Хашки трибунал као стечајни управник покојне Југославије štampaj

Светска цивилизација има разлога да 28. јун слави као дан када су рођени један од највећих сликара Пол Рубенс, један од највећих филозофа Жан Жак Русо или Луиђи Пирандело, велики италијански писац којег и данас траже нека лица.

У Србији је на тај дан дефинисана физионимија једног народа, на Косову пољу рођен је највећи национални мит, али је то био једини пут када је историја изабрала датум и место. Ако се на тај дан на Газиместану историја уписала у српску личну карту, онда су касније разни лидери, наши или светски, бирали тај дан како би постали део историје. Истини за вољу, престолоналедник Фердинанд није желео да уђе у историју тако што ће жртвовати себе и супругу, али је одлучио да посети Сарајево баш на тај датум и покаже да бечка империја са подсмехом гледа на растуће српско незадовољство због анексије Босне. Један  османаестогодишњак постао је велики национални херој јер је револвером скинуо тај подсмех са лица.

Седамдесет пет година потом, српски лидер Слободан Милошевић одлучио је да на Газиместану одржи највећи народни скуп и поручи да је почело буђење српског народа из комунистичког сна, али свега 12 година касније, после распада земље, система и света каквог смо знали, западне силе и нове власти у Србији одлучиле су да баш на тај дан ставе Милошевића у хеликоптер који је одлетео до НАТО базе у Тузли а затим у Хаг.

Тај след невероватних историјских случајности наставио се и када је Европска унија одлучила да са Косовом на Видовдан 2013. започне преговоре о асоцијацији и стабилизацији, чиме би се, ваљда, ставио печат на косовски мит који је тако жив у Београду.  

Панамски канал између две Србије

Историчари и аналитичари су изручење Милошевића описали као крај једне а почетак друге ере, почетак европске будућности и реформе земље, а крај политике сукоба и инаћења са читавим светом, али и догађај који је ископао Панамски канал између две Србије.

Две деценије је прошло, али ништа од онога што је тог дана изговорено није се догодило - Србија је учинила значајне кораке ка ЕУ, али је и даље у неком предсобљу те заједнице; испоручила је све особе са хашких потернице али и даље слуша како би требало да се суочи са прошлошћу. Иако су нас убеђивали да ће транспортима у Хаг друштво заправо са себе скинути терет колективне одговорности, суд у Хагу све више личи на одлично плаћеног стечајног управника покојне Југославије којем је у интересу да поступак траје што дуже, а наследници остану вечито посвађани.  

У некој кафани поред Дрине 2006. године, бивши војник Армије БиХ прилази бившем војнику Републике Српске и каже му: „Ја сам тебе убио." Овај му запањено одговара: „Како си ме убио када видиш да сам жив."

Тако почиње највећа медијска, послератна прича о пријатељству и помирењу која се догодила између војника две зараћене стране у околини Сребренице, у којој је Даут био убеђен да је убио Данета али се испоставило да је био у заблуди. У медијским прилозима о великим непријатељима који су постали још већи пријатељи можда има претеривања, али сигурно је да Даут срећан што није убио, а Дане што је остао жив.

Није познато да ли има више историјских романа који се баве помирењем некада жестоких непријатеља или дирљивих филмова у којима правда, кајање и сузе некако успевају да сперу крв са руку или срамоту из душа злочинаца. Случајеви помирења, окретања од грехова родитеља ка будућности деце, дешавали су се и у историји, међу различитим народима или верама, мада ће педантни историчари већ наћи обиље доказа да су велика помирења народа настајала пре као одговор на заједничке опасности у будућности него као жеља за заједничком будућношћу.

Свет у којем живимо је можда опстао овакав каквог га познајемо јер се догодило на десетине милиона ситних, приватних помирења, која су се дешавала међу људима свих социјалних категорија и на разним деловима планете због емотивних, породичних и пословних веза, збох страха од онога који их посматра са никада утврђене висине или жалости због оних који су заувек остали да леже у неподношљивој дубини. Зато и делује сасвим невероватно да се, ваљда, једино место на планети у којем је помирење заувек побегло са часа историје зове Хаг, град у којем је међународна заједница пре 28 година основала најскупљи и најмоћнији међународни суд на свету са намером да правду и помирење врати на Балкан. Али није нимало успело. Или та тежња ка правди и помирењу није никада ни постојала.

