Нова геополитичка скромност и стара национална тврдоглавост: Светла будућност је прошла štampaj

Одувек су се државе повлачиле кући, или ближе кући, на територије где културно и политички нису доживљаване као освајачи. Повлачиле су се у поразу, као Римљани са британских острва, Александар из Персије, Наполеон из Русије, Американци из Вијетнама, или Немци од свукуда.

Сад се међутим државе повлаче да би избегле пораз, да би га камуфлирале, ментално и емотивно, што је нови квалитет. Вашингтон је рецимо смислио план ефектне симболике за повлачење са Хиндукуша, тачно на двадесету годишњицу од оминозног датума  9/11, у смислу: били, видели, парцијално победили.

У само пар дана, Талибани су погазили све што је и симболички остало од привида америчког успеха у Авганистану. Намера Вашингтона је била да се повуче да не би био поражен. Били би задовољни и са скромном победом, што би за једну велесилу било стање тихог, имплицитног пораза, кад сви гледају у страну и праве се да не виде то што виде. Маневар није помогао,  јер су се Талибани побринули да пораз буде не само стваран, већ и да изгледа стварно.

Нова скромност је пораз у маскирној униформи

У повлачењу из Авганстана Совјети су прошли милостивије. Нико од домаћих није правио клацкалицу од њихових војних авиона, нико пародирао њихове заставе. Ако и јесте, нема фотографија које су се пробиле до европских медија и освојиле иконички статус, као на пример недавни перформанс Талибана са пародирањем америчке заставе на Иво Џими.

Милост медијски неугледног пораза се за Русе ипак истопила, јер се Совјетски Савез убрзо потом распао. Тек 2007, приликом наступа Владимира Путина на Минхенској конференцији, постало је јасно да је Москва са задршком анализирала своје последње месеце и године, те из њих извела нову теорију за праксу минималних циљева. Минималних као одбрањивих, реално могућих, рационално објашњивих и поштених. Поштених наравно са становишта једне велике силе, која је одлучила да ће убудуће самостално контролисати властити апетит ширења.    

Тада, 2007, Руси су показали шта су научили из пораза у Авганистану и распада совјетске империје. Трансформисали су се у силу која је самој себи ускратила „алаве" продоре и гутање несваривог, па у наставку узимају, осигуравају и бране само минимум минимума. Њима пријатељски наклоњен минимум минимума. Могли су да узму Мариупољ и Одесу, узели су само Крим. Или: вратили су само Крим.

За Москву, нова скромност је питање самоконтроле унутар економике одрживих циљева.

За Вашингтон, нова скромност је редукција броја блиских савезника. И Сједињене Државе се после Авганистана враћају на своју „окућницу", једино што у њиховом случају она није толико територијална, колико идентитетска. Окућница се код њих јавила као концепт крви, тла и порекла.

Аукус-кус, засољен и пресољен

АУ (Аустралија) + УК (Уједињено Краљевство) + УС (Сједињене Државе) = АУКУС. Сјајно скован акроним, инвентиван и мобилан, за оно што је уствари један застрашујући ретроградни процес - Англосаксонци међу собом.

Аргумент да се ове три државе - Аустралија, Велика Британија и САД, поготово две прекоокеанске - нису развиле само из англосаксонског демографског елемента стоји, али не важи. У национални генетски код су се истина умешале и друге нације и народи, али унутар двеста и више година све су конвергирале у преовлађујући англосаксонски идентитет.

АУКУС је коктел крви и тла, прави ретроградни блу-бо покрет међу Англосаксонцима. Политичке, дипломатске и војне везе са ЕУ/Европом су преко ноћи деградиране на степеник испод. За врховни принцип су - имплицитно, али довољно јасно - проглашени крв и порекло.  

Није да тога није било. Сви европски народи су од давнине у неком степену сродства међу собом. Уз ограду: немојмо мерити тадашње народе према данашњим мерилима, био би то недопустив анахронизам. Немци и Французи су се развили из заоставштине Карла Великог. Иначе, били су један народ. Руси, Белоруси и Украјинци су се развили из културне, религиозне и сваке друге оставштине династије Рјуриковича (Кијевске Русије). Иначе, били су један народ. Нема Гота, Визигота или Лангобарда да се није раширио у темељима италијанске нације. Или Јужни Словени - језик, културни кодови, менталитети, пргава нарав, економика великих ризика и малих добитака - све то говори у прилог томе да су и они били заједно негде у време Карла Великог, или путовали заједно.

