Хрватска на јужној плажи: Нешто није у реду с тим ратом чији крај никако да се објави štampaj

Прогнозе времена су углавном сувопарне, чак и кад најављују кишу. Ова коју је једне августовске вечери изговорио водитељ на хрватском телевизијском каналу „Нова" издваја се личном поетиком новинара. „Ако сте на мору, потражите плаже окренуте сјеверу. На оне према југу вјетар ће сутра нанијети ствари којима ту није мјесто", поручио је гледаоцима.

То је тако сугестивна ментална слика, да гледалац ухвати себе како данима после сваке емисије вести процењује, а јесмо ли сад на северној или јужној плажи? Није увек сигурно. Код Сједињених Држава нема дилеме, оне после Авганистана дефинитивно седе на јужној плажи. Код многих других стално је сељакање између плажа.

Скоро пркос: А да понекад подржимо Додика...?

Сваки боравак у Загребу је истовремено рефлексна процена стања између службеног Београда и Загреба. Да ли се нешто променило, и ако јесте како: набоље или нагоре? При томе се не говори о помирењу, већ о међусобном подношењу унутар заједничких интереса. Ствар је више метеролошка него политичка. На пример, да ли је могуће да се Београд и Загреб за промену нађу на северној плажи?

Прошле седмице замало и јесу. Кад је српски члан БиХ председништва Милорад Додик затражио да се унутрашњи дијалог три босанске заједнице одвија под супервизијом Београда, Загреба и Истанбула, хрватски председник Зоран Милановић му је дао подршку. „Додиков предлог је добронамеран", рекао је Милановић. Добронамеран, али без шансе, јер, каже Милановић, друга два члана БиХ председништва, хрватски Жељко Комшић и муслимански Шефик Џаферовић нису добронамерни.

Додиков предлог је вешто компонован. Турска је ионако неформални покровитељ БиХ, али се ЕУ прави да то не види. Инсистирање на јединственој Босни враћа Турску тамо одакле је истерана почетком двадесетог века, али се ЕУ прави да ни то не види. Али ако се турски председник Ердоган на велика врата уведе у преговоре, формализује се једна ионако постојећа ситуација, са профитом да сад постаје могуће изузети од његовог утицаја српске и хрватске крајеве. Не нужно распад Босне, само гаранција њене дејтонске структуре.  

То је признање да је једина будућност Босне као државе у томе да не буде права држава - ако се уједини, распашће се, ако се дезинтегрише, очуваће се. За скупу тврдоглавост ЕУ, то је пораз. За босанске муслимане, то је закаснело отрежњење. За Србе и Хрвате у Босни, то је стање свести. За Београд и Загреб то је интерес који их спаја.

Е, да: али. Оно што звучи као нижа математика, у стварности је теорија струна.

Хрвати из Босне, од дивљих до заосталих  

Са хрватске стране, савремена дилема о јединственој Босни је стара, још из Туђманових је времена. Он сам ју је решио тако да је избрисао организациону и командну линију између хрватске војске и војске босанских Хрвата, али је у постдејтонска времена под притиском Запада формално прихватио појам државне суверености БиХ.      

Од онда, у Хрватској је прорадила динамична асиметрија у погледу на БиХ. С једне стране нетрпељивост самог друштва према „Херцеговцима" који су Хрватску рођачки маркирали, док истовремено своја историјска подручја у Босни користе као склоништа, складишта и зимовнике. Чак и да је реч о субјективном осећају инфилтрације ванземаљаца, Хрвати не халуцинирају кад им се иза сваке полуге моћи привиђају Херцеговци. Садашњи министар спољних послова Гордан Грлић Радман је Херцеговац. Био је то и Милан Бандић, човек који је ојадио Загреб и неприкосновено владао њиме скоро две деценије уз помоћ личне мафијашке хоботнице.

За разлику од друштва, хрватска политика има другачији фокус. Службени Загреб зна да је ЕУ мантра о јединственој Босни пропали пројекат. Практично и системски, он би значио стварање муслиманске државе, што при здравој памети не би допустили ни Срби ни Хрвати.  

Нови квалитет односа Београда и Загреба је у томе да је први пут у овом веку један високи политички представник Хрватске, иначе потпуно несклон Србима, дао неувијену подршку српским интересима у очувању Дејтона, и то из сасвим принципијелног разлога - зато што су то и хрватски интереси.

