Америчко косовско разочарање: Зашто се помињу палестински и кипарски модел за Косово и шта се под тим подразумева? štampaj

Стање на Косову је постало компликовано иако се на све стране очекује да ће ускоро бити постигнут такозвани Свеобухватни споразум о нормализацији који је у суштини француско-немачког папира о којем се расправља већ месецима. Све то има још додатну димензију коју је неочекивано представио амерички амбасадор у Приштини Џефри Ховенијер, отварајући могућност да се садашњи преговарачки процес оконча на сасвим неочекивани начин.

Након поновљених одбијања приштинске владе да сарађује са САД, у тренутку јасног и јавног америчког незадовољства, Ховенијер је рекао да се иде ка потпуном иностраном протекторату на северу Косова. Када се каже „иностраном”, онда се то може читати као амерички протекторат. Први корак у том правцу јесте повећање броја и састава НАТО трупа. Већ стиже први контигент од 700 војника, а за њим ће вероватно и други, како би се јасно сигнализирало америчко расположење у којем се стрпљење ближи крају. Уосталом, специјални изасланик Габријел Ескобар је саопштио да ће Заједница српских општина бити створена са Куртијем или без њега. Али, ово није остало без одговора од стране председника привремених органа власти Косова. „Премијера бира народ. Неко поставља изасланика. Народ се не потчињава изасланику“, одговорио је Куртијев саветник, Елвис Хоџа.   

Ховенијер је при томе напоменуо два модела према којима ситуација на Косову може да се развија: Палестина и Кипар. „Више НАТО трупа на Косову значи више страних трупа, а то значи мање моћи и овлашћења за Косово. Више страног присуства на Косову значи мање могућности за локално становништво и Албанце да сами одлучују“, истакао је Ховенијер. Упозорио је још да постоји веома озбиљан ризик да ће странци успоставити „де факто”, а можда и „де јуре” протекторат над севером Косова. При томе је нагласио да „кратковида политика у најгорем случају ствара Палестину, а у најбољем случају Кипар”.

Модели које је узео амерички амбасадор нису исти, нити би имали исто значење за Косово. Палестина је сличнија протекторату или окупацији, док Кипар представља никада озваничену поделу земље до које је дошло пре скоро пола века, али кипарски модел није тако често истицан јавно као модел за Косово. Од када је Косово доспело на мени „међународне заједнице“ прављене су паралеле са Палестином и Израелом. Испрва, требало је да се покаже како је Србија Израел која држи под окупацијом Албанце, односно Палестинце. Али, тај модел нису прихватили ни Палестинци, а ни Израелци.

О подели Косова својевремено се много говорило, а њу је помињао и тадашњи косовски председник Хашим Тачи. Садашњи косовски премијер Аљбин Курти изричито се противи стварању Заједнице српских општина, у чему се директно конфронтирао са САД које су му дале ултиматум до петка да прихвати њихове захтеве. Иако се чинило да је питање поделе Косова скинуто с дневног реда, Рамуш Харадинај, сада као председник Савеза за будућност Косова, указао пре два дана је да је та опција поново на столу. „Постоји сумња да ће премијер Аљбин Курти поделити Косово да би избегао Заједницу српских општина. Могућно је да се Курти заљубио у план о подели Косова“, рекао је Харадинај.

Кондолиза Рајс и косовска „неоубичајена комбинација фактора“

Палестина и Косово се суштински разликују у статусу у Уједињеним нацијама. Палестина је као држава утемељена Резолуцијом 181 Генералне скупштине УН од 29. новембра 1947. која је препоручила стварање независних арапских и јеврејских држава и посебног међународног режима за град Јерусалим. За разлику од Палестине, косовска државност нема никакво утемељење у документима УН. Уместо тога, САД и западне земље косовску државност сматрају случајем „sui generis“.

Подсетимо се како се стигло до тога да Косово постане наводно „јединствени случај” према америчкој и ЕУ интерпретацији, јер је реч о сасвим несвакидашњем образложењу. Америчка државна секретарка Кондолиза Рајс у својој изјави 18. фебруара 2008, којом су САД признале независност Косова, навела је шта је основа је „јединствености”. Она је рекла следеће: „Неуобичајена комбинација фактора која се налази у ситуацији на Косову –  укључујући контекст распада Југославије, историју етничког чишћења и злочина над цивилима на Косову, и продужени период администрације УН –  не налази се нигде другде и стога Косово чини посебнан случај. Косово се данас не може посматрати као преседан за било коју другу ситуацију у свету.”

