец у њој пева о немилосрдном протоку времену и о томе да повратак у градове у које чезнемо да се вратимо увек доноси само тешку тугу и болну спознају да то више нису они градови из којих смо некад отишли – непромењени остају само у нашим сновима.

На другом синглу, објављеном свега неколико месеци касније, прерано остарели песник је у песми „Кад бих био Петар Пан“ изразио жељу да заувек остане дечак; тиме је заокружена динамична и плодотворна дијалектика Млинарецовог стваралаштва у потоњим деценијама: Драго је подједнако убедљиво испољавао став ироничног, од живота уморног мудраца с једне стране, и безазлену отвореност вечитог дечака с друге – у својим најбољим песмама, умео је да буде и мудрац и дечак истовремено.

О томе сведочи већ и сам списак његових песама са првог албума Групе 220: међу њима налазимо наслове какав је „Љубав је сав његов свијет“ и „Баш ме брига“, али и песме с насловима „Бесциљни дани“ и „Старац“. 

Наши дани

А тај први албум Групе, објављен у новембру 1968. године под насловом Наши дани, нови је међаш (након „Осмијеха“) који је у историји југословенске популарне музике поставио Драго Млинарец: реч је о првом ЛП-ју једне домаће рок групе. Сама чињеница да је објављен можда је и значајнија од сваке естетске расправе о уметничком домету музике урезане на винилу: рецимо само то да су песме уједначено високог квалитета, али да нема изразитог хита.

Притом дихотомија присутна у поменутим, али и другим насловима, као да указује на постојање противуречних тежњи и интересовања унутар групе: склоност ка једноставнијем изразу ослоњеном махом на љубавну и другу младалачку тематику одликовала је три песме које је потписао Војко Саболовић, као и неке Млинарецове радове. Овај други је, међутим, све јасније показивао склоност ка уметничком истраживању, како у поетском, тако и у формалном смислу: понајбољи доказ такве тврдње нуди песма „Негдје постоји нетко“, која ће десетак година касније постати окосница истоименог албума, с разлогом сврстаног међу врхунске домете соло каријере Драга Млинареца.

Ваља додати и то да је његовој одлуци да даље настави сам вероватно допринео и наступ Групе 220 са Арсеном Дедићем на сплитском фестивалу 1968. године. Песма „Разговарам с морем“ остала је без награде, али је с разлогом надживела већину награђених: чини се да је у упечатљивом дуету гласова и флаута, Драго указао Арсену на могућности које пружа рок идиом, док је истовремено, захваљујући свом већ увелико прослављеном старијем колеги, открио слободу коју нуди статус усамљеног певача сопствених песама.

Њихова ће сарадња и у потоњим деценијама обележити неке велике песме: споменимо само горко родољубиву „Домовину“ („кад боли свуда, нека дома боли“) или „Чистим свој живот“, песму беспоштедно циничног свођења рачуна, коју су некако љутито и у исти мах дирљиво отпевали Арсен, Драго и Габи Новак, на Арсеновом албуму Министарство страха, 1997. године. 

А ти се не дај

Вратимо ли се накратко у 1968, схватићемо да је објављивање Наших дана заправо означило почетак краја групе. Млинарец је у тренутку изласка плоче већ „гулио стражу“ у некој ријечкој касарни; током дванаестак месеци у којима је он стајао на бранику отаџбине, из групе у коју је требало да се врати полако се ишуњао један по један члан: кад се коначно вратио, у просторији за пробе није више било никога.

Он, међутим, као да још није био спреман да напусти Групу 220: под истом фирмом, почетком 1971. године окупио је групу младих музичара; неки од њих одиграће веома важну улогу у наставку његове каријере (басиста Ненад Зубак), а неки и у каснијим збивањима на великој сцени југословенске рок музике (бубњар Пико Станчић, гитариста Хусеин Хасанефендић). Са њима је, уз помоћ старог пријатеља Бранета Живковића на клавијатурама, снимио албум који је требало да буде нова, друга ЛП плоча Групе 220, али су већ током снимања закључили да је то дело у настајању заправо први соло албум Драге Млинареца.

