Изгубљени рај Џексона Брауна из песме „These Days“: Више од тинејџерских вибрација

„Шездесет/Осам шездесет/Вратиће се опет/Осам шездесет“, певао је Џони 1982. године. На крају 2024. године пророчанство се остварило. Шездесетосма се вратила. Студенти су поново на улицама. Са њима су и средњошколци. Траже правду и промене. Оно што је пре 40 година била (популарна) уметност постало је збиља.

У намери да дискредитују актуелна „гибања“, неки потежу као аргумент тврдњу да млади људи – средњошколци посебно – не треба да се баве политиком и да расправљају о важним друштвеним питањима. Кажу, млади су и несамостални, немају искуства нити знања да се тиме баве.

Дубоко уверен у погрешност таквих размишљања, сетих се једне од најумнијих рок песма. Зове се „These Days“. Њен аутор је амерички рок трубадур Џексон Браун. Имао је 16 година кад је написао то дело чија комплексност и дубокоумност још увек збуњују. Нарочито ако се узму у обзир ауторове године.

Песма „These Days“ – на српском „Ових дана“ – медитативног је карактера. Размишља се на поетски начин о љубави, судбини, људској егзистенцији, животним успесима и неуспесима. Завршни дистих: Don’t confront me with my failures / I had no forgotten them (или у преводу Јована Ристића: И са мојим грешкама немој ме суочавати / Да их заборавим не могу), један је од најчешће цитираних рок куплета. Има га свуда. У лепој књижевности, публицистичким делима, на филму, велеумним есејима и кафанским разговорима.

Тинејџерске вибрације

Браунова песма има буран и богат живот. Све је почело у тинејџерској соби добростојеће калифорнијске фамилије средином шездесетих година прошлог века. Јуноша склон уметности – музици посебно – после интензивног слушања Диланове песме „It’s Alright Ma (I’m Only Bleeding)“ и читања романа „На путу“ Џека Керуака и „Жудња за животом“ Ирвинга Стоуна, латио се гитаре. Разоткривајућа природа Диланове песме и бурни животи протагониста споменутих романа охрабрили су га да се суочи са својим страховима и дилемама и да их, по узусима тог времена, преточи у рок песму.

Боб Мер – угледни рок публициста и аутор једне од најбољих књига из ове области „Trouble Boys: The True Story Of The Replacements“ – у тексту о овој песми у Њујорк тајмсу цитира Џексона Брауна „Тинејџери имају веома вибрантан емотивни живот. Много размишљају о личној слободи и о оном шта им свет пружа. Већина нажалост брзо одустаје од својих снова. Приклоне се моделима живљења које им намећу старији.“

Генерација којој је припадао Џексон Браун – рок генерација – бунила се против таквог поретка ствари. Њихов животни мото можда најбоље изражавају стихови Бранка Миљковића:

Пустите ме да корачам
Према себи као према своме циљу.

Нико као Нико

Нико, ледена тевтонска лепотица коју је Енди Ворхол поставио у центар њујоршког уметничког живота – као неко митско биће из нордијске митологије – удахнула је живот песми „These Days“. Ставила је на репертоар свог првог соло албума „Chelsea Girl“, који је изашао 1967. године.

Околности које су довеле до тога да Нико на свом деби албуму отпева чак три песме Џексона Брауна давно су постале део рок митологије. Главни актери те приче су Нико, Џексон Браун, Ленард Коен и Тим Бакли. Силви Симонс је у књизи „Твој сам човек – Живот Ленарда Коена“ (Трећи Трг & Сребрно дрво, 2020) описала та збивања.

Никина верзија песме „These Days“ има на платформи Spotify преко 116 милиона прегледа. Њен енглески језик са снажним немачким акцентом и познати, алијенирани, дубоки глас, учинили су да песма звучи као сонг из неке Вајл-Брехт партитуре. Песма је попримила нова и рекло би се неочекивана значења.

Џексон Браун – који је на препоруку Тима Баклија пратио Нико на акустичној гитари на њеним наступима у клубу „Дом“ Ендија Ворхола – учествовао је у снимању. Свирао је, на изричито Ворхолово инсистирање, електричну гитару. Сматрао је да ће тако песма звучати модерно. Са акустичном гитаром би личила на класичну фолк песму.

