Други пад Себастијана Курца: Политичко-медијски коруптивни менаџмент и симулирање јавног мњења

У мају 2019. пао је први кабинет Себастијана Курца, овог октобра и други. То су факти, остало су језичке игре. Освета 1: Први кабинет је пао зато што је у њему била Слободарска партија, други јер више није. Освета 2: Први кабинет је пао јер су се социјалдемократе осећале пониженим у опозицији, други јер су желеле да изађу из опозиције.

Ако су сви играли игре, политичке, језичке и моралне, ко је онда крао? Управо то покушава да утврди аустријско Државно тужилаштво специјализовано за откривање корупције на сеновитим местима где се додирују власт, бизнис и медији.

Прошле седмице се Себастијан Курц преселио из палате владе неких сто метара даље у монтажни парламент. Од канцелара до парламентарног клуба; из Метернихове палате у контејнер. Какав пад!

Три горње реченице су написане да би се схватила лакоћа интерпретације, а о њој се ради и овде у тексту, као и у правном предмету „Држава против 'система Курц'". Аустријски парламент је тренутно „монтажни", зато што се монументална неокласицистичка зграда парламента, заоставштина Теофила Хансена, реновира. Место шефа парламентарне партијске фракције, па још већинске и владајуће, тешко је окарактерисати као озбиљан пад, више као нови распоред моћи.  

Ако се погледа статична слика, није се догодило ништа посебно, осим што су млинови правне државе стављени у погон. Али као тренд у развоју, тешко да ће Курц остати и на том месту. Његова селидба је почела као државна криза, брзо прешла у кризу владе, а онда још брже у кризу његове Аустријске народне партије (ÖVP). Криза морала у политици је ионако константна.

Да ли је његов тим 2016. заиста преко Министарства финансија преусмеравао државна средства да би финансирао фризирана испитивања јавног мњења за партијске сврхе? Технички могуће, министар је тада био Хартвиг Логер из Народне странке. Опремљена жељеним интерпретацијама, та испитивања би осванула у таблоиду „Österreich", а за противуслугу би Министарство у том листу објављивало плаћене додатке, то јест легалну рекламу о свом деловању за добробит земље. Оптужбе Тужилаштва нису и оптужница, треба пазити на ту разлику. Курц је још увек правно невин.

Утврђује се следеће чињенично стање: да ли је пре пет година дошло до трампе између „младих лавова" Народне странке и новинског магната Волфганга Фелнера уз посредовање државног Министарства финансија?

„Млади лавови" су сами себе у интерној комуникацији називали „преторијанцима". Откад су њихови чет-протоколи процурили у јавност, тако их поспрдно назива опозиција. Али, да ли су „преторијанци 'система Курц'" освајали јавност регуларним политичким методама или манипулацијом?  Политика је добрим делом манипулација. Где повући црту дозвољеног, код пара или код морала?   

Противници "система Курц" радо заборављају једну ствар: нису њега довела на власт фризирана испитивања јавног мњења, већ његово обећање да ће зауставити илегалне миграције.  

Добри путеви лоше кармe  

Себастијан Курц је други пут постао канцелар тачно на православни Божић 2020. Да се премијер једне католичке земље држао Грегоријанског календара, можда би за промену саставио читаву легислативу од пет година. Овако испада да је на све друге проневере које му се стављају на терет издао и религиозну легитимацију властите странке.

Није, то је тек детаљ на рубу за оне који воле ненамераване симболике. Коалициони договор конзервативне Народне странке са Зеленима је постигнут тачно на католички Божић 2019, једино што је запечаћен на православни 2020. Два пута се родио Божји син, два пута бацио милостиви поглед на политички брак бивше демохришћанске и бивше еколошке партије.  

Али већ је онда било извесно да ни два Бадњака, два Божића, Три краља и света Евгенија заједно нису гаранција за политичко преживљавање кабинета Себастијана Курца. Ако се на евентуалним превременим изборима на пролеће врати на власт, то ће више личити на пуч него на све друго. Ако се на регуларним изборима у септембру 2024. врати на власт, биће то вест за рубрику „веровали или не". Све је против њега, укључујући и његов карактер. Против „система Курц" дигао се читав систем власти у Аустрији, одлучан да једном заувек избрише тог иновативног манипулатора и врати се у уобичајено стање, у политику проверене старомодне манипулације.

Теоретски постоји још једна могућност његовог повратка на власт, а то је да Тужилаштво након шест месеци или годину дана дође до закључка како су оптужбе о илегалном, или само ненаменском, трошењу државних финансија неосноване. Али и тако законски опран, Курц ће за многе у властитој странци постати неприхватљив због преступа арогантне владавине. Шифра: „чет-протоколи", то јест мејлови и смс-поруке које је измењивао са својим најужим тимом.     

Добрих десет година, од првог Шиселовог кабинета уз Хајдеров благослов (фебруар 2000) до појаве Себастијана Курца на политичкој сцени као државног секретара за интеграције (2011), аустријски полит-медијски естаблишмент је припремио терен за долазак такве особе. За место канцелара је био расписан нешто као фото робот: требало је да буде неко млад и издржљив, мушкарац али са довољно простора за неодређеност, барем у изгледу; конзервативан али прогресиван; склон експериментима али традиционалан; неолибералан али пун бриге за социјалну правду; европски али националан; етичан али флексибилан; страначки опредељен, али без странке; џентлмен али бруталан.

