Музика Вика Чесната, уклетог Kентаура на колицима са сребрним точковима: Виков компас

На великом стаблу рок музике, крајем прошлог и почетком овог века, узрео је чудан плод који се по необичном облику, упадљивој боји и горком укусу разликоваo од других плодова на горостасном дрвету. Била је то музика Вика Чесната.

Вик Чеснат је кантаутор из имагинарне Фокнерове Јокнапатофе, односно са југа Сједињених Држава. Рођен је пре 60 година. Ускоро, 25. децембра, биће тачно 15 година откако нас је напустио.

Вик Чеснат је био параплегичар, неки би рекли квадриплегичар. Као осамнаестогодишњак доживео је саобраћајну несрећу, сломио врат и остао парализован од рамена наниже.

Остао је без тела. Остала је само глава као на Бранкушијевој скулптури „Заспала муза“. А у глави јад, беда, очај и апсурд. Био је везан за инвалидска колица. Делимична покретљивост руку му је омогућила да свира гитару и да компонује.

Током каријере која је трајала двадесетак година снимио је скоро двадесет дугосвирајућих плоча. Свако ко је одслушао бар једну његову песму могао је да закључи: „Овако нешто никад нисам чуо“.

Уклети Кентаур

Такав је био случај и са Мајклом Стајпом, певачем групе R.E.M. Он је крајем 80-их година прошлог века у клубу „40 Watt“ у граду Атенс у Џорџији имао прилике да слуша параплегичног момка који је из инвалидских колица певао своје ћошкасте, оштроугаоне песме. Аутентичност, у оном смислу у којем ју је Серен Кјеркегор постулирао као „прву врлину“, трагикомичним напевима Вика Чесната давала је ореол прворазредне рок сензације.

Са ауторитетом фронтмена најзначајније светске рок групе у том тренутку, Стајп је приступио Вику Чеснату и понудио му помоћ у каријери. Дошло је до сарадње. Мајкл Стајп је продуцирао прва два Чеснатова албума „Little“ (1990) и „West Of Rome“ (1991).

Прва песма на дебитанском албуму Вика Чесната се зове „Isadora Duncan“. Почетни стих гласи: „Well I dreamed I was a-dancin’ with Isadora Duncan“. Брзином муње, у једном стиху, преваљује се раздаљина од параплегичне стварности преко сна до уметничке транспозиције. Никада тачније није премерена дубина очаја који мучи инвалида везаног, као неки уклети Кентаур, за колица са сребрнастим точковима.

Онирични плес са славном балерином једна је од најжешћих слика у рок поезији. Чињеница да је Исидора Данкан била у посебним везама са Јесењином целој овој поетској конструкцији даје, бар у мом случају, неслућена значења. Подсећа на утицај који је енглеска песникиња Стиви Смит имала на стваралаштво Вика Чесната на почетку његове каријере.

Последња песма на деби албуму „Little“ зове се „Stevie Smith“, а једна од најупечатљивијих нумера са албума „Drunk“ (1993) под именом „One Of Many“ урађена је на стихове ове песникиње. У оба случаја интерполиран је и глас Стиви Смит.

Ових дана је код нас објављен списак омиљених песника који је саставио Ник Кејв. На првом месту те листе налази се Стиви Смит. Занимљиво је рећи да нисам нашао ништа преведено на српски од ове поетесе. Распитивао сам се лево-десно и сазнао да у Антологији енглеске поезије коју је приредио Срба Митровић постоји неколико њених песмама преведених на наш језик.

Унутрашња евиденција

У мини есеју који је за делукс реиздање четвртог Чеснатовог албум „Is The Actor Happy?“ (1995) написао Форест Гендер, песник и професор књижевности на Брауну, једном од универзитета Ајви Лигe, добро је елаборирана Чеснатова поезија. За песме са тог албума уважени професор каже да су „одлично друштво“. Кад вам дођу у посету пожелите да остану целе ноћи. Добијете жељу да заложите ватру, скувате кафу и проведете ноћ са њима.

