Зашто падају европски министри здравља: Вакцине постоје, ту су, свуда су около, само не у ЕУ!

Одлазак аустријског министра здравља Рудолфа Аншобера у тренутку кад канцелар најављује „турбо вакцинацију" доказ је опште исцрпљености и друштва и политике. Али симптом преко кога се исцрпљеност јавља није пад енергије, већ напротив бес као перпетуум мобиле. У судару епидемиолошког климакса и антиклимакса, министри здравља су се глобално показали као најосетљивија роба - доктори који су пробали да лече политику, а сами се од ње разболели.

Када је прошлог уторка подносио оставку, Аншобер се на крају говора расплакао. И одмах питање: има ли један политичар право да се расплаче у јавности? Да ли мисли да ће му та врста емотивности донети симпатије или бес?

У принципу, у таквим неконтролисаним стањима се и не мисли, само се тече низ емоцију директно у сарказам друштвених мрежа.

Држање положаја

Аншобер не одлази као невина политичка жртва епидемије, не треба га у том смислу жалити. Наравно да је крив за спору вакцинацију; или крив онолико колико је по позицији био одговоран за набавку вакцина. Крива је Европска комисија, крив је двојац Меркел-Лајен кад је излазак из епидемије покушао да претвори у тријумф вредности и ЕУ памети, крив је априлски мраз - али кога је то све брига? Политика не прави разлику између „крив" и „одговоран", ту плакање не помаже.

„Руди" из странке Зелених је био вероватно најпопуларнији аустријски политичар у првој години короне. Широм Европе је то био период кад се главна уметност владања сводила на пароле о издржљивости, збијању редова, стрпљењу и снази националног духа. Док је ситуација изгледала безнадежна, у првом шоку цивилизације којој су угасили светло, дотле је то ишло.

Наравно да владе нису седеле беспослено, али су имале само два посла која су их у потпуности окупирала. Први да отворе простор науци и медицини и створе им услове за рад; други да спрече колапс економског и свих осталих друштвених подсистема.

Већ из тога се види да се ефикасност влада у Европи и шире мерила искључиво њиховом способности да организују чекање док се не пронађу вакцине и медикаменти за лечење ковида. Требало је да држе положаје, спрече хаос, (привремено) постану кејзијанци и умире људе. Главне ствари су се ионако одвијале у научним лабораторијама и медицинским институтима, који су један за другим, у рекордном темпу избацивали вакцине на тржиште.

Идеолошки исправне вакцине

Док су од јануара други - Израел, Велика Британија, Србија, САД - сву политичку енергију усмерили на организацију брзог масовног вакцинисања, ЕУ владе су остале заробљене у 2020-ој. И даље су код својих грађана апеловале на стрпљење, чекање и одрицање, а очити неуспех камуфлирале племенитим циљевима идеолошки чисте вакцине. Не само то, бриселска Комисија је чак врло фрустрирано реаговала на оне земље, као на Србију на пример, које се нису прикључиле безнађу европског чекања.        

Од јануара ове године за владе више није било довољно да ефикасно организују чекање, развлачење и куповање времена, јер је постало јасно да су вакцине ту, да постоје, да су свуда около, само не у ЕУ!

Тог тренутка, популарност Аншобер се истопила. На прес конференцији прошле седмице се жалио да му је најтеже падало да издржи отворену мржњу, обичне људе који су му добацивали увреде, претили, псовали, тражили оставку.

Ни медији му нису допустили достојанствени одлазак. У првој реакцији јесу, у смислу да је изгорео на дужности, да се здравствено сломио у години која надилази снагу сваког човека, воља јака а тело болесно, и слично. Али тон се брзо променио. У уводнику ове суботе главни уредник аустријског дневника Ди Пресе већ поставља питање - а ако је то све тако, зашто није отишао раније? Зашто нас је Руди завлачио и замајавао?

Бразилски случај

Од почетка епидемије, министри здравља падају као чуњеви у куглани.

Најспектакуларнији падови су се збили у Бразилу, земљи која се налази у светском врху по броју жртава од ковида.

Ево где стоји Бразил у неславној статистици мртвих: САД 570.000, Бразил 370.000, Мексико 220.000, Велика Британија 130.000; Италија 120.000, Русија и Француска нешто преко 100.000 свака; Европа у целини милион; свет глобално три милиона.

