Песма којој шездесет година време не пролази: Тешка ће киша пасти

„Ја заиста никад нисам био ништа више од оног што јесам – фолк музичар који нетремице гледа у сиву светлуцаву измаглицу, очију заслепљених од суза, и ствара песме које ће лебдети у њој“, написао је Боб Дилан у Хроникама. Већ 60 година у тој измаглици лебди песма „A Hard Rain’s A-Gonna Fall“. Појавила се 27. маја 1963. године на албуму „The Freewheelin’ Bob Dylan“. Био је то Диланов други албум. 

Песма је настала у собици која се налазила изнад кафеа „Gaslight“ у њујоршкој четврти Гринич Вилиџ. Написана је на писаћој машини која је припадала човеку чије је псеудоним био Вејви Грејви (Wavy Gravy). Он је био организатор поетских вечери у кафеу „Gaslight“.

Познати фолк музичар Том Пекстон, који био присутан овом догађају, каже да је питао Дилана када му је овај прочитао текст: „Јел’ то песма?“

„Не, то је поема“, одговорио му је Боби.

Публициста Нет Хентоф, писац пропратног текста за албум „The Freewheelin’ Bob Dylan“, пише да му је Дилан рекао да сваки стих те поеме представља наслов неке будуће песме. Кад је схватио да неће успети за живота да напише толике песме прихватио је стихове као једну поетску целину.

На савет Тома Пекстона пронашао је одговрајућу мелодију. Поема се претворила у песму „A Hard Rain’s A-Gonna Fall“. Многи сматрају да је граматички неправилно написано име песме својеврстан омаж Вудију Гатрију, Дилановом идолу и учитељу.

Хутенени

Дилан је први пут ову песму јавно извео на такозваном „хутенени“ хепенингу у Карнеги Холу 22. септембра 1962. године.

Термином хутенени (hootenanny) су се током „урбаног фолк бума“, који се почетком шездесетих година 20. века дешавао у кампусима престижних колеџа и кафеима Гринич Вилиџа, означавали формални и неформални скупови фолк музичара и публике. Током тих митинга свирала се фолк музика, слушала одговарајућа поезија и водили се разговори о релевантним друштвеним и егзистенцијалним питањима. Тако пише у књизи The folk music encyclopaedia Кристин Багелар и Доналда Милтона.

Пит Сигер, један од кључних ликова те сцене, сећа се свирке у Карнеги Холу. Сваки извођач је имао 10-15 минута да изведе оно што је сматрао да треба. Дилан је, каже Пит Сигер, пришао микрофону и рекао: „Пошто имам само 10 минута извешћу једну моју песму“. Ударио је по гитари и запевао:

Oh, where have you been, my blue-eyed son?
Oh, where have you been, my darling young one?...

Тако је започео живот једне од најславнијих и најутицајних песама популарне музике.

Много година касније, кад је њеном аутору додељена Нобелова награда за књижевност, Пати Смит ће извести ову песму, на свечаној академији уприличеној том приликом.

Аутор песме и лауреат престижне награде био је (оправдано) одсутан. Пати је, направивши намерну или ненамерну грешку – ко ће то знати – у том незаборавном тренутку подсетила на хутенени хепенинге из Гринич Вилиџа. Тако је једна величанствена кружница кроз простор, време, различите друштвене слојеве, обичаје и норме, као моћни уроборус пронашла свој други крај. 

Погребна песма

„A Hard Rain’s A-Gonna Fall“ је „апокалиптична песма о разореном друштву“. Многи је повезују са Кубанском кризом која је у октобру 1962. године довела свет на ивицу свеопште атомске катаклизме.

Чињеница да је песма настала неколико недеља пре избијања кризе указује на могуће друге изворе инспирације. Криза је избила 15. октобра 1962. године, а Дилан је песму месец дана раније већ јавно изводио и објавио њен текст у познатим фолк магазинима Sing Out и Broadside.

Овакав редослед ствари нас поново враћа на странице Диланових Хроника. Тамо пише да је Боби тих дана проводио доста времена у њујоршкој Јавној библиотеци. На микрофилмовима је читао чланке из новина које су излазиле од 1855. до 1865. године. Текстови су говорили о друштву оптерећеном сукобима и нетрпељивостима између различитих социјалних групација.

„Добијао си утисак да су саме те новине биле близу тога да експлодирају, а муња да севне и уништи све. Сви користе истог Бога, цитирају исту Библију и закон и литературу“, пише Дилан.