На такве нејасне услове конкурса два пута се јавио Себастијан Курц. Два пута је прошао због сличности са фото роботом, два пута пао због сличности са фото-роботом. Најближе објашњење је да није нашао праву мешавину етичности и флексибилности која једну релативно нормалну особу претвара у политичара/политичарку. Али има и других претпоставки. Да он јесте нашао праву комбинацију, али да се због ње постидео читав државно-медијски естаблишмент који му је ослободио пут ка власти.

Тражи се канцелар без дипломе

Аустријски канцелари обично имају универзитетску диплому, неки су имали и докторате. Обично се од свих што у Аустрији раде неки захтевнији посао који им даје моћ над умом и телом већег броја људи очекује да су завршили неки факултет. Ако не због памети, барем као доказ фокусиране дисциплине неопходне за решавање компликованијих проблема.

Себастијан Курц (рођен 1986) уписао је правни факултет, али га никад није завршио. Превише му се осладила политика у коју је ушао још у гимназији.

То је био један од првих вицева са којом се Курц сусрео на почетку другог мандата. „Испуњен сан: Курц коначно завшио факултет", писала је сатирична штампа у марту прошле године, кад је влада због ковида затворила универзитете. Ради се о игри речи која у преводу на било који други језик губи смисао. У зависности од контекста, немачки глагол „abschliessen" значи затворити неку институцију, рецимо илегалну коцкарницу, али и завршити неку школу, добити факултетску диплому, на пример.   

Али Курц није први гимназијалац на месту аустријског канцелара. Социјалдемократа Вернер Фајман (1960) такође није имао диплому, а водио је два кабинета у коалицији са конзервативцима, први регуларни од 2008-2013, други од 2013. до маја 2016, када је у јеку миграционе кризе био присиљен на оставку.

Фајманова службена биографија је садржавала одредницу „студирао на Правном факултету". Тек је 2012, на летњим разговорима на националној телевизији ОРФ, што је онај жанр забаве кад политичари причају шта раде недељом, шта кувају и какве псе шетају, неко поставио питање Фајману да ли је он само „студирао право" или „завршио право"?

Фајман, тог момента канцелар већ четири године, је објаснио да је посећивао изабрана предавања на Правном, а на Политичким наукама положио један од уводних семинара. На питање има ли уопште нешто завршено, одговорио је да је положио испит за таксисту. Упитан чиме се бавио између матуре 1978. и уласка у локалну бечку скупштину 1985, рекао је да је служио војску у цивилу и био ангажован у раду омладинске организације Социјалдемократске странке.   

Себастијанов ход кроз институције

Политичку каријеру Себастијана Курца треба гледати на два плана, државном и партијском. Специфичност његове биографије је да су се те две линије стално међусобно ометале.

У мају 2019. га је са места канцелара срушило коалицијско пактирање са непоузданом Слободарском странком, а на ту функцију у зиму исте године вратила га је држава. Држава као уређени, законом регулисани систем избора, странака и медија.

Сад је другачије. Пре седам дана га је са канцеларског места срушила држава, а у парламент га као шефа фракције, да га спаси тотално нечасне демисије, послала партија.    

Курц је имао 25 година кад је постао државни секретар за интеграције у првом кабинету Вернера Фајмана. Са 27 је постао министар иностраних послова у другом кабинету Вернера Фајмана. Када је Фајман отишао 2016, а канцеларско место у летећој измени преузео социјалдемократа Кристијан Керн, Курц је остао министар.

Гледано партијски, народњаци су тонули у безначајност пре него што их је у мају 2017. преузео Курц. Истина, били су у владајућој коалицији, али као мањинска и све мања странка. На изборима за национални парламент 2008. године Народна странка је освојила испод 26 одсто; 2013. су пали испод 24. Не само да су падали, него их је један социјалдемократски таксиста осам година возио кроз програм.

Перспективе су за ÖVP биле лоше. Бити понижен у власти, неспретан у опозицији, то нигде не слути на добро. Тражио се неко ко ће преузети ту странку крупног бизниса, конзервативног сељаштва, ловачких друштава и развлашћеног племства. Неко динамичан и популаран, а скроман и поштен. Неко ко ће бити под контролом регионалних партијских шефова, а опет деловати самостално.

Притиснут лошим изборним резултатима, најпре се са места шефа странке и вицеканцелара повукао Михаел Шпинделегер и у августу 2014. обе функције препустио Рајнхолду Митерленеру. Са своје стране, Митерленер је био слика и прилика промашене кадровске политике. Сва испитивања јавног мњења током 2016. откривала су поразну истину за народњаке - ако не смене Митерленера, на првим изборима падају на двадесет одсто.