Али хрватска јавност, ако се она гледа кроз медије и моралику о јединственој Босни, није и неће допустити такву конвергенцију интереса Београда и Загреба. Домаћа перцепција је да је Милановићев иступ одвео Хрватску на јужну плажу. Против њега се дигао читав низ хрватских политичких коментатора, и то не с десна, већ оних либералних и демократских, који у Босни не виде политичко питање, већ тему за доказивање властите хуманистичке оријентације. Чак и коментатори српских „Новости".  

Дај Босну исламу и докажи да си прогресиван и моралан. То је ваљда једина тачка где хрватско друштво командује хрватској политици, а не обрнуто. 

Пркос тотал: Тоталитаризам пар-непар

Пре нешто више од деценије, Европски парламент је 23. август прогласио Европским даном сећања на жртве свих тоталитарних и ауторитарних режима.

Од онда, свака нација тај дан пуни својим приоритетима. Из године у годину, та комеморативна прилика је нарасла у структурални принцип за обликовање нове садашњости. Неки Европљани при томе пазе на границе доброг укуса, неки се занесу па одлутају у ревизионизам.

Али чак и тамо где се пази, тај датум функционише као „тоталитаризам пар-непар", јер захтева стални баланс између нацизма и врло широко схваћеног комунизма. Његова проблематичност је у томе да живи не могу мирити убице и убијене. Њих мири бог, али ако га има сигурно ни он не може бити тако суров.

То завршава тако да се некад позлаћују убице невиних, некад убице убица, некад невини у сродству с убицама, или са убицама убица, па све испочетка у новом циклусу. У политичкој пракси, добија се ефекат пар-непар тоталитаризма: парних година се сећаш жртава нацизма, непарних нациста-жртава. Пред историјом си покајник, пред садашњицом популиста.

Овог лета хрватска политика је открила сву идеолошку раскош коју пружа тај датум. Он је идеална прилику за пркос - с једне стране се остаје унутар европске парламентарне легитимације, с друге стране се она злоупотребљава. Власи се досете о чему се ради, али не могу ништа: година је непарна.  Премијер Пленковић генерално избегава непар, само шаље друге.

Где је ко био

Ево кратке рекапитулације где је ко из Владе или Сабора тог 23. августа био:   

Министар хрватских бранитеља Томо Медвед је био на Мирогоју код споменика Глас хрватске жртве (Зид боли); на гробу Бруне Бушића; код спомен обележја хрватским жртвама Блајбурга и крижних путева; те на гробу Фрање Туђмана. Ради „стварања озрачја толеранције" положио је венац и на Гробницу народних хероја.

„Зид боли" је гробна скулптура Душана Џамоње из 2004, на коју су уписана имена тринаест ипо хиљада жртава с хрватске стране погинулих у рату 1991-1995. За јавност у Србији заиста није лоше да се суочи с чињеницом да је неко пуцао на те људе и побио их. Но у симболичком контексту историјских тоталитаризама, то је политичка злоупотреба, јер њен циљ није да се унесе ред у прошлост, већ да се одржи нетрпељивост у садашњости.  

Бушић је био икона неоусташке сцене шездесетих и седамдесетих, аутор квази-историјске теорије по којој Павелићеве усташе, заправо, никог нису убиле, осим случајно.

Као особа, Фрањо Туђман условно важи за жртву тоталитаризма, али у крајњем резултату је то фејк, јер је он пре осветник над комунистима који су га отерали у дисидентство.  

Министар унутрашњих послова Давор Божиновић је био у Мацељу код Спомен-цркве Муке Исусове, на подручју где се сматра да су партизани 1945. побили око 13.000 људи. Ексхумирани су остаци 1.200 особа, остало је процена. Уз то је министар у говору направио експлицитну паралелу између партизанских егзекуција 1945 и Хрвата које су убили Срби 1991-95.

Министар мора и инфраструктуре Олег Бутковић је посетио комунистички логор на Голом отоку и Светом Гргуру.

Потпредседник Сабора Жељко Реинер је констатовао да су починиоци нацистичких, фашистичких и усташких злочина углавном кажњени, комунистички не.