Године казне

Када је остатак недемонтираног Трибунала донео правоснажну пресуду којом се командант Војске Републике Српске Ратко Младић осуђује на најтежу казну - доживотну робију, на зидинама старог града у Требињу окачена је велика српска тробојка са генераловим ликом и натписом „херој". Милорад Додик оценио је да је Хаг овом пресудом Младића послао у легенду, а праксом да кажњава првенствено Србе допринео да неповерење међу народима буде само веће.

„Каква је то правда, ако ову пресуду у својим домовима данас са слободе слушају Насер Орић, Анте Готовина, Ејуп Ганић, Атиф Дудаковић и многи други који су починили ратне злочине према Србима", рекао је Додик.

Бошњачки лидери и организације су озбиљно замерили судијама што нису имале храбрости да Младића осуде и за „други геноцид у Босни" почињен у општинама Приједор, Сански мост, Власеница, Кључ, Фоча, Котор Варош. Хрватска влада замерила је што пресудом није утврђена одговорност власти у Београду за геноцид и злочине у Босни, али је некако најјачи утисак оставила једна од шампионских организација либералне мисли на Балкану, Игманска иницијатива, која је оценила да је казна у односу на оно шта је Младић учинио заправо симболична. Није јасно какву би пресуду врхунски правници и хуманисти који су прошли игмански марш до свих западних фондова сматрали адекватном - да се генерал Младић прво стреља па затим пошаље на робију дужу бар три године од турске владавине на Балкану?

Можда експерти Игманске иницијативе већ имају анализу која показује колико би то векова робије оптужених Срба и колико ослобађајућих пресуда за остале оптуженике било довољно да се народи на Балкану помире међу собом, оним што су радили или што им је рађено. Али обичним смртницима делује да нема ни те хашке казне, ни те оптужнице али ни те слободе које би Србе, Хрватске, Бошњаке помирила.

У обраћању Савету безбедности УН, председник Србије Александар Вучић подсетио је да су Срби од оснивања Трибинала до данас осуђени на 1138 година кривице, док ниједан Хрват није није осуђен за акције Медачки џеп, Бљесак или Олују. Чак ни Брионски транскрипти у којем Фрањо Туђман уочи Олује експлицитно каже да треба нанети „такве ударце да Срби практично нестану", а истовремено бацити летке у којем им „тобоже јамчимо људска права" нису били довољан аргумент на суду. Да је Туђман поживео десетак година дуже, можда би се неко у Хагу или међународној заједници сетио да треба отпечатити оптужницу против њега, али су хашки тужиоци били у великој журби јер су усред бомбардовања, 27. маја 1999, морали да подигну оптужницу против Милошевића. Црна статистика балканске кривице указује да су Хрвати, Бошњаци, Албанци, Македонци осуђени укупно на 361 годину, али углавном за злочине које су чинили међусобно.

Две милијарде долара

Од оснивања Трибунала 1993. године, када је годишњи буџет износио сиротињских 267 хиљада долара, преко преломне 2000. године када је буџет достигао сто милиона долара јер је изгледало да ће са октобарском демократском револуцијом у Београду и суд коначно добити смисао свог постојања, суд је последње године деловања успео да дође до буџета од 283 милиона долара или осмине буџета УН. Тада свет добија „хашког наследника" живописног имена Резидуални (преостали или заостали) механизам који је у првој години катарзичног пословања коштао свега 54 милиона долара.

Неки комедијант случај побринуо да хашки тужилац Серж Брамерц за месечну плату од 40.000 евра као једну од главних мисија лета Господњег 2021.  има захтеве да Србија изручи бивше радикалске посланике Радету и Јојића због непоштовања суда. Можда ће за коју годину, када буде требало опет продужавати мандат Механизму, хашки тужилац тражити да Србија изручи и неког певача који је на неготинском вашару показао још мање поштовања према Трибуналу али треба разумети ту логику скупих међународних тела чији функционери користе и последње шансе да се деловање институције продужи што дуже.

Иако никада није утврђено колико новца Трибунал добио од донатора из Саудијске Арабије или неких других фондова, процењује се да је до 2013.године званично на истину и помирење на Балкану потрошено око две милијарде долара.