Стогодишњи временски размак није довео до никаквих промена у друштвеном функционисању.

„После извесног времена постајеш свестан једино културе у којој владају осећања мрачних дана, раскола, зла на које се одговара злом, заједничке судбине људских бића гурнутих са свог пута. Све то личи на неку дугу погребну песму...“

Ако се ова библиотечка открића интерполирају са хладноратовском паранојом која је у то време прожимала америчко друштво онда добијамо праве обрисе места одакле је песма „A Hard Rain’s A-Gonna Fall“ дошла.

Амерички новинар Роберт Хилберн је 2004. године направио један од најбољих, ако не и најбољи интервју са Бобом Диланом. Том приликом Дилан је говорећи о песми „A Hard Rain’s A-Gonna Fall“ рекао да није важно одакле песма долази. Важно куда вас води.

Питања и одговори

Плавооки син, главни лик ове песме – „мило дете“, како га је у преводу објављеном у култној књизи ТРИП – Водич кроз савремену америчку поезију назвао Влада Бајац, суочен је са низом фундаменталних питања на којима почива људско битисање. Непознати пропитивач – Бог, Свети Петар, врховни судија, неки неприкосновени господар живота и смрти –пита га „Где си био“, „Шта си видео?“, „Шта си чуо?“, „Кога си срео?“, „Шта ћеш сада?“

Одговори плавооког сина – катастрофични, апокалиптични, есхатолошки по својој природи, истовремено поетски узвишени и људски надахнути – снагом Пикасове Гернике исцртавају моћну фреску на којој је приказан један посрнули универзум који бесомучно јури ка сопственом самоуништењу.

Одговори на цитирана питања сведоче о Дилановом еруптивном поетском таленту. Речи, поетске слике и метафоре шикљају као узаврели гејзир.

„Видео сам новорођенче окружено бесним вуковима“ (В.Б.); „Чуо тутњаву таласа што цео свет би потопио“ (В.К.); „У гробу најдубљем сам био, тамо где светла нема“ (З.П.); „Срео сам дете крај мртвог понија“ (В.Б.); „Где црно је боја и ништа је број“ (З.П.); „Где је пуно људи а сви празних шака“ (Д.А.); „Где глад је гадна, где душе су заборављене“ (В.К.) … стихови су који говоре суштаствене ствари о свету.

Постоје, колико сам успео да провалим, четири превода ове песме на српски. Драгослав Андрић (у књизи Стерео стихови), Влада Бајац (у култној књизи ТРИП – Водич кроз савремену америчку поезију) Зоран Пауновић (Доба хероја) и Владимир Копицл (Песме 1961-2012). Овде су коришћена сва четири превода. Означена су иницијалима преводиоца.

Свакидашња јадиковка

Време у којем је песма настала и редослед догађаја који су уследили ову песму су нераскидиво повезали са страхом од нуклеарног самоуништења. Њен каснији вишедеценијски живот учинио ју је релевантном и у многим другим областима. „Као што је била хладноратовски значајна на свом настанку“, рекла је Џоан Баез, „тако је и касније била тачна и прецизна кад су у питању киселе кише, озонски омотач, глобално загревање, глад и епидемије.“ Бројан је и несагледив конативни потенцијал ове песме.

За потребе отварања изложбе „Експо“ у Сарагоси 2008. године Боб Дилан је снимио нову верзију песме „A Hard Rain’s A-Gonna Fall“ са текстом који се бавио еколошком проблематиком.

„Ја нисам неки мелодиста. Све моје песме су засноване на протестантским химнама, на сонговима састава Картер Фемили и на разним блуз варијацијама“, рекао је Дилан у споменутом интервјуу Роберту Хилберну.

Опште је прихваћен став да је песма „A Hard Rain’s A-Gonna Fall“ инспирисана шкотском фолк баладом „Lord Randall“ из 19. века. У њој мајка стално понавља питање свом сину: „Oh, where have you been Lord Randall, my son?“ У даљем току песме се сазнаје да је син био отрован и да је умро.

Боби је узео шта му је било потребно из те песме и онда укључио свој таленат, несумњиву музичку и поетску ерудицију, бескрајну машту и сеизмографски прецизан осећај за дух времена.