Дакле, Косово је јединствени случај због „неуобичајене комбинације фактора” („The unusual combination of factors found in the Kosovo situation”) и та „необична комбинација фактора” требало би да постане основа за одлуке и позиције које ће да се претворе у међународну праксу и међународно право само у једном случају. На страну то што „необичност” ни у ком случају не може да постане правна категорија, нити би нешто што је „више необично” могло да постане „више правно” или оно „мање необично” да буде „мање правно”, јасно је да сваки случај, од Нагорно Карабаха до Јужног Судана, Каталоније, Ирске или Крима и источне Украјине, има своју „необичну комбинацију фактора”, па тако оно што би требало да потврди „изузетност” Косова, заправо само појачава његову позицију преседана.

Данас се европске и америчке дипломате у случају Украјине на форумима и састанцима без страха позивају на заштиту суверенитета и територијалног интегритета сваке земље, а са тог списка је изузета Србија, јер сматрају да је „необична комбинација фактора” довољна заштита од неке друге „неуобичајене комбинације” и довољно објашњење за девијацију од устаљеног.   

У свом говору 21. септембра 2011. у Уједињеним нацијама, тадашњи председник САД Барак Обама је најавио да ће ставити вето на признавање палестинске државе од стране УН, јер њена независност није резултат договора са Израелом. Рекао је да „мир зависи од компромиса међу људима који морају да живе заједно дуго након што се наши гласови зброје... То је лекција Судана, где је договорено решење довело до независне државе. А то јесте и биће пут до палестинске државе – преговори између страна”.

Тада су америчком председнику јавно постављена питања да је занемарио да помене недавни истакнути пример једностране независности Косова, коју су САД признале три године раније – иако до њене државности није дошло споразумом са Србијом. Ако независну државу Палестину треба признати само уз одобрење Израела, зашто су онда САД признале независност Косова 2008. године без сагласности Србије?

Вашингтонски професор Золтан Гросман нагласио је да је разлика у томе „што је Косово под окупацијом страног војног савеза који подржава самоопредељење његове етничке албанске већине”, а „Западна обала и источни Јерусалим су под окупацијом стране војне силе која настоји да спречи самоопредељење свог већинског палестинског становништва и настоји да насели своје становништво”. 

Западна обала

У еволуцији косовског питања и односу према њему, Палестина и Израел имали су „обрнуто пропорционалне“ приступе. Палестина није признала Косово, док је Израел то учинио и поред многих инхибиција због могућног утицаја управо на односе Палестине и Израела.  

Виши саветник палестинског председника Махмуда Абаса, Јасер Абед Рабо, навео је пример Косова за једнострану независност када је рекао: „Косово није боље од нас. Достојни смо независности и тражимо подршку Сједињених Држава и Европске уније“.

Израелски министар спољних послова Авигдор Либерман категорички је одбио да призна Косово, тврдећи да је његова независност „осетљиво питање” које би требало да буде део „заиста свеобухватног и мирног решења” успостављеног преговорима. Израел је у међувремену, после Вашингтонског споразума 2019. који су са САД одвојено потписали Србија и Косово, признао Косово као независну државу и успоставио дипломатске односе, при чему је Косово постало тек трећа светска држава која је отворила амбасаду у Јерусалиму. Објашњавајући овај заокрет, израелски лист „Џерузалем пост“ навео је да је Израел одлучио да прихвати „врапца у руци“, односно успостављање дипломатских односа са Уједињеним Арапским Емиратима и Косовом, уместо да ишчекује повољно дипломатско решење преговора с Палестином. 

Споразумом из Осла из 1995. успостављена је административна подела палестинске Западне обале на области А, Б и Ц, као прелазни аранжман док се не постигне споразум о коначном статусу. Поделе и даље постоје, при чему је А област којом управљају Палестинске власти, област Ц Израел, а зона Б под заједничком контролом.

Најосетљивија је област Ц, којом управља Израел и која покрива преко 60 одсто Западне обале. Процењује се да око 300.000 Палестинаца живи у 532 стамбена подручја која се делимично или у потпуности налазе у зони Ц, заједно са око 400.000 израелских досељеника који живе у приближно 230 насеља. Односи у овој зони су најкомплекснији и у њој долази до честих сукоба са израелским снагама, па те слике личе на оне које су се виделе на северу Косова крајем маја. Амбасадор Ховенијер највероватније је мислио на ово стање када је поменуо Палестину. 