Новац који је до данас потрошен на хашку правду вероватно би био довољан да се изгради најављени „аутопут мира" до Приштине, као и аутопут до Сарајева, али на хашком путу помирења грађани су, изгледа, већ прешли километре уназад.

У Трибуналу је 2014 године било стално запослено 586 људи или скоро три пута више него у Врховном суду Србије, док је у Механизму две године касније било запослено свега 425 особа из 69 држава, због чега је председник Тедоор Мерон изјавио да стално смањивање средства и људства деморалише запослене у суду. Иначе би свет већ видео какве све пресуде могу да донесу, само када би били мотивисани. Британски јавни сервис Би-Би-Си је поводом прве деценије рада Трибунала објавио текст под наслов „Десет година, 900 милиона долара, једна пресуда - кошта ли Трибунал превише".

Хаг без бранилаца

Од прве пресуде изречене Дражену Ердемовићу, Хрвату који је признао да је као војник босанских Срба убио између 70 и 100 људи и изразио дубоко кајање, добио пет година казне и сведочио против низа других оптуженика, до пресуде Војиславу Шешељу који није изразио кајање због националистичких говора и био осуђен на 10 година затвора, ватреним противницима Хашког суда у Србији као да су потрошене гласне жице, али све је мање и темпераметних хаголога који су некада патетично објашњавали да је то једини пут за правду и помирење на Балкану.

Није јасно да ли су и њима истрошене гласне жице од дводеценијке расправе или су само истрошени фондови за нешто што је испунило задатак још када је у једном приградском аутобусу прекинуто тиховање Радована Караџића.

Део политичке и интелектуалне елите у Србији искрено је веровао да ће у престоници Холандије, једној од најуређенијих земаља на планети, догодити оно што није било могуће на Балкану - истинско помирење или барем правда, али читава серија скандала као да су Хаг оставили без искрених бранилаца.  

Један од основних аргумената за оснивање Трибунала гласио је да судови са подручја бивше Југославије немају ни спососбност ни самосталност да суде за ратне злочине, што свакако није био аргумент без основа. Али онда су у том светском, богатом суду почели да се ређају самоубиства, смрти затвореника због неблаговременог лечења, погрешна хапшења, да би им се на крају догодило да на самом изрицању пресуде, на метар од стражара хрватски генерал Слободан Праљак изврши самоубиство, што се последњих деценија није догодило ни ну најзабитијем суду на Балкану.

Имиџу суда нису нимало допринели ни накнадна, непријатна сведочења бивше тужитељке Карле дел Понте или портпаролке Флоранс Артман, као ни депеше из Викиликса која су потврдиле у оно што су, само на основу гледања суђења, могли да закључе и таксисти са Дорћола.

У депешама се описује како председник суда Теодор Мерон (за председника је изабран у 81. години живота, пре десет година) у америчкој амбасади у Хагу моли да Вашингтон учини све да се тужитељки Карли дел Понте не продужи мандат, али и како шеф затворског обезбеђења суда извештава амбасаду о понашању затвореника Миложевића и детаљима његовог односа са супругом Миром, свега оног због чега је српска јавност била згрожена када је управник овдашњег ЦЗ-а Блануша описивао шта је Милошевић све радио у ћелијји.

Има неке правде у том бирократском, бесмисленом називу (преостали, заостали механизам), јер после 28 година постојања делује да је хашки суд то одувек и био - веома скуп и гломазан механизам који треба само да правно бетонира дотадашњу политику на Балкану. Ако се некада, као у бомбардовању СРЈ, није поштовало међународно право, онда ћемо већ позвати Мерона и остале у амбасаду и наћи начин да попунимо те правне рупе из прошлости.

Тужбе за геноцид

Од 6. октобра Србија је кренула на пут европских интеграција али је новим властима јасно стављено до знања да линија ка Бриселу мора да има преседања у Хагу, где ће Србија оставити лидере из прошлости како би себи обезбедили европску будућност, правду или смиривање етничких тензија.

Када су у Хаг стигли последњи са листе тражених, грађани су ипак имали озбиљне дилеме - да ли им је даља европска будућност или балканска правда. А из Брисела, Вашингтона, Берлина и осталих западноевропских престоница рекли су да заправо и нису мислили озбиљно док су годинама понављали да Косово неће бити услов за европску сарадњу.