Постоје бројне добро фундиране студије шпанских теоретичара књижевности које доказују директну повезаност Диланове „Тешке кише...“ са неким песмама из Лоркине збирке „Песник у Њујорку“. Лорка је те песме писао 1930. године. Збирка је први пут објављене постхумно 1940, десет година касније. Исте те године преведена је на енглески језик. И заиста док читате песме „Повик ка Риму“ или „Ода Волту Витмену“, не можете да се отмете утиску да ту постоји сличност која се не може занемарити. Сличне су поетске слике и ритам у којем се пева.

Док ја слушам како добује Диланова „Тешка киша...“, мени се некако увек јави сећање на песму Тина Ујевића „Свакидашња јадиковка“. Знате оно:

И знај да Син твој путује
долином свијета туробном
по трњу и по камењу,

од немила до недрага,
и ноге су му крваве, 
и срце му је рањено.

Разне асоцијације које „Тешка киша...“ побуђује мера су њене универзалности и органске повезаности са основним постулатима људске судбине у овој „долини суза“.

Фасцинантна је чињеница да је Боб Дилан има само 21 годину кад је ову песму написао. „Да двадесетједногодишњак напише овакву песму, оваквог песничког замаха и поетске снаге заиста је чудо“, рекао је Роберт Форстер из састава Go-Betweens чије неке песме досежу Диланове висине („Baby Stones“, „Rock And Roll Friend“). „Клинац који дође у Њујорк из неке забити у Минесоти и онда напише овакву песму?! То је заиста чудо и највеће изненађење које је Дилан приредио у својој каријери“.

Обраде

Диланова „Тешка киша...“ дала је протестној песми метафизичку димензију, пише у једном угледном часопису. Снагом, универзалношћу и инхерентно заводљивошћу, песма је инспирисала многе да је уврсте у свој репертоар и сниме сопствене верзије.

Верзија састава The Staple Singers се, по мом мишљењу издваја као најбоља. Попс Стејплес и његова фамилија су ову песму интерпретирали као религијски gospel song. Урадили су то савршено. На начин који се практикује у јужњачким пентекосталним црквама у којима заједничка песма представља пут ка религиозној екстази.

Ни артифицијелна и намештена верзија Брајaнa Ферија не заостаје. Он је то извео као неки денди из изгубљеног и заборављеног романа Оскара Вајлда. На тај начин је овој вишедимензионалној, дијамантској песми додао нову фацету.

Ако је Дејв Ван Ронк био „градоначелник“ њујоршке четврти Гринич Вилиџ и најекспониранији члан велике фолкерске комуне која је ту обитавала, онда је Пит Сигер био „патријарх“ који је предводио велико фолкерско племе. Сигер је исте 1963. године када се „Тешка киша...“ појавила, снимио своју верзију ове песме. Изашла је у оквиру броја 31 публикације Broadside.

Пит Сигер је био одушевљен Диланом, подржавао је младог музичара из Минесоте на све могуће начин. Међутим, неколико година касније, кад је Боби укључио своју гитару у струју и изјавио да „више неће да ради на Мегиној фарми“, дошло је до раскола. Пит Сигер је са секиром у рукама тада јурио да пресече гајтан који је Диланову гитару спајао са електричном струјом.

Специјализовани сајтови који се баве обрадама познатих рок песма обавештавају да има преко 100 различитих верзија „Тешке кише...“

Завршна разматрања

Слажем се Гајом Кајзером из састава Thin White Rope који је рекао „Моја гитара може да промени свет колико и мој курац.“

Слажем се и са Јаспером Де Зутом, ликом из романа „Utopia Avenue“ Дејвида Мичела који каже: „Ако песма посади идеју или осећање у нечији ум, она је већ променила свет“.

Али највише се слажем са мојом другарицом Јањом која је рекла: „Људи су највеће џукеле“.

Свакојако зло на овом свету је од људи. Тако је и тако ће бити увек. Једна песма, па макар била моћна, јака и лепа као „A Hard Rain’s A-Gonna Fall“ не може ништа да промени у таквом поретку ствари. Њена узалудност у том контексту је еклатантна. Она међутим остаје као величанствени монумент који подсећа на једно време кад се веровало да свет може да буде бољи.

За крај овог текста, ево последњих стихова из песме „А певач Дилан у Дојчланд хали“ немачког песника  Томаса Браша из његове збирке Лепи 27. септембар (Радни сто, 2022):

Времена се мењају:
све су хладнија.
Ко је још прекјуче на устанак позивао,
данас је два дана старији.

Шездесет година смо старији а ништа нисмо научили од плавооког сина.