Нумера „Free Of Hope“ у којој се безнадежност третира као посебна врста слободе је нарочито занимљива:

Free of hope
Free of a past
thanks God of Nothing
I’m free at last

Има и филозофске импликације. Једном сам тим поводом написао:

„Ослобођен од наде“, прикован за инвалидска колица, наоружан цинизмом, талентом и црним хумором, „мешајући мијазму као свемоћни алхемичар“, он је из сопственог очаја, такозване „болести на смрт“, деривирао песме које су жанр означен етикетом „singer/songwriter“ сачувале од пропадања.

Доживљај безнадежности као посебне врсте слободе одређује Чеснатов поетски свет. Има исту функцију као епитаф „Он је био индивидуа“ који је један философ пожело на свом гробу. Изражава спремност да се одбије свака спољашња помоћ, свака лажна вера и да се на темељу „унутрашње евиденције“ преузме потпуна одговорност за сопствени живот који је индивидуалан, једнократан и непоновљив, којим се не може рационално манипулисати и располагати. То је философски оквир у који је Чеснат сместио искуства уклетог Кентаура кога је судбина осудила да на колицима са сребрним точковима пролази кроз живот.

Патња или музика

Један лик из романа Ника Хорнбија High Fidelity пита се: „Шта је прво било, патња или музика?“ У случају Вика Чесната ствар је јасна. Патња је била на почетку. Из ње је проистекла музика захваљујући којој је Чеснат успео да реализује свој наум који је изразио реченицом: „Желим да изађем из себе и постанем лепа метафора“.

Његова музика – мешавина фолка, арт-рока и кантрија, са песмама које су истовремено и елегантне и рогобатне, ђаволске, морбидне, депресивне, пијане и трезне, бритке као оштрица ножа – то му је омогућила.

Док слушате Вика Чесната на памет вам падају Фленери О'Конор и Карсон Мекалерс. Уколико познајете ту врсту литературе, може вам се учинити да би исте такве песме могла да напише она девојчица којој је, у приповести О'Конорове, неки пробисвет украо дрвену ногу. Такође можете да помислите да исте такве песме одјекују у глави Џона Сингера, глувонемог јунака романа Карсон Мекалерс „Срце је усамљени ловац“.

Веза између књижевног жанра познатог под именом „jужњачка готика“ и Чеснатових песама је била тема неколико занимљивих радова на америчким колеџима. Надахнути академци су повезивали Чеснатову поезију са прозом Вилијема Фокнера и споменутих списатељица.

И рок критичари су приметили ту везу. На страницама рок магазина Rolling Stone писало је да Чеснатове песме личе на „бескрајне реченице Вилијема Фокнера“.

Чеснатово појављивање у филму Оштрица злочина (Sling Blade, 1996) Билија Боба Торнтона је биоскопски доказ везе између jужњачке готике и његове музике. 

Гетеово писмо

Идиосинкразија и аутентичност су два пола Чеснатове музике. То је чини јединственом и издвојеном појавом. Ипак, својим квалитетима – наративним и музичким – она је привукла пажњу других рок музичара.

Чини се да је рокерска заједница боље прихватила Чесната од широке пубике. У том смислу је веома значајна европска турнеја амблематског американа бенда Giant Sand средином 90-их година прошлог века. Бар за мене. Вик Чеснат је био специјални гост том приликом. Један мој друг их је слушао и гледао у Франкфурту – „неки људи су заиста били на значајним концертима“, као што рече један ортак. Он ми је први рекао да је Чеснат непокретан, да га износе на сцену и да пева из инвалидских колица.

Giant Sand су после те турнеје издали live албум „Goods And Services“ (1995). На њему се налази њихова верзија познате песме Карли Сајмон „You're So Vain“. Вик Чеснат у тој песми наступа као главни певач. И после свих ових година и даље сам мишљења да је то један од најбољих тзв. „covera“ које сам чуо.

Cowboy Junkies – канадски бенд који је 1988. године епохалним албумом „The Trinity Session“ урађеном у кључу тада актуелне „по-мо меланхолије“ збунио и одушевио рок свет – велики су поштоваоци Чеснатове музике. Они су 2010. године издали албум „Demons“ на којем певају 11 Чеснатових песама.