Али, и ту се долази до суштине читаве афере: испитивања јавног мњења? Чија? Ко их је наручио? Ко платио? Ко је кога питао, ко одговарао на питања? Ко је интерпретирао резултате? Да ли је Митерленер заиста био губитник, или је то постао након што је проглашен губитником? 

Због тога је прошле суботе пао аустријски канцелар Себастијан Курц. Не због ствари које је радио као шеф владе у два наврата, већ због оних које је радио као министар спољних послова са пројекцијом да преузме странку и владу. То да је Митерленер у мају 2017. смењен у интерном пучу, а да су пучисти били Себастијан Курц и његови „преторијанци", никад није била тајна. Први се Митерленер побринуо за то, чак је 2019. написао и књигу пуну жучи како су га дивљи сменили из његовог питомог кутка у коме се ништа није догађало осим...? Осим испитивања јавног мњења која су најављивала катастрофалне резултате ако партију не преузму тиркизни „преторијанци" Себастијана Курца.

Ништа од тога никад није била тајна. Унутарстраначка динамика је свуда брутална. Нема закона који санкционишу интерне партијске пучеве. Један од бивших шефова Народне странке Јозеф Прол је Митерленерову књигу назвао „продуктом повређене сујете". Побеђен си, не цвили.

Питање није да ли је Курц исплео мрежу интрига да направи партију у партији, што његови „тиркизни" јесу, посебна организација унутар службене „црне" Народне партије. Питање је да ли је партијски пуч финансиран из државног министарства. 

Неподношљива лакоћа комуникације    

Ко се све, осим бившег канцелара Курца, налази у визиру специјализованог Тужилаштва за борбу против корупције?

Јоханес Фришман и Гералд Флајшман, његови представници за медије; саветник Штефан Штајнер; две специјалисткиње за испитивања јавног мњења Софи Кармасин и Сабине Бајншаб; новински магнати Хелмут и Волфганг Фелнер; Јоханес Пасквали из Министарства финансија и Томас Шмид, бивши генерални секретар у Министарству финансија и бивши шеф моћног државног холдинга ÖBAG који регулише акције у власништву државе - нафта, телеком, пошта, казина, рудници, пензиони фондови и слично. Укупно десет особа, неки као починиоци, неки као креатори шема, неки као следбеници. Курц би спадао у креаторе; рођени лидер. 

Суме које су по претпоставци Тужилаштва проневерене су релативно мале. Поготово кад се упореде са уобичајеном представом корупције у врху, типа Ива Санадера, или фиктивног карактера Срећка Шојића. Таблоид Фелнерових је добио неких 800 хиљада евра, не све илегално, можда ништа, али је питање какву противуслугу је вратио. Кармасин и Бајншаб су за интерпретације резултата добиле око 600.000 евра. Не оне за у џеп, него њихови институти. Комуникациона централа је био Шмид, преко његовог мобилног су текли сви договори.

Проневера, поткупљивост и примање мита су кривична дела. Ту би Себастијан Курц можда и могао да се извуче. Оно где сигурно не може је тип комуникације између њега и деветоро споменутих. Трагови дигиталне комуникације, око 300.000 мејлова и смс-ова су са Шмидовог телефона дошли до Тужилаштва. Шмид, Кармасин и Бајншаб (која је прошле седмице била кратко и ухапшена због покушаја брисања података са свог компјутера) спомињу се као могући крунски сведоци у евентуалном будућем процесу.

Оно што ти дигитални протоколи откривају нису милиони проневерених евра, већ арогантност, хладнокрвност, цинизам и извесна доза презира према институцијама, процедурама, у крајњој линији према људима којима се влада.

Ако се и докаже корупција у дугом процесу од неколико година, Курц сигурно неће испасти највећи лопов у историји Друге аустријске републике. Његов грех је други - то да је Аустријанцима уништио привид политике као узвишене делатности коју високо етични појединци воде за добробит народа. Моћ и власт су за њега технократско питање, а политика пројекат који треба дефинисати, наћи средства и спровести.

Наравно да сви свуда из праксе знају да политика није етичка категорија. Свеједно, и најтрезвенији се после изговарања те реченице враћају у илузију да ипак јесте. Курц је подигао завесу испред те илузије, демаскирајући више добро као обичан project-management. Боље добронамерни таксиста него цинични планер.  

То је оно што му политичко-медијски естаблишмент у Аустрији неће опростити. И зато ће га сви трести у парламенту док га и одатле не избаце. Тужилаштво прво. Опозиција свакако и сладострасно. Медији такође - ко год објави коментар одбране наћи ће се под сумњом да је манипулисан, да манипулише, да је плаћен или одрађује дугове од раније. Коалициони партнер Зелени кад закључе да им рејтинг пада.  

Једног тренутка ће се и Народна странка окренути против њега. Тамо је питање  времена кад ће на Себастијана кренути сви поред којих је прошао да би се попео на врх. Нови канцелар Шаленберг је у првим наступима наглашено лојалан претходнику, али и он је само војник партије.   

Нови пучисти ће се договарати по парковима, перивојима и осталим шеталиштима, јер осетљива комуникација поново постаје аналогна. Ако ова афера ишта показује, то је да ни један дигитални траг није приватна ствар.