Токсична мушкост Владимира Путина: Мачо-политика (не) тражи поштеду од историје

Да ли се руски председник Путин одржава на власти захваљујући томе што у јавним наступима негују мачо ауру? Добар део академске заједнице у Европи и англосаксонским земљама описује ситуацију управо тако, у терминима вирулентне тестостеронске политике као главном пропагандном елементу актуелне руске политике. При томе је на делу радикално скраћење једног комплексног историјског феномена.

Путин је, нема сумње, стилизован да делује ексцесивно мужевно за домаће потребе, али није јасно зашто страни „мужики" и „женики" ентузијастички налећу на ту мину. Текст америчке политиколошкиње Валерије Сперлинг сумира ефекте Путинове мушке хегемонијалности, и успут пропушта да примети колико је она свесно конструисана и одржавана са руске стране како би повредила западна друштва тамо где су најрањивија - у историјски беспримерно, ужурбано и хитно укидање миленијумске родне шеме мушко/женско.   

Матријархат на страну, он је био принцип племенске организације у мраку без писаних извора. Зато никада нећемо знати да ли је женска хегемонијалност и токсичност била боља од мушке која је уследила са цивилизацијом писане, штампане и дигиталне речи. А у њој је, са изузетком рококо-периода у 18. и романтизма у 19. веку увек важила слика мужевног, доминантног (он мисли!) мушкарца.

И те две ограде међутим треба узимати с опрезом. Ма колико се појављивали женствени, мушкарци рококоа су знали шта хоће, као што се види на Фрагонаровом, или Хогартовом платну. Серен Кјеркегор, један од највећих философа периода романтизма, аутор је вероватно најмизогинијег и најсуровијег романа који је икад написан, „Дневник једног заводника".

Руски јин на европски јанг

Горе су споменути уметнички периоди, али се стварно мисли на друштвене и политичке који се у њима огледају. Сад је питање, да ли се они у данашњој руској политици огледају неразумљиво специфично, при томе на ванисторијски, посебно репулзиван, непријатан и мучан, нелегитиман, скоро подли начин?

Текст чији вам превод нудимо у другом делу овог чланка управо то инсинуира. Донекле каже, али више инсинуира. Написала га је Валерија Сперлинг, професорка политичких наука на Кларк универзитету у Ворчестеру, Масачусетс. Сперлингова је специјалиста за Русију и родну политику, а ако се те две специјализације саберу - за форме хегемонијалне мушкости у наступу, принципима и техникама владавине руског председника Путина.

Њена теза је: руски председник Владимир Путин, као и сви други политичари тог типа, инсценирају јаку мушкост као политички инструмент. Са том методом постижу два циља: с једне стране одашиљу веродостојну поруку снаге, способности и виталности, с друге ефикасно понижавају политичке противнике и, још важније, противнице. Да би таква стратегија деловала, неопходно је одржавање одређених представа о мушкости и женскости, пре свега оних да су мушкарци јаки, а жене слабе.

Разлог да аргументација Сперлингове у самом тексту изгледа млака и неуверљива није у томе што она не би била истинита, јер да Путин у стварности, кад се светла јавности погасе, носи розе туту. Руски председник заиста игра на карту строге мушкости. Са неких Путинових слика, чак и у његовом поодмаклом добу, буквално се подиже мирис тестостерона са обнажених прса. На то је први реаговао Борис Џонсон, кад је пре месец дана на скупу Г-7 у Немачкој питао: „Јел' да се и ми скинемо?".

Као да је за добру политику и добар секс довољно скинути се!

Разлог за млакост, па и извесну атмосферу трачерске ситничавости Сперлингове, у нечем је другом - у немогућности да се Путинова мушкост уверљиво одвоји од феномена мушкости у политици од Александра Македонског до Матеа Салвинија, и као таква, никад бивана и постојећа, морално осуди.

Нема сумње да Сперлингова покушава да пружи шири поглед, како историјски,  преко Мусолинија, тако и актуелно преко Доналда Трампа. О овом последњем је написала и књигу, „Trumping Politics as Usual: Masculinity, Misogyny, and the 2016. Elections". Trump је на енглеском адут, „trumping" би било победити јачом картом, тако да наслов књиге парафразира тезу о мушкости и мизогинији као вечним адутима  политике ту и свуда, који су Трампа довели на власт у Америци 2016.