Заобилазни пут великих сила ка подели Кипра

Што се тиче Кипра, ту је ситуација сасвим другачија. Кипар имплицира другачије решење, односно незваничну поделу. Кипар има своју „неуобичајену комбинацију фактора“ која почиње стварањем тампон зоне Уједињених нација на Кипру (UNFICIP), која је успостављена 1964. и проширена 1974. после прекида ватре од 16. августа 1974, након турске инвазије на Кипар, и де факто поделе острва на област коју контролише Република Кипар (искључујући британске суверене базе) и углавном непризнату Турску Републику Северни Кипар на северу. Зона, позната и као Зелена линија, протеже се 180 километара од Паралимнија на истоку до Като Пиргоса на западу, где окружује засебан део Коскина.

Линија поделе се такође назива „Атила линија“ која је добила име по војној интервенцији Турске 1974. године, под кодним називом „Операција Атила“. Зона пресеца центар Никозије, одвајајући град на јужни и северни део, укупно се простире на површини од 346 квадратних километара, а ширина варира од мање од 20 метара до више од 7 километара. Након пада Берлинског зида 1989. године, Никозија остаје последња подељена престоница у Европи.

Кипар је средином 1970-их постао жариште сукоба интереса светских сила. Ово медитеранско острво које је дуго било под британском контролом, постало је значајно почетком Хладног рата када су Британија и Америка почеле такмичење за утицај на нафтом богатом Блиском истоку. У том процесу, Американци су приморали Британију да се одрекне суверенитета над Кипром, а затим приморали архиепископа Макариоса да прихвати веома ограничену независност.

Када су сукоби између кипарских Грка и Турака претили да униште овај аранжман, а појавила се бојазан да ће Макариос покушати да увуче Кипар у совјетску интересну сферу, администрација председника Џонсона прво је покушала да подели острво дипломатијом, а затим осмислила планове да то спроведе силом.

Описујући кипарски проблем, Џејмс Кер Линдзи је навео да је највећа претња за Британце на острву, поред живе идеје о Енозису („енозис“, на грчком „унија“, покрет различитих грчких заједница које живе ван Грчке ради укључивања региона у јединствену грчку државу), била комунистичка партија АКЕЛ, за коју се већ тада веровало да има снажне везе са Москвом. Ипак, снажна пропагандна, па и свака друга, борба Велике Британије против АКЕЛ-а уродила је плодом, те је утицај партије почео да опада у годинама пре појаве Макариоса.

Своју подршку у народу АКЕЛ је губио у корист присталица идеје Енозиса, претежно из црквених кругова. Како је 1951. на власт у Британији дошла конзервативна влада (прво на челу са Винстоном Черчилом, касније и Ентони Идном), била је незадовољна радом претходне, лабуристичке, владе, а имала је мањак поверења према кипарским Грцима. 

Брана Медитерану као „руском језеру“

У фебруару 1964. развијени су амерички планови како би се дозволила ограничена турска окупација острва и предлози које су размотрили Џорџ Бол и амерички државни секретар Дин Ачесон да приморају Грчку и Турску да поделе острво – укључујући један предлог да Грци прогласе анексију и да потом дођу до унапред договореног споразума са Турцима да уступају комад Кипра за војну базу.

Брендон О'Мали и Јан Крејг у класичној књизи The Cyprus Conspiracy, America, Espionage and the Turkish Invasion указују да је десет година касније, „када су електронски надзор и шпијунирање постали битни  за одржавање Запада у трци у нуклеарном наоружању“, Харолд Вилсон (за кога, опет, неки сумњају да је совјетски агент) запретио повлачењем Британије са Кипра.

Један од фактора који ће изазвати повећано интересовање САД и посебно Хенрија Кисинџера за дешавања на Кипру биће догађаји у региону. Како је Дом Минтоф већ наредио уклањање британских база са Малте, а Совјетски Савез почео поново испоруке наоружања блискоисточним савезницима, грчка хунта је у јануару 1973. потписала споразум са САД, којим је дозвољено коришћење грчких лука за америчку Шесту флоту. Кључна тачка је била Јомкипурски рат, када је Египат напао Израел 6. октобра исте године. Том приликом, коришћење ваздушних лука није дозвољено од стране хунте, а како су и друге европске земље одбиле да пруже помоћ САД  у виду ваздушне инфраструктуре, Кисинџер се окренуо Кипру, сматрајући да би уклањање Макариоса и довођење пријатељски настројеног режима омогућило добијање нових инсталација за потребе помоћи Израелу.

Када је 1973. године избио скандал „Вотергејт“ у САД, администрација САД била је паралисана. Афера ће резултирати оставком председника САД-а, Ричарда Никсона августа 1974, а оставити Кисинџера као човека који ће бити кључни чинилац америчке спољне политике према Кипру.

