Десанка Гапић се удаје: Косово у породичном и политичком предању

Међу земљама које су признале Косово тренутно су на делу два обрнута процеса. Један, пропагандни, улаже сву преосталу, до сад тврдоглаво потрошену енергију, у нову формулу „међусобног признања" Београда и Приштине. Други полази од реалистичне, али постиђене и нелагодне представе да самосталност Косова можда није одржива. Ни правно, ни политички, ни економски, ни друштвено, ни морално. Морално се лако апстрахује, друштвено фалсификује, али прва три разлога тешко оптерећују западни пројекат самосталног Косова. 

Аустријски дипломата Волфганг Петрич спада у прву групу. Као особи која је од самог почетка проминентно сервисирала настанак данашње БиХ и Косова у мађионичарским триковима наводног наднационалног и постнационалног, сасвим је нормално да тражи уточиште у формули о „међусобном признању".

Већ је мање нормално да новинар тако нешто чује и не реагује, барем потпитањем. Реч је о интервјуу који је Вофганг Петрич недавно дао новинару аустријског дневника Ди Пресе Виланду Шнајдеру (19. фебруара 2021).  

Петрич и Шнајдер, двојица косовских лобиста, један с дипломатске, други са медијске позиције. Колико ми је познато, Шнајдер се није обогатио и то ради pro bono, али ради упорно и стално. 

Разговор двојице је вођен непосредно после победе Аљбина Куртија и његове партије Ветевендосје на парламентарним изборима у Приштини.

Новинар: „Већ је било разговора о размени територија између Србије и Косова, да ли смо сада даље од тога?"

Петрич: „Године 2018. председници Србије и Косова Александар Вучић и Хашим Тачи заједнички су дошли до предлога мирнодопске коректуре граница. Премијера за читав регион. Предуслов је био међусобно признање, што је огроман корак, истина не без проблема."

Будући да је реч о „огромном кораку", логична новинарска реакција би била: „Али све ове године је било говора о томе да Србија мора да призна Косово. Ви сте говорили да Србија мора да призна Косово. Одакле сад то да Косово треба да призна Србију? Да ли то ЕУ преговара са две подједнако нелегалне, илегалне, међународно-правно недовршене државе?" 

Ништа од таквог питања. Уместо тога се прелази на судбину Хашима Тачија и групе бивших припадника Ослободилачке војске Косова (ОВК) које у Хагу очекује процес под оптужбом за ратне злочине.

Новинар: „Хоће ли потврда њихове кривице потрести Косово?"

„Уопште не", одговара Петрич: „Њихова судбина је политички ирелевантна, јер Косово више нема много везе са ратном генерацијом ОВК."

На то би требало да дође новинарско питање: „Али нема три године да сте уз хвалоспеве представљали Тачијеву књигу у Бечу, а сад, кога брига да ли је он ратни злочинац или није!"

Ту, са висећом поентом, завршава први део интервјуа посвећеног манипулативној представи мирног, стабилног, поратног Косова, а почиње други који се бави српским чланом у босанском државном президијуму, Милорадом Додиком.

Први део интервјуа је пасторална утопија, други отворена претња под заједничким насловом: „То не смемо да трпимо". 

Стара Приштина, урбана утопија?

Узимам овде исту слободу личног става, коју је Петрич узео себи кад је, мислећи на одбијање Београда да призна Косова и предуго „толерисање" Додика, рекао да „то не смемо да трпимо". Истина, он је користио врло згодну граматичку смицалицу немачког језика „човек то не сме да трпи", али њено значење је увек „ми", „ми сви", или камуфлирано „ја".

А и мимо тог интервјуа је евидентна актуелна поплава личних ставова у новинарству, која се временски подудара са пандемијом. Као да је оживео један стих из Данојлићеве књиге о Добриславу, с поруком „ниска је цена искрености, ал' је потражња зато велика". Оживео и постао главна медијска пракса у другој години короне.

Дакле, каже Петрич, Косово је албанско.

Косово није тек тако албанско. Оно је систематски направљено албанским у клизајућем политичком инжењерингу који се увек позивао на претходну фазу ненамераване албанизације и признавао је као непроменљиву чињеницу због које треба ићи у даљу намерну албанизацију.

Читава моја породица по мајци је са Косова. Моје деде и прадеде с те стране су се рађале на Косову, Турци по држављанству, гардероби, и многим културним особинама, укључујући језик, став према породици, посебно према женама.