Проблем текста Сперлингове, објављеног у аустријско-лихтенштајнском месечнику „Pragmaticus", није истина, већ исечак истине, који се најпре осећа као исцедак предрасуде.

Убиј Офелију, ако не знаш зашто, она зна!

Проблеми који Сперлингову спречавају да донесе неки уверљивији закључак и Путина смести у историјски ред ствари су следећи:

1. Да ли је Путин створио очекивања мушкости, или само одговара на већ постојеће? Да ли су очекивања мушкости нестала из западне и европске политике? Да ли је довољно не видети их, па их онда нема?

Демократизација родне политике у западним друштвима, то јест увођење десет и више биолошких полова који се огледају у друштвеним и обрнуто, у сваком погледу је клизав терен. Уведена је због веће равноправности, изворно, почетком двадесетог века, са циљем да се демонтира историјски феномен хегемонијалне мушкости на свим нивоима. Проблем је да западни друштвени концепти нису само осудили хегемонијалну мушкост тиме што су женама дали иста права Не, они су истовремено поништили и мушкост и женскост, тако што су срушили полове и утопили их у мултиполну структурну мрежу.

Последица: Жене у ствари никад нису биле равноправне. Јесу у једном делу двадесетог века, у историјским оквирима то је само пет минута. Само што су изједначене, већ су поништене. Ситуација на „колективном Западу", како руски медији зову ЕУ+англосаксонске земље данас је таква да су не само мушкарци и жене превазиђени идентитети, већ су и геј мушкарци и лезбијке постали врло конзервативни животни избор.

Тај део аргументације Сперлингове плива и не додирује обале.

2. Да ли Путин јавно прича мизогене вицеве, као онај са бившим израелским премијером Моше Кацевом, или украјинским председником Зеленским зато што:

а) одобрава силовање;

б) његови гласачи одобравају силовање;

ц) из дубоке жеље и уживања да изнервира академску заједницу на „колективном Западу", која на њега реагује као на црвену крпу;

д) јер подиже огледало да се „колективни Запад" огледа у њему?

То код Сперлингове остаје у сфумату, недоречено, па тако и тај део њене аргументације плива и не додирује обале. 

3. О женама које „мушки" вређају, а „женски" се увреде: Сперлингова спомиње Путинов неоспорни сексизам у односу на Хилари Клинтон. По важности пада испод стола да га је она пре тога упоредила са Хитлером и са нечовеком без душе. Прво је у руској политичкој култури апсолутна провокација, друго је у свакој хришћанској култури тешка увреда.

Без икакве жеље да се овде брани Путинов јавни стил, али жене у политици морају поднети да, кад грубо вређају, добију груби одговор, што и њих морално ослобађа да грубо одговоре, кад су грубо увређене. Ово можда изгледа као позив за ремаскулинизацију модерне политике, али је само констатација реалног стања. Ни први хришћански владари нису окретали други образ кад добију шамар. Понизност у историји европске политике моћи је мит немоћних. 

Мит је и то да су европска и друга напредна друштва данашњице екстериторијализовала мизогинију. Не само да нетрпељивост према женама тиња и даље, већ је преживело и патолошко уживање у њиховој пропасти коју, наравно, заслужују.

Увод у текст Сперлингове је почет са примерима из уметности, па тако и закључује. Најпродаванији сувенир у лондонској Тејт галерији је разгледница са репродукцијом Офелије сликара Џона Еверета Милеа. Као и читава група Прерафаелита који су оставили незаборавно лепе и поетске женске портрете, Миле је ту показао прекрасну младу жену, атрактивну, пуну живота, невину у стварима овог света, и то само неколико момената пре него што је бујица повуче у смрт.

И у том делу аргументација Сперлингове такође плива и не додирује обале. Чак и буквално тоне, а да се не дође до праве анализе Путиновог успеха у промоцији мачо политике.

_________________

Валерија Сперлинг: "Политичка мачо машна"

„Pragmaticus", издање за месец јуни 2022

Мушкост је у политици свеприсутна. Политичке вође се такмиче у тој дисциплини како на домаћем терену, тако и у иностранству, на небројеним нивоима, од личне каризме до политичког позиционисања. Од када Путин стоји на врху руске политичке хијерархије, мушкост је постала централни елеменат легитимационе стратегије читавог режима.