Али, све то је било! И поред повремених ретроградних политичких процеса, крв нигде није заиста заживела као интегративни политички принцип. Евентуално се нађе у култури, у срцепаратељним романима који имитирају романтизам 19. века, у десничарским медијима, али у високој политици, тамо где се формирају савезништва и дефинишу дипломатије, крви више нема.

Можда код запошљавања, али на ту крв се овде не мисли.    

Зов новца бледи пред зовом крви

Нигде се тај ретроградни тренд у америчкој политици - повлачење на англосаксонску браћу по крви - боље не види него у актуелном спору с Француском. Почело је с Трампом, али Трамп је то радио аматерски. Данас су професионалци на делу.

Детаљи су познати: Аусталија је 2016. од Француске поручила 12 „Баракуда", подморница на атомски погон, за 31 милијарду евра, сад се испоставило за 55 милијарди. Поручила и на притисак Вашингтона преко ноћи отказала.

Ствар је уговорно и финансијски компликована, морално проблематична, али детаљи који постепено излазе на видело показују диференцирану правну слику. Париз је развлачио, deal је стално стајао на ивици, свађали су се, Канбера је имала право да се повуче у било ком тренутку. Под условом да Француској надокнади све трошкове до тог момента, што Аустралија не доводи у питање. Зашто и би, кад су до сада платили више него што су Французи потрошили - 1,2 милијарде према 900 милиона.  

У бесу Француска заборавља да је, морално, исто то она направила Русији 2015, кад је одбила да Москви испоручи носач хеликоптера типа „Мистрал". Годину дана се Париз ломио, јер су Руси испоруку не само капарисали, већ у потпуности исплатили. Руски маринци су већ тренирали на „Мистралу" са француским инструкторима. Али, Вашингтон се позвао на евроатлантско пријатељство, заједницу демократских вредности и солидарно кажњавање Москве, тако да је Париз нерадо, тешком муком, отказао Русима и вратио им 1,1 милијарду евра.

Кант би рекао: немој радити другом оно што не желиш да раде теби. Али он није говорио о крви, већ о моралу. А морал везује заједницу вредности, не крви. Морал је поносан, а не скроман. Довољно је погледати аутоперцепцију ЕУ да се схвати често агресивни понос унутар форми вредносне интеграције. Напротив, крв је старији принцип политичке интеграције, скромнији, интровертнији, ближи тлу, роду, и истовремено бруталнији, јер му се не можеш умилити. Са стварањем АУКУС-а, Европска унија је схватила разлику.

За Европу је први акт АУКУС-а „отрежњавајући, не само за Француску",  изјавио је немачки министар спољних послова Хајко Мас.

Нова скромност на мандаринском

Кина се такође уклапа у тренд нове скромности. Та дијагноза површно изгледа натегнута, с обзиром на глобалну економску и финансијску експанзију Кине. Али економски успех није варијабла по којој се мери генерички процес нове скромности.

Јасно је то већ из француског примера, јер би Паризу било неупоредиво драже да је Русима послао брод, а задржао милијарду евра. Или, да су економски аргументи били преовлађујући, ЕУ не би никада прогласила санкције Русима, нити би их тако тврдоглаво аутодеструктивно продужавала.

Кина је економски у експанзији, али културно она увек седи на властитом прагу, у свом простору. У оном који у властитој перцепцији сматра својим двориштем. Кина је један од најупоријих бранитеља светског политичког поретка као status quo констелације, јер не жели да се мењају правила под којима је она постала суперсила. Кина инвестира, плаћа и убире по целом свету, али ментално седи код куће. 

Пекинг пред собом увек има амерички пример. Било је време кад је америчка дипломатија сматрала да су далеки народи, кад обуку фармерке и погледају холивудске филмове, већ „интегрисани" у политички Запад. Или да све жене испод бурке носе последњу „Луј Витон" колекцију. Стандардно дело Сукоб цивилизација Семјуела Хантингтона је још раних деведесетих уништило тај мит. Глас Марка Лиле, још једног америчког теоретичара који је упозоравао и био против „подизања демократија на песку", такође је потонуо у америчкој осветничкој еуфорији после 9/11.

Поента је - Американци нису много научили из властитих грешака, али су оне зато Кинезима биле велика школа. У лекцијама „не иди тамо где те не разумеју", „не остај тамо где не знаш шта видиш" и „не доцирај код оних који ти се смеју", Пекинг се показао бољим. Руси исто нису лоши.

И Немачка је тренутно новоскромна. Дипломатски циљеви, спољна политика, балканска агенда - све то игра малу, скоро никакву улогу у немачкој предизборној кампањи.       