Продуцент Никиног деби албума Том Вилсон (видети текст о Тому Вилсону на порталу ОКО) додао је без њеног знања гудаче и флауте у коначној верзији албума „Chelsea Girl“. То је изазвало Никин бес. Она се, на неки начин, одрекла свог деби албума. То наравно није утицало на репутацију ове плоче. Многи уважени експерти је сматрају за једну од најбољих снимљених у „годинама на 6“.

Џексон Браун, за кога је Силви Симонс у споменутој књизи написала: „Био је нешто између дечка који обожава сурфовање и анђела, а због чињенице да је био природно згодан деловао је неприродно поред Ворхоловог самртничког изгледа и његове свите одевене у црно“, постао је Никин љубавник. Он је имао 18 година, а она 30.

Та чињеница је нарочито погодила Ленарда Коена. Он је један од највећих заводника у свету популарне музике. Хиљаде жена су продефиловале кроз његов кревет. Нико, којом је био очаран и коју је неизмерно желео, ипак није. „Лени, не спавам са мушкарцима старијим од мене. Волим младе“, рекла му је Нико и отишла са лепим осамнаестогодишњаком из Калифорније.

Лепотан уме да свира

Назив Никиног деби албума „Chelsea Girl“ упућује на хотел „Челси“, који је тих година био централно рокерско место у Њујорку. Дејвид Мичел, један од најпознатијих и најтиражнијих писаца нашег времена, измислио је у роману „Utopia Avenue“ (Лагуна, 2021) сцену која добро илуструје значај и утицај песме „These Days“ у 1960-им. Ево како је Мичел то написао, а Никола Пајванчић превео на српски:

„’Све вас волим’, Џенис Џоплин стоји на пиједесталу у башти, ’али сутра имам снимање, тако да сам регрутовала Џексона да одсвира једну своју песму за лаку ноћ, а он је мене регрутовао да је отпевам.’

Џексон одбројава, па свира исти хитри низ нота, који се завршава великим дурским септакордом. Ветар му је разбарушио косу. Елф препознаје увод у ’These Days’ са албума Chelsea Girl, али док Нико то пева са леденом нордијском трезвеношћу, Џенис песму пржи, мења јој боју од фразе до фразе. То је трик, мисли да нам привуче пажњу, а она је у томе веома вешта. Џексон импровизује прелаз пре последње строфе и Дин шапуће Елфу на ухо: ’Лепотан богами уме и да свира.’

Елф му узвраћа шапатом: ’Бринеш да си напокон наишао на неког себи равног?’

Џенис последња четири стиха пева a cappella.

Џексон на гитари опонаша звоно, које звони десет пута.

Не подсећај ме на моје неуспехе
Нисам их заборавила.

Двадесетка људи на њујоршком крову тапше. Џенис несигурно изводи кникс. Џексон се клања. Неко пита: ’Још једну, Џенис?’ Она се смеје својим каубојским смехом – ’За џабе? Нема шансе! Можда Лени има нешто у рукаву.’“

Овај цитат као да проглашава песму „These Days“ за химну декаде у којој је рок музика имала своје највеће успехе. Да ли је или није Џенис у пратњи Џексона Брауна певала „These Days“ на крову хотела „Челси“ остаће тајна. Можемо само да замишљамо како је то звучало. Можда ће нам вештачка интелигенција ускоро омогућити да „чујемо“ и ту верзију. Можда, кажем. Мислим међутим да је најбоље да све то остане на страницама Мичеловог романа. Ту заиста делује импресивно.

Јужњачка утеха

Нико је песму „These Days“ претворила у сонг из Вајмарске републике. Фасбиндер би могао комотно да је стави у своју ТВ серију „Берлин Александерплац“. Савршено би тамо функционисала.

Слично је и са верзијом Грега Олмена. Он је нумеру „These Days“ отпевао на првом соло албуму „Laid Back“ (1973). Ту је она постала нека врста „јужњачке утехе“. Њоме се опростио од свога брата Дуејна и Берија Оклија, басисте The Allman Brothers Banda. Њих двојица, Дуејн и Бери, погинули су у року од годину дана такорећи на истом месту у мотоциклистичкој саобраћајној несрећи.

Фаталистичку компоненту таквог редоследа Грег Олмен је представио специјалном интерпретацијом песме „These Days“. Браунова песма је постала блуз елегија. Грегов специфични певачки стил је томе допринео.