Подела Кипра

Када је Макариос упозорио да је „невидљива рука“ атинске хунте ковала заверу да га ликвидира, то је одмах изазвало одмазду у облику пуча. У року од пет дана турске трупе су се искрцале на острво и до данас су тамо. Остала су  даље питања каква је била америчка умешаност у те догађаје, да ли су Американци знали за њих унапред, да ли су их охрабрили и да ли је постојао мотив?

Британски начелник Генералштаба 1974, фелдмаршал Мајкл Карвер, потврдио је  да је као резултат драстичних планова Харолда Вилсона за смањење трошкова за одбрану, било разматрано повлачење из британских база на Кипру када је Јоанидес извео свој пуч. А Барбара Кастл, министарка у Вилсоновој влади, приметила је да су Американци касније саопштили Британцима да се плаше да ће британски планови за повлачење са Кипра резултирати да се Медитеран претвори у „руско језеро“. И Карвер и Кастл су рекли да је напуштање кипарских база  било заборављено након притиска Американаца. Кисинџер је негирао да је делио америчку забринутост због губитка британских обавештајних локација и база. Он је рекао: „Нисам мислио да ће их Британци напустити. Ништа од тога се не назире у мојим мислима.“

Грчки официри  извели су 15. јула 1974. државни удар на Кипру и збацили председника Макариоса у намери да присаједине острво Грчкој. Напетост је због тога расла на свим странама. Југославија је пребацила своје трупе на границу с Грчком. Исто је учинила и Бугарска. Совјети су оптужили НАТО да стоји иза пуча.  Совјетска флотила крстарица и разарача била је виђена у кипарским водама. Турци су своју ратну морнарицу ставили у стање ратне готовости и најмање два ратна брода пловила су ка Кипру. Американци су приметили совјетске ратне бродове и послали су своје.

Стратешки страх у НАТО-у био је да би Грчка и Турска могле да зарате због Кипра, тако да би Совјетски Савез могао да искористи војну предност у Источном Медитерану.  Одбрана подручја, које је обухватало и морске прилазе Суецком каналу, Израелу и арапским земљама Блиског Истока, ослањао се на грчку и турску морнарицу, америчку шесту флоту, пет ескадрила РАФ – укључујући две ескадриле „Вулкан“ бомбардера са нуклеарним ракетама са седиштем у Акротирију – и британски и амерички електронски надзор објеката на Кипру.

Турски премијер Булент Еџевит је одлетео је 17. јула 1974. у Лондон на консултације са британским премијером Вилсоном и шефом дипломатије, Калаханом. Тражио је да британска и турска страна, на основу Уговора о гаранцијама, војнички интервенишу, с тим да турске трупе могу користити енглеске базе на Кипру у току војне операције. Британци су одбили његове предлоге, па је Турска остала као једина легитимна заштитница која сме да војнички интервенише.

Еџевит се није двоумио. Ујутро 20. јула 1974. године, у тренутку када се „председник државе“ Никос Сампсон припремао за радио наступ у којем је требало да прогласити „Енозис“ (припајање Грчкој) зачуо се звук турских војних авиона и бродова за искрцавање. Почела је акција турске интервенције на Кипру. Прво је пала грчка а потом и кипарска војна хунта. Турске трупе су око 5 сати ујутро отпочеле операцију искрцавања под именом „Атила“.

Турска војна интервенција на Кипру, којом је острво практично подељено, изведена је 20. јула. Југославија и Тито заузели су потпуно неочекивани став, подржавајући интервенцију Турске. Београд је уважио образложење турске владе да је циљ интервенције заштита турске мањине, очување суверенитета и интегритета Кипра и заштита уставног поретка те земље, чија је она била гарант на основу уговора потписаног 1959. године. Како се подршка војној интервенцији косила са основним начелима међународне политике за коју се залагала, југословенска влада се правдала да даје само „условну подршку“ турској акцији, осим у случају „ако она нема други циљ од оног који је наведен у изјаву турске владе“.

Сигурно је да амерички амерички амбасадор у Приштини примере Палестине и Кипра није пронашао у тренутку када је давао изјаву, већ да су палестински и кипарски модел разматрани као опције у случају погоршања ситуације на Косову.  Путеви њихове реализације, као што смо представили, сасвим су различити, а исходи другачији. У новим околностима које су наступиле крајем маја, отворено је и питање будућности садашњих разговора у Бриселу и смисла њиховог настављања, када се показује да се споразуму не постижу да би се одржали, него да би били увод у нову конфронтацију.