Италијанска политика: Покрет пет звезда
Улога друштвених мрежа у симулацији и убијању политике: Успон и пад нултог пацијента Бепеа Грила štampaj
субота, 12. јун 2021, 10:38 -> 19:56
Покрет пет звезда је у претходних 14 година, од појаве Бепеа Грила на италијанским трговима на којима је слао политичаре и државне функционере у три лепе, изгубио све. Годинама је Грило грмео да ће отворити демократске институције као конзерву туњевине, да би на крају он и његови саборци испали туњеви, или на српском - сомови. Експеримент започет у интернет лабораторији Ђанроберта Казaлеђа неславно се завршио.
Када комичар постане политичар, онда политика постаје сатира. Италији се то догодило неколико пута. Иронија судбине је да је мотив родоначелника те политичке сорте, Гуљелма Ђанинија, комедиографа и новинара, био да извргне руглу вође који су умислили да су богом дани и да их тако политички порази.
„Потребно је уништити мит о вођи и човеку провиђења који је спреман на све само да би задовољио своје личне амбиције", понављао је Ђанини. Оснивач покрета „Обичан човек" (l'Uomo Qualunque) био је противник фашисте Бенита Мусолинија, лидера Комунистичке партије Палмира Тољатија, али и вође демохришћана Алчидеа Де Гасперија.
Зачетник онога што данас зовемо „антиполитика" био је трагична претеча фарсе звана Бепе Грило и Покрет пет звезда. Разлика између две политичке формација налази се само у временском размаку које је било потребно за испливавање лицемерја, превртљивости и јефтиног опортунизма. Ђанинијева маскарада је трајала само три године док је Грилова потрајала готово деценију и по.
Ђанини је после жестоке кампање против тзв. масовних партија коју је правдао речима да „не постоји и не може да постоји политика масе", покушао да склопи савезе са истим тим странкама после само годину дана од уласка у италијански парламент. Прво је настојао да се приближи Де Гасперију и демохришћанима. Када му то није пошло за руком нудио се Тољатију кога је само пар година раније називао „гњидом, подлацом и фалсификатором".
На таласу стриминга
Покрет пет звезда је у претходних 14 година, од појаве Бепеа Грила на италијанским трговима на којим је слао политичаре и државне функционере у три лепе, изгубио све: подршку бирача, идентитет, достојанство, пристојност, кохерентност, покретачку снагу, кредибилитет. Заузврат је ушао у власт и за разлику од покрета „Обичан човек", који је био одбачен од тзв. масовних партија, Покрет пет звезда је био или је и даље коалициони савезник у парламентарној већини свих партија које је оптуживао за лоповлук, корупцију, фашизам, комунизам, клијентелизам, непотизам, бирократизацију друштва, јавашлук, партитократију.
Политичко чедо Ђанроберта Казалеђа и Бепа Грила постало је једна патететична формација која је по ко зна који пут потврдила мото британског премијера Винстона Черчила о представничкој демократији „као најгорој форми владавине ако се изузму сви остали облици владавине који су испробани досада". Утопија директне демократије, уз помоћ модерних технологија и система комуникације, у интерпратацији Покерта пет звезда је од почетка своје примене била шарада, а транспарентност у политичком раду на таласу „стриминга" је испарила са освајањем власти петозвездаша.
Сомови и политика
Покрет је у последње три године, од великог успеха на парламентарним изборима у 2018. години, када су освојили трећину гласова и постали најјача парламентарна формација, изгубио преко сто посланика и сенаторе. Неки су брутално избачени из странке а други су побегли главом без обзира тражећи ухлебљење: ко на левици, ко на десници политичког спектра.
Давиде Казалеђо, син покојног оснивача Покрета пет звезда Ђанроберта, бацио је пешкир и повукао се из покрета јер је изгубио битку са умереном струјом бившег премијера Ђузепеа Контеа и министра спољних послова Луиђија Ди Маја. Казалеђу је остало верно само десничарско-радикално крило предвођено Алесандром Ди Батистијем, док је Контеов и Ди Мајов већински део покрета оптирао за трансформацију у класичну политичку партију, са свим ритуалима које је Грило понекад презирао а некад исмејавао.
На тај начин је неславно завршена дуго најављивана револуција. Грило је грмео годинама да ће отворити демократске институције као конзерву туњевине, на крају су он и његови саборци испали туњеви, или да би се боље схватило на српском, сомови.