„Треба проћи сито и решето, бити на врху, умирати на дну, женити се шест пута, сахранити брата, певати на најбољем ’ливе’ албуму икад снимљеном, живети живот као професионални играч руског рулета, па на овако супериоран начин свирати блуз“, једном сам написао за Грега. Рекло би се да је то у складу са начином на који је отпевао „These Days“.

Многи су били изненађени чињеницом да је ултимативни јужњачки рокер на репертоар првог соло албума ставио песму лепушкастог калифорнијског трубадура. При томе су заборавили да је Грег Олман пре оснивања The Allman Brothers Band провео извесно време у Лос Анђелесу. Током боравка спријатељио се са Џексоном Брауном. Браунова песма „Cast Off All My Fears“ налази се на деби албуму бенда Hour Glass, првог бенда браће Олмен.

Ауторова верзија и још неке

Џексон Браун је прву своју верзију песме „These Days“ снимио у исто време кад и Грег Олман. Било је то на плочи „For Everyman“ (1973). То је други албум по реду у његовој дискографији. На омоту плоче пише да је аранжман урађен под утицајем Олменове верзије. Звуком доминира такозвана „slide“ гитара Дејвида Линдлија.

Касније је Џексон Браун више пута снимио „These Days“. На албуму „Solo Acoustic, Vol. 1“ налази се верзија која је најближа оној иницијалној, акустичној, тинејџерској. Занимљива је и она „live“ верзија са албума „Love Is Strange“. Ту шпанска певачица Лус Касал пева ову нумеру у пратњи Џексона Брауна и Дејвида Линдлија.

Специјализовани сајтови који се баве бројањем „обрада“ песама кажу да има стотинак различитих верзија песме „These Days“. Три су посебно занимљиве са тог списка.

Прва је она коју је снимио Пол Вестерберг на албуму „Come Feel Me Tremble“. Тинејџерски „angst“ – рогобатна немачка реч која означава „фузију страха са антиципацијом будућег зла“ – карактеристичан за Браунову песму, Вестерберг је превео на језик кантри рока.

Глен Кембел, већ оболео од Алцхајмерове болести, снимио је „These Days“ на албуму „Meet Glen Campbell“. Тамо где су били тинејџерска плахост, зебња и узнемиреност дошли су старачка дезоријентисаност, уплашеност и збуњеност. Онај чувени двостих – „И са мојим грешкама немој ме суочавати/Да их заборавим не могу“ – појављује се као невесели коментар животног биланса.

Најпотреснија верзија песме „These Days“ је она коју је изводио Елиот Смит. Он никад није снимио ову песму, али је имао на репертоару. У његовој верзији (може да се нађе на Јутјубу) она је депресивни солилоквијум који најављује трагичан суицидални крај. Кад је 21. октобра 2003. године Елиот Смит сам себе избо ножем и умро, постало је јасно да вишезначност Браунових стихова нема границу.

О тој вишезначности говори и сцена из филма „Royal Tanenbaums“ Веса Андерсона. Оно кад Гвинет Палтроу излази из аутобуса, а Нико пева „These Days“. Иначе, Андерсон је изјавио да је сценарио за тај филм, за који је био номинован за Оскара, инспирисан Брауновом песмом.

Ових дана

Наук сажет у стиху Бориса Пастернака „Живот није што и поље прећи“ спозна се на раном узрасту. Интуитивно се то наслути, а понешто се научи у школи, на улици, за породичним столом.

Шеснаестогодишњи Џексон Браун је о том сазнању испевао песму „These Days“. Песма је ода адолесцентној зебњи. Импонују смиреност и промишљеност са којом главни протагониста елаборира ту тему.

Џексон Браун је 2004. године уведен у чувени „Rock And Roll Hall Of Fame“. Том приликом Брус Спрингстин је одржао прикладан говор. „Газда“ је рекао: „Брајен Вилсон и The Beach Boys су нам представили Калифорнију као рај, а Џексон Браун ју је приказао као ’изгубљени рај’“.

Са поетском елоквенцијом, репортерском прецизношћу и пророчком визијом Џексон је певао о урушавању генерацијских идеала:

„И ако делујем да сам се наплашио
да живим живот какав сам осмислио
у песми,
то је зато што сам предуго онај
који слуша само лоше вести.”

_________