Не служи само бразилска мутација короне као хорор прича за могућу неефикасност постојећих вакцина. И објективно, по бројевима, немару и неорганизованости, по тврдоглавости Болсонара, националног председника и премијера у једном, Бразил је пример од кога застаје дах.

Први Болсонаров министар здравља је био ортопед Луис Енрике. Смењен је одмах, још на почетку епидемије, јер се није слагао са изјавама свог шефа да је ковид „мали грип". Други Болсонаров министар здравља, онколог Нелсон Тајх је издржао месец дана. У мају 2020. га је сменио армијски генерал Едуардо Пазуељо.

За разлику од претходника, Пазуељо је био лојалан Болсонару, био је добар командант и организатор, и да вирус короне има имало смисла за војничку дисциплину, Пазуељо би га сигурно поразио. Овако, инфекције и смрти од ковида су експлодирале управо у његово време.

Како генерал није био глуп или без савести, већ само невин у медицинским питањима, он је учио у ходу и на крају дошао до епохалног закључка да само једно средство зауставља катаклизму „малог грипа": Вакцина! Али кад је хтео да купи вакцине, Болсонаро га је зауставио, па отерао.

Четврти и актуелни министар здравља у Бразилу је кардиолог Марцело Кеирога. Он је за затварање земље, Болсонаро није; он је против употребе клорокина, док се Болсонаро куне у то средство које је прошлог пролећа, истина кратко али зато глобално, важило за чаробни лек против ковида.

Бабиш и министри: Take Five

И Чешка сад управо троши свог четвртог министра здравља у години дана. Први, Адам Војтех, правник по образовању, натеран је на одлазак у септембру прошле године. Његов основни грех: министар је ширио дефетизам.

Земља је у принципу добро прошла кроз топле летње месеце, па се рачунало да је епидемија готова. Противно популарном уверењу, Војтех је тврдио да није и да тек сада долази катастрофа, коју је могуће спречити само комплетним затварањем земље и консеквентним ношењем маски.

Војтех је био леп као Борис Тадић и Зоран Ђинђић заједно у најбољим данима. Уз то је свирао џез у свинг-бенду и наступао у мјузиклима; прошао је читав горњи спрат чешке естраде пре него што се посветио политици. Кад се добро помисли, неко као Војтех је идеалан избор за једног премијера да мимо њега води здравствену политику по властитој вољи.

Али, код Војтеха је прорадио исти механизам као и код генерала Пазуеља у Бразилу: нема везе колико не познајеш свој ресор кад те се постави за министра, ако си интелигентан и савестан једног тренутка ћеш научити посао. А онда у датим условима долази неизбежан закључак: затварање, маске, вакцинација.

Кад је Војтех схватио логику вируса короне, Бабиш га је отерао. У последици, бројеви у Чешкој су експлодирали преко зиме, земља је неко време имала инциденцију (број новооболелих у просеку од седам дана на 100.000 становника) близу 1.000.  

Војтехов наследник Роман Примула се добро слагао с Бабишом. Осим тога је као епидемиолог и војни доктор свакако био компетентнији од претходника. Но после само месец дана на дужности, Примулу су медији уловили у отменом прашком ресторану за вечером. У нормалним приликама ништа посебно, али - ресторан је био затворен због ковида, и то уредбом коју је потписао министар Примула.

Трећи чешки министар здравља је био педијатар, хематолог и универзитетски професор Јан Блатни. Он је на функцији саставио читавих пет месеци, пре него што га је премијер Бабиш сменио почетком овог априла. Блатни је пао као „руска" жртва: Бабиш је заговарао хитни увоз Спутњика В, министар је био жестоко против.  

Тренутни министар здравља у Прагу је шеф Универзитетске клинике Петр Аренбергер. Компетентан, има право образовање за ту функцију, али нема вакцина за имунизацију становништва, што значи да увоз или одрицање од руског Спутњика В остаје ургентно питање у Прагу.   