Када је 2000. први пут постао председник, Путинови саветници за јавне наступе су користили његову позадину КГБ човека и физичку спремност да би га приказали као јаког мушкарца. Ремаскулинизација земље је постала битан део стратегије за буђење Русије из наводне успаваности након слома Совјетског Савеза.

Од чувених фотографија Путина обнажених прса при пецању или јахању, до његових јаких речи против чеченских терориста (као премијер 1999. је обећао да ће их бацити у WC), домаћа публика је то увек схватала као недвосмислене поруке да нови шеф државе неће допустити да се њихова земља гура около од западних држава које су јој хтеле зло. У Путиновој формули моћи уједињене су персонална легитимација и руска снага. 

Историјски гледано, јавне демонстрације мушкости међу политичким вођама нису ништа ново. Мао Цедунг је 1966, тада стар 72 године, пливао у реци Јангце у пратњи војне јединице у униформама. Чилеански диктатор Аугусто Пиноче, као и Путин трениран у борилачким вештинама, ломио је цигле на прес-конференцијама. Дуче Бенито Мусолини је Италијанима радо показивао длакава гола прса. И не само они. Вође демократских држава се такође легитимишу кроз сценски планиране изливе мушкости. Доналд Трамп, на пример, увек је нападао конкуренте као слабе, мале и млитаве. У Сједињеним Државама се кандидати са укупног политичког спектрума редовно служе мушким хегемонијалним нормама како би у време избора ојачали властиту подршку и ослабили конкуренте.

Украјина као љубавница УСА

У руској спољној политици под Путином мушкост игра важну улогу. Од прве продемокатске револуције у Украјини 2004, када је Русија подигла цену за извоз гаса у ту земљу, Украјина је на руској телевизији увек описивана као америчка љубавница. У бројним коментарима Украјина је имала третман похлепне жене која допушта да је мушкарци издржавају. На плакатима руских демонстраната испред америчке амбасаде у Москви тражило се од Америке да плати украјинске дугове: „Ако је дама нешто дужна, џентлмен ће увек да плати".

Да би обезвредио Револуцију ружа у Грузији 2003, Путин се послужио хомофобном терминологијом  и на питање једног репортера одговорио: „После Револуције ружа вероватно следи Револуција голубије плавог". У руском је „голубои" (голубије плава) сленг за геј мушкарца. Путинов савезник у том конфликту, председник Јужне Осетије додао је о грузијском председнику: „Сакашвили је далеко од тога да негује демократске вредности, мушке још мање."

Групе младих под спонзорством Кремља такође усвајају представу да Путинова мушка тврдоћа и снага могу да промене однос снага између Русије и њених интернационалних конкурената. На пример, на изложби организације младих партије „Јединствена Русија" 2014. је показано платно на коме Путин руши у џуду америчког председника Барака Обаму и дисциплинује га као мало дете јер је покушао да му Украјину отме из руке.

Исти смисао имају два поклона које је омладинска група „Network" (на руском „Сет") дала Путину на његов 62. рођендан 2015. године. Њихова сврха је уздизање Путина као беспоговорног националног вође унутар непријатељског окружења.

Први поклон је била изложба „12 херојских дела Путина", по узору на 12 задатака митског Херкулеса. Могао се видети један врло мускулозни мишићави Путин како уздигнутог мача штити Русију од економских санкција ЕУ, Канаде, Јапана и САД проглашених после анексије Крима. Санкције су на слици показане као хидра, змија са више глава. Једну од њих, са натписом „САД" је као прву већ одсекао.

Други поклон  омладинске групе „Сет" је била серија монументалних патриотских мурала у седам руских градова, међу осталим и у Севастопољу на Криму. Сваки је илустровао по једно Путиново достигнуће за Русију: Снагу, Памћењe, Арктис, Суверенитет, Историју, Безбедност и Олимпијске игре.  Ако се почетна слова гледају на руском, она дају акроним спасибо/хвала. Како је објаснио гласноговорник „Networka"/ „Сета", Русија је с Путином на путу победника. Русију, рекао је, сад гледају као јаку државу, која се неће устезати да примени силу, ако већ мора.

