Израел, Хамас и ЕУ: Ове године у Бечу и Јерусалиму

У принципу, Израел је држава, а Хамас терористичка организација. Наследнице историјских хришћанских држава данас воде углавном секуларну политику, а актуелне исламске махом религиозну. Иако се у оба случаја може говорити о различитим степенима просвећености, сујеверан службено није нико. Црних мачака и урокљивих очију данас се не боји ниједна политика, нити у изборе иде са осушеном зечјом шапом, кофером с талисманима или Фатимином руком.

То је генерални оквир данашњице. Али у модерном времену, слике испадају из оквира, не само у уметности. 

Ердоганов апел вишим силама је толико анахрон, да је од чисте застарелости сада постао потпуно нов и модеран. Аустријанци се не боје Турака, али ако се национална економија после ковида не буде опорављала по очекивању, ко ће са сигурношћу рећи да то није због Ердогана?

Израел велесила?

Данас је на делу низ реинтерпретација.

За 160+ светских влада, Израел  је држава. И то у пракси не било која држава, већ велесила.

Пре деценију и по у бечком Институту за спољну политику гостовао је хрватски политиколог Ненад Закошек и једног тренутка током предавања изрекао је отприлике: „Велике силе, као САД, Русија, Израел.... Као што се зна, такве реченице су удице за слушаоце. После њих се пробуде сви заспали, неко одмах скаче са столице у протесту. У конкретном случају јавио се глас са примедбом формалне логике: како може бити велесила држава са 9 милиона становника?  

„Док су САД уз њих, Израел је велесила", с досадом је одговорио Закошек. Или, иди гњави неког другог с више времена и мање смисла за реалност.   

За разлику од тих 160+, тридесетак светских влада гледа другачије на државност Израела. Спремне су да уваже аргумент о Израелу као велесили, али само на ванинституционалном плану на ком се мире са реалношћу. Али да је Израел велесила као држава, то већ не.   

Гледана у блоку, Арапска лига је одустала од бојкота Израела, с тим да су га неке земље наставиле изокола, као Либан, Либија, Сирија или Алжир. Оне не признају израелске пасоше и немају службене односе с Тел Авивом.

Иран, земља оснивач Организације за исламску сарадњу, изабрао је директан пут. До реисламизације 1979. Техеран је признавао Израел, после више не. Већ 42 године је Израел само „ционистички режим" који се раширио „по окупираним арапским територијама".  

Статус Хамаса такође није једнозначан. Израстао крајем осамдесетих из Муслиманског братства као организација израелских Палестинаца/арапских Израелаца, Хамас је наставио милитантно тамо где је ПЛО стао кад је Јасер Арафат окренуо други образ и добио Нобела за мир. 

За САД Хамас је терористичка организација. За Европу и ЕУ такође, али не увек и у сваком погледу.

ЕУ, или „сви су жртве"...

За Турску су припадници Хамаса „борци за слободу"; за Норвешку и Швајцарску неутрална опција и доказ њихове непристрасности; за Организацију исламске сарадње (57 држава) много тога, али у сваком случају не терористи. Русија одбија једносмислени одговор и једина је држава која поред Ирана одржава директне контакте с Хамасом, „зато да би га убедила да призна Израел као државу" (BBC пре 15 година).

У ЕУ је Хамас најпре био квалификован као терористичка организација. Онда је Европски суд 2014. донео одлуку да нема довољно елемената за тако радикалан став и препоручио да се Хамас скине са листе терориста. Три године касније, Суд је поново ревидирао став и препоручио чланицама да по жељи могу да врате Хамас на листу терористичких организација. Пресуду из 2014. Европски суд је објашњавао процесном грешком, онако као хрватски суд када је ослободио убице Александре Зец.   

Немачка и Аустрија су две земље Европске уније које се никад нису колебале око статуса Хамаса. Једном дефинисан као терористичка организација, Хамас је за Беч и Берлин остао терористичка фирма, без обзира на дилеме Европског суда.

Али у политичкој историји и културној традицији ове две европске државе, „Израел" и „Јевреји" нису нужно два сродна појма, поготово не кад дође до израза лојалности и моралне подршке на ширем интернационалном плану. У јавном дискурсу Немачке и Аустрије, пре свега оном који одређују велики медији, искристализовао се читав низ смушених дескрипција и синтагми да би се нагласило како су те земље увек за Јевреје, али нису за Израел, односно јесу понекад, али не као јеврејску државу, већ генерално, као што су за Мексико или Обалу Слоноваче.

Општи став Аустрије, Немачке, као и низа других ЕУ земаља према Израелу хронично је некохерентан. Иде овако:  Израел је мултинационална и мултиконфесионална држава, а Јевреји су европска ствар. Некад као европска грижа савести, или иритација због исељавања (за Израел), некад у форми категоричког императива с територијалним претензијама, али у сваком случају, Јевреји су домаћа тема, а Израел дипломатска ставка.