„Ми смо као Шиптари, само друге вере", објашњавао је мој деда Рајко зашто је баку Десу читав живот прогањао патолошком љубомором. На питање како зна да га је варала, Рајко би ми добацивао крунски аргуменат: Деса је бесрамна. Кад су њих двоје служили у Гњилану као учитељи, играли су карте са пријатељским учитељским паром. Деса је сваки пут била не само неприродно весела, већ је једном ухватила колегу за руку „да му види карте!"

То раде само посрнуле жене, говорио је Рајко, који је прекинуо сваки пријатељски однос са мном, или ја с њим, не сећам се више, кад сам се седамдесетих у Београду први пут вратила из позоришта касно увече. И први пут уопште била у позоришту, где пионири не рецитују партизанске песме!

Прадеда Максим

Десанка/Деса Гапић је рођена у турској Приштини, негде око 1906-1908. Нико не зна тачно, јер је добар део архива спаљен 1912. Кад је умрла у Београду 1975, писало је „у 68-ој години", али то је била само разумна претпоставка.

Мој прадеда, Десин отац, је био Максим Гапић, кујунџија, отменије - филиграниста. О богатству Максимовом су се у мојој породици причале бајке. Кад бих тражила детаље, долазило се до тога да је у Приштини имао четири куће и био по свему добростојећи. Богат не.

Максим Гапић је онај Мане кујуннџија из романа Стевана Сремца Зона Замфирова из 1907. године. Сремац је причу о истинитом догађају из Приштине, о коме је слушао од Бранислава Нушића (који је био 1895. конзул у Приштини), пребацио у Ниш. Зоне је био надимак Јевросиме, ћерке приштинског чорбаџије Замфира Кијаметовића.

Прави Максим и Јевросима, за разлику од Манета и Зоне из Сремчевог романа, никад се нису венчали. Зона се удала за кројача Алексу Грбића, Максим за моју прабабу. У једном интервју из НИН-а спочетка педесетих Јевросима/Зона Грбић, тада у Београду, удовица, испричала је новинару свој живот. Умрла је 1952. Манетов живот нико није испричао.

Кад је пре неколико година Здравко Шотра гостовао са својим филмом о Зони Замфировој у Бечу, пришла сам му и рекла „ја сам од Максима".

„Још један Зонин потомак. Ви и пет милиона", одговорио је Шотра и окренуо леђа.

Као прво, Максим и Зона имали су одвојене потомке, али било ми је јасно да морам да разумем увреду кад ми је неко добаци! Никад се Максим и Зона нису венчали, чак ни карте нису заједно играли.

Шотра је снимио филм, а добио демографску студију, тако да ми је његова мрзовоља јасна. Роман Стевана Сремца је наравно литерарна фикција, али фикција која за полазну тачку узима реалне особе. Зона је имала седморо деце, Максим четворо. Њихова деца су углавном била плодна. Истина, Деса је имала само једно дете, али је зато њен најстарији брат Благоје имао десеторо! Кад би неко статистички обрадио све потомке приштинских Гапића, Кијаметовића, Костића и Грбића, дошло би се до стотина хиљада.

Моја поента је - имати Максима за прадеду није толико ексклузивна позиција колико се једном нервозном редитељу чини, кад схвати да с парама које је имао није снимио филм, већ фото-албум у коме се препознаје родбина старих Приштеваца, сва избегла у неке питомије крајеве.

Деса се удаје

По мерилима тадашње приштинске заједнице, Десанка је била из боље куће. Најстарији брат Благоје је био адвокат, студирао је у Новом Саду; она је завршила учитељску Препарандију у Вршцу. Тамо је упознала и Рајка, још једног студента с Косова, али из сиромашне сеоске породице из Добротина, села поред Приштине.

Рајко је био продоран, интелигентан, радознао. Читао је Хегела, Шопенхауера и Ничеа. Ако је негде био још неки философ који је жене сматрао нижим бићима, било је сигурно да га Рајко има у својој библиотеци. У Препарандију је дошао с државном стипендијом младе Краљевине. То се данас некако губи, тај друштвени моменат Краљевине Југославије. Историја је памти као политичку творевину и „тамницу", док је у њој ето било могуће да се препозна интелигенција момка из најцрњег сиромаштва и најдаљег села, те га се пошаље на више школе!

