Квинси Џонс, васељенски патријарх популарне музике: Лепо време, добра кафа и сећање на београдски џез štampaj

Вест о смрт Квинсија Џонсa – „музичког титана“, како је рекао његов „селестијални брат“ Мајкл Кејн, обojица су рођени истог дана, исте године, у исти сат – вратила ме је у далеку прошлост. Одједном сам се нашао у Крагујевцу с краја шездесетих година прошлог века.

Седео сам у петом или шестом реду, у то време, елитног биоскопа „Пионир“. Чекао сам да почне филм „У врелини ноћи“ редитеља Нормана Џуисона. На плакату је писало да су главни глумци Род Стајгер и Сидни Поатје. Светла су се угасила и почео је филм. Убрзо ће се испоставити да је један од најбољих које сам гледао.

На самом почетку десило се чудо. Реј Чарлс је запевао песму „In The Heat Of The Night“. Призор топле јужњачке ноћи пуне разних наговештаја спојио се са фантастичном песмом и јединственим Чарлсовим гласом. Усхићен, сутрадан сам отишао поново да гледам филм. Научио сам шпицу напамет. Запамтио сам да је аутор музике за филм и коаутор споменуте песме неко ко се зове Квинси Џонс.

„Ми смо знали све о филму, музици и фудбалу пре интернета“, говорио је резигнирано мој гимназијски друг Врана док смо много година касније у кафићима око „Лиона“ испијали пиво и сећали се оног што је некад било. После је Врана, нажалост, прешао преко реке и оставио ме самог да памтим филмске шпице, имена чланова разноразних бендове и саставе фудбалских тимова. Име Квинсија Џонса је остало урезано у памћењу заувек.

Од Сијетла до Париза

Квинси Џонс је један од највећих музичких ликова 20. века. Деловао је као композитор, аранжер, аутор филмске музике и продуцент.

Каријеру је започео као четрнаестогодишњи трубач у Сијетлу. Ту је упознао две године старијег певача који се звао Реј Чарлс. Направили су бенд и свирали поп хитове на матинеима за публику коју су чинили морнари америчке ратне морнарице и њихове девојке. Сијетл је у то време, 1946. године, био главна ратна лука.

„После матинеа Реј и ја смо одлазили у клуб 'Елкс' и свирали би-бап целу ноћ за џабе. Реј је певао као Нет Кинг Кол и Чарлс Браун и свирао алт саксофон као Чарли Паркер“, сећа се Квинси.

Ту негде га је чуо легендарни вибрафониста Лајонел Хемптон и кооптирао га у свој бенд. Спремали су се за турнеју по Европи. Кад је Хемптонова супруга сазнала да Квинси има само 15 година, извршила је притисак на свог супруга да отпусти младог трубача. „Дечко треба да иде у школу“, говорила је.

Тако је и било. Квинси је брзо добио стипендију за Беркли колеџ у Бостону. Дању је ишао на предавања, а ноћу свирао по опскурним клубовима.

Глас о суперталентованом младом трубачу брзо се прочуо. Џез басиста Оскар Петифорд је позвао седамнаестогодишњег Квинсија да дође у Њујорк и уради неке аранжмане за његов нови албум.

У Њујорку млади тинејџер упознаје џез великане као што су Мајлс Дејвис, Телонијус Монк и Чарли Паркер. Дизи Гилеспи га ангажује за европску турнеју, и врло брзо се Квинси нашао у Паризу који је постао његов нови дом.

Ту је наставио музичко школовање код Надије Буланже чији су ђаци у претходном периоду били Игор Стравински и Арон Коупленд. „Много сам научио од ње. Пре свега како се аранжирају гудачи. У Њујорку црнац је могао да аранжира дуваче и ритам секцију. Гудачи су припадали белцима“, рекао је Квинси Џонс.

„Париз је у то време био ’врео’ град. Брижит Бардо је имала 24 године, а Жана Моро 23. Ту сам упознао људе као што су Пабло Пикасо или Џемс Болдвин. Било је и пуно америчких џезера који су уживали у слободи и уважавању које нису имали код куће.“

Париз је 1959. године постао поприште јединог неуспеха у Квинсијевој каријери. Ту је доживео фијаско са својом бродвејском ревијом „Free And Easy“. Изгубио је пуно новаца. Међутим, као интелигентан човек извукао је наук из тог неуспеха: „Научио сам разлику између музике и музичког бизниса.“

Познавање те дистинкције омогућило је да му остатак каријере буде потпуни успех. За Греми награду је номинован 80 пута, 28 пута је био добитник. Ретко ко може да се мери са овим бројкама.

Бесмислена шоубизнис таутологија која гласи „ништа не успева као успех“ важи за каријеру Квинсија Џонса. Он је као митски краљ Мида имао магичан додир. Све чега се дотакао – као продуцент, аранжер или композитор – претварало се у злато. Све што је радио доносило је успех, славу и новац. Од соула (плоче Реја Чарлса, Арете Френклин, Пати Остин), преко диска и фанка (Дона Самер, Чака Кан, Џорџ Бенсон), до класичног џеза (Сара Вон, Дизи Гилеспи, Мајлс Дејвис) и филмске музике („Боја пурпура“, „Добар посао у Италији“, „Бег“ и други).