Са европског становишта, проблем је да Јевреји 1947. нису основали државу новозаветног милосрђа (у Старом нема милосрђа!), већ су озбиљно поверовали како им неједногласна одлука Уједињених нација даје право да оснују државу као класичну организацију легитимне силе, са војском, полицијом и атомском бомбом!

Већ годинама се политике ЕУ чланица врте у следећем кругу: Израел је држава која има право да се брани од терориста, а Хамас је терористичка организација са порозним границама према палестинском цивилном становништву. Кад се Израел брани од терориста, онда страдају недужни људи. Израел дакле нема право да се брани од Хамаса, барем док Хамас не постане материјал за Нобелову награду. Али мимо тога, Израел као држава апсолутно има право да се брани од терориста...

Апорија која се ту врти подсећа на ситуацију са Србијом и Косовом почетком деведесетих: Србија је држава, а УЧК је терористичка организација са порозним границама према албанским цивилима. Србија има право да се бори против терориста, али тако да победи, а не да мрцвари. Србија би морала да ради паметније, да не би УЧК испао паметнији. Ако не зна да победи кратко, ефикасно и мирољубиво, Србија нема право да се бори против тероризма.

Та апорија је међутим пресечена врло брзо, тако што је ad hoc скупљена међународна подршка да се једна наоружана сепаратистичка организација прогласи ослободилачком.

Српски пример добро показује шта би се у аналогији догодило Израелу с Хамасом, али није и неће, зато што је Израел велесила.

Солидарност с Израелом, да ли се то сме?

Када су пре две седмице почели ракетни напади Хамаса из Појаса Газе на Израел, на згради аустријске владе се завијорила израелска државна застава. Плава Давидова звезда на Метерниховој палати - апсолутна првина. На згради Министарства спољних послова, неких педесетак метара даље, такође. Исто се очекивало и од аустријског председника Александра ван дер Белена, али он је изјавио да не гину само јеврејски цивили и одбио ту демонстрацију симболичке политике.

Немци су играли на сигурнију карту. У Берлину је израелска застава извешена на партијско седиште ЦДУ, не на државне институције. Али аустријски канцелар Курц је донео одлуку како је време да Беч пресече све логички несолидне европске синтагме и коначно стане уз Израел.

Аустријанцима се то углавном није допало. Превасходне реакције су биле љутња, изненађење и иритација. Новинарима великих медија није се допало. Коментатору ОРФ-а се није допало. Ван дер Белену се није допало. Муслиманским организацијама у Бечу се није допало. Новим муслиманским имигрантима се није допало. Од самог почетка је медијски релевантно било да то није направила Аустрија за Израел, већ Себастијан Курц за „Бибија" Нетанјахуа.   

Године 1947. Уједињене нације су већински допустиле Јеврејима да оснују државу на њима непријатељској територији, али им истовремено нису дали право да се бране. Деценијама се ЕУ држала те порођајне грешке јеврејске државе, правећи се да је не види. Деценијама је Беч, под утицајем Крајског, Социјалдемократа и читаве интелектуалне левице, водио пропалестинску политику, док претпрошлог петка није развијена израелска застава на бечком Балхаусплацу, симболичком пупку аустријске државе.

Хронолошки, то је било врло комплексна седмица. Најпре је државни председник Ван дер Белен одбио да пружи подршку Израелу. Онда су се улицама Беча разлили муслимански протести у знак подршке Хамасу, уз отворене претње Јеврејима где год јесу и транспаренте са релативизацијом Холокауста. Министар спољних послова Шаленберг је јавно ћутао, а испод руке је био извор који је медијима дао информацију да је „то све канцелар направио", дакле и окачио заставу на његовом министарству.

У четвртак је на Јеврејском тргу одржана акција солидарности са Израелом - мало друштво највиших државних и партијских челника, њих око 300, скупљених без најаве, скоро тајно, како се не би привукла пажња потенцијалних терориста.

У петак је на демонстрације подршке Хамасу позвало Друштво за аустријско-арапске односе. Полиција је тај скуп забранила „зато што ће се на њему наћи већи број младих мушкараца турског, авганистанског и арапског порекла", али је он ипак одржан у неком облику, са око 300 учесника. Полиције је било више.   

Ствари нису добро изгледале за канцелара Курца. Поред тога што државно тужилаштво води истрагу против њега по другом питању, сада је још поткопао парадигму тако драгу европској политичкој и интелектуалној левици, да Израел има право на постојање, али не и на одбрану.

Догодине у Тел Авиву

Шаленберг је тек јуче, у суботу, након добрих осам дана, рекао како је извесио израелску заставу на своје министарство без присиле с канцеларове стране. „Нико ме није натерао", изјавио је Шаленберг, „али то не значи да Беч одустаје од принципа дводржавности за Израел".