Слично одушевљење Чеснатовом музиком је исказао бенд Widespread Panic. Уважени рок критичари тврде да је то најбољи јужњачки „jam band“ од Allman Brothers Banda наовамо. Они су са Чеснатом направили ад хок групу Brute. Издали су два албума – „Nine High A Pallet“ (1995) и „Co-Balt“ (2002) – на којима су изводили оригиналне Четснатове песме. Највећу пажњу је привукла нумера „Sewing machine“. Једна карактеристична Чеснатова вињета о јужњачкој свакодневици претворена је у 9-минутну буги егзибицију.

У овом контексту свакако треба споменути и албум „Sweet Relief II: Gravity Of The Situation – The Songs Of Vic Chesnutt“ (1996). Група еминентних рокера – Madonna, Smashing Pumpkns, R.E.M. – заједно са виђеним представницима алтернтивног рока – Soul Asylum, Sparklehorse, Викторија Вилијамс – извела је 14 Чеснатових песама. Намера је била да се тим албумом сакупе новчана средства која би Вику Чеснату омогућила адекватан медицински третман.

Наведени примери показују како је јединствена и непоновљива музика Вика Чесната постала саставни део рок канона. Његове песме прожима аутентична патња и бол који може да се палпира. То никог не оставља равнодушним.

На овом месту требало би споменути и песму „Goethe's Letter To Vic Chesnutt“ панк бенда New Bad Things, која је постала позната у извођењу групе Hefner. У тој песми се слави чињеница да је Чеснат остао жив после саобраћајне несрећа која га је учинила тешким инвалидом. Слави се та чињеница јер другачије не би било ни његових сјајних песама. Инвалидитет, патња и бол неопходни су предуслови за музику и поезију која је уследила. 

Кобни флерт

„Нема склоништа у уметности“ (There's no shelter in the arts), каже један од најпознатијих Чеснатових стихова. Његов живот показује да је заиста тако. Три године после несреће која га је учинила инвалидом Вик Чеснат је почео да пише музику и песме. На тај начин је хтео да сублимира очај у који је запао. Чинило се да је успешан у томе. Његове песме наишле су на добар прихват од стране колега музичара и рок критике. И публика их је волела.

Кад се, међутим, светла позорнице угасе а публика разиђе, Вик је остајао сам са својом злехудом, немилосрдном судбином. Требало је на неки начин да се елаборирају ужас и патња коју је сурова реалност доносила са собом, да се издржи неподношљиви физички бол који је постао хроничан. Алкохол и дрога били су једина доступна средства. Кад ни они нису помагали покушавао је себи да одузме живот. Имао је пуно суицидалних покушаја. Његова песма „Flirted With You All My Life“ говори о томе:

Oh, death
Oh, death
Оh, death
Clearly
I'm not ready

Ова песма се налази на албуму „At The Cut“. Албум је изашао 21. септембра 2009. године. Три месеца касније, на Божић, 25. децембра, Вик је био спреман. Извршио је самоубиство.

Претходно је стигла тужба од болнице у којој се лечио. Тражили су му да плати десетине хиљада долара на име болничких трошкова. Пара није било, наде није било, бол је био велики, усамљеност је била страшна.

У опроштајном писму налазила се реченица: „Обавестите Кристину Херш“. Кристина је Викова ортакиња, некада чланица легендарног бенда Throwing Muses.

Вик је са њом делио сцену небројено пута. Изводили су музички перформанс за који су говорили да је „добро увежбани Туретов синдром“. Кристин је на споменутом албуму „Sweet Relief II“ отпевала песму „Panic Pure“ за коју је речено да „квинтесенцијална“ када је у питању Виков опус.

У октобру 2015. године Кристин Херш је издала књигу Don't Suck, Don't Die у којој говори о Вику Чеснату и њиховом пријатељству. Неки су рекли да су то „најлепши рок мемоари икад написани“.

***

Кад је стигла вест о Чеснатовом самоубиству, Лусинда Вилијамс – чијим именом је Чеснат насловио једну давну песму – написала је нумеру „Seeing Black“. Текст песме се састоји од низа питања која Лусинда поставља Вику а тичу се његове одлуке да одузме себи живот.

Мени је најболније питање оно које гласи: „Да ли си користио компас кад си одлучио да одеш одавде?“ Мени се чини да јесте. На Виковом компасу тамо где су били север и југ – били су бол и патња. Наместo истока и запада стајали су безнадежност и очај. Магнетна игла је показала да је смрт једини излаз.