Члан Сабора (из Моста) Марин Милетић жалио се да је хрватско друштво и даље дубоко проткано наслеђем комунизма. Треба то почистити!  

У Сплиту су паљене свеће на улазу у тврђаву Грипе, одакле су комунисти после рата водили на стрељање. Прилика за градоначелника Ивицу Пуљака да изјави како су сви по Европи имали жртве тоталитаризма, али нико тако много као Хрвати.  

Резиме: НДХ је разводњена, а 1945. директно повезана са 1991. Практично нико из врха хрватске државе није био на неком стратишту усташких жртава, код споменика побијеним српским цивилима.

Упитан од (хрватских) новинара како то да ове године нико из владе није отишао у Јасеновац, Томо Медвед је одговорио да данас добију то што добију, а да је Јасеновац „за неке друге пригоде".

Јасеновац долази за парну годину.

Немар: Земљотрес и Бандићева оставштина

Кад се дође до земљотреса који је у марту 2020. тешко оштетио старо језгро Загреба и сравнио банијска села, нехај и немар обнављају везу. Пара има, плана нема. Или има, али се стално мења, што је још горе. Прошле јесени је прогуран Закон о обнови, сад се испоставило да није добар, јер би истовремено са санацијом хтео да решава и имовинске и стамбене односе, а они су и пре земљотреса били несређени. Министарство градитељства је примило 13.000 захтева за санацију, до овог тренутка процесуирало мање од три одсто. 

Спрема се нови закон, но време цури. ЕУ је дала 700 милиона евра за хитну санацију од последица земљотреса, с тим да средства морају да се потроше до јуна идуће године. Ако не, а нису и сва је прилика да неће, значи није било хитно. У том случају, Хрватска мора да врати помоћ коју је добила од Уније.

Код Баније се не бих се залетала са констатацијом да се срушено не обнавља јер је то претежно српски крај.

Загреб је претежно хрватски крај, туристичка мазга која тешко ради, па се ни ту ништа не помиче. До сада су рашчишћене само три оштећене куће, још три су у плану, а обновљене су, у зависности од тога које се новине читају, између три и четири. Фонд за обнову Загреба располаже са 650 милиона куна (делити са 7 да се добију еври), до сада је успео да потроши 40 милиона, до краја године још толико, а онда ће и он морати да враћа паре и поред свих заплаканих нахерених кућица.   

Све то се у злу некако враћа на бившег градоначелника Милана Бандић, који је умро прошле зиме. Није крив за земљотрес, али јесте углавном за све друго. Ако неко почне да упоређује са домаћим приликама, боље да стане. Бандић није само крао, он је крао у невероватним размерама, свеобухватно и детаљистички, за себе и своје; вредан, хиперактиван и добро организован, неуморни предатор са коефицијентом интелигенције од 210.  

Јелена Ловрић у „Националу" од 31. августа пише: „Припроста лоповска формула која каже  да 'нема џабе ни у старе бабе', била му је модус операнди. Слику комплетирају медијска открића о његовим раскошним хацијендама по Херцеговини, или око три милијуна еура вриједној колекцији сатова. Није изненађење да је Милан Бандић крао. Запањујући су само размјери његова грабежа. У двадесет година владања Загребом гологузан из Погане Влаке згрнуо је више него што у три живота може потрошити. Поготово јер своје благо није смио показати. Пола милијуна долара вриједан сат "Patek Philippe" морао је скривати, са скупоцјених је "Фенди" софа уклањао етикете. Његова се махнита страст за имовином пјенила с оне стране закона, морала и здравља. Била је потпуно болесна. На концу је гроб на Мирогоју био све што му треба." 

Хавана средње Европе

Београђани су они који кажу да су Београђани, као што су Загрепчани они који кажу да су Загрепчани, без обзира одакле су и којим путевима су се уселили у тај идентитет. Кад се одбију сви завичајни клубови оних који и после 40 година живота у Загребу изјављују да су Херцеговци, Славонци, Далматинци, Истријани или Личани, Загреб је уствари јако мали град. Тајна Бандићевог успеха је у томе да је то схватио. Вукући га за уши, под дреком миноризованих локалаца и уз пљесак кланова и фамилија, Бандић је Загреб довукао на јужну плажу и ту га оставио. 