Нова скромност на Балкану

Ниже, тише, мање - за сваког је нешто друго.

Нова скромност је за Србију синтагма „српског света". На невољу, нова историја има незгодну особину да је пуна директних сведока и учесника.  

Средином осамдесетих је српска комунистичка партија на основу стално променљивих планова кренула у политичко преуређење Југославије и у ефекту изазвала ланчану реакцију, где први импетус више и није био важан. Сада се за сведоке и учеснике тих времена логично поставља питање да ли је српски свет заменски пројекат? Редукција старог политичког циља на његову културну компоненту, или напротив нешто аутохтоно ново?

Аутори синтагме ће вероватно рећи да је ново. Сведоци времена, и то добронамерни, видеће то као заменски пројект културног карактера. Он се најављује од 2017, тада више као декларативно изјашњавање о месту културе у српском националном идентитету. Оно што је нејасно наговештавано с државног врха остављало је простор за нагађање. Да ли то политика ствара културу, или култура походи политику? 

У прилог томе да је реч о нечем новом, говорила би паралела са немачким искуством. Кад су пропали сви пројекти за политичко уједињење германских територија, прешло се на идеју „немачке нације културе".  Она је данас испражњена од декларативних изјава поноса и припадања, од симболичке политике и идеологије, од застава и слично. У пракси је постала трезвена културна матрица унутар које се говори једним језиком, где телевизије и филмске куће лако склапају копродукције, књиге се штампају за читаво тржиште, факултети се лакше бирају, а професионална мобилност и каријерне шансе су велике. Ко не успе у Дортмунду, проба у Бечу: коме не иде у Бечу, оде у Базел.   

Да ли су аутори синтагме о српском свету мислили у аналогији на тај тип редукције, који у реализацији постаје широки простор културе?  

Ако јесу, онда је пројекат прави, али је име погрешно. „Српски свет" значи да постоји и неки други свет. Постоји спољни свет и постоји српски свет. Српски свет би био нешто што је одвојено од осталог света. Српство историјски управо пати од наметања дистанце према осталом свету. Наметања које долази изнутра, из самог културног и политичког бића. Не увек, не од свих, али у фазама забрињавајуће цикличности.

Синтагма „српски свет" само појачава негативну синергију дистанце: српство се повлачи у нову скромност тако што се повлачи у себе.  

Црна Гора у бољој прошлости 

У генеричким процесима повлачењу на циљеве нижег ранга, посебно поглавље припада покушају повратка у време. Намера је да се точак времена врати до једног момента, тако да нација по прилици избрише грешке које су њени политички представници сабрали током година. То није ревизионизам, само личи на њега. То је покушај тријумфа над временом.

У дигиталном свету би то била команда „erase" и „reset". Бриши сто година, идемо испочетка. Некој нацији се толерише, некој не, али ниједној не успе.   

Рецимо Србија и Црна Гора, гледане посебно, као самосталне државе, 1918. и данас. Милошевић је тешко кажњен за покушај политичког враћања у 1918. Тада је победничка Србија донела одлуку да иде у уједињење и са становишта националног интереса створила себи непријатеља - Југославију.

Мило Ђукановић је такође кренуо да исправља одлуку црногорских политичких представника из 1918. На државном плану, све му је успело. Да је ту стао, рекло би се алал вера, повукао време за брк. Али онда је хтео то исто и са црквом, да се врати у 1918, односно 1920, и спречи улазак Митрополије цетињске у склоп Српске православне цркве.

Питање је колико је Митрополија цетињска 1920. уопште била „црногорска" и по државном и по црквеном праву. Али чак и да јесте, прошло је сто година другачије праксе, историје и традиције.   

Та два повратка на неку далеку временску тачку у сврху корекције данашњице изазивају грубо асиметричне реакције. Србија је бомбардована и раскомадана. Црна Гора, ако се она сведе на председника Ђукановића и његов политички и приватно-криминални круг, добија напротив гласну агитаторску подршку из региона. Пустите јадне Црногорце да се врате у 1918/20 и исправе исхитрену одлуку! Приморајте СПЦ да из својих храмова избацује све који имају црногорско држављанство. Редар на портал, па ко нема српски пасош, напоље!

ЕУ и Запад упадљиво ћуте кад виде Мила у времеплову. Од свега разумеју да нико не може да се врати сто година у прошлост да би створио другачију садашњост. Али ако то гласно кажу, који су ризици?  

Укратко, сви су некако постали скромнији. Сви осим Миле Ђукановића. Он јаше против општег тренда, црногорски Дон Кихот у пробоју из затвора алтернативне историје.