Трилинг Мајкла Џексона

Највише успеха имао је, ипак, са Мајклом Џексоном. Њихова три заједничка албум – „Off The Wall“ (1979), „Thriller“ (1982) и „Bad“ (1985) – представљају апсолутни музички и комерцијални тријумф, нарочито овај средњи – „Thriller“.

„Мајкла сам упознао као дванаестогодишњег дечака у кући Семија Дејвиса Јуниора. Касније смо се срели на снимању филма „The Whiz“ Сиднија Ламета 1978. године. Мајкл ме је фасцинирао. Знао је сваку реплику, сваки корак, уопште није грешио. Једном је погрешно изговорио име грчког филозофа Сократа. Ја сам га исправио. Он ме је погледао и збуњено рекао ’Стварно се тако изговара’. После тога смо договорили сарaдњу.“

Издавачка кућа Мајкла Џексона била је скептична према најављеној сарадњи између њиховог пулена и Квинсија Џонса. Мислили су да је Квинси сувише џезерски оријентисан.

Дванаест милиона продатих примерака албума „Off The Wall“ показује да је бојазан била неоправдана. Квинси Џонс највише памти снимање песме „She’s Out Of My Life“ коју је он годинама чувао за Френка Синатру. Каже да Мајкл сваки пут ту песму певао плачући. „Сузе су остале на винилу“, рекао је Квинси Џонс у једном интервјуу.

Три године касније, 1982. је дошао албум „Thriller“, најуспешнија и најбоље продавана плоча у историји популарне музике. Конгломерат мјузик хола, водвиља, пост-диска, r&b, соула, синт-попа и рока преплавио је уши публике широм света.

Основна Џексонова идеја да сними албум на којем ће „свака песма да буде убица“ успешно је реализована. Квинси Џонс је саставио одличну екипу  музичара који су могли да реализују ту идеју. Доминантни су били чланови бенда Тото – Стив Лукатер, браћа Поркаро и Дејвид Паич – затим гитариста Еди Ван Хален чији је хеви метал соло у песми „Beat It“ један од врхунаца албума.

Појављивање Пола Макартнија у песми „The Girl Is Mine“ је посебан куриозитет. Као и глумца Винсента Прајса, чији је „хорор“ монолог на крају насловне песме „окренуо завртањ“ још неколико пута.

У време појаве албума „Thriller“ музика се више гледала него слушала. Такав след ствар учинио је да плесна кореографија коју је Мајкл Џексон сам осмислио за видео презентацију песама са албума „Thriller“ постане саставни и добро фундирани елемент музичке понуде. То се нарочито односи на његов „moonwalk“ плес који се брзином муње раширио по свим улицама света. И данас је важан елемент „street arta“. У било ком граду на овој планети, у било којој улици, у свако доба дана, може се видети како неки пркосни адолесцент „шета по месецу“ као Мајкл Џексон пре 40 и нешто година.

Албум „Thriller“ је до краја 1983. године био продат у 32 милиона примерака. До данас је догурао до 70 милиона, 34 пута је био проглашен за платинасту плочу. Синглови са песмама „Billy Jean“ и „Beat It“ били су No. 1 хитови. У вашингтонској Конгресној библиотеци албум „Thriller“ је означен као „културно, историјски и естетски важан снимак“.

Како си? Добра кафа, лепо време!

Анегдоту са којом ћу завршити овај текст први пут ми је испричао добри доктор пре неколико месеци. Њему је испричао Каменко Пајић. За оне који не знају треба рећи да је Каменко Пајић наш познати фоторепортер који већ годинама живи и ради у Сједињеним Државама.

Елем, Каменко је 1999. године имао прилике да упозна Квинсија Џонса захваљући могулима из новинске куће АП. Замолио је Квинсија да направе један заједнички снимак који ће послати пријатељима у Београд. У том тренутку Квинси се загледао у Каменка и рекао му на чистом српском језику: „Како си? Лепо време, добра кафа.“  

Каменко само што се није срушио. На питање како зна те српске фразе, Квинси му је рекао да је крајем педесетих година прошлог века био два пута у Југославији са оркестром Дизија Гилеспија. Свирали су у Љубљани, Загребу и Београду. Министарство спољних послова САД је било покровитељ тих турнеја чија је сврха била превазилажење баријера које је Хладни рат успоставио.

Ова анегдота показује да је Квинси Џонс био светски човек, нека врста „васељенског патријарха“ популарне музике. Његово музичко умеће није само поништавало просторне раздаљине већ и оне временске. Крагујевачки биоскоп „Пионир“ са краја шездесетих година стоји барабар поред концерта који су Мајлс Дејвис и Квинси Џонс одржали 8. јула 1991. године у Монтреу у Швајцарској и који је забележeн на албуму „Miles & Quincy Live At Montreux“. То је последњи албум Мајлса Дејвиса. Три месеца касније он је умро. Пре неки дан, 3. новембра 2024. за њим се запутио и Квинси Џонс. Имао је 91 годину.