Разлози одлуке да као аутор албума буде потписан само Млинарец могу се јасно разазнати на плочи, чији се музички израз грана у два правца: онај тврђи, наглашено рокерски, био је најава пута којим ће обновљена Група 220 убрзо кренути даље без свог оснивача; други, трубадурско-шансоњерски правац, наговештавао је какву ће музику тај оснивач наставити да ствара током свог најкреативнијег периода, који ће потрајати наредних десетак година.

Међу песмама из прве групе, издвајају се „Ја сам феникс“ и „Моје лађе“, у којима је наглашена интроспективност, на начин до тада непознат у југословенској рок музици, спојена с чврстом рок свирком; више од свих, међутим, заблистала је песма „Поп пјевач“, којом се громогласно отвара албум.

Ако је у поменутим двема песмама Млинарец био оригиналан и иновативан у домаћим оквирима, овде му је то пошло за руком у светским, и то тако што је међу првима (можда и први?) тематизовао проблематику статуса рок звезде, иза чије варљиво гламурозне појаве зјапе егзистенцијална празнина и раздирућа тескоба. Дејвид Боуви ће се том темом позабавити у причи о Зигију Стардасту годину дана касније, Душко Трифуновић ће је уз помоћ Бијелог дугмета опевати 1975, у песми „Шта би дао да си на мом мјесту“, да би је на измаку седамдесетих Пинк Флојд коначно апсолвирали албумом The Wall.

Међу нежнијим, „трубадурским“ песмама, издвајала се нова, убедљивија верзија композиције „Град“, као и она по којој је албум добио име: „А ти се не дај“, носила је у својој безазленој искрености моћну мисаоно-мотивациону поруку која ни данас, пола века касније, не звучи анахроно и потрошено.

Прави бисер, међутим, не само на овој плочи него и у читавом опусу Драге Млинареца, представља „Сребри се мраз“, песма у којој је долазак зиме префињеном „сфумато“ техником дочаран тако упечатљиво да се слушаоцу лêде прсти, али му истовремено постаје топло око срца.

Млинарец се овде представља као истински романтичар у пуном смислу речи; и док су његови претходници из епохе романтизма позну јесен доживљавали или као најаву коначног краја (Китс, „Лепа госпа без милости“), или као далеку најаву пролећа (Шели, „Ода западном ветру“), он је у својој елегији испеваној последњем цвету на кугли земаљској виртуозно успео да остане негде између: смрт је коначна, али је живот вечан.  

Складиште тишине

Романтичарска нит остаће снажно присутна и на албуму Пјесме с планине (1972), пре свега у снажној укорењености у природни амбијент, али и у блејковској свести о међусобној повезаности свега живог и неживог што на свету и у космосу постоји. Веза с природом на коју упућује насловна песма последица је лета проведеног далеко од грозничаве буке градова, у стваралачком спокоју који је Млинарец пронашао у природном окружењу, коме ће се касније све чешће враћати, да би крајем осамдесетих у питомој долини Сутле створио себи трајни дом.

„Нудим вам свима свој дом без крова, размишљања нова и љубав за све око нас“, певао је Драго уз надахнуту пратњу екипе која га је пратила и на првој соло плочи, појачане клавијатуристом Срећком Зубаком, који је заменио Бранета Живковића, и гитаристом Јадранком Будићем. Музичка подлога коју су стварали једним делом је ишла трагом албума које је на прелазу из шездесетих у седамдесете стварао Нил Јанг, понајпре капиталних Everybody Knows This Is Nowhere (1969) и After the Gold Rush (1970).

Осим свеукупне звучне слике у појединим песмама (гитара у насловној звучи као да је свира Јанг лично), са поменутим остварењима канадског кантаутора албум Пјесме с планине повезује и значајна спознаја да рок песма не мора нужно да траје три до четири, највише пет минута: Млинарец је себи и члановима бенда дао пуну слободу стварања у надахнутом студијском музицирању ослобођеном унапред задате дужине трајања песме.