Крај Бепа Грила
Давиде Казалеђо и његове фирме су под истрагом због сумњивих милионских уплата мултинационалних компанија и ризикују да заврше у стечају а њихов власник у затвору због оптужби за корупцију. Бепе Грило је сам себе политички сахранио непримереним изливом вулгарности и безосећајности према девојци коју су његов син и још пар саучесника, према оптужби јавног тужиоца, напили, дрогирали а затим групно силовали.
Грило је током наступа на друштвеним мрежама у којем је бранио сина показао лице човека који је спреман да погази сваки закон, сваку моралну норму. Психичка декомпензација Грила пред милионским аудиторијумом је разголитила до сржи човека који је водио покрет који је обећавао моралну и духовну револуцију.
Један од мотива за еруптивни наступ Грила се може наслутити у чињеници да се осетио изиграним. Наиме, током последње две године под притиском Грила, Покрет пет звезда је након прављења коалиције са „омраженом" Лигом Матеа Салвинија, склопио савез са још „омраженијом" Демократском партијом и другим мањинским левичарским партијама. Затим је уследио још изненађујући пристанак покрета да уђе у велику, трансверзалну, коалицију која подржава владу премијера Марија Драгија.
Подсетимо, Грилов и Казалеђов покрет је највише ударао по традиционалним партијама оптужујући их да не поштују вољу бирача, да праве непринципијелне коалиције, да су под утицајем недефинисаних центара моћи, да су слуге мултинационалних компанија и других светских или континенталних хегемона.
Разлози кооперативности
Покрет који је бацао анатему на парламентарни политички систем и медије пропагирајући властити блог и тзв. онлајн гласање, преко система названог „Русо", као средства стварне а не елитистичке демократије, променио је три коалиције у три године на власти са најудаљенијим политичким опонентима, без нових избора. Врхунац трансформације Гриловог покрета је била подршка извршној власти Марија Драгија кога је Покрет пет звезда представљао као самог „ђавола" док је био председник Европске централне банке, перјаница Билдерберг групе и других организација које владају светом из сенке.
Не треба заборавити да је Покрет пет звезда био против заједничке европске монете, против ЕУ и дубљих европских интеграција. Сви наведени светоназори и убеђења су погажена с невиђеном лакоћом. Стрмоглави пад кредибилитета Грила и изворног Покрета пет звезда је коинцидирао са једном летњом ноћи на Сардинији која се претворила у хорор за једну тек пунолетну девојку која је имала несрећу да у дискотеци набаса на Гриловог сина и његову „екипу".
У италијанској јавности се спекулише да изненадна кооперативност Грила по државним и политичким питањима са мрским непријатељима није случајна, односно да је она повезана са кривичним делом за које је оптужен Грилов син. Постоји могућност да је неко Грилу обећао или сигнализирао да би његова спремност на сарадњу у политичкој арени могла да има позитивне ефекте на ток истраге против његовог сина.
У сваком случају, некадашњи комичар је направио погрешне процене. Његова кооперативност није спасила сина од процеса за силовање, државни тужилац је поднео захтев за покретање судског поступка прошле недеље, а скретање ка центру и левици је отворило врата бившем премијеру Ђузепеу Контеу да, уз помоћ шефа италијанске дипломатије Ди Маја, преузме странку.
Производња лавине консензуса
Ембрион Покрета пет звезда се појавио пре 20 година, када смо још увек били у каменом добу друштвених мрежа и коришћења интернета у политичко-пропагандне сврхе. Ђанроберто Казалеђо, ексцентрични информатички стручњак са амбициозним револуционарним идејама, организовао је у властитој фирми експеримент. Предузеће је имало експлицитно име, „WebEgg"(Веб јаје) и бавило се технолошким развојем информативних система и консалтингом. У њему је радило око 700 радника различитих профила. Казалеђо, са још четворицом изабраних информатичара, створио је тим који је осмислио, спровео и управљао оним што би данас назвали формирањем и дистрибуцијом подршке јавног мњења преко друштвених мрежа.
