Рококо
28. 02: Гуштерача štampaj
недеља, 28. феб 2021, 11:46 -> 14:12
Двадесет осми фебруар
Након што му је средином 2015. дијагностификован рак гуштераче, славни мађарски писац Петер Естерхази почиње да пише своје последње дело, пригодно насловљено Дневник о гуштерачи. Он тај дневник води од 24. маја 2015. до 2. марта 2016. Тада постаје неспособан да пише било шта. Умро је четири и по месеца касније, 14. јула 2016.
Судбина му је доделила преступну годину као годину смрти. Оног чудноватог и ретког двадесет и деветог фебруара у години смрти своје, гледао је доделу Оскара, кад златни кипић, тај мрачни предмет жеље, осваја управо мађарски филм Саулов син.
Дан раније, двадесет осмог фебруара, у свом дневнику пише овако: „Притиснемо ухо на шине и ослушкујемо да ли се чује неки сумњиви шум, по којем бисмо прилично унапред разазнали опасност, праменове хука злокобне композиције ван реда вожње - то је рекао премијер пред телевизијским камерама. Ко је писац оваквих изјава, ко је тај геније? Радо бих учио од њега. - Не бих анализирао оно што сам чуо, премда (!) сам чак и ја цитиран".
Поменути премијер је, наравно, Виктор Орбан, али генерално има нечег симболичног у томе да се један писац један дан интензивно занима за политички говор премијера своје земље, а сутрадан страствено навија да важну награду освоји режисер који је његов земљак. Била позитивна била негативна, идентификација је једнако јака, што ваљда и није необично за човека који је толико волео причу под насловом „Славно је за отаџбину мрети".