Земљотрес је дошао на крају и учинио своје. Загреб је постао „Хавана средње Еуропе", како га у једном интервјуу зове редитељ ХНК-а Ивица Бобан - леп и запуштен. 

Бандићев опроштајни поклон свом граду је нова регулација смећа. Канте су умножене и разврстане по колору и врстама отпада, избачене у поретку испред фасада, чак и у главним улицама, где стоје као нахерена олфакторична војска од јефтине пластике.

Сигурно, сви урбани центри на свету имају проблем отпада. Није Загреб једини који се с тиме мучи. Али јединствено је то да је његов бивши градоначелник у задњем понижавајућем акту извукао канте из вежа и закутака, из слепих углова и камуфланих кућица и подарио им апсолутну видљивост.

Прво се виде канте, па фасаде, тек на крају рањени град. Па кад те канте закантају!

Меланхолија: Фрагменти недовршеног

Тешко је говорити поуздано о остатку Хрватске, али сам Загреб се с носталгијом враћа на неке године заједничке државе са Србима. И са Аустријанцима, иако ту сећање бледи и издаје. Према Италијанима и Мађарима нема мрве носталгије.

Овог лета су на реду биле осамдесете. Оне се уствари тематски ваљају још од 2015, када је кренуло емитовање хумористичке серије „Црно-бијели свијет" Горана Куленовића и Игора Мирковића.

Мирковић је пре серије био аутор документарца „Сретно дијете" о југословенском Новом таласу/Новом валу осамдесетих. Сад је ту музичку причу проширио на драмску. Прва сезона „Црно-бијелог свијета" бавила се 1980. годином, ове године се стигло до четврте сезоне и 1986.-е, укупно 48 епизода. Прати се живот две загребачке породице (Кипчић и Берталан) допуњене београдским члановима (Миличевић), те се подиже завеса над једним временом живе међусобне радозналости која је владала између Загреба и Београда - у култури, у медијима, у музици и пријатељствима.

Кроз хронолошко корачање од датума до датума, серија исцртава мапу деценије у којој су људи накратко веровали како су одбранили приватно, делимично освојили јавно, а идеолошко свели на подношљиво. Кад политика на тренутак бљесне у „Црно-бијелом свијету", чини то само као реметилачки фактор.

Серија је фол-документаристичка, јер се фиктивни ликови мешају са правим особама тог времена, а ти „прави" не раде увек оно што су радили у стварним осамдесетим. Играјући се усудом античке драме, „Црно-бијели свијет" шаље две потпуно супротне поруке - прво, да је рат био неизбежан, и друго, да се он тако лако могао избећи. Ма тако лако! Као новинар, после сценариста и филмаш, Игор Мирковић не успева да се извуче из фасцинације осамдесетим. На срећу и добро гледање, јер најплодније сеансе за истеривање зла последњег рата имају везе с њима.    

Формула с мапираним културним кодом појединих деценија је још једном с успехом примењена у серији „Дневник великог Перице" Винка Брешана. Иде се још даље у прошлост, у 1964, у коју води сад одрасли фиктивни лик „малог Перице" из филма Креше Голика „Тко пјева, зло не мисли" из 1971.  

Носталгија је вероватно крива реч. Замор од великих, па чак и разумних, очекивања је реалнија. У серији о 1964-ој види се како су се тадашње генерације навикавале на мир, у оној о осамдесетима како их се уводило у рат.

Најдаље је отишла Модерна галерија на Зрињевцу, која је из властитог фундуса саставила тематску изложбу посвећену меланхолији. Тешко је рећи шта лошије пада на желудац - избор депресивних стања забележених на платну у последњих сто педесет година или дисплеј белих кубуса у енфилади која води у ништа. Кустос изложбе Жељко Марциуш је показао велико поштовање за тему, јер се посетиоцима тек два дана касније враћа способност за хумор, што је сигурни показатељ да је изложба о меланхолији успела.

У мору духовитих, тужних и дирљивих графита који красе занемарене делове Загреба, „не-места" рекао би Марк Оже (Marc Auge), издваја се онај између Западног колодвора и трамвајске „двојке".

„Смрди Ω" написао је анонимни урбани песник на поцрнелом зиду.  

Смрди омега. Крај смрди. Епилог труне. Нешто није у реду с тим ратом чији крај никако да се објави.