Јанез Јанша, премијер, министар и најбољи друг

Спутњик В је срушио и министра здравља у Словачкој. Премијер Игор Матовић је самостално наручио руску вакцину и лично отишао на аеродром да сачека прву испоруку. Министар здравља Марек Крајчи се побунио и забранио употребу руске вакцине. Крајчи је смењен, али ту ствар није била готова. Одмах након њега је отишао и премијер, јер је афера неповратно уништила  и његов ауторитет.  

Нови министар здравља у Братислави је војни доктор и бригадни генерал Владимир Ленгварски. Именовати високе официре за министре здравља усред епидемије има нечег невероватно оптимистичког, ослобађајућег, готово дечје наивног. Ако смо већ у рату с вирусом, онда су генерали наша најбоља шанса! 

Словеначки премијер Јанез Јанша је у децембру отерао свог министра здравља, уролога Томажа Гантара. Кратко и ефикасно - трећи Јаншин кабинет је састављен у марту прошле године, Гантар је искомплементиран напоље у децембру.

Разлози би нас одвели дубоко у резоновање и логику Јанеза Јанше, што није продуктивно. Довољно је отворити новинске чланке из новембра/децембра 2020, да се види како Гантар, суочен са растућом инциденцијом, тражи све строже епидемиолошке мере, а влада му ускраћује подршку.

Тренутни министар здравља у Словенији је премијер Јанез Јанша. Ко ће то боље од шефа.

Куриозитети, злоупотребе и понеки хорор

Неки министри здравља су смењивани као Аншобер, криви по функцији, криви јер су одговорни.

Летонску министарку Илзе Винкелес је премијер отерао због споре вакцинације. Винкелес се бранила да је то на правди бога и да су други криви, али није помогло. И то из сасвим исправног разлога: ако те више инстанце блокирају у послу, и још очекују да их морално покриваш, онако како је од ЕУ чланица тражио двојац Меркел-Лајен, министарска ћутња на националном нивоу није добар одговор.  

Смењен је и министар здравља у Холандији Хуго де Јонге, али он не због ковида, већ због афере са исплатом дечјих додатака. Која је тек то лична карма једног министра здравља! У години короне, у којој се немачка идеалистичка философија судара са јунацима Марвеловог универзума, он одлази због грешке у рачуноводству.  

Неки министри здравља су смењивани јер су злоупотребљавали положај и вакцинисали преко везе фамилију, пријатеље и даље рођаке, као рецимо у Аргентини, Перуу и Еквадору. Интересантно, нико није одговарао у Хрватској.  

У Пољској је министар Лукас Зумовски натеран на оставку због афере са скупим маскама. Крао је, или се крало око њега, што у консеквенци изађе на исто.

Румунија од пре неколико дана (14. априла) троши свог трећег министра здравља. Први, Нелу Татару је поднео оставку у децембру прошле године, након пожара на интензивном одељењу за ковид пацијенте у болници у Пјатра Њамцу, граду на североистоку земље. На одељењу је лежало 16 тешко болесних, десет их је изгорело.

Заменио га је Влад Војкулеску, не најсрећније. Крајем јануара је у болници у Букурешту избио пожар, опет на ковид одељењу, у коме је изгорело пет пацијената. Војкулеску међутим није поднео оставку због тога, већ тек пре неколико дана, због различитих малверзација у његовом ресору.

Садашњи румунски министар здравља је премијер Флорин Кицу, доктор макроекономских наука. Макроекономичари, то су они који прескачу детаље и уживају у утехама велике слике, као и социолози. Где год они погледају, свуда је добро.

Да ли министри морају да буду одликаши?

Ако се аустријске прилике узму парадигматски за шире светске процесе у епидемији короне, долази се до три одређујућа појма овог момента: компетенција, регионализација, рационализација.

Да ли су се министри здравља који су на функцију долазили са дипломама медицинских и осталих сродних наука показали бољим од апаратчика опште праксе или војника?

Пре епидемије би се рекло, свеједно. Министар је политичка функција; добар кардиолог може бити очајан министар здравља; лош се може показати благословљеним ресорним шефом. Памела Ренди-Вагнер, шефица аустријских социјалдемократа је доктор епидемиолог, али јој то нимало није помогло да се профилира у епидемији, да веродостојније критикује владу, или себе и странку приближи шанси да влада.  

Али пандемија короне је у међувремену изоштрила поглед јавности на компетентност у сфери политичке егзекутиве. Сада грешке коштају више и имају последице по већи број људи.