Сексизам као оружје

Доналд Трамп је у председничкој кампањи 2016 етаблирао груби тон унутар америчке политике тако што је своје следбенике упутио да премлате оне који му звижде на предизборним скуповима. Конкуренткињи Хилари Клинтон је претио затвором и увек видљиво развесељен слушао кад његови следбеници у хору скандирају „Стрпајте је у затвор! У затвор с њом!"  У истом маниру је Путин са својим мизогиним изјавама вређао жене и промовисао назадну политику у односу на кућно насиље, абортус и права LGBTQ-заједнице. Тиме је са највишег места припремљен терен за hate groups, групе мржње, као што је „Мужское государство" („Мушка држава"), чији припадници иду около и туку феминисткиње и геј активисте.

Руски вођа је политичкој реторици поклонио незаборавну сексистичку ноту. Када се Хилари Клинтон 2008. жалила да Путин као бивши КГБ официр „нема душу", одговорио је: „Један поглавар државе треба да има барем главу."

Кад је Путин тврдио да је руска анексија Крима у марту 2014. била неопходна „да би се заштитила већина говорника руског од насиља кијевске владе", Клинтонова је као коментар одговорила паралелом Хитлеровог уласка у Пољску и Чехословачку 1930-тих година. И Хитлер се, рекла је Хилари Клинтон, правдао заштитом немачке мањине. Путин је узвратио примитивним сексистичким стереотипима да је „боље не свађати се са женама, јер кад људи прелазе границе добрих манира, не чине то зато што су јаки, већ зато што су слаби. Али можда слабост и није најгора особина за једну жену."

У документарном филму Оливера Стона „Интервјуи с Путином" из 2017, Путин је објаснио да он као председник никада нема „слободне дане" зато што „није жена", те није подложан хормонским колебањима које смањују способности у спровођењу радних задатака.

Силовање као виц

У Путинов сексистички репертоар спада и неколико вицева на тему силовања. Године 2006 је хвалио израелског председника Моше Кацава који је оптужен због силовања и сексуалног насртања, те касније и осуђен. По Путину је Кацав „снажни мушкарац који је силовао 10 жена". Кратко пре него што су руске трупе умарширале у Украјину, Путин је поручио Володимиру Зеленском: „Свиђало ти се или не, лепа моја, то те следује". То је реченица коју изговарају силоватељи, овде с поруком да Зеленски мора да се помири са нападом, као што жене морају да се помире са силовањем - без роптања.

Украјински уметник Андриј Јермоленко је на ту примедбу реаговао плакатом на коме једна Украјинка гура Путину пиштољ у уста и на украјинском му каже „Нисам ја лепа твоја!" у маниру који поткопава политички ауторитет базиран на мушкости.

Битан елеменат трећег и четвртог Путиновог мандата после 2012. је тлачење феминисткиња. Феминизам је претња за Путинов легитимитет, јер он преиспитује важност родних норми. Проминентне организације које се ангажују у борби против кућног насиља стављене су на листе  „иностраних агената". Чланице колектива као „Евино ребро" из Санкт Петерсбурга хапсе се кад траже да се руски језик учини мање сексистичким.

Уметница из Санкт Петерсбурга Дарија Апахончич је ухапшена јер је учествовала у „Балету вулве", јавној акцији за подршку феминисткиње и LGBTQ активисткиње  Јулије Цветкове. Цветкова је оптужена за порнографију, зато што је на својој страници у тему о „Body Positivity", прихватању тела, укључила цртеже женских гениталија. (Како пронаћи меру између отворености и тајности гениталија?).

Чак и кад су феминистичке потпуно неконтроверзне, или на друштво делују оздрављујуће, политички лидери израсли на супстрату мушксти знају: они могу остати на власти само док се родне норме и представе о мушкој супериорности не пропитују.

Будући да се руска власт све више развија у смеру персоналне диктатуре, може се очекивати да ће феминизам, као и други облици полних и родних слобода бити све више криминализовани.

Политички покрети као феминизам или LGBTQ преиспитују стереотипе и тиме слабе делотворност политичких инструмената мушкости. Што је један „мушки" режим слабији, тим је агресивнији према изазивачима из еманципаторских родних група.