Сећам се да сам с десет година крала књиге из његове собе, чак прочитала пола Шопенхауеровог Света као воље и представе и почела Ничеовог Заратустру, а да нисам разумела ни једну једину реченицу! Али ако је читао Рајко, морала сам наравно и ја. 

Деса и Рајко су се вратили у Приштину негде 1928/29 и одмах се венчали. На слици која ме је запала као породично наслеђе, види се Деса док као млада у белом седи поред чесме у дворишту родитељске куће, неколико минута пре него што ће почети ноћна мора њеног брака.

Кад год бих Десу и Рајка, после и маму, питала за Албанце у Приштини, добијала бих одговоре потпуно обојене личним искуством. „Шиптара" напросто није било, не тамо где су били они. Кад би се сећали неке породице која је живела у суседству поред њих, врло брзо би се испостављало да су то биле турске породице. Или, да су то били неки радници који су се изнајмљивали по сату.

Албанци су били негде другде. У паралелном друштвеном универзуму Космета.

Приштински цревари

Годинама касније, кад је почео распад Југославије („друге труле", како је говорио Рајко), објашњавала сам страним новинарима да Срби и Албанци никада нису живели једни с другима на Косову, већ једни поред других, у паралелним друштвеним заједницама и асинхроним временима.

Али шта је било „национално" у меморији моје породице, то није тако јасно. Рајко није само презирао жене, већ је имао дужу листу неподобних категорија. На њој су врло високо стајали „Приштевци" и Цинцари. Максим је био Цинцар, његова жена Захарија сефардска Јеврејка, сироче коју је подигла хришћанска породица из Грчке. У последици, Рајко није подносио Максима и Заху.

За Приштевце је Рајко користио заједничко име „цревари". „Како се препознаје прави Приштевац", питао би Десу, док ја у углу сричем Шопенхауера на ћирилици. „Тако што им је мали прст одвојен од осталих, јер на њему носе црева за кобасице", уследила би Рајкова победоносна поента.

По данашњим мерилима, Десанка је пала као жртва интерсекционалитета у брачној заједници са мизогиним патријархалним мушкарцем. Жена, Цинцарка, Приштевка и Цреварка, од те судбине се не бежи.

Деса и Рајко су имали само моју маму. У другој трудноћи се Деса оклизнула кад је с мужем излазила из јединог биоскопа у Приштини. На улици је лежао фини пудерасти снег, нападао преко леда. Деса је пала, разбила се, утерус јој је експлодирао. Кад год сам љута на Рајка, кажем да је то јер није дао да га држи испод руке, иако истини за вољу, можда и јесте, али није помогло. Не знам никог тако баксузног као моју Десу, која је у ироничном коментару судбине умрла од цирозе јетре, иако у животу није попила чашу алкохола.  

Приштина, mon amour?

Сви смо побегли или отишли из Приштине. Захарија је умрла, још средином тридесетих година. Максим се убио другу зиму после тога. Био је Божић, он је био сам. Сва његова деца са породицама су се нашла у Приштини, што је било ретко. Благоје је радио као адвокат у Вршцу, Деса и Рајко су као учитељи служили по селима. Сад су одједном сви били у Приштини, али нико до њега!

„Трећег дана Божића се обесио", говорила је Деса. Рајково објашњење је било другачије. Максим се убио зато што је банкротирао. Није пропао властитом кривицом, већ зато што је „двојици Јевреја потписао менице, па један умро, други побегао у Палестину".

Одмах у јесен 1941. деда је отишао у партизане, одатле врло брзо у италијанско, па немачко заробљеништво. Деса и њихова тада једанаестогодишња ћерка побегле су у Вршац. „Не од Италијана, они су били тако забавни, само су певали читав дан", причала је увек моја мама, „већ од Албанаца".

После 1945. читава породица се окупила у Приштини, а временом се у њу „приженио" и мој отац, Херцеговац кога је мама довела са студија у Београду. У Приштини смо рођени и брат и ја, али је се слабо сећамо, јер смо сви отишли 1963. Отишли, побегли, свеједно. Рајко, Деса, поготово моја мама, никад нису остављали дилему да је напуштање Приштине била превентивна мера, „да не бисмо опет бежали од Арбанаса". Некад би говорила „да не бисмо бежали од Албанаца", трећа варијанта је била „од Шиптара".

Чињеница је да су до избијања рата 1941. приштевски Срби и Цинцари (чисти плеоназам, чујем Рајка како ми добацује с оног света) живели без представе о другом и различитом у својој средини. Приштина је била њихов простор, као уосталом и сви урбани центри на Косову.