У таквој ситуацији помаже представа да неко зна шта ради, не само зато што је виспрени политичар, добар организатор и талентовани сплеткарош, већ да је професионално компетентан, у најмању руку да је смогао дисциплину неопходну да се заврши факултет. Али гле аустријског случаја: министар Аншобер има педагошку академију и радио је као учитељ у основној школи; премијер Курц је гимназијалац који никада није завршио факултет.

Има ли то везе с тим да су у Бриселу и Берлину провели аустријског канцелара и његовог министра кроз програм и оставили их, онако као и читаву ЕУ, солидарно без вакцина? И да и не. Лукавост се не учи на факултетима. Али оно што упада у очи је да Брисел и Берлин нису преварили доктора медицине и правника, већ једног учитеља и једног гимназијалца.

Федерализација, регионализација, хаосизација...      

Генерално гледано, јединица битке против ковида је прошле године била национална држава; у Аустрији као и свуда другде. Било је покушаја шире међународне мобилизације, али оне ни реално нису могле да буду ефикасне. Није Брисел крив за пожар у румунској болници, нити је гашење могло да се организује на солидарном ЕУ нивоу.

Ако се погледа свакодневица, националне државе су биле те које су формирале политику, организовале одбрану, снабдевање, медицинске капацитете, набављале вакцине и вакцинисале.

Читаву прошлу годину је пред јавност у Аустрији излазио такозвани „епидемиолошки квартет" - канцелар, вицеканцелар, ресорни минстри здравља и полиције. Одједном, од јануара ове године, кад је постало јасно да је читава ЕУ стављена у велико чекање и да за Беч нема специјалног третмана, влада је одједном регионализовала епидемиолошке мере, а сама се повукла из јавности.

Провинције, градови и општине су одједном постале јединице битке против короне у Аустрији. Док су председници општина организовали последњу одбрану, или кришом вакцинисали фамилију и пријатеље, влада је кршила руке у тихом очајању. У детаљима је то претерани закључак, али у основним цртама тачан.  

Код последњег затварања на истоку земље је Бургенланд као најмања федерална јединица напросто одбио да се прикључи Бечу и Доњој Аустрији. Разлог? Бургенланд нема проблема са болничким јединицама интензивне неге; а нема их зато што код претрпаности „своје" ковид пацијенте шаље у бечке болнице.

Први пут у последњих годину дана критика Памеле Ренди-Вагнер има смисла, кад је пре два дана рекла - то није регионализација, то су хаос и расуло који се рађају из немоћи.

Рационализација: вакцина за морско прасе         

Вакцине би од маја требало да чешће стижу. Али то је слаба утеха за изгубљено време и неких тридесетак људи који дневно умиру од ковида у аустријским болницама.

Колективни имунитет неће бити постигнут ове године, изјавила је прошле седмице (докторка медицине) Ева Хелтл из националне иницијативе „Аустрија вакцинише". До сада је први пут вакцинисано испод једне петине становништва; испод једне десетине други пут. Ако се рачунају само они изнад 16 година, онда су ти постоци бољи, једна петина и једна десетина. 

И у наредним месецима, вакцинисање у Аустрији, као и у читавој ЕУ, остаје изазов. Док вакцине нема за све који је хоће, нека врста рационализације остаје неопходна.

Неопходна за неопходне. Али ко је све неопходан у друштву које за своју етичку основицу узима премису да је сваки човек неопходан? Медицински радници, свакако. Старији? Да, али где повући границу. Професори, уметници? Апсолутно. Продавачице у „Били"? Есенцијалне. Војска и полиција? И они, наравно, како смо само на њих заборавили.

Најбоље би било сви. Али за све нема! Између „нема за све" и „има за неке" зјапи простор социјалне аномије.

Четири припадника полиције су протеклих дана умрла од ковида. Били су у јединицама које су раздвајале протестанте на суботњим демонстрацијама против локдауна и маски. Јурили су се по улицама са антиваксерима, локалним Q-Аноном и осталим верницима светских завера, заразили се на дужности и умрли.

Армин Ортнер, један од шефова криминалистичке полиције у интервјуу бечком Куриру (16.априла): „Чак и морско прасе пре добије вакцину него полицајац."