У консеквенци, Беч, као и читава ЕУ, не одустаје ни од поделе Јерусалима. Нема тога што Израел неће направити да сачува Јерусалим неподељен и свој. Нема акције од које ће се уздржати и политичке одлуке коју неће донети, ако су оне у функцији израелске легитимације Јерусалима. Европски политичари који данас кажу да се 1947. није знало колико је Јеврејима у читавом државном пројекту стало до самог Јерусалима, говоре са становишта лицемерја, кукавичлука и кратковидости за повратне последице по Европу.  

Најкраћа дијагноза протекле две седмице би била: Израел је узвратио на ракетне нападе Хамаса, а европским градовима су се брзином муње разлиле антиизраелске и антисемитске демонстрације. У Бечу нико не сме да јавно објави скуп солидарности с Израелом, док се антиизраелски одржавају чак и кад су забрањени. Сви се боје „љутитих младих мушкараца турског, авганистанског и арапског порекла", што је шифра за муслиманске мигранте који су улазили у ЕУ протекле деценије и сада раде оно што Европљани више не смеју - отворено мрзе Јевреје.

Наравно да је легитимно и питање шта је Израел радио непосредно пре него што су почели ракетни напади Хамаса. Ни ту нема ничег тајанственог - ширио је јеврејску легитимацију над источним деловима Јерусалима. Израел ради увек исто, оно на шта је натеран ситуацијом, непријатељским окружењем и одлуком да се врати у кућу коју је присилно напустио почетком другог века после Христа.

Зашто су Европљани мислили да ће се арапске нације, пре свега Палестинци, икад помирити са стварањем Израела? Зашто су код Јевреја створили лажну наду да су их 1947/8. на Блиски Исток послали с благословом да врате оно што су хришћани давно изгубили од османских армија? Зашто се у ЕУ упорно подгрејава представа да се ту говори о нечем модерном, док се у ствари говори о нечем врло старом?       

Карл Лагерфелд, који је у јавним наступим био брутално директан, чак прост, изјавио је 2017. (за француски радио CSA) да Немачка, у контексту и Аустрија, „не могу да побију милионе Јевреја и онда отворе границе за њихове највеће непријатеље". У даљем контексту изјаве: не можеш довести милионе љутитих муслиманских миграната и онда се згражавати и ишчуђавати кад неки од њих крену да доврше посао којег се просвећени Европљани данас стиде.  

Ако је ствар тако компликована, ако су и Јевреји и Палестинци морално у праву, како да онда Европа реагује? У таквим ситуацијама најбоље из стомака, по унутрашњем компасу, по инстинкту, емотивно, онако као Себастијан Курц.

Али општа европска реакција на то рађа застрашујућу мисао: Можда ЕУ већ реагује емотивно, по инстинкту, по унутрашњем компасу, када одбија да прихвати израелско право на одбрану.

Ердоган: „Проклињем аустријску државу!"   

Ердоганова клетва је стигла у правом тренутку. „Прави моменат" не стоји за морално исправни акт, већ је само потврда актуелних трендова који се формирају у дуплој негацији секуларизма и религије. У том отклону од оба структурна принципа модерне политике, долази до епизодних провала сујеверја.

Од пандемије ковида, антипросветитељски рефлекс напросто виси у ваздуху. Питање је само ко ће га осетити, како представити и у којој материјализацији оваплотити.    

У бечком Уметничко-историјском музеју је управо отворена изложба „Више силе: О људима, боговима и природним моћима". Експонати су подељени с дисциплином школског пројекта. У једној соби природа као бог, у другој соби политика као бог, у трећој соби покушаји комуникације са вишим силама. Трећа соба је најинтересантнији и најпровокативнији део поставке, зато што на исту раван ставља Бога великих монотеистичких религија, политеистичке богове, тотемизам, анимизам, зле духове, добре виле, шамане и мудра провиђења. Сви су они свезани у исти пакет који се своди на заједнички именитељ сујеверја.

Ердоган је само био бржи од свих осталих политичара и пронашао пут до емотивног нексуса епохе. Тиме што је ударио правим путем Ердоган је само успоставио нову апорију - с једне стране показао да верује у клетве, с друге да не верује. На пример, не верује у ону „путеви ће пожељет Турака, ал' Турака нигде бити неће".

Ко се пита, знам да оригинал гласи „друмови ће пожељет Турака..," али би се Филип Вишњић сложио да је ова мала модернизација у његовом смислу, асфалт преко калдрме, а све ту. Сви на броју, крвава браћа од Сема, Хама и Јафета у двадесет и првом веку, зараћена на телевизијским каналима некадашњих Гота, Франака, славенских кнезова и америчких робовласника.