„Урбано" овде треба схватити са одмаком, ипак је то био простор који се тек ослободио турске власти. Максим се носио по турском, његова Заха такође; Деса и Рајко су се облачили „модерно", не као Турци. На Светог Саву („Свети Сава, школска слава") заједно са мојом мамом ишли су у шопинг у Скопље да се обуку по најновијој моди. Ах, Скопље, причале су Деса и моја мама са сетом. Који су то били бутици и штофови, а тек кројачи... метропола!

Срби на Косову? Који Срби?

Осамдесетих година ће албански прваци на Косову лансирати тезу, и ње се држати врло консеквентно, да су Срби после 1912 „колонизовали" Косово. Максим, Рајко и Деса, моја мама такође, имају сасвим супротно искуство, о томе како су Албанци поступно „колонизовали" њихов простор.

Јасно ми је да појединачни поглед није и друштвени поглед. Ја не спорим да је косовски део моје породице видео само оно што је хтео да види. Да ниједног тренутка нису имали намеру да тај простор „деле" са Албанцима. Да их је еманципација локалних Албанаца затекла неспремним и одбојним према променама. Али, кад саберем њихове приче с мојим личним искуствима из осамдесетих година, заклела бих се да ни албанска страна није била ништа отворенија.  

Након одласка из Приштине, једини и последњи пут сам посетила тај град 1989. године, као новинар Радио Београда. Сама сам тражила да ме пошаљу, из радозналости, није ми то следовало по дужности. По дужности ме је чекао рат у Хрватској, тако да нисам морала да се гурам преко реда на Косово.

Било је то седам дана апсолутне катастрофе. Договарала сам се за интервјуе са албанским политичарима, који се никад не би појавили. Интересантно је да нико није рекао да неће, али нико није ни дошао! Ибрахима Ругову сам чекала сат времена, пре него што ми је пријатељ Албанац, продана душа која је радила за Србе, дошапнуо да се то у Приштини тако ради. Интервју се никад не одбија, али се и не даје. 

Срби с приштинске периферије су ме звали на састанке месних заједница. Тамо би се причало о томе како су им Албанци поломили прозоре и погазили њиве, али ја нисам знала да напишем солидну вест о погаженој њиви. Питала бих: а ко? с које стране је дошао? је ли био увиђај? шта је рекла полиција? Само би у неверици одмахивали главом на моја питања. Ништа од тога што сам радила седам дана у Приштини није никад објављено. Не само то, него сам још била кажњена са месец дана суспензије.

Мама ме је такође глатко суспендовала кад сам јој испричала да сад Албанци живе у Приштини, а Срби около по селима. Рајко је само рекао: „Цревари су били бољи".

Мит обостраног признања

Старе српске урбане заједнице су систематски очишћене са Косова. Немам илузија да се то догађало мимо Београда. Српске комунистичке елите су ствар довеле до тога да је за Запад било довољно да се позове на Устав из 1974. и демографску слику Косова, па да прогласи самосталност.

Јавну дебату у Србији око Косова, типа „Косово је изгубљено", „Косово је наше", пратим са зловољом, што само доказује да сам Рајкова унука.

Све овде изречено нема намеру да именује појединце, јер они као такви немају посебну моћ у актуелној косовској причи. Чак ни Петрич, некад најмоћнији европски дипломата из сенке који је руководио распадом Југославије, нема више упориште колективитета, и он у горе цитираном интервјуу наступа као инокосни дипломата залутао у властито пропало дело.

У актуелној косовској причи ствар се своди на то да ли неки колективни актери у српској јавности поново раде исте грешке из новије историје, грешке које су деведесетих година нацију довеле на руб пропасти, банкрота и губитка сваког међународног угледа.

Од њих је најагресивнији блок такозваних „патриотских медија" и „патриотских интелектуалаца". Већ та аутореференца да неко сам себе дефинише као „патриотску штампу" за разлику од свих оних новинарских Вукова Бранковића који су се раширили по другим медијима па роваре ли роваре, представља пример грандиозне надмености.

Да није било ратова од 1991-1999 тај тип „патриота" ме не би толико жестио. Али гледам их и читам како поново узурпирају националне интересе, како себи узимају за право њихову искључиву дефиницију, и како ударају по свима који их не прате у рат! Једина разлика према времену од 1988. до тренутка када 1991. почиње чишћење српских националних медија од непожељних је у томе да данашњи „патриотски медији" немају подршку државних власти.  