Експеримент је функционисао на следећи начин. Казалеђо покреће интерни форум у којем учествују сви запослени и на којем се у почетку дебатује о разноразним темама. Када су се радници навикли и „навукли" на овај вид комуникације, Ђанроберто почиње своју „игру". Она се састојала у томе да његови ставови и мишљења буду перцепирани од стране запослених као резултат демократске дискусије на форуму а не као диктат одозго.
Трик почиње када Ђанробертов човек од поверења, из уског петочланог тима за чије постојање остали запослени нису знали, отвори дискусију представљајући Казалеђов став као свој. Други члан тима, такође у координацији са Казалеђом, одговара оштром репликом, а преостала два члана групе заузимају страну Казалеђа. Ефекат те „игре" је да остали запослени стају на страну првобитног поста креирајући ефекат који је Казалеђо дефинисао као „лавину консензуса". Замка се налази у чињеници да је контрапозиција толико иритирајућа да се учесници у форуму опредељују или за првобитни став или против „контрапозиције", односно нико више не доводи у питање почетну тезу.
Како је време пролазило, експеримент је добијао све унапређеније и структуралније форме. Проучавани су ефекти лажних вести, гласина, претеривања, коришћења вулгарног језика, отворених оптужби. Све је било у функцији да се пронађе идеалан начин како да „манипулатор" из сенке доведе већину да дубоко верује да није само исправно оно што „манипулатор" мисли, него да је то став већине који се искристалисао кроз демократску расправу на друштвеним мрежама.
Врховни инфлуенсер
Једна од кључних Казалеђових заповести је „одсуство унутрашње конкуренције", маскирана кроз принцип „један вреди један" и у контрасту са постулатом са оним што се јавно заговара: слободна размена мишљења, равноправна утакмица, меритократија и демократски процес одлучивања. Аларм за италијанску јавност је требало да буде начин на који је Вирџинија Рађи изабрана за кандидата покрета у трци за градоначелника Рима и каснија промоција до тада непознатог Ђузепеа Контеа у премијера.
Казалеђо је схватио да су забава, хумор и сатира одлично погонско гориво за „сејање" ћелија покрета на локалном нивоу. Тако долази до сусрета са Бепеом Грилом почетком овог века. Ђанроберто је циљано изабрао комичара из Ђенове да буде његов „корисни идиот" пошто је са својом биографијом и вишедеценијским ангажманом у јавном животу Грило био идеална фигура за „врховног" инфлуенсера. Колико Грило одговара Лењиновој дефиницији „корисног идиота" сведочи и дефиниција коју му је Казалеђо дао: „нулти пацијент Покрета пет звезда".
Грило се прославио и обогатио прављењем сатирично-хумористичких монолога којима је пунио сале и играо на карту лаковерности, површности, необавештеност и пре свега жеље публике да чује „трибуна" који моћницима чита буквицу. Ореол народног бунтовника Грило је стекао када је током владавине социјалистичког премијера Бетина Краксија избачен из РАИ због опаске „Ако су у Кини сви социјалисти, од кога онда краду?".
Не ко и шта, него како
Концепција старијег Казалеђа се базирала на форми, јер само форма омогућава апсолутну власт. Није важно ко каже или шта каже већ како каже. То објашњава зашто је за ових 14 година покрет толико пута демантовао сам себе и износио контрадикторне ставове о разним аргументима мењајући позицију за 180 степени. Од Русије, ЕУ, САД, преко вакцина, истополних бракова, миграната до евра и Шенгенског споразума.
Пошто је форма битна а не садржај, покрет се попут воде обликовао према посуди (политичком оквиру) у којем је деловао. Зато је могуће да исти они који су говорили о Европи као маћехи, тражили излазак Италије из еврозоне, ширили мржњу према мејнстрим медијима, водили кампању против вакцина, исмејавали компетентност и знање максимом „један вреди један", данас бране европске институције, заједничку монету, слободу штампе, залажу се за вакцинацију становништва, подржавају најкомпетентнијег премијера кога је Италија имала у својој историји.
Наравно, све то је могуће зато што су у покрету, после смрти старијег Казалеђа, схватили да „један не вреди један", јер када је тако онда се увек нађе неки Наполеон, не Бонапарта него Орвелов са Животињске фарме, са теоријом да има оних који су „једнакији" од других. На срећу Друге републике, Давиде Казалеђо је, као и већина синова јаких, доминантних очинских фигура, тек један „Нејаки Урош", а Грило још један потрошени „корисни идиот".