Најлепши плод те слободе несумњиво је, уз насловну, и песма „Дијете звијезда“, узбудљив запис са путовања у дубине властите свести, које у овом случају није меланхолично понирање, већ усхићен узлет: „Летиш даље, већ си високо, а бриге су твоје незнатне сад / Земаљски беспомоћне, прате одлазак твој“. 

Упркос продукцијској несавршености, ова је песма својом дословном и метафоричком ширином нудила оплемењујући доживљај бескраја. Многима је, међутим, најдража Млинарецова песма (не само са овог албума) била и остала „Требао сам, али нисам“, лирска минијатура у којој је у два катрена и два и по минута музике Млинарец успео да смести читав живот, велелепно и трагично промашен због неповратно пропуштене прилике да се у правом тренутку изговори права реч.

Пјесме с планине памте се и по великом хиту „Ноћна птица“, занимљивом поред осталог и по томе што је текст обликован у исповедном тону, и то из женске визуре. Но то, чини се, никоме није засметало, нити је икога збунило: свима је већ – великим делом управо захваљујући аутору „Ноћне птице“ – било јасно да су изражајне могућности рок песме много веће но што се испрва претпостављало.  

Људи псећих глава и пси с лицима властитих господара 

Албум Рођење (1975) био би велик и значајан све и да је на њему забележена само једна песма: „Хелена лијепа и ја у киши“, круна је Млинарецовог трубадурско-романтичарског периода. Аутор у њој проговара из перспективе сањара „који под овом кишом, што се из неба циједи, усамљен врлуда“, обраћајући се тајновитој и фаталној Хелени Лијепој, са прелепом, безмало филозофском поруком, коју не треба вређати било каквим рационалним тумачењем: „Слушајте кишу, не чезните за сунцем“.

За стварање таласа кише у разуђеној, очаравајућој музичкој слици која представља зачудно складни спој џезираног и прогресивног рок израза, била је задужена компетентна и складна екипа музичара, махом сарадника с претходних албума, међу којима се врхунским доприносом издвојио Невен Франгеш на клавијатурама.

„Хелена лијепа и ја у киши“ велика је песма поред осталог и због тога што нема крај – само се у једном тренутку, у неосетном fade out-у кише која наставља да траје, елегантно улива у „Пјесму о дјетињству“, носталгичну реминисценцију „високог неба дечачких снова“; небо се у међувремену спустило застрашујуће ниско, али су снови остали у висинама.

Утисак наглашеније херметичности, која ће обележити Млинарецова остварења из осамдесетих, први пут је упадљиво приметан на албуму Негдје постоји нетко, објављеном 1977. године, понајпре у песмама „Гдје је истина“, „Поља“ и „Цвркут птица“. Но опет, с друге стране, на плочи се нашао и највећи хит дотадашње Млинарецове соло каријере, весела хедонистичка разгледница са путовања по Јужној Америци под насловом „Каракас“, испевана у прикладном латино ритму.

Насловна песма представљала је повратак коренима, тачније наслеђу Групе 220: „Негдје постоји нетко“ је усамљеничка ода чекању, и вери да ће се оно о чему сањамо догодити – макар и прекасно.

Мотив чекања – чекања почетка љубави и чекања њеног краја, чекања повратка и чекања на одлазак, чекања возова и чекања зиме – тако чест у Млинарецовој поезији, присутан је и у песми „Цеста“ са албума Све је у реду (1978): „Сва моја путовања отпочињу сутра, увијек говорим сутра...“

Он овде, сва је прилика, не пева о будућности зато што верује да ће она сигурно доћи, него зато што стрепи да неће. А будућност је заправо већ почела, и то се на овом албуму и те како види: од почетка до краја плоча је прожета горко ироничним коментарима актуелне свакодневице, највећим делом упакованим у чврсту рокерску свирку, којој су припомогли, поред осталих, и Ведран Божић, Пецо Петеј и Јурица Пађен.