Такозвани „патриотски медији" делују данас без државне легитимације, што их само чини још креативнијим у надевању увредљивих имена свима који се не слажу са њима. Истина, ништа није уклесано у камену, можда у наредним годинама дођу до неке нове власти. Али ни онда се ништа неће променити, осим што ће та врста хипертрофираног „патриотизма" још једном оставити Србију у рушевинама. 

Патриотски медији

Методе којима се служе самопроглашени „патриотски медији" и „патриотски интелектуалци" су такође остали исти.

Као прво, неуморна продукција осећаја ургентности и константног ванредног стања. Ништа није проблем над којим треба скупити главе. Ни једна ситуација за њих не оправдава употребу хладног аналитичког момента, у коме би се упоредила политичка искуства последњих 100/150 година, дефинисале грешке и најгоре заокружиле црвеним фломастером уз напомену „ту не залазити".

Све је брзо, све је хитно, све пропада баш сада, овог момента, српство, традиција, православље и телевизијски програм. Кад год се баци поглед на „патриоте" они ринтају на радној акцији за продукцију ванредног стања, несретни што иза њих не стоји читава нација.

Друга метода је механизам личних кампања и прогона, које у принципу престају тек кад се појави нови објекат мржње са још свежијим примером вербалног хуљења и светогрђа. Дубравка Стојановић не воли Дару, удри по њој. Владимир Костић рекао Косово је изгубљено, удри по њему. Увређене „патриоте" иступају из САНУ, хватају се за срце, броје се крвна зрнца и објављени радови.

Борис Дежуловић је рекао да више не готиви Београд као пре, удри по Дежуловићу. При томе је небитно да ли су те три споменуте особе, или Биљана Србљановић сваки пут кад отвори уста, у праву или не. Битно је да „патриотски" интегрисани део српског јавног дискурса надгледа мишљења која се у њему појављују и чисти их уз примену токсичне моралне супериорности.   

Једна од најстрашнијих ствари коју сам прочитала у том склопу је изјава да је „национализам имуни систем сваке државе".

Имуни систем је убица! Он чисти тако што убија. Истина, за добру ствар, али, како каже др. Хаус у једној епизоди, „имуноћелије су прилично глупе", неселективне у одабиру непријатеља. Један дан убијају пнеумококе, сутрадан нападају здраву јетру. Моја Деса је доказ. 

Трећа метода „патриотских медија", као сирочића осталих без директног покровитељства државе, је свако одбијање дугорочне дефиниције националних интереса. Одбијање идеје да се сада постављају темељи за неко решење које ће се остварити за 50 година. Дугорочно је досадно.

Косово је изгубљено у дугом процесу, па према томе може бити и враћено само у дугом процесу - али то њих не занима. То је дуго, они би сад, сутра, одмах.  

„Косово је српско" у овом тренутку не значи ништа. Али оно што су српске власти успеле у последњих десет година јесте да замрзну конфликт, да Приштини онемогуће тријумф, да преокрену процес међународног признања, и да покажу да албанско Косово нема ни економске снаге, ни државне дисциплине, ни политичке традиције из које ће црпети на путу ка „западној" парламентарног демократији.

Сликовито речено, то што су Албанци с лакоћом истерали Десу и Рајка с Косова, не значи и да ће с једнаком лакоћом правити демократску државу. За ово друго је потребан другачији сет вештина.

Лично, могу да замислим ситуацију да ће Косово, чак и читаво, поново бити српско, али само правно и само као дугорочни програм: у развученом правном процесу од неколико деценија, под условом да Србија остане на путу брзог економског развоја и обезбеди довољно политичке подршке у Европи, то јест уђе у ЕУ такву каква јесте.

Али чак и у том, по Србију најпозитивнијем случају, остаје чињеница да заједно са својом историјском територијом Србија интегрише и милион и по Албанаца који је мрзе кад год је изразито не воле.  

Како њих интегрисати у тела политичке репрезентације у Београду? Колико места у парламенту им дати? Колико министарских места? Шта ако Албанци поново опструишу све економске програме, као што су то чинили у комунистичкој Југославији?

Брзо је пропало, дугорочно тек добија обрисе.

Србији је потребно стрпљење. И супресор хиперактивног имуносистема.