Иако је у површном пропагирању сарадње са Хагом као главни аргумент истицана потреба да се одговорност скине са народа или државе, истовремено су у другом хашком суду, Међународном суду правде, Хрватска и Босна и Херцеговина водиле процес за геноцид уз дирљива понављања да таква ситница, попут тужбе за геноцид, нипошто не би требало да угрожава развој добросуседских односа на Балкану.

Истог дана док је изрицана пресуда Младићу, председница Косова Вјоса Османи, која као највећи атрибут, објаснила је да је за стабилност и просперитет Балкана најважније да Србија призна Косово, али је у истом интервјуу, пар минута, касније најавила тужбу против Србије за геноцид. „Довољно је да нам помогнете или не одмажете да постанемо чланица УН како би могли на миру да вас тужимо за геноцид и добро спремимо процену ратне одштете", као да нам поручују албански лидери, уз нескривену подршку неких западних земаљи, које ће на крају рећи да се само залажу за признавање Косова. А да су хашки судови, као што сви јако добро знамо, сасвим независни.

Неред после банкета

Има наравно у тој бескрајној причи о окамењеним балканским нетрпељивостима сувише стереотипа и општих места, на које се, као на штаке, ослањају лидери, уметници или трговци дефицитарном робом сваки пут када им клеца памет или креативност. Али данас делује као унапред смишљена подвала та идеја да ће са завршетком хашких процеса тај мрачни пртљаг остати негде у прошлости, да ће се затворити једна тешка, непријатна страница историје и отворити нека сасвим нова и светлија.

Као што је неко духовито назвао остатке недосуђеног суда резидуалним механизмом, који ваљда треба да остане и поспреми неред после правног банкета у Хагу, тако би и ваљало очекивати да је тај механизам остављен да куца у неком балканском подруму. И да је спреман да реагује сваки пут када Додик и његови сарадници почну да се превише заносе идејом о самосталној Републици Српској или када се у Црној Гори опет пробуди стара љубав према српској браћи.

Иако је Црна Гора већ једном 2009. године донела резолуцију о Сребреници, за коју није никако повезана, нова власт одлучила је да поново донесе резолуцију како би послала поруку да јој је Србија подједнако далека као и злочини у Сребреници. Тако је нешто што је деловало као прворазредни историјски догађај - пораз Ђукановића и странке која је том земљом владала од 1945.године - заправо пало у сенку репризе сребреничке резолуције којом је јасно стављено до знања да је између Београда и Подгорице повучена црвена хашка линија.

Циници ће већ рећи да би ти односи могли бити још гори ако би ДЕА и друге међународне организације откриле неки „заједнички опојни подухват" на територији Црне Горе, па парламент буде морао да донесе нову резолуцију.

Неподношљива једноставност

Један од инструмената за очување југословенске заједнице био је систем симетричне правде у којој су сви народи 1945. године братски поделили своје дивиденде херојстава и срамоту злочина, а потискивана историја у којој су неке бројке тврдоглаво говориле да је ипак један народ имао Јасеновац и бројне јаме по Херцеговини, а други не. Можда је то прокрустовско силовање историје помогло да се обнови Југославија а њени народи некако наставе да заједно живе, али се већ четири деценије касније та вриштећа неправда само претворила у ватру етничке нетрпељивисти.

Челници хашког суда и њихови саветници нису имали никакве дилеме, нити су желели да се превише замарају застарелим, некажњеним злочинима из прошлости. То свођење једног од најкомпликованијих етничких сукоба на логику холивудских филмова или чланака из америчких листова, у којима су јасно подељене улоге и нема никакве нијансе, можда најбоље потврђује једно од 4.000 сведочења: „Он је био сасвим добар човјек, добар комшија, али се онда изненада одао том геноциду."

Та неподношљива једноставност, у којој све мора да буде јасно, у којој су улоге прецизно подељене на оне који су се „одали геноциду" и „оне које ни мрава низу згазиле", помогла је Хагу да заврши огромну већину процеса, осим оних чији крај оптуженици нису дочекали, али и да напише нову историју Балкана. А сам списак пресуда јесте својеврстан гарант да се због Хага никакво помирење неће десити. Али и да ће Хаг, механизам или како се то буде звало, још живети из стечајне масе Југославије.