Млинарец је поприлично љут на све и свакога: на оне којима је чепркање по туђим животима једина духовна храна („Сви све знају“); на лажљиве политичаре („Глас с броја 514 913“); на агресивне лекаре који би да га лече мимо његове воље („Не брини, докторе, све је у реду“); на свеукупни систем вредности савременог света („Циркус“) наравно, и на себе самог („Мора да сам био млад“).

Сасвим по страни од тог озлојеђеног расположења остала је прелепа шансона „Пензионери“, снимљена уживо и отпевана с истинском топлином и разумевањем за људе чији је свет остао негде у прошлости („пензионери у мојој улици / спомињу људе које нисам знао“) и којима није преостало ништа осим да шуњајући се кроз бесмислене дане чекају свој ред („јата уморних душа полијећу и одлазе“). Песма „Пензионери“ бескрајно је дирљив лирски социолошко-психолошки есеј о пролазности.

Воз у 2.10 за Београд

Велики аутори препознају се и по томе што умеју да изненаде онда кад се то од њих најмање очекује. Уморни и резигнирани Млинарец са албума Све је у реду већ након годину дана оживео је у потпуно другачијој инкарнацији, сасвим у складу с насловом нове плоче: Тако лако (1979). Већ у насловној песми он показује пуну свест о томе да је наступила нова музичка епоха („клинци у улици свирају, свирају, сада је време да се нађу у игри“), али и решеност да у том новом времену остане свој, дарујући нам на овој плочи неке од својих најбољих песама.

„Стижем у два и десет, кроз ноћ јури влак...“ – песма која се отвара таквим стиховима неминовно постаје евергрин већ на прво слушање, нарочито ако се онај ко слуша још сећа ноћних путовања од Загреба до Београда, или било којих, било ког путовања на чијем крају „на станици она чека, (а) снијег стално пада“.

„Странац“ с разлогом ужива статус највећег хита у опусу Драге Млинареца. А сви који воле „Странца“ неминовно морају бити заљубљени и у „Носталгију“, песму која затвара албум и притом као да одјављује читаву епоху.

Умео је аутор ове песме да буде носталгичан и петнаестак година раније – но сада му, у тридесет седмој, то много боље стоји – о томе сведоче стихови попут „врати ме пјесмом у стара времена, која остављах / а данас их понекад тражим“, који погађају само средиште феномена носталгије: што више чезнемо да одемо из неког света, то ћемо више за њим патити, једном, кад дође време. А увек дође.

Тако лако је снимљен у Шведској, уз продуцентску и инструменталну сарадњу Тинија Варге, са екипом сачињеном махом од шведских музичара. Исти рецепт поновљен је и на албуму Помакнуто, објављеном 1983. године. Но био је то, још једном, потпуно другачији Млинарец, ни налик оном који је три-четири године раније звучао тако свеже и полетно: и сами наслови  већине песама („Жице и антене“, „Криза“, „Урлик“, „Пластику љубим“) зрачили су помало непријатном, овом аутору несвојственом хладноћом, и само су ретки тренуци познате топлине, попут оних у песми „Што би било да те нема“ подсећали на оног Млинареца који је снимио „Дијете звијезда“ и „Хелену лијепу.“

Сасвим је извесно да је то и он сам јасно схватио, и сасвим вероватно да је одлучио да тог свима драгог Драге сачува тако што га неће заклањати новим, битно другачијим музичким творевинама. Музику ће у својој ушушканој оази мира непрекидно стварати и даље (то и није нешто чега човек може својевољно да се одрекне), али ће објављивати ретко и мало.

Ово је била прича о великим стваралачким дометима његових најплоднијих стваралачких година. Приче о његовом импресивном опусу на пољу музике за позориште, као и оне о његовом продуцентском раду, као и многи други исечци из живота потпуно и безусловно посвећеног музици, остаће за неку другу прилику. Но надајмо се да је и ово довољно да оне који су га можда помало заборавили подсети колико је и због чега је важан Драго Млинарец.